Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Братислава Глигоријевића из села Стројковац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Братислава Глигоријевића изјављена против пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж 1. 1885/10 од 15. јуна 2010. године , због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Братислава Глигоријевића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку из члана 32. став 1. Устава, који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 710/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Братислава Глигоријевића изјављена због повреде права на суђење у разумном року у парничном поступку из члана 32. став 1. Устава, који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 710/10.
О б р а з л о ж е њ е
1. Братислав Глигоријевић из села Стројковац поднео је 23. јула 201 0. године, преко пуномоћника Љиљане Петровић, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж1. 1885/10 од 15. јуна 2010. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правно средство , као и права на правичну накнаду за рад, зајемчен их одредб ама члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава , у парничном поступку који се водио пред Основним судом у Лесковцу у предмету П1. 710/10.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним пресудама одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду штете због мање исплаћене плате у периоду од 1. маја 2002. године до 31. маја 200 5. године; да су судови потпуно игнорисали изведени доказ финансијским вештачењем; да је подносилац као цивилно лице закључио са туженим, својим послодавцем - Војском Југославије уговор о пријему у Војску; да му је плата одређена на основу коефицијента за његово радно мест о; да је у Савезном буџету било довољно средстава, али да та средства нису била правилно распоређивана, односно да су завршавала на другим рачунима; да је погрешан став судова да је подносилац морао да води управни поступак, а након тога, евентуално и управни спор; да подносилац сматра да није био обавезан да накнади парничне трошкове туженом, јер је туженог заступала Дирекција за имовинскоправне послове, а не Републичко јавно правобранилаштво; да је Општински суд у Лесковцу у једном другом поступку, одбио да призна право на накнаду парничних трошкова Дирекцији за имовинскоправне послове, сматрајући да за то нема законских услова, из чега подносилац изводи закључак да су судови у ист ој правној и чињеничној ситуацији различито поступали (у прилог тврдњи о различитом поступању судова подносилац уставне жалбе доставио копију правноснажне првостепене пресуде Општинског суда у Лесковцу П1. 208/09 од 2. октобра 2009. године); да подносилац сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року, због тога што је поступак започео подношењем тужбе 6. маја 2010. године, а правноснажно окончан 15. јуна 2010. године .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране Војна Пошта 4445 Лесковац, да тужиоцу, на име разлике у заради за период од 1. маја 2002. године до 31. маја 2005. године , исплати износе ближе означене у изреци, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 12.000 динара.
Против наведене пресуде жалбу је изјавио тужилац, побијајући је због битне повреде одредба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 1885/10 од 15. јуна 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право; да се жалбом не доводи у питање правилност првостепене одлуке; да тужилац, пре свега , истиче да је налаз вештака финансијске струке главни доказ да је тужиоцу исплаћена мања зарада од оне која му по закону припада, али да су ти наводи тужиоца неосновани; да Закон о Војсци у члану 152. прописује да старешина јединице, односно установа коју он одреди , поред осталог , решава о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у војсци и другим односима у служби цивилних лица у војсци; да је члан ом 156. истог Закона прописана надлежност органа за решавање у овим управним стварима у првом и другом степену, по правилима управног поступка; да право на покретање управног спора против коначне одлуке у овим стварима није искључено; да је одредбом члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима прописано да се плата професионалном војнику, односно цивилном лицу у Војсци, осим војног додатка , утврђује на основу наредбе , односно решења о постављењу на формацијско , односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку; да се војни додатак, посебан део плате, посебне и друге накнаде, награде, отпремнине и друга новчана примања из Уредбе исплаћују на основу решења која по службеној дужности доноси надлежни старешина; да наредбу, односно решење доноси старешина, тј. државни орган , решавајући о праву професионалног војника у управној ствари, утврђујући на тај начин , поред осталог , и право на плату , као и обим у тог права, односно висин и плате и такав акт има својство управног акта; да оцену његове законитости, па и контролу правилне примене одредаба позитивних прописа на којима се у овом спору заснива захтев врше надлежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд, поводом правних средстава поднетих против тих појединачних аката у складу са законом; да коначна и правноснажна одлука надлежног органа о висини плате професионалног припадника В ојске Југославије представља основ за њену исплату од државе, када се између ових субјеката успоставља облигационо-правни однос, односно дужничко -поверилачки однос; да су појединачни акти којима су одређене плате професионалних припадника Војске управни акти, донети по правилима управног поступка чија се правилност и законитост оцењује у управном спору пред надлежним судом, те да из тога произилази да је обезбеђена заштита права професионалних припадника Војске у управном поступку и кроз судску контролу у управном спору; да, међутим, ако надлежни орган без законом прописаног разлога ускраћује исплату плате у целини или делимично или пак врши селекцију извршења обавеза по извршним решењима или на други начин неправилно или незаконито поступа, редовни суд je у парници ради накнаде штете стварно надлежан за пресуђење ових спорова , с обзиром на то да је као основ одговорности тужене државе наведен незаконит и неправилан рад њених органа у смислу члана 172. став 1. 3акона о облигационим односима; да из свега наведено г несумњиво произилази да је тужбени захтев за накнаду штете неоснован, јер тужиоцу није донето извршно решење по коме тужена у целини или делимично није поступила , односно без законом прописаног разлога ускраћивала исплату плате; да је из наведених разлога неоснован и жалбени навод којим се указује на објективну одговорност тужене, јер се висина плате професионалних припадника Војске Југославије утврђује појединачним управним актом; да се законитост тих управних аката и правилност обрачуна висине плате оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору; да је с обзиром на исход спора сагласно чл. 149. и 150. Закона о парничном поступку, правилна одлука првостепеног суда о трошковима поступка; да су неосновани жалбени наводима у којима тужилац истиче да тужена нема право на накнаду трошкова парничног поступка; да тужену заступа Р епубличко јавно правобранилаштво, које је то овлашћење пренело Дирекцији за имовинскоправне послове, а одредба чл ана 158. З акона о парничном поступку предвиђа да се одредбе о трошковима примењују и на странке које заступа јавно правобранилаштво, у ком случају трошкови поступка обухватају и износ који би се странци признао на име награде адвокату.
4. Одредбама Устава, на чије с е повреде уставном жалбом указује је утврђено: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), меродавног за конкретан спор, било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето-заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето-зарада из овог става, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 70%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра, да ако су укупна средства за плате из става 1. овог члана већа од средстава која би се утврдила применом прописа који се односе на утврђивање средстава за исплату зарада запослених у републици чланици на чијој територији се налази седиште Савезног министарства за одбрану, Савезна влада може умањити до 20% износе средстава за плате утврђене према одредбама става 1. овог члана (члан 75.); да Савезна влада прописује, између осталог, плату по чину, плату по чину и дужности, положајну плату, војни додатак, посебни део плате, рокове за исплату и најнижу положајну групу за чин (члан 87.); да старешина јединице, односно установа коју он одреди, поред осталог, решава о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у војсци и другим односима у служби цивилних лица у војсци (члан 152.) . Одредбом члана 156. Закона је прописана надлежност органа за решавање у овим управним стварима у првом и другом степену, по правилима управног поступка . Уставни суд указује да право на покретање управног спора против коначне одлуке у тим управним поступцима није искључено одредбама тог Закона .
Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02), такође меродавном за конкретан спор, било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (у даљем тексту: Војска), да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу чл. 75. и 137. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци, да министар одбране, у оквиру укупних износа новчаних средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода односно вредности коефицијента за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењује у конкретном случају, било је прописано: да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове (члан 149. став 1.); да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, да о томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова, одлучује суд ценећи све околности, а ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови одмериће се по тој тарифи (члан 150.); да се одредбе о трошковима примењују и на странке које заступа јавно правобранилаштво, да у том случају трошкови поступка обухватају и износ који би се странци признао на име награде адвокату (члан 158.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете одлучивали законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са Законом о парничном поступку утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресу да. Из наведених разлога оспореним пресудама, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку правну заштиту. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе о „игнорисању налаза и мишљења вештака“ и о томе „где су завршавала средстава из буџета за плате запослених у Војсци Југославије“ израз његове субјективне оцене о погрешној примени процесног и материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата вршена у складу са правоснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима . Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату, односно на други начин неправилно или незаконито поступао у извршењу појединачних решења (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-498/2008 од 10. фебруара 2010. године) .
Уставни суд сматра да су оспорен е пресуд е ваљано и детаљно образложене, да је одговорено на битне захтеве подносиоца у свему, па тако и у делу који се односи на одлуку о трошков има парничног поступка. С тим у вези, Уставни суд указује да заступничку функцију у погледу заштите имовине коју користи, којом располаже и управља Министарство одбране и Војска Србије обавља Дирекција за имовинско-правне послове Министарства, по депонованом пуномоћју Републичког јавног правобраниоца, код свих судова , из чега произилази да оцена судова у погледу трошкова поступка није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди права на једнаку заштиту права , зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да подносилац уз уставну жалб у није доставио релевантне доказе да су судови последње инстанце у другим поступцима, у истој чињеничн ој и правн ој ситуациј и, доносили различите одлуке о трошковима парничног поступка , од одлук е кој а је оспорена уставном жалбом . Стога је, Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе .
Оцењујући наводну повреду права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе имао право на правни лек – жалбу против првостепене пресуде , коју је и користио, те у том смислу Суд закључује да је предметни поступак у целини вођен на начин којим је подносиоцу било омогућено право на правично суђење и право на правну заштиту.
На основу изложеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући наводе о повреди права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује да период оцене разумне дужине трајања предметног парничног поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан цео протекли период - од подношења тужбе суду 6. маја 2005. године, па до 15. јуна 2010. године, када је парнични поступак правноснажно окончан.
Руководећи се сопственом праксом, али и праксом Европског суда за људска права, Уставни суд констатује да дужина трајања поступка у овом предмету не указује на његово неразумно трајање. Наиме, предметни парнични поступак је правноснажно окончан након пет година и једног месеца, што се, по становишту овог суда, имајући у виду стандарде који се односе на разумну дужину трајања парнице , ипак не може сматрати неразумним роком за одлучивање.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46) тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је оспореним пресудама одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду штете због мање исплаћене плате у периоду од 1. маја 2002. године до 31. маја 200 5. године; да су судови потпуно игнорисали изведени доказ финансијским вештачењем; да је подносилац као цивилно лице закључио са туженим, својим послодавцем - Војском Југославије уговор о пријему у Војску; да му је плата одређена на основу коефицијента за његово радно мест о; да је у Савезном буџету било довољно средстава, али да та средства нису била правилно распоређивана, односно да су завршавала на другим рачунима; да је погрешан став судова да је подносилац морао да води управни поступак, а након тога, евентуално и управни спор; да подносилац сматра да није био обавезан да накнади парничне трошкове туженом, јер је туженог заступала Дирекција за имовинскоправне послове, а не Републичко јавно правобранилаштво; да је Општински суд у Лесковцу у једном другом поступку, одбио да призна право на накнаду парничних трошкова Дирекцији за имовинскоправне послове, сматрајући да за то нема законских услова, из чега подносилац изводи закључак да су судови у ист ој правној и чињеничној ситуацији различито поступали (у прилог тврдњи о различитом поступању судова подносилац уставне жалбе доставио копију правноснажне првостепене пресуде Општинског суда у Лесковцу П1. 208/09 од 2. октобра 2009. године); да подносилац сматра да му је повређено и право на суђење у разумном року, због тога што је поступак започео подношењем тужбе 6. маја 2010. године, а правноснажно окончан 15. јуна 2010. године .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране Војна Пошта 4445 Лесковац, да тужиоцу, на име разлике у заради за период од 1. маја 2002. године до 31. маја 2005. године , исплати износе ближе означене у изреци, са припадајућом законском затезном каматом. Ставом другим изреке ове пресуде обавезан је тужилац да туженој накнади трошкове парничног поступка у износу од 12.000 динара.
Против наведене пресуде жалбу је изјавио тужилац, побијајући је због битне повреде одредба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и због погрешне примене материјалног права.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Гж1. 1885/10 од 15. јуна 2010. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Основног суда у Лесковцу П1. 710/10 од 5. марта 2010. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, је наведено: да је првостепени суд потпуно и правилно утврдио чињенично стање и на тако утврђено чињенично стање правилно применио материјално право; да се жалбом не доводи у питање правилност првостепене одлуке; да тужилац, пре свега , истиче да је налаз вештака финансијске струке главни доказ да је тужиоцу исплаћена мања зарада од оне која му по закону припада, али да су ти наводи тужиоца неосновани; да Закон о Војсци у члану 152. прописује да старешина јединице, односно установа коју он одреди , поред осталог , решава о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у војсци и другим односима у служби цивилних лица у војсци; да је члан ом 156. истог Закона прописана надлежност органа за решавање у овим управним стварима у првом и другом степену, по правилима управног поступка; да право на покретање управног спора против коначне одлуке у овим стварима није искључено; да је одредбом члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима прописано да се плата професионалном војнику, односно цивилном лицу у Војсци, осим војног додатка , утврђује на основу наредбе , односно решења о постављењу на формацијско , односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку; да се војни додатак, посебан део плате, посебне и друге накнаде, награде, отпремнине и друга новчана примања из Уредбе исплаћују на основу решења која по службеној дужности доноси надлежни старешина; да наредбу, односно решење доноси старешина, тј. државни орган , решавајући о праву професионалног војника у управној ствари, утврђујући на тај начин , поред осталог , и право на плату , као и обим у тог права, односно висин и плате и такав акт има својство управног акта; да оцену његове законитости, па и контролу правилне примене одредаба позитивних прописа на којима се у овом спору заснива захтев врше надлежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд, поводом правних средстава поднетих против тих појединачних аката у складу са законом; да коначна и правноснажна одлука надлежног органа о висини плате професионалног припадника В ојске Југославије представља основ за њену исплату од државе, када се између ових субјеката успоставља облигационо-правни однос, односно дужничко -поверилачки однос; да су појединачни акти којима су одређене плате професионалних припадника Војске управни акти, донети по правилима управног поступка чија се правилност и законитост оцењује у управном спору пред надлежним судом, те да из тога произилази да је обезбеђена заштита права професионалних припадника Војске у управном поступку и кроз судску контролу у управном спору; да, међутим, ако надлежни орган без законом прописаног разлога ускраћује исплату плате у целини или делимично или пак врши селекцију извршења обавеза по извршним решењима или на други начин неправилно или незаконито поступа, редовни суд je у парници ради накнаде штете стварно надлежан за пресуђење ових спорова , с обзиром на то да је као основ одговорности тужене државе наведен незаконит и неправилан рад њених органа у смислу члана 172. став 1. 3акона о облигационим односима; да из свега наведено г несумњиво произилази да је тужбени захтев за накнаду штете неоснован, јер тужиоцу није донето извршно решење по коме тужена у целини или делимично није поступила , односно без законом прописаног разлога ускраћивала исплату плате; да је из наведених разлога неоснован и жалбени навод којим се указује на објективну одговорност тужене, јер се висина плате професионалних припадника Војске Југославије утврђује појединачним управним актом; да се законитост тих управних аката и правилност обрачуна висине плате оцењује у управном поступку пред надлежним органом и у управном спору; да је с обзиром на исход спора сагласно чл. 149. и 150. Закона о парничном поступку, правилна одлука првостепеног суда о трошковима поступка; да су неосновани жалбени наводима у којима тужилац истиче да тужена нема право на накнаду трошкова парничног поступка; да тужену заступа Р епубличко јавно правобранилаштво, које је то овлашћење пренело Дирекцији за имовинскоправне послове, а одредба чл ана 158. З акона о парничном поступку предвиђа да се одредбе о трошковима примењују и на странке које заступа јавно правобранилаштво, у ком случају трошкови поступка обухватају и износ који би се странци признао на име награде адвокату.
4. Одредбама Устава, на чије с е повреде уставном жалбом указује је утврђено: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02), меродавног за конкретан спор, било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето-заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три нити већа од пет нето-зарада из овог става, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 70%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра, да ако су укупна средства за плате из става 1. овог члана већа од средстава која би се утврдила применом прописа који се односе на утврђивање средстава за исплату зарада запослених у републици чланици на чијој територији се налази седиште Савезног министарства за одбрану, Савезна влада може умањити до 20% износе средстава за плате утврђене према одредбама става 1. овог члана (члан 75.); да Савезна влада прописује, између осталог, плату по чину, плату по чину и дужности, положајну плату, војни додатак, посебни део плате, рокове за исплату и најнижу положајну групу за чин (члан 87.); да старешина јединице, односно установа коју он одреди, поред осталог, решава о пријему у службу, постављењу, одређивању плате, престанку службе у војсци и другим односима у служби цивилних лица у војсци (члан 152.) . Одредбом члана 156. Закона је прописана надлежност органа за решавање у овим управним стварима у првом и другом степену, по правилима управног поступка . Уставни суд указује да право на покретање управног спора против коначне одлуке у тим управним поступцима није искључено одредбама тог Закона .
Уредбом о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02), такође меродавном за конкретан спор, било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (у даљем тексту: Војска), да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу чл. 75. и 137. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци, да министар одбране, у оквиру укупних износа новчаних средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода односно вредности коефицијента за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника и цивилних лица у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53.).
Одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција.
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), који се примењује у конкретном случају, било је прописано: да је странка која у целини изгуби парницу дужна да противној странци накнади трошкове (члан 149. став 1.); да ће суд приликом одлучивања који ће се трошкови накнадити странци узети у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице, да о томе који су трошкови били потребни, као и о висини трошкова, одлучује суд ценећи све околности, а ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови одмериће се по тој тарифи (члан 150.); да се одредбе о трошковима примењују и на странке које заступа јавно правобранилаштво, да у том случају трошкови поступка обухватају и износ који би се странци признао на име награде адвокату (члан 158.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава , Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на накнаду материјалне штете одлучивали законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са Законом о парничном поступку утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресу да. Из наведених разлога оспореним пресудама, по схватању Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на једнаку правну заштиту. Стога су наводи подносиоца уставне жалбе о „игнорисању налаза и мишљења вештака“ и о томе „где су завршавала средстава из буџета за плате запослених у Војсци Југославије“ израз његове субјективне оцене о погрешној примени процесног и материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата вршена у складу са правоснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа у смислу члана 172. став 1. Закона о облигационим односима . Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату, односно на други начин неправилно или незаконито поступао у извршењу појединачних решења (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-498/2008 од 10. фебруара 2010. године) .
Уставни суд сматра да су оспорен е пресуд е ваљано и детаљно образложене, да је одговорено на битне захтеве подносиоца у свему, па тако и у делу који се односи на одлуку о трошков има парничног поступка. С тим у вези, Уставни суд указује да заступничку функцију у погледу заштите имовине коју користи, којом располаже и управља Министарство одбране и Војска Србије обавља Дирекција за имовинско-правне послове Министарства, по депонованом пуномоћју Републичког јавног правобраниоца, код свих судова , из чега произилази да оцена судова у погледу трошкова поступка није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене материјалног права.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди права на једнаку заштиту права , зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује да подносилац уз уставну жалб у није доставио релевантне доказе да су судови последње инстанце у другим поступцима, у истој чињеничн ој и правн ој ситуациј и, доносили различите одлуке о трошковима парничног поступка , од одлук е кој а је оспорена уставном жалбом . Стога је, Уставни суд оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима би била поткрепљена тврдња о ускраћивању једнаке заштите права подносиоцу уставне жалбе .
Оцењујући наводну повреду права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд указује да је подносилац уставне жалбе имао право на правни лек – жалбу против првостепене пресуде , коју је и користио, те у том смислу Суд закључује да је предметни поступак у целини вођен на начин којим је подносиоцу било омогућено право на правично суђење и право на правну заштиту.
На основу изложеног, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Разматрајући наводе о повреди права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре указује да период оцене разумне дужине трајања предметног парничног поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, Уставни суд сматра да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, тако да је за оцену постојања повреде права подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року релевантан цео протекли период - од подношења тужбе суду 6. маја 2005. године, па до 15. јуна 2010. године, када је парнични поступак правноснажно окончан.
Руководећи се сопственом праксом, али и праксом Европског суда за људска права, Уставни суд констатује да дужина трајања поступка у овом предмету не указује на његово неразумно трајање. Наиме, предметни парнични поступак је правноснажно окончан након пет година и једног месеца, што се, по становишту овог суда, имајући у виду стандарде који се односе на разумну дужину трајања парнице , ипак не може сматрати неразумним роком за одлучивање.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу изјављену због повреде права на суђење у разумном року одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46) тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић