Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Борисава Милића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Борисава Милића изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 201 2. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2676/12 од 16. јула 201 2. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Борисав Милић из Београда поднео је Уставном суду 13. августа 2012. године, преко пуномоћника Градимира Налића, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 2676/12 од 16. јула 2012. године, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се против њега и других лица водио кривични поступак пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4282/10, због кривичног дела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и да је у првом степену оглашен кривим, те да му је изречена казна затвора у трајању од пет година и шест месеци;
- да му је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1235/10 од 11. марта 2010. године из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку, и да би „требало да се рачуна од 17. маја 2010. године, а не од 17. маја 2011. године како то стоји у образложењу побијаног решења, када је лишен слободе у Краљевини Холандији, и то по међународној потерници расписаној управо на захтев Републике Србије;
- да је „све време од лишења слободе притворен“ и да му је притвор последњи пут продужен оспореним решењима на основу члана 358. ст. 5. и 6. Законика о кривичном поступку, a у вези са чланом 142. став 1. тачка 1) истог законика;
- да „није имао било каква сазнања о томе да се против њега води кривични поступак“ у Србији;
- да поступајући редовни судови у својим одлукама нису навели разлоге који јасно и недвосмислено показују да постоји опасност од његовог бекства;
- да није тачан навод из оспорених решења да последњих 11 година живи у Краљевини Холандији, „пошто је он 17. маја 2010. године лишен слободе, a 1. јуна 2011. године екстрадиран Републици Србији“;
- да „после више од две године проведене у притвору и после више од годину дана од екстрадиције у Србију, центар Милићевих животних активности више није везан за Холандију, већ се само може рећи да је био везан за Холандију до пре две године“;
- да „сви разлози који наводно указују на опасност од бекства у побијаном решењу указују само на чињеницу да је окривљени боравио у Холандији (чињеницу коју нико и не спори), а никако да би, како каже првостепено веће, окривљени могао побећи или се сакрити“;
- да „иако то експлицитно не стоји у одлукама које су предмет ове уставне жалбе изгледа да поступајући судови сматрају да ће се окривљени у случају изласка на слободу дати у бег, и то у бег преко државне границе у Холандију“;
- да нису наведене околности које указују да ће се, уколико се нађе на слободи, подносилац дати у бекство;
- да је „нејасно зашто је за првостепени суд изненађујуће то што Милић не станује на адреси пријављеној у Београду, а поготово је нејасно зашто је ову чињеницу суд користио као околност која указује на опасност од бекства“;
- да „поступајуће веће није ни размотрало могућност примене блажих мера којима би у конкретном случају било обезбеђено присуство окривљених и несметано вођење овог поступка“;
- да се притвор мора свести на најкраће потребно време и да се мора укинути чим престану разлози за његово одређивање;
- да притвор према подносиоцу уставне жалбе „траје дуже од две године и два месеца - прецизније 806 дана, а да је првостепени суд пропустио да оцени да ли је дужина притвора према подносиоцу жалбе премашила разуман рок и у побијаним решењима нема такве анализе“.
- да оправданост притвора није размотрена у односу на одредбе Европске конвенције о људским правима.
Из свега наведеног подносилац уставне жалбе закључује „да се не може сматрати да притвор у овом случају траје најкраће потребно време“.
Подносилац у уставној жалби такође истиче да је у образложењу оспореног првостепеног решења погрешно наведено да је лишен слободе 17. маја 2011. године (уместо 17. маја 2010. године), те да је очигледно нетачан навод да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог хапшења прошло 15 месеци, а што суд, поред осталог, користи као околност која указује на оспасност од бекства.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да је подносиоцу оспореним решењима повређено зајемчено право из члана 31. Устава, наложи укидање притвора и усвоји захтев за накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговор Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 21. септембра 2012. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4282/2010 (коме су спојени кривични поступци у предметима К. 3492/2010 и К. 658/2011), водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других оптужених лица, по оптужницама Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 3/10 од 12. фебруара 2010. године (измењене 13. јуна 2010. године), од 15. јуна 2010. године и од 1. јула 2011. године, а које су обједињене и прецизиране 26. јула 2012. године.
Кривични поступак је неправноснажно окончан 26. јуна 2012. године доношењем пресуде К. 4282/2010 (јавно објављене 29. јуна 2012. године), којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (13. август 2012. године) налазио у притвору две године и непуна три месеца, рачунајући од 17. маја 2010. године када је лишен слободе у Краљевини Холандији (у којој се до 1. јуна 2011. године налазио у екстрадиционом притвору, а од 1. јуна 2011. године, када је извршена његова екстрадиција, у притвору Окружног затвора у Београду).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 1235/10 од 11. марта 2010. године.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док су притворски основи из члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика изостављени.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је у оспореном решењу навео да и даље стоје разлози за притвор по наведеној законској одредби „имајући у виду да окривљени Борисав Милић, по сопственом исказу, последњих 11 година живи у Краљевини Холандији где „на црно“ обавља послове чистача у хотелу, те да на адреси пријављеног пребивалишта у Београду, у улици... не станује, већ је центар његових животних активности везан за Холандију, па имајући у виду да је од одређивања притвора до лишења слободе окривљеног протекло готово 15 месеци, као и да је окривљени лишен слободе у Краљевини Холандији одакле је екстрадиран у Републику Србију, а неправноснажном пресудом овог суда оглашен је кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, то по оцени суда све наведене околности у својој међусобној повезаности указују на очигледну бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао побећи или се сакрити, те тако постати недоступан суду, због чега се продужење притвора према окривљеном Бориславу Милићу након изрицања пресуде показује као неопходна мера за обезбеђење његовог присуства до правноснажног окончања овог кривичног поступка“.
Истовремено, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду је 16. јула 2012. године донео оспорено решење Кж2. 2676/12, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, нашавши да је „правилно првостепени суд, поступајући по службеној дужности у смислу одредбе члана 358. Законика о кривичном поступку, нашао да и даље стоје разлози за задржавање окривљеног Борисава Милића у притвору, прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“. Апелациони суд у Београду је посебно ценио жалбене наводе браниоца Борисава Милића, овде подносиоца уставне жалбе, којима је оспоравао основ задржавања подносиоца у притвору по наведеном законском основу, указивањем да је логично да окривљени уколико 11 година живи у Холандији, не станује на адреси пријављеној у Београду, али их је оценио неоснованим, нашавши да „иако је логично да окривљени Борислав Милић не станује на пријављеној адреси пребивалишта у Београду, с обзиром да живи у Холандији, ову околност је правилно првостепени суд ценио као околност да окривљеном центар животних актив ности није везан за територију Републике Србије, а која околност, и по налажењу овог суда, указује на опасност од бекства односно скривања окривљеног“. Из истог разлога је Апелациони суд оценио као неосноване и наводе жалбе браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, да не постоје околности које указују на опасност од бекства окривљеног, као и да није од утицаја „ни то што суд експлицитно није разматрао неку од блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног, при свом јасном и детаљно образложеном ставу да је нужно задржавање окривљеног у притвору по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“.
Из одговора Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 21. септембра 2012. године произлази да је веће суда које је донело првостепену пресуду, „а на основу одредбе члана 176. став 1. Законика о кривичном поступку, сачинило исправку записника о већању и гласању у делу који се односи на урачунавање времена проведеног у екстрадиционом притвору у изречену казну затвора окривљеном Борисаву Минићу, о чему су сачињени посебни додатни записници“, као и да „с обзиром да се поменута погрешка налази у образложењу решења о продужењу притвора, а не у његовој изреци, то није било потребе за исправком решења о продужењу притвора након изрицања пресуде“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 2676/12 од 16. јула 2012. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 26. јуна 2012. године оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да на адреси пријављеног пребивалишта у Београду није могао бити пронађен, због чега му је првобитно притвор и био одређен, а да је лишен слободе у Краљевини Холандији, у којој је, по сопственом казивању, живео и радио илегално 11 година, које околности, по мишљењу првостепеног суда, указују на опасност од бекства и да ће „постати недоступан суду, због чега се продужење притвора након изрицања пресуде показује као неопходна мера за обезбеђење његовог присуства до правноснажног окончања овог кривичног поступка“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим.
По оцени Уставног суда, Виши и Апелациони суд у Београду су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступили су у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „да судови у својим одлукама нису навели разлоге који јасно и недвосмислено показују да постоји опасност од његовог бекства“.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да је у образложењу оспореног првостепеног решења погрешно наведено да је лишен слободе 17. маја 2011. године (уместо 17. маја 2010. године), те да је очигледно нетачан навод да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог хапшења прошло 15 месеци, а што суд, поред осталог, користи као околност која указује на оспасност од бекства. Уставни суд, с једне стране, указује да из одговора Вишег суда у Београду произлази да је суд сачинио исправку записника о већању и гласању у делу који се односи на урачунавање времена проведеног у екстрадиционом притвору у изречену казну затвора подносиоцу уставне жалбе. Са друге стране, имајући у виду претходно изнету оцену Уставног суда у вези са осталим разлозима због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен, Суд је нашао да ова околност није од значаја за другачије одлучивање.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да се „не може сматрати да притвор у овом случају траје најкраће потребно време“ и да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због тога што су три кривична поступка спојена у један, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао око две и по године, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда. Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су престали законски разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору на основу одредба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, ове притворске разлоге управо у оспореним решењима отклонио.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да се против њега и других лица водио кривични поступак пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4282/10, због кривичног дела неовлашћена производња и промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и да је у првом степену оглашен кривим, те да му је изречена казна затвора у трајању од пет година и шест месеци;
- да му је притвор одређен решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки. 1235/10 од 11. марта 2010. године из разлога предвиђених одредбом члана 142. став 1. тач. 1) и 5) Законика о кривичном поступку, и да би „требало да се рачуна од 17. маја 2010. године, а не од 17. маја 2011. године како то стоји у образложењу побијаног решења, када је лишен слободе у Краљевини Холандији, и то по међународној потерници расписаној управо на захтев Републике Србије;
- да је „све време од лишења слободе притворен“ и да му је притвор последњи пут продужен оспореним решењима на основу члана 358. ст. 5. и 6. Законика о кривичном поступку, a у вези са чланом 142. став 1. тачка 1) истог законика;
- да „није имао било каква сазнања о томе да се против њега води кривични поступак“ у Србији;
- да поступајући редовни судови у својим одлукама нису навели разлоге који јасно и недвосмислено показују да постоји опасност од његовог бекства;
- да није тачан навод из оспорених решења да последњих 11 година живи у Краљевини Холандији, „пошто је он 17. маја 2010. године лишен слободе, a 1. јуна 2011. године екстрадиран Републици Србији“;
- да „после више од две године проведене у притвору и после више од годину дана од екстрадиције у Србију, центар Милићевих животних активности више није везан за Холандију, већ се само може рећи да је био везан за Холандију до пре две године“;
- да „сви разлози који наводно указују на опасност од бекства у побијаном решењу указују само на чињеницу да је окривљени боравио у Холандији (чињеницу коју нико и не спори), а никако да би, како каже првостепено веће, окривљени могао побећи или се сакрити“;
- да „иако то експлицитно не стоји у одлукама које су предмет ове уставне жалбе изгледа да поступајући судови сматрају да ће се окривљени у случају изласка на слободу дати у бег, и то у бег преко државне границе у Холандију“;
- да нису наведене околности које указују да ће се, уколико се нађе на слободи, подносилац дати у бекство;
- да је „нејасно зашто је за првостепени суд изненађујуће то што Милић не станује на адреси пријављеној у Београду, а поготово је нејасно зашто је ову чињеницу суд користио као околност која указује на опасност од бекства“;
- да „поступајуће веће није ни размотрало могућност примене блажих мера којима би у конкретном случају било обезбеђено присуство окривљених и несметано вођење овог поступка“;
- да се притвор мора свести на најкраће потребно време и да се мора укинути чим престану разлози за његово одређивање;
- да притвор према подносиоцу уставне жалбе „траје дуже од две године и два месеца - прецизније 806 дана, а да је првостепени суд пропустио да оцени да ли је дужина притвора према подносиоцу жалбе премашила разуман рок и у побијаним решењима нема такве анализе“.
- да оправданост притвора није размотрена у односу на одредбе Европске конвенције о људским правима.
Из свега наведеног подносилац уставне жалбе закључује „да се не може сматрати да притвор у овом случају траје најкраће потребно време“.
Подносилац у уставној жалби такође истиче да је у образложењу оспореног првостепеног решења погрешно наведено да је лишен слободе 17. маја 2011. године (уместо 17. маја 2010. године), те да је очигледно нетачан навод да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог хапшења прошло 15 месеци, а што суд, поред осталог, користи као околност која указује на оспасност од бекства.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди да је подносиоцу оспореним решењима повређено зајемчено право из члана 31. Устава, наложи укидање притвора и усвоји захтев за накнаду нематеријалне штете и трошкова поступка.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, као и у одговор Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 21. септембра 2012. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Београду у предмету К. 4282/2010 (коме су спојени кривични поступци у предметима К. 3492/2010 и К. 658/2011), водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и других оптужених лица, по оптужницама Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 3/10 од 12. фебруара 2010. године (измењене 13. јуна 2010. године), од 15. јуна 2010. године и од 1. јула 2011. године, а које су обједињене и прецизиране 26. јула 2012. године.
Кривични поступак је неправноснажно окончан 26. јуна 2012. године доношењем пресуде К. 4282/2010 (јавно објављене 29. јуна 2012. године), којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (13. август 2012. године) налазио у притвору две године и непуна три месеца, рачунајући од 17. маја 2010. године када је лишен слободе у Краљевини Холандији (у којој се до 1. јуна 2011. године налазио у екстрадиционом притвору, а од 1. јуна 2011. године, када је извршена његова екстрадиција, у притвору Окружног затвора у Београду).
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 1235/10 од 11. марта 2010. године.
Током трајања кривичног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године продужен до упућивања у установу за издржавање казне, а најдуже док не истекне време трајања казне изречене првостепеном пресудом, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док су притворски основи из члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика изостављени.
Образлажући разлоге за продужење притвора из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Београду је у оспореном решењу навео да и даље стоје разлози за притвор по наведеној законској одредби „имајући у виду да окривљени Борисав Милић, по сопственом исказу, последњих 11 година живи у Краљевини Холандији где „на црно“ обавља послове чистача у хотелу, те да на адреси пријављеног пребивалишта у Београду, у улици... не станује, већ је центар његових животних активности везан за Холандију, па имајући у виду да је од одређивања притвора до лишења слободе окривљеног протекло готово 15 месеци, као и да је окривљени лишен слободе у Краљевини Холандији одакле је екстрадиран у Републику Србију, а неправноснажном пресудом овог суда оглашен је кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци, то по оцени суда све наведене околности у својој међусобној повезаности указују на очигледну бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, могао побећи или се сакрити, те тако постати недоступан суду, због чега се продужење притвора према окривљеном Бориславу Милићу након изрицања пресуде показује као неопходна мера за обезбеђење његовог присуства до правноснажног окончања овог кривичног поступка“.
Истовремено, првостепени суд је нашао да у односу на подносиоца уставне жалбе више не постоје разлози за продужење притвора прописани одредбама члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године изјавио жалбу.
Апелациони суд у Београду је 16. јула 2012. године донео оспорено решење Кж2. 2676/12, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе, нашавши да је „правилно првостепени суд, поступајући по службеној дужности у смислу одредбе члана 358. Законика о кривичном поступку, нашао да и даље стоје разлози за задржавање окривљеног Борисава Милића у притвору, прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“. Апелациони суд у Београду је посебно ценио жалбене наводе браниоца Борисава Милића, овде подносиоца уставне жалбе, којима је оспоравао основ задржавања подносиоца у притвору по наведеном законском основу, указивањем да је логично да окривљени уколико 11 година живи у Холандији, не станује на адреси пријављеној у Београду, али их је оценио неоснованим, нашавши да „иако је логично да окривљени Борислав Милић не станује на пријављеној адреси пребивалишта у Београду, с обзиром да живи у Холандији, ову околност је правилно првостепени суд ценио као околност да окривљеном центар животних актив ности није везан за територију Републике Србије, а која околност, и по налажењу овог суда, указује на опасност од бекства односно скривања окривљеног“. Из истог разлога је Апелациони суд оценио као неосноване и наводе жалбе браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, да не постоје околности које указују на опасност од бекства окривљеног, као и да није од утицаја „ни то што суд експлицитно није разматрао неку од блажих мера за обезбеђење присуства окривљеног, при свом јасном и детаљно образложеном ставу да је нужно задржавање окривљеног у притвору по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку“.
Из одговора Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 21. септембра 2012. године произлази да је веће суда које је донело првостепену пресуду, „а на основу одредбе члана 176. став 1. Законика о кривичном поступку, сачинило исправку записника о већању и гласању у делу који се односи на урачунавање времена проведеног у екстрадиционом притвору у изречену казну затвора окривљеном Борисаву Минићу, о чему су сачињени посебни додатни записници“, као и да „с обзиром да се поменута погрешка налази у образложењу решења о продужењу притвора, а не у његовој изреци, то није било потребе за исправком решења о продужењу притвора након изрицања пресуде“.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Одредбама члана 358. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора, да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да жалба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да на захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
Осталим релевантним одредбама ЗКП прописано је: да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено и да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.).
5. У односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 2676/12 од 16. јула 2012. године није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду К. 4282/2010 од 26. јуна 2012. године оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од пет година и шест месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен након изрицања првостепене пресуде на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) ЗКП, односно због постојања околности које указују на опасност од бекства.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног првостепеног решења Вишег суда у Београду К. 4282/10 од 29. јуна 2012. године је, поред осталог, наведено да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом тог суда осуђен због кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога, да на адреси пријављеног пребивалишта у Београду није могао бити пронађен, због чега му је првобитно притвор и био одређен, а да је лишен слободе у Краљевини Холандији, у којој је, по сопственом казивању, живео и радио илегално 11 година, које околности, по мишљењу првостепеног суда, указују на опасност од бекства и да ће „постати недоступан суду, због чега се продужење притвора након изрицања пресуде показује као неопходна мера за обезбеђење његовог присуства до правноснажног окончања овог кривичног поступка“. Овакав закључак првостепеног суда је Апелациони суд у Београду у оспореном другостепеном решењу оценио јасним, довољним и прихватљивим.
По оцени Уставног суда, Виши и Апелациони суд у Београду су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступили су у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни судови су у оспореним одлукама аргументовано образложили конкретне околности које у овом случају указују на опасност од бекства и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе након изрицања првостепене пресуде, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања.
Имајући у виду све изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе „да судови у својим одлукама нису навели разлоге који јасно и недвосмислено показују да постоји опасност од његовог бекства“.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да је у образложењу оспореног првостепеног решења погрешно наведено да је лишен слободе 17. маја 2011. године (уместо 17. маја 2010. године), те да је очигледно нетачан навод да је од доношења решења о одређивању притвора до његовог хапшења прошло 15 месеци, а што суд, поред осталог, користи као околност која указује на оспасност од бекства. Уставни суд, с једне стране, указује да из одговора Вишег суда у Београду произлази да је суд сачинио исправку записника о већању и гласању у делу који се односи на урачунавање времена проведеног у екстрадиционом притвору у изречену казну затвора подносиоцу уставне жалбе. Са друге стране, имајући у виду претходно изнету оцену Уставног суда у вези са осталим разлозима због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен, Суд је нашао да ова околност није од значаја за другачије одлучивање.
У погледу навода из уставне жалбе о томе да се „не може сматрати да притвор у овом случају траје најкраће потребно време“ и да судови нису водили рачуна колико притвор већ траје, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности овог навода од првенственог значаја то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају водио против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Београду сложен, како због тога што су три кривична поступка спојена у један, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која је надлежни првостепени суд расправљао и оцењивао, те на основу којих је потом донео пресуду. До тренутка подношења уставне жалбе, кривични поступак је трајао око две и по године, за које време је спроведена истрага, подигнута оптужница, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда. Најзад, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд, када је утврдио да су престали законски разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору на основу одредба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) ЗКП, ове притворске разлоге управо у оспореним решењима отклонио.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио предметни кривични поступак, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка, који је у досадашњем току вођен са потребном хитношћу.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић