Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Живана Карастанковића из Кузмина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Живана Карастанковића изјављена против пресуде Првог општинског суда у Београду П. 5381/08 од 25. фебруара 2009. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Живан Карастанковић из Кузмина је 24. септембра 201 0. године, преко пуномоћника Синише Адамовића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на једнаку заштиту права пред судовима и права на правичну накнаду за рад , зајемчених одредбама члана члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Првог општинског суда у Београду П. 5381/08 од 25. фебруара 2009. године, између осталог, одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца за исплату трошкова превоза од места пребивалишта до места рада за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године; да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године одбијена жалба подносиоца , па је наведена првостепена пре суда у том делу потврђена; да су на територији Републике Србије судови истог нивоа надлежности, о истоветном правном питању заузели апсолутно различит став и донели потпуно другачије пресуде у односу на пресуде које се уставном жалбом оспоравају ; да је оваквим одлукама подн осиоцу повређено право на правичну накнаду за рад, из разлога што и накнада трошкова превоза јесте накнада која се запосленом исплаћује у вези са радом ; да се подносилац на овакав начин ев идентно дискриминише, због чињенице да је радно ангажован на изузетно великој удаљености од места свог пребивалишта, као и из разлога што су судови у Републици Србији другим полицијским службеницима признавали право на накнаду трошкова превоза.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен е пресуд е и одреди да Први основни суд у Београду понови у целости поступак по тужби подносиоца и донесе на Уставу и закону засновану правилну одлуку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Ставом првим и другим изреке оспорене пресуде Првог општинског суда у Београду П. 5381/08 од 25. фебруара 2009. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужи оца Живана Карастанковића, овде подносиоца уставне , као и тужилаца З.С, А.Ш, С.Ш. и С.С, којим су тражили да им тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Суботица исплати увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, те накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године , као дана подношења тужбе. Ставом трећим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Живана Карастанковића, којим је тражио да му тужена исплати трошкове превоза од места пребивалишта до места рада за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године, као дана подношења тужбе. У образложењу оспорене првостеп ене пресуде се, између осталог, наводи: да у Републици Србији већина ауто-превозника има одређени договор са МУП РС, односно са лицима запосленим у овом министарству, према коме се овим лицима не наплаћују превозне карте, што је утврђено из већег броја извештаја које су суду доставили ауто-превозници у Републици Србији; да је општепозната чињеница да ауто-превозници припаднике МУП РС превозе бесплатно, уз показивање службене легитимације ; да тужилац није приложио ниједну превозну, месечну или дневну карту или неки други доказ којим би потврдио да је имао стварне трошкове за превоз на релацији од места пребивалишта до места рада, односно да је заиста користио услуге неког ауто-превозника који му је наплаћивао карте за превоз, што његов тужбени захтев чини не основаним.
Одлучујући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је ставом првим изреке оспорене пресуде Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године одбио жалбу тужиоца Живана Карастанковића и оспорену првостепену пресуду потврдио у делу који се односи на трошкове превоза, док је у преосталим дел овима првостепену пресуду укинуо и предмет вратио на поновни поступак и одлучивање. У образложењу оспорене другостепене пресуде је , између осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право; да је питање трошкова превоза регулисано Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, која је предвиђала да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају; да тужилац Живан Карастанковић није пружио доказе да је имао стварне трошкове за долазак на рад и одла зак са рада, у виду превозн их карт и или нек их друг их доказ а у прилог стварних трошкова превоза , што је био дужан п о члану 223. Закона о парничном поступку, којим је пр описано да странка која тврди да име неко право сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено.
Уставни суд је извршио увид у достављену пресуд у Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 20 10. године, којом је потврђен а пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 55/10 од 19. фебруара 2010. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су тужиоци З.Н, Б.З, Б.А. и Д.М. радници МУП-а РС, Полицијске управе у Новом Саду, да свакодневно користе међуградски и градски превоз за долазак на рад и одлазак са рада , те да им тужена накнаду трошкова превоза није исплаћивала; да је одредбом члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и одредбом члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, прописано да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају ; да је чињеничним стањем несумњиво уврђено да су тужиоци користили градски и међуградски превоз, с обзиром на удаљеност од места становања до места рада, из ког разлога је било места примени наведених уредби, односно усвајању тужбеног захтева тужилаца ; да у току поступка није доказано да тужиоци у означеном периоду нису користили превоз, јер тужена није за то доставила доказе, а терет доказивања ове чињенице био је на њеној страни.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује је утврђено: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законoм о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, те да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је важила до 29. септембра 2007. године, било је прописано: да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском односно међуградском саобраћају (члан 15.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе о различито м поступањ у надлежних редовних судова, Уставни суд је констатовао да у поступку у коме је донета пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године чињенично стање није идентично у односу на оно које је утврђено у поступку у к оме је донета оспорена пресуда. Наиме, у поступку доношења оспорене првостепене пресуде , која је у делу који се односи на трошкове превоза потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године, суд је на основу изведених доказа утврдио да је тужи лац има о обезбеђен бесплатан превоз од места боравка до посла и назад, због чега је, применом релевантних прописа, њ егов тужбени захтев за исплату трошкова превоза одби јен као неоснован. Из образложења наведен е пресуд е Апелационог суда у Новом Саду произлази да тужена није доказала да тужи оци који су, с обзиром на своје место боравка, имали потребу за превозом, ни су користили превоз и, према томе, нису има ли стварне трошкове по овом основу, због чега је тражен а накнада досуђена. Из напред изнетог произлази да у конкретном случају није постојао индентитет чињеничног стања, због чега, по становишту Уставног суда, не постоји повреда права подносиоца на једнаку заштиту права у поступку пред судовима у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву за накнаду трошкова превоза. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године није повређено право подносиоца на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава.
Пресуду Општинског суда у Новом Саду П 1. 536/08 од 16. децембра 2008. године, која је такође приложена уз уставну жалбу, Суд није посебно ценио, јер се не може са сигурношћу утврдити да ли је ова пресуда правноснажна, односно да ли је била предмет преиспитивања у жалбеном поступку, пред надлежним другостепеним судом .
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правичну накнаду за рад, Уставни суд је констатовао да се оспорене пресуде заснивају на ставу да полицијски службеник има право на накнаду трошкова превоза само у ситуацији када су ти трошкови стварно постојали. С тим у вези, у ситуацији у којој тужилац није доставио доказе на околност да је трошкове превоза стварно имао и није успео да оповргне доказе да је постојао бесплатан превоз, што је првостепени суд утврдио из извештаја већег броја ауто-превозника у Републици Србији, правни основ за усвајање тужбеног захтева није постојао.
Полазећи од наведених одредаба Закона о радним односима у државним органима, Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и Закон а о платама у државним органима и јавним службама, Уставни суд је оценио да су овакав став и оцена редовних судова заснован и на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног права, те је утврдио да не постоји ни повреда права подноси оца на накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Овакав правни став Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж-1296/2011 од 2 8. јуна 2012. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Првог општинског суда у Београду П. 5381/08 од 25. фебруара 2009. године, између осталог, одбијен као неоснован тужбени захтев подносиоца за исплату трошкова превоза од места пребивалишта до места рада за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године; да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године одбијена жалба подносиоца , па је наведена првостепена пре суда у том делу потврђена; да су на територији Републике Србије судови истог нивоа надлежности, о истоветном правном питању заузели апсолутно различит став и донели потпуно другачије пресуде у односу на пресуде које се уставном жалбом оспоравају ; да је оваквим одлукама подн осиоцу повређено право на правичну накнаду за рад, из разлога што и накнада трошкова превоза јесте накнада која се запосленом исплаћује у вези са радом ; да се подносилац на овакав начин ев идентно дискриминише, због чињенице да је радно ангажован на изузетно великој удаљености од места свог пребивалишта, као и из разлога што су судови у Републици Србији другим полицијским службеницима признавали право на накнаду трошкова превоза.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен е пресуд е и одреди да Први основни суд у Београду понови у целости поступак по тужби подносиоца и донесе на Уставу и закону засновану правилну одлуку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорен е пресуд е и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари :
Ставом првим и другим изреке оспорене пресуде Првог општинског суда у Београду П. 5381/08 од 25. фебруара 2009. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви тужи оца Живана Карастанковића, овде подносиоца уставне , као и тужилаца З.С, А.Ш, С.Ш. и С.С, којим су тражили да им тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Суботица исплати увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, те накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године , као дана подношења тужбе. Ставом трећим изреке ове пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца Живана Карастанковића, којим је тражио да му тужена исплати трошкове превоза од места пребивалишта до места рада за период од 1. октобра 2004. године до 21. новембра 2006. године, као дана подношења тужбе. У образложењу оспорене првостеп ене пресуде се, између осталог, наводи: да у Републици Србији већина ауто-превозника има одређени договор са МУП РС, односно са лицима запосленим у овом министарству, према коме се овим лицима не наплаћују превозне карте, што је утврђено из већег броја извештаја које су суду доставили ауто-превозници у Републици Србији; да је општепозната чињеница да ауто-превозници припаднике МУП РС превозе бесплатно, уз показивање службене легитимације ; да тужилац није приложио ниједну превозну, месечну или дневну карту или неки други доказ којим би потврдио да је имао стварне трошкове за превоз на релацији од места пребивалишта до места рада, односно да је заиста користио услуге неког ауто-превозника који му је наплаћивао карте за превоз, што његов тужбени захтев чини не основаним.
Одлучујући о жалби тужилаца, Апелациони суд у Београду је ставом првим изреке оспорене пресуде Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године одбио жалбу тужиоца Живана Карастанковића и оспорену првостепену пресуду потврдио у делу који се односи на трошкове превоза, док је у преосталим дел овима првостепену пресуду укинуо и предмет вратио на поновни поступак и одлучивање. У образложењу оспорене другостепене пресуде је , између осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право; да је питање трошкова превоза регулисано Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, која је предвиђала да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају; да тужилац Живан Карастанковић није пружио доказе да је имао стварне трошкове за долазак на рад и одла зак са рада, у виду превозн их карт и или нек их друг их доказ а у прилог стварних трошкова превоза , што је био дужан п о члану 223. Закона о парничном поступку, којим је пр описано да странка која тврди да име неко право сноси терет доказивања чињенице која је битна за настанак или остваривање права, ако законом није друкчије одређено.
Уставни суд је извршио увид у достављену пресуд у Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 20 10. године, којом је потврђен а пресуда Основног суда у Новом Саду П1. 55/10 од 19. фебруара 2010. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су тужиоци З.Н, Б.З, Б.А. и Д.М. радници МУП-а РС, Полицијске управе у Новом Саду, да свакодневно користе међуградски и градски превоз за долазак на рад и одлазак са рада , те да им тужена накнаду трошкова превоза није исплаћивала; да је одредбом члана 14. Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и одредбом члана 3. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника, прописано да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском, односно међуградском саобраћају ; да је чињеничним стањем несумњиво уврђено да су тужиоци користили градски и међуградски превоз, с обзиром на удаљеност од места становања до места рада, из ког разлога је било места примени наведених уредби, односно усвајању тужбеног захтева тужилаца ; да у току поступка није доказано да тужиоци у означеном периоду нису користили превоз, јер тужена није за то доставила доказе, а терет доказивања ове чињенице био је на њеној страни.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, битне су следеће одредбе Устава и закона:
Одредбама Устава, на чије се повреде уставном жалбом указује је утврђено: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законoм о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 17/99, 33/99, 25/2000, 8/01 и 106/03) је било прописано да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и о образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 32.).
Законом о полицији („Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05 и 83/05) је било прописано да се на положај, дужности, права и одговорности запослених у Министарству примењују прописи о радним односима у државним органима, ако овим законом и прописима донетим на основу овог закона није друкчије одређено (члан 169.).
Чланом 51. ст. 1. и 2. Закона о радним односима у државним органима („Службени гласник РС“, бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да запослени у државним органима и изабрана, односно постављена лица имају право на накнаду материјалних трошкова за дневнице и ноћење на службеном путовању, за употребу сопственог возила у службене сврхе, за превоз на рад и с рада, за селидбене трошкове и за накнаду за одвојени живот, те да се висина, услови и начин исплате накнада из става 1. овог члана утврђује актом Владе.
Уредбом о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица („Службени гласник РС“, бр. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 и 81/05), која је важила до 29. септембра 2007. године, било је прописано: да се за коришћење превоза за долазак на рад и одлазак са рада исплаћује накнада у висини цене месечне претплатне карте у градском, приградском односно међуградском саобраћају (члан 15.).
5. Оцењујући најпре наводе подносиоца уставне жалбе о различито м поступањ у надлежних редовних судова, Уставни суд је констатовао да у поступку у коме је донета пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3782/10 од 23. јуна 2010. године чињенично стање није идентично у односу на оно које је утврђено у поступку у к оме је донета оспорена пресуда. Наиме, у поступку доношења оспорене првостепене пресуде , која је у делу који се односи на трошкове превоза потврђена оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године, суд је на основу изведених доказа утврдио да је тужи лац има о обезбеђен бесплатан превоз од места боравка до посла и назад, због чега је, применом релевантних прописа, њ егов тужбени захтев за исплату трошкова превоза одби јен као неоснован. Из образложења наведен е пресуд е Апелационог суда у Новом Саду произлази да тужена није доказала да тужи оци који су, с обзиром на своје место боравка, имали потребу за превозом, ни су користили превоз и, према томе, нису има ли стварне трошкове по овом основу, због чега је тражен а накнада досуђена. Из напред изнетог произлази да у конкретном случају није постојао индентитет чињеничног стања, због чега, по становишту Уставног суда, не постоји повреда права подносиоца на једнаку заштиту права у поступку пред судовима у делу којим је одлучено о тужбеном захтеву за накнаду трошкова превоза. С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 2728/10 од 12. маја 2010. године није повређено право подносиоца на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава.
Пресуду Општинског суда у Новом Саду П 1. 536/08 од 16. децембра 2008. године, која је такође приложена уз уставну жалбу, Суд није посебно ценио, јер се не може са сигурношћу утврдити да ли је ова пресуда правноснажна, односно да ли је била предмет преиспитивања у жалбеном поступку, пред надлежним другостепеним судом .
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби у погледу повреде права на правичну накнаду за рад, Уставни суд је констатовао да се оспорене пресуде заснивају на ставу да полицијски службеник има право на накнаду трошкова превоза само у ситуацији када су ти трошкови стварно постојали. С тим у вези, у ситуацији у којој тужилац није доставио доказе на околност да је трошкове превоза стварно имао и није успео да оповргне доказе да је постојао бесплатан превоз, што је првостепени суд утврдио из извештаја већег броја ауто-превозника у Републици Србији, правни основ за усвајање тужбеног захтева није постојао.
Полазећи од наведених одредаба Закона о радним односима у државним органима, Уредбе о накнадама и другим примањима запослених у државним органима и изабраних, односно постављених лица, као и Закон а о платама у државним органима и јавним службама, Уставни суд је оценио да су овакав став и оцена редовних судова заснован и на уставноправно прихватљивој примени и тумачењу меродавног права, те је утврдио да не постоји ни повреда права подноси оца на накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава. Овакав правни став Уставни суд је већ заузео у Одлуци Уж-1296/2011 од 2 8. јуна 2012. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић