Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Лазара Радишића и Сташе Мелинк, обојица из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Лазара Радишића и Сташе Мелинк изјављена против пресуде Општи нског суда у Новом Саду П1. 1279/08 од 20. маја 2009. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 680/10 од 24. марта 2010 . године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Лазар Радишић и Сташа Мелинк, обојица из Новог Сада, су 13. маја 2010 . године, преко пуномоћника Гордане Великинац, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права на правно средство и права на правичну накнаду за рад, зајемч ених одредбама члана 36. став 2. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је тужени ЈГСП „Нови Сад“ из Новог Сада умањивао зараде запосленима, међу којима су били и подносиоци уставне жалбе, према усвојеним програмима пословања и Уредби Владе о висин и зарада у јавним предузећима; да подносиоци сматра ју да је тужени у ситуацији када је дошло до смањења зарада, морао запосленима понудити закључење анекса уговора о раду, у складу са радноправним прописима, али да он то није учинио; да, како им није понуђено закључење анекса уговора против кога би на основу одредбе члана 172. став 4. Закона о раду имали право да пред надлежним судом оспорава ју законитост тог уговора, сматра ју да им је на тај начин повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава; да су судови правилно утврдили чињенично стање, али су погрешно применили матери јално право. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених права и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П1. 1279/08 од 20. маја 2009. године одбијен је тужбени захтев тужила ца, међу којима и овде подносила ца уставне жалбе, којима су тражили да се обавеже тужени, ЈГСП „Нови Сад“ из Новог Сада, да тужиоцу Л азару Радишићу исплати разлику у зара ди за период од 1. септембра 2005. године, па до 14. августа 2006. године и разлику накнаде за исх рану у току рада за исти период у одговарајућим износима , са припадајућом законском затезном каматом , као и да тужиоцу Сташи Мелинк исплати разлику у заради за период од 1. септембра 2005. године, па до 20. октобра 2008 . године, разлику у заради за сменски рад за исти период, разлику накнаде за исх рану у току рада за исти период, и разлику мање исплаћеног регреса за 2007. годину у одговарајућим новчаним износима , са припадајућом законском затезном каматом и припадајуће порезе и доприносе.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 680/10 од 24. марта 2010. године одбијена је жалба тужилаца и потврђена ожалбена пресуда Општинског суда у Новом Саду П1. 1279/08 од 20. маја 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да из чињеничног стања које је утврђено пред првостепеним судом, а које наводима жалбе није доведено у питање, произлази: да је тужилац Лазар Радишић био запослен код туженог до 14. августа 2006. године, док је тужилац Мелинк Сташа запослен код туженог на радном месту возач-кондуктер; да је чланом 3. уговора о раду од 23. марта 2005. године предвиђено да је основна зарада тужиоца утврђена чл. 15. и 16. колективног уговора, законским и подзаконским актима којима се регулишу зараде у јавним предузећима и програмом пословања, на који сагласност даје оснивач послодавца; да је чланом 5. став 3. анекса појединачног колективног уговора туженог од 11. јула 2005. године предвиђено да се основна зарада утврђује на основу цене рада за најједноставнији рад по радном часу израженом у динарима и коефицијентима посла запосленог, увећаног за додатак на руковођење, а који садржи сложеност посла, одговорност, услове рада, сменски рад и стручну спрему која је услов за рад на послови ма запослено; да је Уредбом о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 137/04) и Уредбом о начину и контроли обрачуна и исплате зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, бро ј 5/06), које су важиле у спорним периодима, било прописано да се зараде у јавним предузећима исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и програмом пословања; да је основ извршених исплата зарада и накнада зарада садржан у одредбама члана 22. наведеног закона, којим је прописано да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа , ради давања сагласности; да се програм сматра донетим када се са њим сагласи оснивач јавног предузећа; да је тужени у складу са одредбама Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса тужиоцима вршио исплату у складу са програмом пословања на који је дата сагласност од стране оснивача; да се због наведених разлога не могу прихватити жалбени наводи којима се истиче да се на зараде, увећање зараде и накнаде трошкова не могу применити уредбе и усвојени програми пословања којима се ограничавају права запослених утврђена колективним уговором; да увећана зарада има карактер зараде и као таква улази у планирану – одобрену масу средстава за зараде; да је овлашћење оснивача да може предузети мере којима ће обезбедити услове за несметано функционисање предузећа и обављања делатности за које је предузеће основано и у оквиру тога да донесе друге одлуке, у складу са законом и оснивачким актом, па одредбе закона којима је регулисана делатност ових предузећа и пратећих уредби које су донете на основу њега, представљају императивне норме којих се јавна предузећа морају придржавати.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива ју подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право ... на правичну накнаду за рад ... и да се нико тих права не може одрећи (члана 60. став 4.).
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца, да се под радом исте вредности подразумева се рад за који се захтева исти степен стручне спреме, иста радна способност, одговорност и физички и интелектуални рад (члан 104. ст. 1 до 3.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) - 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса („Службени гласник РС“, бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће оно предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.); да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа, да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси, као и да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 137/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време нестанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2005. године (члан 1.). Чланом 2. Уредбе прописано је шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2004. године, а чланом 3. да предузећа до доношења Програма пословања за 2005. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2005. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је предвиђено да предузеће чији је оснивач Република, укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Чланом 10. Уредбе било је прописано да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. Одредбе члана 11. Уредбе предвиђале су да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе било је санкционисано као привредни преступ (члан 13. Уредбе).
Уредбом о начину и контроли обрачуна и исплате зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 5/06) је прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима, односно зависним друштвима капитала, која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса (у даљем тексту: Закон) и овом уредбом (члан 1.); да предузеће које не донесе годишњи програм пословања (у даљем тексту: Програм) до почетка календарске године за коју се Програм доноси, до доношења Програма, у складу са Законом, обрачунава и исплаћује зараде највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног Програмом за претходну годину, односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2.); да по доношењу Програма за календарску годину за коју се доноси, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом (члан 3.). Чланом 5. је, између осталог, прописано да се обрачун и исплату зарада за месец за који се врши обрачун и исплата предузеће врши на одговарајућим обрасцима, који су одштампани уз уредбу и чини њен саставни део, као и то да предузеће чији је оснивач Република не може извршити исплату зарада пре овере обрасца од стране министра надлежног за послове рада и министра надлежног за послове финансија. Одредбом члана 7. је прописано да ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе санкционисано је као привредни преступ чланом 9, док је чланом 11. прописано да даном ступања на снагу ове уредбе престаје да важи Уредба о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС”, број 137/04).
5. Оцењујући постојање повреде права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за одлучивање, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да, сагласно важећим одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Такође је неспорно да се Појединачним колективним уговором послодавац може обавезати да запосленима утврди већа права од оних прописаних у Закону о раду.
Међутим, Уставни суд констатује да је, у конкретном случају, својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач град као јединица локалне самоуправе , чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада и накнаде трошкова, регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и уредбама донетом у извршавању тог закона. Наведене одредбе Закона и уредби ограничавају туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности оснивача доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада, без претходно добијене сагласности Владе. Одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма послодавца, на који сагласност даје Влада, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину, и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се утврђује у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада. Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења, наведеним уредбама прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, није спорно да оснивач јавног предузећа има овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада, односно других примања запослених, зависи и укупна маса зарада, то свако евентуално увећање појединачних зарада, подлеже сагласности надлежних министара Владе, који оверавају обрасце који се односе на обрачун и исплата зарада, све у циљу очувања пројектоване маса зарада. Уз све наведено, Уставни суд констатује да је током првостепеног парничног поступка утврђено д а су утуженом периоду подносиоцима уставне жалбе исплаћене зараде, као и накнаде трошкова за топли оброк и регрес у складу са наведеним уредбама и програмом пословања туженог, у складу са уговором о раду. С тим у вези, поред осталих, видети Одлуку Уж-1516/2008 од 22. јуна 2010. године.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да су оспорене пресуде засноване на примени меродавног материјалног права и да се њихова образложења темеље на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари .
Стога, оцењујући наводе о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд указује исти нису основани, будући да су подносиоцима уставне жалбе, у утуженим периодима, исплаћене све зараде, као и накнаде трошкова за топли оброк и регрес у складу са наведеним уредбама и програмом пословања туженог.
6. Разматрајући наводе о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, коју подносиоци уставне жалбе везују за чињеницу да им тужени није понудио закључивање а некса уговора о раду којим би им се утврдила мања зарада, против које би на основу одредбе члана 172. став 4. Закона о раду имали право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора, Уставни суд сматра да како је у парничном поступку, вођеном управо из суштински истих разлога - ради исплате мање исплаћене зараде, односно накнаде трошкова и уплате пр ипадајућих доприноса, подносиоцима уставне жалбе било обезбеђено правично суђење, то наводи о повреди права на правно средство не могу бити основани.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС).
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-2883/2011 од 21. марта 201 3. године
7. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је тужени ЈГСП „Нови Сад“ из Новог Сада умањивао зараде запосленима, међу којима су били и подносиоци уставне жалбе, према усвојеним програмима пословања и Уредби Владе о висин и зарада у јавним предузећима; да подносиоци сматра ју да је тужени у ситуацији када је дошло до смањења зарада, морао запосленима понудити закључење анекса уговора о раду, у складу са радноправним прописима, али да он то није учинио; да, како им није понуђено закључење анекса уговора против кога би на основу одредбе члана 172. став 4. Закона о раду имали право да пред надлежним судом оспорава ју законитост тог уговора, сматра ју да им је на тај начин повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава; да су судови правилно утврдили чињенично стање, али су погрешно применили матери јално право. Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених права и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П1. 1279/08 од 20. маја 2009. године одбијен је тужбени захтев тужила ца, међу којима и овде подносила ца уставне жалбе, којима су тражили да се обавеже тужени, ЈГСП „Нови Сад“ из Новог Сада, да тужиоцу Л азару Радишићу исплати разлику у зара ди за период од 1. септембра 2005. године, па до 14. августа 2006. године и разлику накнаде за исх рану у току рада за исти период у одговарајућим износима , са припадајућом законском затезном каматом , као и да тужиоцу Сташи Мелинк исплати разлику у заради за период од 1. септембра 2005. године, па до 20. октобра 2008 . године, разлику у заради за сменски рад за исти период, разлику накнаде за исх рану у току рада за исти период, и разлику мање исплаћеног регреса за 2007. годину у одговарајућим новчаним износима , са припадајућом законском затезном каматом и припадајуће порезе и доприносе.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 680/10 од 24. марта 2010. године одбијена је жалба тужилаца и потврђена ожалбена пресуда Општинског суда у Новом Саду П1. 1279/08 од 20. маја 2009. године. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да из чињеничног стања које је утврђено пред првостепеним судом, а које наводима жалбе није доведено у питање, произлази: да је тужилац Лазар Радишић био запослен код туженог до 14. августа 2006. године, док је тужилац Мелинк Сташа запослен код туженог на радном месту возач-кондуктер; да је чланом 3. уговора о раду од 23. марта 2005. године предвиђено да је основна зарада тужиоца утврђена чл. 15. и 16. колективног уговора, законским и подзаконским актима којима се регулишу зараде у јавним предузећима и програмом пословања, на који сагласност даје оснивач послодавца; да је чланом 5. став 3. анекса појединачног колективног уговора туженог од 11. јула 2005. године предвиђено да се основна зарада утврђује на основу цене рада за најједноставнији рад по радном часу израженом у динарима и коефицијентима посла запосленог, увећаног за додатак на руковођење, а који садржи сложеност посла, одговорност, услове рада, сменски рад и стручну спрему која је услов за рад на послови ма запослено; да је Уредбом о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 137/04) и Уредбом о начину и контроли обрачуна и исплате зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, бро ј 5/06), које су важиле у спорним периодима, било прописано да се зараде у јавним предузећима исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и програмом пословања; да је основ извршених исплата зарада и накнада зарада садржан у одредбама члана 22. наведеног закона, којим је прописано да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа , ради давања сагласности; да се програм сматра донетим када се са њим сагласи оснивач јавног предузећа; да је тужени у складу са одредбама Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса тужиоцима вршио исплату у складу са програмом пословања на који је дата сагласност од стране оснивача; да се због наведених разлога не могу прихватити жалбени наводи којима се истиче да се на зараде, увећање зараде и накнаде трошкова не могу применити уредбе и усвојени програми пословања којима се ограничавају права запослених утврђена колективним уговором; да увећана зарада има карактер зараде и као таква улази у планирану – одобрену масу средстава за зараде; да је овлашћење оснивача да може предузети мере којима ће обезбедити услове за несметано функционисање предузећа и обављања делатности за које је предузеће основано и у оквиру тога да донесе друге одлуке, у складу са законом и оснивачким актом, па одредбе закона којима је регулисана делатност ових предузећа и пратећих уредби које су донете на основу њега, представљају императивне норме којих се јавна предузећа морају придржавати.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива ју подносиоци уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да свако има право ... на правичну накнаду за рад ... и да се нико тих права не може одрећи (члана 60. став 4.).
За оцену основаности навода уставне жалбе од значаја су одредбе следећих прописа:
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05) је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду, да се запосленима гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварују код послодавца, да се под радом исте вредности подразумева се рад за који се захтева исти степен стручне спреме, иста радна способност, одговорност и физички и интелектуални рад (члан 104. ст. 1 до 3.); да се з арада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) - 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.).
Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса („Службени гласник РС“, бр. 25/2000 и 25/02), који је важио у време настанка спорног односа, било је прописано: да је јавно предузеће оно предузеће које обавља делатност од општег интереса, а које оснива држава, односно јединица локалне самоуправе или аутономна покрајина (члан 1. став 1.); да су делатности од општег интереса, у смислу овог закона, делатности које су као такве одређене законом у области, између осталог, ваздушног саобраћаја (члан 2. став 1.); да делатност од општег интереса обављају јавна предузећа (члан 3. став 1.); да јавно предузеће оснива Република Србија и да право оснивача из става 1. овог члана остварује Влада Републике Србије (члан 4. ст. 1. и 2.); да јавно предузеће за сваку календарску годину доноси годишњи програм пословања и доставља га оснивачу јавног предузећа ради давања сагласности најкасније до 1. децембра текуће године за наредну годину, да се Програм сматра донетим када на њега сагласност да оснивач јавног предузећа, да програм, поред осталог, нарочито садржи: планиране изворе прихода и позиције расхода по наменама, планирани начин расподеле добити јавног предузећа, елементе за целовито сагледавање политике цена производа и услуга, као и политике зарада и запослености у том предузећу, који се утврђују у складу са политиком пројектованог раста цена и зарада коју утврђује Влада за годину за коју се Програм доноси, као и да Влада, до доношења Програма, може да уреди услове и начин обрачуна укупног износа средстава за зараде у јавним предузећима и предузећима чији је оснивач јавно предузеће (члан 22.).
На основу овлашћења из члана 22. став 5. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса, Влада је донела Уредбу о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 137/04). Овом уредбом, која је такође била на снази у време нестанка спорног правног односа, било је прописано да се зараде у јавним предузећима и предузећима која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са овом уредбом почев од исплата за месец јануар 2005. године (члан 1.). Чланом 2. Уредбе прописано је шта чини укупан износ средстава за зараде исплаћен за месец децембар 2004. године, а чланом 3. да предузећа до доношења Програма пословања за 2005. годину обрачунавају и исплаћују зараде за јануар и наредне месеце 2005. године највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног у члану 2. ове уредбе. Одредбом члана 4. став 2. Уредбе било је предвиђено да предузеће чији је оснивач Република, укупан износ средстава за обрачун и исплату зарада може да увећа уз сагласност Владе, на предлог министарства надлежног за послове финансија, министарства надлежног за послове рада и министарства надлежног за одговарајућу област. Чланом 10. Уредбе било је прописано да ће се, ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. Одредбе члана 11. Уредбе предвиђале су да су управни одбор и директор предузећа одговорни за исплату у складу са овом уредбом, а да ће оснивач предузећа предузети одговарајуће мере у складу са законом, ако предузеће врши исплату зарада супротно одредбама ове уредбе. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе било је санкционисано као привредни преступ (члан 13. Уредбе).
Уредбом о начину и контроли обрачуна и исплате зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС“, број 5/06) је прописано: да се зараде у јавним предузећима и предузећима, односно зависним друштвима капитала, која су основала јавна предузећа (у даљем тексту: предузећа) обрачунавају и исплаћују у складу са Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса (у даљем тексту: Закон) и овом уредбом (члан 1.); да предузеће које не донесе годишњи програм пословања (у даљем тексту: Програм) до почетка календарске године за коју се Програм доноси, до доношења Програма, у складу са Законом, обрачунава и исплаћује зараде највише до укупног износа средстава за зараде утврђеног Програмом за претходну годину, односно на начин и под условима утврђеним тим програмом (члан 2.); да по доношењу Програма за календарску годину за коју се доноси, предузеће може укупан износ средстава за зараде да обрачунава и исплаћује у складу са тим програмом (члан 3.). Чланом 5. је, између осталог, прописано да се обрачун и исплату зарада за месец за који се врши обрачун и исплата предузеће врши на одговарајућим обрасцима, који су одштампани уз уредбу и чини њен саставни део, као и то да предузеће чији је оснивач Република не може извршити исплату зарада пре овере обрасца од стране министра надлежног за послове рада и министра надлежног за послове финансија. Одредбом члана 7. је прописано да ако се контролом утврди да је предузеће извршило исплату зарада за одређени месец у већем износу од износа утврђеног у складу са овом уредбом, извршиће се умањење зарада за више исплаћени износ наредног месеца за који се врши исплата зарада. Такође, вршење исплате зарада супротно одредбама ове уредбе санкционисано је као привредни преступ чланом 9, док је чланом 11. прописано да даном ступања на снагу ове уредбе престаје да важи Уредба о висини зарада у јавним предузећима („Службени гласник РС”, број 137/04).
5. Оцењујући постојање повреде права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за одлучивање, Уставни суд је утврдио следеће:
Неспорно је да, сагласно важећим одредбама Закона о раду, сваки запослени има право на одговарајућу зараду, при чему се запосленом гарантује једнака зарада за исти рад или рад исте вредности који остварује код послодавца. Такође је неспорно да се Појединачним колективним уговором послодавац може обавезати да запосленима утврди већа права од оних прописаних у Закону о раду.
Међутим, Уставни суд констатује да је, у конкретном случају, својство туженог имао не било који послодавац, већ јавно предузеће чији је оснивач град као јединица локалне самоуправе , чије је пословање, укључујући и обрачун и исплату зарада и накнаде трошкова, регулисано принудним прописима - Законом о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса и уредбама донетом у извршавању тог закона. Наведене одредбе Закона и уредби ограничавају туженог, под претњом прописаних санкција, да самостално, без сагласности оснивача доноси опште акте којима се уређује питање зарада и да врши обрачун и исплату зарада, без претходно добијене сагласности Владе. Одредбама члана 22. Закона о јавним предузећима и обављању делатности од општег интереса прописано да јавно предузеће послује на основу претходно донетог Програма послодавца, на који сагласност даје Влада, а који обавезно садржи све позиције расхода за читаву наредну календарску годину, и то по наменама, дакле и за зараде, као и елементе за целовито сагледавање политике зарада у истом предузећу. Додатно, планирана политика зарада се утврђује у складу са политиком пројектованог раста зарада коју утврђује Влада. Коначно, Влада је на основу изричитог законског овлашћења, наведеним уредбама прецизно уредила питање зарада у јавним предузећима. Из изнетог следи да је у погледу утврђивања зарада у јавном предузећу, однос послодавца и запосленог уговорни однос, али само у оквиру прописаних правила и ограничења. Дакле, није спорно да оснивач јавног предузећа има овлашћење да одређује висину појединачне зараде или стимулације за сваког запосленог, али како од збира појединачних зарада, односно других примања запослених, зависи и укупна маса зарада, то свако евентуално увећање појединачних зарада, подлеже сагласности надлежних министара Владе, који оверавају обрасце који се односе на обрачун и исплата зарада, све у циљу очувања пројектоване маса зарада. Уз све наведено, Уставни суд констатује да је током првостепеног парничног поступка утврђено д а су утуженом периоду подносиоцима уставне жалбе исплаћене зараде, као и накнаде трошкова за топли оброк и регрес у складу са наведеним уредбама и програмом пословања туженог, у складу са уговором о раду. С тим у вези, поред осталих, видети Одлуку Уж-1516/2008 од 22. јуна 2010. године.
На основу свега изнетог, Уставни суд оцењује да су оспорене пресуде засноване на примени меродавног материјалног права и да се њихова образложења темеље на уставноправно прихватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари .
Стога, оцењујући наводе о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд указује исти нису основани, будући да су подносиоцима уставне жалбе, у утуженим периодима, исплаћене све зараде, као и накнаде трошкова за топли оброк и регрес у складу са наведеним уредбама и програмом пословања туженог.
6. Разматрајући наводе о повреди права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, коју подносиоци уставне жалбе везују за чињеницу да им тужени није понудио закључивање а некса уговора о раду којим би им се утврдила мања зарада, против које би на основу одредбе члана 172. став 4. Закона о раду имали право да пред надлежним судом оспорава законитост тог уговора, Уставни суд сматра да како је у парничном поступку, вођеном управо из суштински истих разлога - ради исплате мање исплаћене зараде, односно накнаде трошкова и уплате пр ипадајућих доприноса, подносиоцима уставне жалбе било обезбеђено правично суђење, то наводи о повреди права на правно средство не могу бити основани.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС).
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-2883/2011 од 21. марта 201 3. године
7. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић