Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Илије Пене из Жабља, Манета Галовића, Срђана Грбића и Слободана Војводића, свих из Темерина и Радована Михаљице из Бачког Јарка, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Илије Пене, Манета Галовића, Срђана Грбића, Слободана Војводића и Радована Михаљице и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани и налаже Апелационом суду у Новом Саду да у том делу донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани и налаже Апелационом суду у Новом Саду да у том делу донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Илија Пена из Жабља, Мане Галовић, Срђан Грбић и Слободан Војводић, сви из Темерина и Радован Михаљица из Бачког Јарка поднели су Уставном суду, 28. септембра 2010. године, преко заједничког пуномоћника Душана Ђурђева, адвоката из Темерина, уставну жалбу против пресуде наведене у тачки 1. изреке, због повреде права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године усвојена жалба тужене, па је пресуда Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године преиначена, на тај начин што су захтеви подносилаца за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године одбијени као неосновани; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији, тако што би појединачним решењем за сваког од њих утврдио коефицијенте плате који су за 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената других државних службеника, за рад на дане празника који су нерадни дани, ноћни рад, рад у сменама, прековремени рад, дежурства и друге нередовности у раду; да је другостепени суд такође погрешно оценио да подносиоцима у утуженом периоду не припада ни накнада за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, налазећи да Посебним колективниом уговором за раднике МУП-а то право није предвиђено; да непредвиђање неког права колективним уговором не може раднику ускратити право које му закон опредељује.
Због напред изнетог, подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном другостепеном пресудом повређено означено Уставом зајемчено право, те су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, оспорену другостепену пресуду поништи и одреди да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку по жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године усвојени су тужбени захтеви тужилаца Илије Пене, Манета Галовића, Срђана Грбића, Слободана Војводића и Радована Михаљице, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Нови Сад - Полицијска станица Темерин, обавезана да им за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године исплати неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, све са припадајућом затезном каматом на досуђене износе, почев од њихове доспелости до коначне исплате. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да су сви тужиоци запослени код тужене у Полицијској станици Темерин и да су у утуженом периоду радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да зарада тужилаца, обрачуната и исплаћена за просечан фонд сати од 174 сата, није мања од оне која је требало да им буде исплаћена у складу са Законом о полицији, што се тиче примене коефицијента, али да су тужиоци радили више од пуног фонда радних сати, као и у дане државних и верских празника и ноћу, што им тужена није исплаћивала; да се на запослене у МУП-у, у погледу обрачуна и исплате плата и додатака на плату, примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама; да је тужена, сагласно одредбама чл. 2. и 5. наведеног закона, била у обавези да тужиоцима обрачунава и исплаћује додатке на плату по основу прековременог рада, рада на дане празника и ноћног рада, из разлога што су у питању посебни основи за исплату, који не улазе у обрачун плате.
Решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, којом је жалбу усвојио и пресуду Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године преиначио, тако што је одбио као неосноване све тужбене захтеве тужилаца. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је одредбама чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до 28. новембра 2005. године, било предвиђено да се овлашћеним службеним лицима полиције, због посебних услова рада, тежине и природа задатака и послова, обезбеђују увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, с тим да је радник дужан да, кад потребе службе то захтевају, послове врши дуже од пуног радног времена; да је тужиоцима прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника, као и по основу услова рада, вреднован и признат кроз увећање коефицијента радног места, из ког разлога се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радно-правни прописи о увећаној заради, сагласно одреби члана 147. став 3. Закона о полицији; да су и топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора били укључени у коефицијент радног места тужилаца.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из тога произлази да прековремени, ноћни и рад на дане државног и верског празника нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, те да примена општих радно-правних прописа о увећаној заради није била искључена.
У погледу права на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, у периоду након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године заузео став да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, сагласно одредбама општих радно-правних прописа, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
С обзиром на напред изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно оценио да је и у време важења Закона о унутрашњим пословима и након ступања на снагу Закона о полицији примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради за запослене у Министарству унутрашњих послова била искључена.
Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио и оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године поништио у наведеном делу и наложио овом суду да донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Што се тиче права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, Уставни суд указује да је у погледу ове врсте примања из радног односа донео већи број одлука, у којима сагласно констатује да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата и тако исплаћиване кроз плату полицијских службеника (вид. Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године). После 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, полицијски службеници немају право на исплату предметних накнада, с обзиром на то да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања (вид. Одлуке Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-116/2009 од 8. септембра 2011. године, Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године).
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године усвојена жалба тужене, па је пресуда Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године преиначена, на тај начин што су захтеви подносилаца за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године одбијени као неосновани; да њихов послодавац није користио могућности предвиђене чланом 147. Закона о полицији, тако што би појединачним решењем за сваког од њих утврдио коефицијенте плате који су за 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената других државних службеника, за рад на дане празника који су нерадни дани, ноћни рад, рад у сменама, прековремени рад, дежурства и друге нередовности у раду; да је другостепени суд такође погрешно оценио да подносиоцима у утуженом периоду не припада ни накнада за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, налазећи да Посебним колективниом уговором за раднике МУП-а то право није предвиђено; да непредвиђање неког права колективним уговором не може раднику ускратити право које му закон опредељује.
Због напред изнетог, подносиоци уставне жалбе сматрају да им је оспореном другостепеном пресудом повређено означено Уставом зајемчено право, те су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, оспорену другостепену пресуду поништи и одреди да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку по жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године усвојени су тужбени захтеви тужилаца Илије Пене, Манета Галовића, Срђана Грбића, Слободана Војводића и Радована Михаљице, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова - Полицијска управа Нови Сад - Полицијска станица Темерин, обавезана да им за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године исплати неисплаћене накнаде за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, као и додатке на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, све са припадајућом затезном каматом на досуђене износе, почев од њихове доспелости до коначне исплате. У образложењу првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да су сви тужиоци запослени код тужене у Полицијској станици Темерин и да су у утуженом периоду радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да зарада тужилаца, обрачуната и исплаћена за просечан фонд сати од 174 сата, није мања од оне која је требало да им буде исплаћена у складу са Законом о полицији, што се тиче примене коефицијента, али да су тужиоци радили више од пуног фонда радних сати, као и у дане државних и верских празника и ноћу, што им тужена није исплаћивала; да се на запослене у МУП-у, у погледу обрачуна и исплате плата и додатака на плату, примењује Закон о платама у државним органима и јавним службама; да је тужена, сагласно одредбама чл. 2. и 5. наведеног закона, била у обавези да тужиоцима обрачунава и исплаћује додатке на плату по основу прековременог рада, рада на дане празника и ноћног рада, из разлога што су у питању посебни основи за исплату, који не улазе у обрачун плате.
Решавајући о жалби тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, којом је жалбу усвојио и пресуду Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године преиначио, тако што је одбио као неосноване све тужбене захтеве тужилаца. У образложењу оспорене пресуде се, поред осталог, наводи: да је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право; да је одредбама чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до 28. новембра 2005. године, било предвиђено да се овлашћеним службеним лицима полиције, због посебних услова рада, тежине и природа задатака и послова, обезбеђују увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, с тим да је радник дужан да, кад потребе службе то захтевају, послове врши дуже од пуног радног времена; да је тужиоцима прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника, као и по основу услова рада, вреднован и признат кроз увећање коефицијента радног места, из ког разлога се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радно-правни прописи о увећаној заради, сагласно одреби члана 147. став 3. Закона о полицији; да су и топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора били укључени у коефицијент радног места тужилаца.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из тога произлази да прековремени, ноћни и рад на дане државног и верског празника нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, те да примена општих радно-правних прописа о увећаној заради није била искључена.
У погледу права на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, у периоду након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године заузео став да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, сагласно одредбама општих радно-правних прописа, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
С обзиром на напред изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно оценио да је и у време важења Закона о унутрашњим пословима и након ступања на снагу Закона о полицији примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради за запослене у Министарству унутрашњих послова била искључена.
Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио и оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3485/10 од 14. јула 2010. године поништио у наведеном делу и наложио овом суду да донесе нову одлуку о жалби тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Темерину П1. 14/08 од 22. децембра 2009. године, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Што се тиче права подносилаца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. маја 2004. године до 31. децембра 2007. године, Уставни суд указује да је у погледу ове врсте примања из радног односа донео већи број одлука, у којима сагласно констатује да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата и тако исплаћиване кроз плату полицијских службеника (вид. Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године). После 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, полицијски службеници немају право на исплату предметних накнада, с обзиром на то да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања (вид. Одлуке Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-116/2009 од 8. септембра 2011. године, Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године).
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић