Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Николе Стојановића из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2013. године
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Николе Стојановића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду - Судске јединице у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 201 1. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања о жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду - Судске јединице у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 201 1. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Стојановић из Бачке Паланке је 18. маја 2012. године, преко пуномоћника Николе Јовића, адвоката из Бачке Паланке, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године због повреде „права на једнаку заштиту права“ из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и права на правичу накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог навео: да је пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године усвојен тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године и за доприносе за обавезно социјално осигурање, пензијско и инвалидско осигурањ е и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период и трошков е парничног поступка; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби тужене, донео пресуду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године којом је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца ради накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и рада ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, ради уплате доприноса за обавезно социјално осигурање и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период као и за трошкве парничног поступка; да је другостепени суд погрешно применио одредбу члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. Закона о полицији; да је применом Правилника из 1996. године коефицијент за обрачуна плата увећан за 30% и да је по Правилнику из 2003. године тужиоцу са статусом „П“ увећан коефицијент за обрачун плате за 25%, а да је неким запосленима увећан за 15%, а некима за 5% , а да то никако не значи да је тиме поштован члан 47. Закона о унутрашњим пословима; да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени и остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на једнаку заштиту права и указује на различито поступање Апелационог суда у Крагујевцу и Окружног суда у Ваљеву. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године је, у ставу првом изреке , усвојен тужбени захтев тужиоца којим је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова Републике Србије да тужиоцу на име накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и рада ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године исплати укупан износ од 206.145,85 динара, са законском затезном каматом почев од 1. марта 2011. године до исплате, да за наведени период уплати доприносе за обавезно социјано осигурање , и то доприносе за пензијско и ин валидско осигурање у укупном износу од 28.208,40 динара на терет запосленог и износ од 28.208,40 динара на терет послодавца, доприносе за здравствено осигурање у укупном износу од 15.771,06 динара на терет запосленог и у укупном износу од 15.771,06 динара на терет послодавца и доприносе за незапосленост у укупном износу од 1.923,30 динара на терет запосленог и у укупном износу од 1.923,30 динара на терет послодавца, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 99.545,00 динара. Ставом другим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу који се односи на исплату трошкова парничног поступка преко досуђеног износа од 99.545,00 динара до износа од 154.020,00 динара, као и на исплату досуђених трошкова парничног поступка са законском затезном каматом почев од дана првостепеног пресуђења до коначне исплате. Из образложења пресуде произлази да је у току поступка на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке несумњиво утврђено да је тужиоцу у периоду од 10. новембра 2003. године до 28. новембра 2005. године коефицијент за обрачун плате утврђиван на основу Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 5. априла 1996. године, са изменама и допунама истог правилника од 27. јула 1997. године и септембра месеца 2003. године и то применом одредби чл. 2, 3. и 5. наведеног Правилника, односно одређивањем коефицијента према платној групи и платном разред којем је припадало радно место саобраћајног полицајца, на којем је радном месту тужилац био распоређен у том периоду, потом са увећањем укупног коефицијента за послове радног места за 30% и утврђивањем коефицијента за раднике у чину, односно звању. Након измене и допуне Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова извршене у септембру 2003. године, а у складу са тада додатом одредбом члана 71. такође су свим запосленим код туженог министарства увећане плате, без обзира да ли су били распоређени на радно место са статусом, као што је био тужилац, или пак нису били распоређени на таква радна места, с тим да је проценат увећања зарада био различит, односно да су плате запосленим са статусом „П“, који је тада имао и тужилац биле увећане за 25%, док су плате запосленим без статуса биле увећане само за 5%, као и то да у самом Правилнику о изменама и допунама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од септембра 2003. године нису наведени разлози различитог процента увећања зарада, нити је то учињено посебним решењима тужене, а при том имајући у виду да тужена у току поступка није пружила ниједан несумњив доказ да је тужилац, као и други запослени код тужене са одређеним статусом овлашених службених лица, који је и тужилац имао, у периоду од 10. новембра 2003. године до 28. новембра 2005. године, дана важења Закона о унутрашњим пословима, примао додатак на плату због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова у смислу одредбе члана 47. став 1. наведеног Закона. Тужиоцу је за радно место на које је био расоређен у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, са статусом „УОСЛ“, утврђен додатни коефицијент за радно место по члану 4. Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године већи за 41,43% од допунског коефицијента за радно место без статуса односно за радно место „Писарница и архива“. По становишту првостепеног суда, сходно одредбама о терету доказивања Закона о парничном поступку, тужена је била дужна да суду пружи несумњиве и веродостојне доказе, а не само да се позива на одредбе Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији.
Одлучујући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године, у ставу првом изреке , п реиначио пресуду Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године за усвојени део тужбеног захтева, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца ради накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, ради уплате доприноса за обавезно социјано осигурање, доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, на терет запосленог и послодавца, и ради накнаде трошкова парничног поступка. Ставом другим изреке пресуде је обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 40.000,00 динара. Ставом трећим изреке је одбијена као неоснована жалба тужиоца на решење о трошковима парничног поступка садржана у пресуди у делу којим је захтев тужбе за накнаду трошкова парничног поступка одбијен. Ставом четвртим изреке пресуде је обавезан тужилац да на име трошкова жалбеног поступка накнади туженој износ од 10.000,00 динара. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је захтев тужбе усвојио за исплату увећане зараде по основу ноћног рада и рада у дане државних и верских празника. Одредбама чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима , који се примњивао до 28. новембра 2005. године, прописано је да се овлашћеним службеним лицима полиције због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова обезбеђује за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, с тим да је радник дужан да када потребе службе то захтевају службене послове врши дуже од пуног радног времена. Одредбом члана 147. Закона о полицији који се примењује од 29. новембра 2005. године је прописано да се због посебних услова рада опасности за живот и здравље, одговорност и и тежин и природе послова, рада на дан празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду запосленим у полицији може утврдити коефицијент за обрачун плате који је од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике. Из налаза вештака произла зи да су тужиоцу рад ноћу и рад на дана државних и верских празника као и услови рада вредновани и признати кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, сагласно члану 147. став 3. Закона о полицији. На налаз вештака тужилац није имао примедби. Првостепени суд је на основу налаза вештака утврдио да је тужиоцу коефицијент плате до ступања на снагу Закона о полицији увећан за 25% односно након ступања на снагу истог закона за 41,43%. Одредбом члана 32. Закона о унутрашњим пословима је утврђено да се на права радника полиције примењују прописи у државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако истим законом није другачије одређено. Плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа уређују се прописом министарства. На основу наведеног овлашћења донети су акт и на основу којих је тужиоцу обрачунавана и исплаћивана плата у спорном периоду. Одредбама члана 147. Закона о полицији која утврђују право на увећану зараду по основу прековременог рада, рада за време празника, рада ноћу има карактер одредаба посебног закона, који самим тим искључује примену општих радноправних прописа, јер је увећана зарада уређена на посебан начин, полазећи од карактера и специфичности рада МУП-а. Закон о раду примењује се у државним органима, ако Законом о државним службеницима или посебним законом за одређене државне органе није другачије прописано. Како је сагласно Закону о унутрашњим пословима исплата плата радницима МУП-а била регулисана важећим Правилником, као подзаконским актом и тужиоцу плата била обрачунавана и исплаћивана у складу са тим, а ступањем на снагу Закона о полицији од 29. новембра 2005. године регулисано увећање зарада тужиоца по основу посебних услова рада и искључена примена општих радноправних прописа, првостепени суд је погрешно применио материјално право када је усвоји тужбени захтев тужиоца, те је одлука у овом делу преиначена.
Другим пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године и пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 су потврђене пресуде Основног суда у Новом Пазару П1. 471/11 од 29. новембра 2011. године, П1. 497/11 од 20. децембра 2011. године, П1. 506/11 од 14. децембра 2011. године и пресуда Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године , којима су усвојени тужбени захтеви других тужилаца за исплату неисплаћених зарада по основу рада у време државних празника, ноћног рада и прековременог рада за период од 10. јануара 2008. године до 11. фебруара 2011. године, а пресудама Општинског и Окружног суда у Ваљеву за период од јануара 2003. године до новембра 2005. године.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација,непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених члано вима 32. став 1. и 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да је подносилац уставне жалбе поднео захтев накнаду штете због неисплаћеног увећања зарада и накнада из радног односа за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и Одлуку Уж- 2007/2010 од 13. јуна 2012. године).
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка поступајућих судова да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама представљало стицање без основа на страни подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да за спорни период од 10. новембра 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су, у смислу Закона о полицији донета 26. јуна 2006. године, подносиоц у уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подноси оца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како је утврђено да је новим решењима подносиоцу утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене нових решења који су донети 2 6. јуна 2006. године па до 31. децембра 2010. године, подносиоцу не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду- Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава и права на правичну накнаду за рад зајемченог чланом 60. став 4. Устава и да је наложио поновно одлучивање о жалби тужиоца, Уставни суд није посебно ценио остале наводе о повреди овог права, нити повреду права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог навео: да је пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године усвојен тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године и за доприносе за обавезно социјално осигурање, пензијско и инвалидско осигурањ е и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период и трошков е парничног поступка; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби тужене, донео пресуду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године којом је преиначио првостепену пресуду и одбио као неоснован тужбени захтев подносиоца ради накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и рада ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, ради уплате доприноса за обавезно социјално осигурање и доприноса за пензијско и инвалидско осигурање и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период као и за трошкве парничног поступка; да је другостепени суд погрешно применио одредбу члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. Закона о полицији; да је применом Правилника из 1996. године коефицијент за обрачуна плата увећан за 30% и да је по Правилнику из 2003. године тужиоцу са статусом „П“ увећан коефицијент за обрачун плате за 25%, а да је неким запосленима увећан за 15%, а некима за 5% , а да то никако не значи да је тиме поштован члан 47. Закона о унутрашњим пословима; да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени и остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на једнаку заштиту права и указује на различито поступање Апелационог суда у Крагујевцу и Окружног суда у Ваљеву. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године је, у ставу првом изреке , усвојен тужбени захтев тужиоца којим је обавезана тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова Републике Србије да тужиоцу на име накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и рада ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године исплати укупан износ од 206.145,85 динара, са законском затезном каматом почев од 1. марта 2011. године до исплате, да за наведени период уплати доприносе за обавезно социјано осигурање , и то доприносе за пензијско и ин валидско осигурање у укупном износу од 28.208,40 динара на терет запосленог и износ од 28.208,40 динара на терет послодавца, доприносе за здравствено осигурање у укупном износу од 15.771,06 динара на терет запосленог и у укупном износу од 15.771,06 динара на терет послодавца и доприносе за незапосленост у укупном износу од 1.923,30 динара на терет запосленог и у укупном износу од 1.923,30 динара на терет послодавца, као и да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у износу од 99.545,00 динара. Ставом другим изреке пресуде је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца у делу који се односи на исплату трошкова парничног поступка преко досуђеног износа од 99.545,00 динара до износа од 154.020,00 динара, као и на исплату досуђених трошкова парничног поступка са законском затезном каматом почев од дана првостепеног пресуђења до коначне исплате. Из образложења пресуде произлази да је у току поступка на основу налаза и мишљења судског вештака економско-финансијске струке несумњиво утврђено да је тужиоцу у периоду од 10. новембра 2003. године до 28. новембра 2005. године коефицијент за обрачун плате утврђиван на основу Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 5. априла 1996. године, са изменама и допунама истог правилника од 27. јула 1997. године и септембра месеца 2003. године и то применом одредби чл. 2, 3. и 5. наведеног Правилника, односно одређивањем коефицијента према платној групи и платном разред којем је припадало радно место саобраћајног полицајца, на којем је радном месту тужилац био распоређен у том периоду, потом са увећањем укупног коефицијента за послове радног места за 30% и утврђивањем коефицијента за раднике у чину, односно звању. Након измене и допуне Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова извршене у септембру 2003. године, а у складу са тада додатом одредбом члана 71. такође су свим запосленим код туженог министарства увећане плате, без обзира да ли су били распоређени на радно место са статусом, као што је био тужилац, или пак нису били распоређени на таква радна места, с тим да је проценат увећања зарада био различит, односно да су плате запосленим са статусом „П“, који је тада имао и тужилац биле увећане за 25%, док су плате запосленим без статуса биле увећане само за 5%, као и то да у самом Правилнику о изменама и допунама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од септембра 2003. године нису наведени разлози различитог процента увећања зарада, нити је то учињено посебним решењима тужене, а при том имајући у виду да тужена у току поступка није пружила ниједан несумњив доказ да је тужилац, као и други запослени код тужене са одређеним статусом овлашених службених лица, који је и тужилац имао, у периоду од 10. новембра 2003. године до 28. новембра 2005. године, дана важења Закона о унутрашњим пословима, примао додатак на плату због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова у смислу одредбе члана 47. став 1. наведеног Закона. Тужиоцу је за радно место на које је био расоређен у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, са статусом „УОСЛ“, утврђен додатни коефицијент за радно место по члану 4. Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године већи за 41,43% од допунског коефицијента за радно место без статуса односно за радно место „Писарница и архива“. По становишту првостепеног суда, сходно одредбама о терету доказивања Закона о парничном поступку, тужена је била дужна да суду пружи несумњиве и веродостојне доказе, а не само да се позива на одредбе Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији.
Одлучујући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године, у ставу првом изреке , п реиначио пресуду Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године за усвојени део тужбеног захтева, тако што је одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца ради накнаде штете због неисплаћеног увећања зараде на име рада на дане празника и ноћу за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, ради уплате доприноса за обавезно социјано осигурање, доприноса за пензијско и инвалидско осигурање, здравствено осигурање и осигурање за случај незапослености, на терет запосленог и послодавца, и ради накнаде трошкова парничног поступка. Ставом другим изреке пресуде је обавезан тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 40.000,00 динара. Ставом трећим изреке је одбијена као неоснована жалба тужиоца на решење о трошковима парничног поступка садржана у пресуди у делу којим је захтев тужбе за накнаду трошкова парничног поступка одбијен. Ставом четвртим изреке пресуде је обавезан тужилац да на име трошкова жалбеног поступка накнади туженој износ од 10.000,00 динара. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд погрешно применио материјално право када је захтев тужбе усвојио за исплату увећане зараде по основу ноћног рада и рада у дане државних и верских празника. Одредбама чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима , који се примњивао до 28. новембра 2005. године, прописано је да се овлашћеним службеним лицима полиције због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова обезбеђује за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, с тим да је радник дужан да када потребе службе то захтевају службене послове врши дуже од пуног радног времена. Одредбом члана 147. Закона о полицији који се примењује од 29. новембра 2005. године је прописано да се због посебних услова рада опасности за живот и здравље, одговорност и и тежин и природе послова, рада на дан празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду запосленим у полицији може утврдити коефицијент за обрачун плате који је од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике. Из налаза вештака произла зи да су тужиоцу рад ноћу и рад на дана државних и верских празника као и услови рада вредновани и признати кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, сагласно члану 147. став 3. Закона о полицији. На налаз вештака тужилац није имао примедби. Првостепени суд је на основу налаза вештака утврдио да је тужиоцу коефицијент плате до ступања на снагу Закона о полицији увећан за 25% односно након ступања на снагу истог закона за 41,43%. Одредбом члана 32. Закона о унутрашњим пословима је утврђено да се на права радника полиције примењују прописи у државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако истим законом није другачије одређено. Плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа уређују се прописом министарства. На основу наведеног овлашћења донети су акт и на основу којих је тужиоцу обрачунавана и исплаћивана плата у спорном периоду. Одредбама члана 147. Закона о полицији која утврђују право на увећану зараду по основу прековременог рада, рада за време празника, рада ноћу има карактер одредаба посебног закона, који самим тим искључује примену општих радноправних прописа, јер је увећана зарада уређена на посебан начин, полазећи од карактера и специфичности рада МУП-а. Закон о раду примењује се у државним органима, ако Законом о државним службеницима или посебним законом за одређене државне органе није другачије прописано. Како је сагласно Закону о унутрашњим пословима исплата плата радницима МУП-а била регулисана важећим Правилником, као подзаконским актом и тужиоцу плата била обрачунавана и исплаћивана у складу са тим, а ступањем на снагу Закона о полицији од 29. новембра 2005. године регулисано увећање зарада тужиоца по основу посебних услова рада и искључена примена општих радноправних прописа, првостепени суд је погрешно применио материјално право када је усвоји тужбени захтев тужиоца, те је одлука у овом делу преиначена.
Другим пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године и пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 351/08 су потврђене пресуде Основног суда у Новом Пазару П1. 471/11 од 29. новембра 2011. године, П1. 497/11 од 20. децембра 2011. године, П1. 506/11 од 14. децембра 2011. године и пресуда Општинског суда у Ваљеву П1. 1715/06 од 4. марта 2008. године , којима су усвојени тужбени захтеви других тужилаца за исплату неисплаћених зарада по основу рада у време државних празника, ноћног рада и прековременог рада за период од 10. јануара 2008. године до 11. фебруара 2011. године, а пресудама Општинског и Окружног суда у Ваљеву за период од јануара 2003. године до новембра 2005. године.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација,непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених члано вима 32. став 1. и 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да је подносилац уставне жалбе поднео захтев накнаду штете због неисплаћеног увећања зарада и накнада из радног односа за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и Одлуку Уж- 2007/2010 од 13. јуна 2012. године).
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка поступајућих судова да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама представљало стицање без основа на страни подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да за спорни период од 10. новембра 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су, у смислу Закона о полицији донета 26. јуна 2006. године, подносиоц у уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подноси оца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како је утврђено да је новим решењима подносиоцу утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене нових решења који су донети 2 6. јуна 2006. године па до 31. децембра 2010. године, подносиоцу не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1544/11 од 21. марта 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду- Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7269/10 од 26. маја 2011. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога утврдио повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава и права на правичну накнаду за рад зајемченог чланом 60. став 4. Устава и да је наложио поновно одлучивање о жалби тужиоца, Уставни суд није посебно ценио остале наводе о повреди овог права, нити повреду права на једнаку заштиту права зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић