Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Дамира Зубера из Пригревице, Златка Златара и Бојана Даниловића, обојице из Сонте, Горана Медића из Апатина и Божидара Трифковића из Рибарева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јуна 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Дамира Зубера, Златка Златара, Бојана Даниловића, Горана Медића и Божидара Трифковића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године и пресудом Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године, у одбијајућем делу , повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године и налаже Апелационом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку о жалбама подносилаца уставне жалбе и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године и налаже Апелационом суду у Новом Саду да донесе нову одлуку о жалбама подносилаца уставне жалбе и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Дамир Зубер из Пригревице, Златкo Златар и Бојан Даниловић, обојицa из Сонте, Горан Медић из Апатина и Божидар Трифковић из Рибарева, поднели су Уставном суду, 17. маја 2010. године, преко заједничког пуномоћника Марте Милојичић, адвоката из Апатина, уставну жалбу, коју су допунили поднеском од 3. августа 2011. године, против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године делимично усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, и то за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, док им је у делу којим су исплату тражили за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године тужбени захтев одбијен као неоснован; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби подносилаца и тужене донео пресуду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године којом је жалбу подносилаца одбио као неосновану и у одбијајућем делу првостепену пресуду потврдио, док је усвајањем жалбе тужене првостепену пресуду преиначио на тај начин што је и тужбени захтев за исплату предметних додатака за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године одбио као неоснован; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату; да је погрешан став првостепеног и другостепеног суда да је увећани коефицијент од 30 до 50% у односу на коефицијентe за друге државне службенике био урачунат у коефицијент радног места, с обзиром да према Закону о полицији такво увећање представља само могућност, али не и обавезу послодавца, а тужени то није утврдио посебним решењем; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима.
У допуни уставне жалбе подносиоци су оспорили и решење Врховног касационог суда Рев2. 1914/10 од 22. децембра 2010. године, донето по њиховој ревизији изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године, којим се ревизија одбацује као недозвољена. Подносиоци истичу да су им доношењем оваквог ревизијског решења повређена права на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, с обзиром на чињеницу да су ревизију изјавили сагласно одредби члана 395. Закона о парничном поступку, као изузетну ревизију, ради потребе уједначавања постојеће судске праксе, са чиме се сагласио и Апелациони суд у Новом Саду решењем Р4. 2/10 од 22. октобра 2010. године, што Врховни касациони суд, приликом доношења оспореног решења, није имао у виду.
Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама, као и ревизијским решењем повређена означена Уставом зајемчена права, те су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду, односно ревизијско решење и одреди да Апелациони суд у Новом Саду, односно Врховни касациони суд донесу нову одлуку по њиховој жалби, односно ревизији.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Дамира Зубера, Златка Златара, Бојана Даниловића, Горана Медића и Божидара Трифковића, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да тужиоцима за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године исплати неисплаћене додатке на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, док им је ставом другим изреке пресуде тужбени захтев за исплату истих новчаних потраживања из радног односа за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године одбијен као неоснован. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицијски службеници; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да из Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, произлази да рад тужилаца није био посебно вреднован по основима из члана 5. тач. 2), 3) и 5) Закона о платама у државним органима и јавним службама, због чега је тужена у обавези да тужиоцима исплати предметне додатке на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године; да је ступањем на снагу Закона о полицији, сагласно одредби члана 147. став 3. овог закона, искључена примена општих радно-правних прописа којима се регулише увећана зарада, те да су прековремени рад, ноћни рад, рад на дане празника који су нерадни дани и други видови нередовности вредновани кроз увећање основног коефицијента, сагласно одредби члана 147. став. 1. Закона о полицији.
Решавајући о жалби тужилаца (подносилаца уставне жалбе) и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године, којом је одбио жалбу подносилаца и првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу потврдио, износећи исте разлоге које је у том погледу дао и Општински суд у Апатину. Усвајањем жалбе тужене, Апелациони суд у Новом Саду је првостепену пресуду у њеном усвајајућем делу преиначио, па је тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године одбио као неоснован. Као разлог за преиначење првостепене пресуде наводе се одредбе чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до 29. новембра 2005. године, а којима је било прописано да се овлашћеним службеним лицима полиције, због посебних услова рада, тежине и природа задатака и послова, обезбеђују увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, те да је радник, кад потребе службе то захтевају, дужан да службене послове врши дуже од пуног радног времена. У образложењу ове пресуде се такође истиче да су тужиоцима у спорном периоду све нередовности у раду биле вредноване и признате кроз увећани коефицијент радног места, због чега се на обрачун плате нису могли применити општи радно-правни прописи.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из тога произлази да прековремени, ноћни и рад на дане државног и верског празника нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, те да примена општих радно-правних прописа о увећаној заради није била искључена.
У погледу права на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, у периоду након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године заузео став да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, сагласно одредбама општих радно-правних прописа, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
С обзиром на напред изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде, као и образложење првостепне пресуде у њеном оспореном делу, темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно оценио да је и у време важења Закона о унутрашњим пословима и након ступања на снагу Закона о полицији примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради за запослене у Министарству унутрашњих послова била искључена.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године и ставом другим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 135/11 од 20. фебруара 2012. године и наложио да овај суд донесе нову одлуку о жалбама подносилаца и тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правичну накнаду за рад, зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд такође није разматрао и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правно средство истакнуте у допуни уставне жалбе којом је оспорено и решење Врховног касационог суда Рев2. 1914/10 од 22. децембра 2010. године, с обзиром на то да је оспорену другостепену пресуду, против које је ревизија била изјављена, поништио и наложио да Апелациони суд у Новом Саду поново одлучи о жалбама подносилаца и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године делимично усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, и то за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, док им је у делу којим су исплату тражили за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године тужбени захтев одбијен као неоснован; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби подносилаца и тужене донео пресуду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године којом је жалбу подносилаца одбио као неосновану и у одбијајућем делу првостепену пресуду потврдио, док је усвајањем жалбе тужене првостепену пресуду преиначио на тај начин што је и тужбени захтев за исплату предметних додатака за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године одбио као неоснован; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату; да је погрешан став првостепеног и другостепеног суда да је увећани коефицијент од 30 до 50% у односу на коефицијентe за друге државне службенике био урачунат у коефицијент радног места, с обзиром да према Закону о полицији такво увећање представља само могућност, али не и обавезу послодавца, а тужени то није утврдио посебним решењем; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима.
У допуни уставне жалбе подносиоци су оспорили и решење Врховног касационог суда Рев2. 1914/10 од 22. децембра 2010. године, донето по њиховој ревизији изјављеној против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године, којим се ревизија одбацује као недозвољена. Подносиоци истичу да су им доношењем оваквог ревизијског решења повређена права на правично суђење и на правно средство, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава, с обзиром на чињеницу да су ревизију изјавили сагласно одредби члана 395. Закона о парничном поступку, као изузетну ревизију, ради потребе уједначавања постојеће судске праксе, са чиме се сагласио и Апелациони суд у Новом Саду решењем Р4. 2/10 од 22. октобра 2010. године, што Врховни касациони суд, приликом доношења оспореног решења, није имао у виду.
Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама, као и ревизијским решењем повређена означена Уставом зајемчена права, те су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену другостепену пресуду, односно ревизијско решење и одреди да Апелациони суд у Новом Саду, односно Врховни касациони суд донесу нову одлуку по њиховој жалби, односно ревизији.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Дамира Зубера, Златка Златара, Бојана Даниловића, Горана Медића и Божидара Трифковића, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да тужиоцима за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године исплати неисплаћене додатке на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, док им је ставом другим изреке пресуде тужбени захтев за исплату истих новчаних потраживања из радног односа за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године одбијен као неоснован. У образложењу оспорене првостепене пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицијски службеници; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да из Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, произлази да рад тужилаца није био посебно вреднован по основима из члана 5. тач. 2), 3) и 5) Закона о платама у државним органима и јавним службама, због чега је тужена у обавези да тужиоцима исплати предметне додатке на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године; да је ступањем на снагу Закона о полицији, сагласно одредби члана 147. став 3. овог закона, искључена примена општих радно-правних прописа којима се регулише увећана зарада, те да су прековремени рад, ноћни рад, рад на дане празника који су нерадни дани и други видови нередовности вредновани кроз увећање основног коефицијента, сагласно одредби члана 147. став. 1. Закона о полицији.
Решавајући о жалби тужилаца (подносилаца уставне жалбе) и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године, којом је одбио жалбу подносилаца и првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу потврдио, износећи исте разлоге које је у том погледу дао и Општински суд у Апатину. Усвајањем жалбе тужене, Апелациони суд у Новом Саду је првостепену пресуду у њеном усвајајућем делу преиначио, па је тужбени захтев тужилаца за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године одбио као неоснован. Као разлог за преиначење првостепене пресуде наводе се одредбе чл. 47. и 48. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до 29. новембра 2005. године, а којима је било прописано да се овлашћеним службеним лицима полиције, због посебних услова рада, тежине и природа задатака и послова, обезбеђују увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике МУП-а, те да је радник, кад потребе службе то захтевају, дужан да службене послове врши дуже од пуног радног времена. У образложењу ове пресуде се такође истиче да су тужиоцима у спорном периоду све нередовности у раду биле вредноване и признате кроз увећани коефицијент радног места, због чега се на обрачун плате нису могли применити општи радно-правни прописи.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који се примењивао у време важења наведеног закона, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из тога произлази да прековремени, ноћни и рад на дане државног и верског празника нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, те да примена општих радно-правних прописа о увећаној заради није била искључена.
У погледу права на увећану зараду по основу прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, у периоду након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд указује да је у Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године заузео став да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, сагласно одредбама општих радно-правних прописа, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље.
С обзиром на напред изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде, као и образложење првостепне пресуде у њеном оспореном делу, темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је Апелациони суд у Новом Саду погрешно оценио да је и у време важења Закона о унутрашњим пословима и након ступања на снагу Закона о полицији примена одредаба општих радно-правних прописа о увећаној заради за запослене у Министарству унутрашњих послова била искључена.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3530/10 од 10. марта 2010. године и ставом другим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 135/11 од 20. фебруара 2012. године и наложио да овај суд донесе нову одлуку о жалбама подносилаца и тужене изјављеној против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права на правичну накнаду за рад, зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава.
Уставни суд такође није разматрао и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правно средство истакнуте у допуни уставне жалбе којом је оспорено и решење Врховног касационог суда Рев2. 1914/10 од 22. децембра 2010. године, с обзиром на то да је оспорену другостепену пресуду, против које је ревизија била изјављена, поништио и наложио да Апелациони суд у Новом Саду поново одлучи о жалбама подносилаца и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 148/06 од 26. фебруара 2009. године.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић