Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ивана Чапанде из Бачке Паланке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ивана Чапанде и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 201 1. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања о жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 201 1. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Иван Чапанда из Бачке Паланке је 25. априла 2012. године, преко пуномоћника Николе Јовића, адвоката из Бачке Паланке, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године због повреде „права на једнаку заштиту права“ из члана 21. Устава Републике Србије, права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава и права на правичу накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог навео: да је пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због неисплаћене накнаде за ноћни рад, накнаде за рад на дан празника и накнаде за прековремени рад за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године и за доприносе за обавезно социјално осигурање, пензијско и инвалидско осигурање и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период и трошков е парничног поступка; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби тужиоца, донео пресуду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године којом је п отврдио првостепену пресуду; да су судови погрешно применили одредбу члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. Закона о полицији; да је применом Правилника из 1996. године коефицијент за обрачуна плата увећан за 30% и да је по Правилнику из 2003. године тужиоцу са статусом „П“ увећан коефицијент за обрачун плате за 25%, а да је неким запосленима увећан за 15%, а некима за 5%, а да то никако не значи да је тиме поштован члан 47. Закона о унутрашњим пословима; да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени и остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на једнаку заштиту права и указује на различито поступање Апелационог суда у Крагујевцу. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године је, у ставу првом изреке , одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова Републике Србије – Подручна полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачка Паланка да му на име неисплаћене накнаде за ноћни рад исплати износ од 263.740,96 динара, на име накнаде за прековремени рад исплати износ од 80.842,89 динара и на име накнаде за прековремни рад исплати износ од 46.637,33 динара, са законском затезном каматом почев од 17. јуна 2011. године до исплате, те да тужена за тужиоца изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање запослених , и то на терет запосленог износ од 54.337,74 динара и на терет послодавца износ од 54.337,74 динара, затим доприноса за здравствено осигурање радника , и то на терет запосленог износ од 30.379,74 динара и на терет послодавца 30.379,74 динара , те доприноса за осигурање од незапослености, и то на терет запосленог износ од 3.704,85 динара и на терет послодавца износ од 3.704,85 динара, као и да му накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од дана првостепеног пресуђења до исплате. Ставом другим изреке пресуде обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 48.750,00 динара. Из образложења пресуде произлази да је у току поступка, на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, несумњиво утврђено и доказано то да је решењима тужене, а применом одредбе члана 7а Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, почев од септембра 2003. године, тужиоцу распоређеном на радно место са статусом „П“ плата увећана за 25%, док је радницима распоређеним на радно место без статуса плата увећана само за 5%, затим да је у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, решењима тужене, донети м на основу одредби Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године, тужиоцу распоређеном на радно место са статусом „УОСЛ“ додатни коефицијент за његово радно место увећан без утврђеног радног статуса за радно место под називом „Писарница и архива“ у Полицијској станици Бачка Паланка за 41,43%, а да је укупан коефицијент плате тужиоца у односу на укупан коефицијент плате запосленог на наведеном радном месту без статуса, са истом висином додатног коефицијента за звање, односно чин, увећан за 39,68%, што значи у оквиру распона увећања прописаног одредбом члана 147. Закона о полицији, то по становишту суда, сходно цитираним одредбама Закона о унутрашњим пословима, Закона о платама у државним органима и јавним службама и Закона о полицији, те цитираним одредбама наведених Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, тужилац неосновано својим тужбеним захтевом потражује накнаду штете, а сх одно томе и уплату доприноса.
Одлучујући о жалби туж иоца, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд прихватио налаз и мишљење судског вештака као стручан и објективан, али да исти није посебно ценио у погледу износа, јер је заузео став да је тужбени захтев тужиоца неоснован, имајући у виду да је из проведених доказа током поступка утврђено да је тужена на основу законитих решења исплаћивала зараду тужиоцу. Закон о полицији који се примењује од 29. новембра 2005. године, и то члан 147. прописује да се због посебних услова рада, опасности за живот и здравље, одговорности, тежине и природе посла, рада на дан државних празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у полицији може утврдити коефицијент за обрачун плате који је од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике. Према ставу 3. истог члана Закона, примена одредба општих радноправних прописа о увећаној заради односи се само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Утврђивање ове чињенице произлази из проведених доказа и налаза вештака. Наиме, уколико запосленом у МУП-у решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, што представља погодност проистеклу из посебних услова рада, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. У противном би право на увећану зараду било ускраћено управо категорији запослених који свој одговоран и тежак посао обављају у условима опасним по живот и здравље. Да би се конституисала одговорност тужене за штету, потребно је да се докаже и утврди да је тужена незаконито и неправилно исплаћивала плату тужиоцу која је утврђена решењем донетим у спорном периоду што тужилац у току поступка није доказао.
Другим пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године су потврђене пресуде Основног суда у Новом Пазару П1. 471/11 од 29. новембра 2011. године, П1. 497/11 од 20. децембра 2011. године и П1. 506/11 од 14. децембра 2011. године , којима су усвојени тужбени захтеви других тужилаца за исплату неисплаћених зарада по основу рада у време државних празника, ноћног рада и прековременог рада за период од 10. јануара 2008. године до 11. фебруара 2011. године.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација,непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених члано вима 32. став 1. и 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да је подносилац уставне жалбе поднео захтев накнаду штете због неисплаћеног увећања зарада и накнада из радног односа за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и Одлуку Уж- 2007/2010 од 13. јуна 2012. године).
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка поступајућих судова да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама представљало стицање без основа на страни подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да за спорни период од 10. новембра 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су, у смислу Закона о полицији донета 26. јуна 2006. године, подносиоц у уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подноси оца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како је утврђено да је новим решењима подносиоцу утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене нових решења који су донети 2 6. јуна 2006. године па до 31. децембра 2010. године, подносиоцу не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду- Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог чланом 32. Устава и права на правичну накнаду за рад , зајемченог чланом 60. став 4. Устава и да је наложио поновно одлучивање о жалби тужиоца, Уставни суд није посебно ценио остале наводе о повреди овог права, нити повреду права на једнаку заштиту права , зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац је у уставној жалби, између осталог навео: да је пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду штете због неисплаћене накнаде за ноћни рад, накнаде за рад на дан празника и накнаде за прековремени рад за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године и за доприносе за обавезно социјално осигурање, пензијско и инвалидско осигурање и здравствено осигурање за случај незапослености за наведени период и трошков е парничног поступка; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби тужиоца, донео пресуду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године којом је п отврдио првостепену пресуду; да су судови погрешно применили одредбу члана 47. Закона о унутрашњим пословима и члана 147. Закона о полицији; да је применом Правилника из 1996. године коефицијент за обрачуна плата увећан за 30% и да је по Правилнику из 2003. године тужиоцу са статусом „П“ увећан коефицијент за обрачун плате за 25%, а да је неким запосленима увећан за 15%, а некима за 5%, а да то никако не значи да је тиме поштован члан 47. Закона о унутрашњим пословима; да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена одредбом члана 147. став 3. Закона о полицији само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени и остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Подносилац у уставној жалби истиче и повреду права на једнаку заштиту права и указује на различито поступање Апелационог суда у Крагујевцу. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године је, у ставу првом изреке , одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова Републике Србије – Подручна полицијска управа Нови Сад – Полицијска станица Бачка Паланка да му на име неисплаћене накнаде за ноћни рад исплати износ од 263.740,96 динара, на име накнаде за прековремени рад исплати износ од 80.842,89 динара и на име накнаде за прековремни рад исплати износ од 46.637,33 динара, са законском затезном каматом почев од 17. јуна 2011. године до исплате, те да тужена за тужиоца изврши уплату доприноса за пензијско и инвалидско осигурање запослених , и то на терет запосленог износ од 54.337,74 динара и на терет послодавца износ од 54.337,74 динара, затим доприноса за здравствено осигурање радника , и то на терет запосленог износ од 30.379,74 динара и на терет послодавца 30.379,74 динара , те доприноса за осигурање од незапослености, и то на терет запосленог износ од 3.704,85 динара и на терет послодавца износ од 3.704,85 динара, као и да му накнади трошкове парничног поступка са законском затезном каматом од дана првостепеног пресуђења до исплате. Ставом другим изреке пресуде обавезан је тужилац да туженом накнади трошкове парничног поступка у износу од 48.750,00 динара. Из образложења пресуде произлази да је у току поступка, на основу налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке, несумњиво утврђено и доказано то да је решењима тужене, а применом одредбе члана 7а Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, почев од септембра 2003. године, тужиоцу распоређеном на радно место са статусом „П“ плата увећана за 25%, док је радницима распоређеним на радно место без статуса плата увећана само за 5%, затим да је у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, решењима тужене, донети м на основу одредби Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године, тужиоцу распоређеном на радно место са статусом „УОСЛ“ додатни коефицијент за његово радно место увећан без утврђеног радног статуса за радно место под називом „Писарница и архива“ у Полицијској станици Бачка Паланка за 41,43%, а да је укупан коефицијент плате тужиоца у односу на укупан коефицијент плате запосленог на наведеном радном месту без статуса, са истом висином додатног коефицијента за звање, односно чин, увећан за 39,68%, што значи у оквиру распона увећања прописаног одредбом члана 147. Закона о полицији, то по становишту суда, сходно цитираним одредбама Закона о унутрашњим пословима, Закона о платама у државним органима и јавним службама и Закона о полицији, те цитираним одредбама наведених Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова, тужилац неосновано својим тужбеним захтевом потражује накнаду штете, а сх одно томе и уплату доприноса.
Одлучујући о жалби туж иоца, Апелациони суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године потврдио ожалбену пресуду Основног суда у Новом Саду - Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године. Из образложења оспорене пресуде произлази да је првостепени суд прихватио налаз и мишљење судског вештака као стручан и објективан, али да исти није посебно ценио у погледу износа, јер је заузео став да је тужбени захтев тужиоца неоснован, имајући у виду да је из проведених доказа током поступка утврђено да је тужена на основу законитих решења исплаћивала зараду тужиоцу. Закон о полицији који се примењује од 29. новембра 2005. године, и то члан 147. прописује да се због посебних услова рада, опасности за живот и здравље, одговорности, тежине и природе посла, рада на дан државних празника, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у полицији може утврдити коефицијент за обрачун плате који је од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике. Према ставу 3. истог члана Закона, примена одредба општих радноправних прописа о увећаној заради односи се само на права запослених у Министарству проистекла из посебних услова рада, односно само у случају да је запослени остварио право на увећање коефицијента зараде на начин и у висини прописаној ставом 1. истог члана. Утврђивање ове чињенице произлази из проведених доказа и налаза вештака. Наиме, уколико запосленом у МУП-у решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијента за друге државне службенике, што представља погодност проистеклу из посебних услова рада, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. У противном би право на увећану зараду било ускраћено управо категорији запослених који свој одговоран и тежак посао обављају у условима опасним по живот и здравље. Да би се конституисала одговорност тужене за штету, потребно је да се докаже и утврди да је тужена незаконито и неправилно исплаћивала плату тужиоцу која је утврђена решењем донетим у спорном периоду што тужилац у току поступка није доказао.
Другим пресудама Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године су потврђене пресуде Основног суда у Новом Пазару П1. 471/11 од 29. новембра 2011. године, П1. 497/11 од 20. децембра 2011. године и П1. 506/11 од 14. децембра 2011. године , којима су усвојени тужбени захтеви других тужилаца за исплату неисплаћених зарада по основу рада у време државних празника, ноћног рада и прековременог рада за период од 10. јануара 2008. године до 11. фебруара 2011. године.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација,непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21.); да свако има право да независтан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Оцењујући да ли је оспореном пресудом повређено право подносиоца на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчених члано вима 32. став 1. и 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да је подносилац уставне жалбе поднео захтев накнаду штете због неисплаћеног увећања зарада и накнада из радног односа за период од 10. новембра 2003. године до 31. децембра 2010. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети, поред осталих, Одлуку Уж-429/2009 од 13. октобра 2011. године и Одлуку Уж- 2007/2010 од 13. јуна 2012. године).
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и у дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка поступајућих судова да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама представљало стицање без основа на страни подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је оценио да за спорни период од 10. новембра 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су, у смислу Закона о полицији донета 26. јуна 2006. године, подносиоц у уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подноси оца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како је утврђено да је новим решењима подносиоцу утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене нових решења који су донети 2 6. јуна 2006. године па до 31. децембра 2010. године, подносиоцу не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 163/12 од 30. јануара 2012. године подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак одлучивања по жалби тужиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду- Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 2184/10 од 15. јула 2011. године, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
С обзиром на то да је из напред наведених разлога утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог чланом 32. Устава и права на правичну накнаду за рад , зајемченог чланом 60. став 4. Устава и да је наложио поновно одлучивање о жалби тужиоца, Уставни суд није посебно ценио остале наводе о повреди овог права, нити повреду права на једнаку заштиту права , зајемченог чланом 36. став 1. Устава.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић