Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Душана Боровице из Руме, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. јуна 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Душана Боровице изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 201 3. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3 , члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Душан Боровица из Руме поднео је Уставном суду 5. марта 2013. године, преко пуномоћника Томислава Шуњке, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 2013. године, због повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1, члана 34. став 3, члана 36. став 1. и члана 46. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе детаљно износи ток кривичног поступка који се против њега води пред Вишим судом у Зрењанину у предмету Ки. 85/12 због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Истиче да му је притвор одређен решењем истражног судије из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) (а другостепеним решењем и по тачки 3) Законика о кривичном поступку) и указује да оспореним решењем (којим су одбијене као неосноване жалбе његових бранилаца изјављене против решења о продужењу притвора) притвор није продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2), односно 3) Законика о кривичном поступку, што су били разлози за одређивање, односно продужење притвора до тада, већ на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) истог законика. Из наведеног подносилац закључује да се оспореним решењем крши његово Уставом зајемчено право из члана 31. став 3. Устава, налазећи да је уведен „мимо свих законских одредби и утврђеног чињеничног стања потпуно нови притворски разлог за који ни у једном тренутку вођења поступка није постојао законски основ“, те да је морао бити пуштен на слободу.
Подносилац даље истиче да се оспореним решењем крше његова Уставом зајемчена права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, налазећи: да у оспореном решењу нису дати „индивидуализовани “ разлози за продужење мере притвора; да „већа имовинска корист не представља посебно тешку околност кривичног дела због које би било оправдано продужење притвора у смислу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, већ она може представљати само квалификаторно обележје кривичног дела“; да „по овом основу не постоје било какве, а нарочито посебно тешке околности кривичног дела, нити је продужење притвора подносиоцу оправдано због посебно тешких околности кривичног дела“; да висина противправно прибављене имовинске користи сама по себи не може представљати посебно тешку околност кривичног дела.
У уставној жалби се, такође, указује на повреду права из члана 36. став 1. Устава, јер „сви други окривљени нису и даље у притвору, сада по основу из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, него су пуштени да се бране са слободе“.
Подносилац у уставној жалби истиче да су му повређена и права из члана 46. и члана 34. став 3. Устава, јер је „поступајући суд имао обавезу... да донесе одлуку... којом ће ограничити и забранити, давање даљих изјава и саопштења у јавност, и јер се истим изјавама о кривичном поступку који je у току против подносиоца, вређају друга правила поступка, права окривљеног и утиче се на независнот, ауторитет и непристрасност суда... односно чиме се и пре правноснажног окончања поступка подносилац представља као главни кривац“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, те укине притвор подносиоцу уставне жалбе уз накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету Ки. 85/12 се у време подношења уставне жалбе водио истражни поступак против Душана Боровице, овде подносиоца уставне жалбе, и других лица, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 12. октобра 2012. године је према подносиоцу уставне жалбе и још три лица проширена истрага по захтеву за проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 150/12 од 11. октобра 2012. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Имајући у виду да се пред Вишим судом у Зрењанину против подносиоца уставне жалбе (и других лица) водио истражни поступак и у предмету Ки. 95/12, истражни судија Вишег суда у Зрењанину је решењем Ки. 85/12 од 17. децембра 2012. године одредио да се поступак у предмету Ки. 95/12 споји поступку Ки. 85/12 ради вођења јединственог поступка.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (5. март 2013. године) налазио у притвору непуних пет месеци, рачунајући од 11. октобра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 11. октобра 2012. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, док истражни судија није прихватио предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину да се притвор према подносиоцу уставне жалбе одреди и из разлога предвиђеног тачком 3) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку Одлучујући о жалбама изјављеним против решења о одређивању притвора, Виши суд у Зрењанину је одбио као неосновану жалбу браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, док је усвојио жалбу Вишег јавног тужилашта у Зрењанину и притвор према подносиоцу одредио и из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Притвор је одређен и према још два лица на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе потом продужен, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 314/12 од 2. новембра 2012. године, за још два месеца. Ово решење је, уважавањем жалбе браниоца Душана Боровице, решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2732/12 од 5. децембра 2012. године у односу на Душана Боровицу укинуто и предмет је враћен на поновно одлучивање.
Одлучујући у поновном поступку о притвору према Душану Боровици, Виши суд у Зрењанину је 21. децембра 2012. године донео решење Кв 480/12 којим је према њему притвор продужен, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку (а које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 14/13 од 8. јануара 2013. године). У образложењу наведеног решења Вишег суда у Зрењанину је, поред осталог, истакнуто: да је Више јавно тужилаштво у Зрењанину дописом Кт. 166/12 од 17. децембра 2012. године предложило спајање поступака против Душана Боровице и других осумњичених лица који се воде пред Вишим судом у Зрењанину под бројем Ки. 85/12 и Ки. 95/12, ради вођења јединственог поступка, имајући у виду истоветност окривљених и доказа, као и да се према Душану Боровици одреди притвор из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да је решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 17. децембра 2012. године одређено спајање поступака који се пред тим судом воде у предметима Ки. 95/12 и Ки 85/12 и да је одређено да ће се поступак надаље водити под бројем Ки. 85/12; да је веће испитало предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину, да је размотрило садржину предмета и да је након тога нашло да је предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину основан и да притвор против окривљених треба продужити за још два месеца; да „постоји основана сумња да су окривљени Душан Боровица и З.И. извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, а за које је запрећена казна затвора преко 10 година, а да по мишљењу већа овог суда постоје особито тешке околности кривичног дела, дакле околности које знатно одступају од уобичајених за ову врсту кривичног дела, а за које постоји основана сумња да су окривљени извршили, које се огледају у чињеници да су окривљени З.И. као директор..., и Душан Боровица као власник 50% капитала „Војводинапут“ АД Зрењанин и 100% капитала ДОО „Боровица Транспорт“ прибавили у корист ДОО „Боровица Транспорт“ противправну имовинску корист у износу од 121.408.777,18 динара, а у корист „Војводинапут“ АД Зрењанин у износу од 159.067.008,22 динара, што све наведено по мишљењу већа оправдава продужење притвора према окривљенима Душану Боровици и З.И. на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку“; да више не стоје разлози за продужење притвора према Душану Боровици из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, јер су „у досадашњем току истраге саслушани сви предложени сведоци“ и „обзиром да је окривљени Душан Боровица власник 50% капитала у АД „Војводинапут“ и власник 100% капитала у ДОО „Боровица Транспорт“ у вези са осталим околностима, у конкретном случају не представља особиту околност која указује да ће исти поновити кривично дело уколико се нађе на слободи“.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 1/13 од 9. јануара 2013. године је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен за још три месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је укинуто решењем истог суда Кж2. 181/13 од 24. јануара 2013. године (исправљено решењем Кж2. 181/13 од 1. фебруара 2013. године).
У поновном поступку, Апелациони суд у Новом Саду је 4. фебруара 2013. године донео решење Кр. 18/13 којим је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио за још три месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног Душана Боровице, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 18/13 од 4. фебруара 2013. године. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „стоје основи сумње да је окривљени Душан Боровица извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, те имајући у виду да је за наведено дело запрећена казна затвора од две до дванаест година, дакле, преко 10 година, те да је окривљени основано сумњив да је злоупотребио свој службени положај као фактички већински власник привредног друштва АД „Војводинапут“ Зрењанин и „Боровица Транспорт“ из Руме прибавивши предузећу „Боровица транспорт“ из Руме и предузећу АД „Војводинапут“ Зрењанин већу имовинску корист на штету буџета општине Нова Црња, што по мишљењу овог суда, чине посебно тешке околности кривичног дела, па имајући наведено у виду, кумулативно су испуњени услови за продужење управо притвора као мере обезбеђења присуства окривљеног, а не неке друге, блаже мере, а из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, те су и наводи бранилаца окривљеног Душана Боровице без утицаја на доношење другачије одлуке, и оцењени су као неосновани“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 144. ЗКП, које су такође од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење, у суштини, заснива на двема тврдњама: првој, да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, јер није образложено које су то особито тешке околности дела, већ се само наводи већа имовинска корист; и другој, да ако притвор првобитно није био одређен и продужен на основу тачке 5) члана 142. став 1. ЗКП, то ни оспорено решење није могло да се заснива на овом притворском основу.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Подносилац уставне жалбе се у истражном поступку захтевима за спровођење и проширење истраге терети да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Продужење притвора на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем потврђено. Овом одредбом ЗКП је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (дакле и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити кумулативно испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуњености кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 2013. године одбијена је као неоснована жалба бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 18/13 од 4. фебруара 2013. године којим је притвор према подносиоцу продужен. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основано продужити на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У односу на наведени притворски разлог, Апелациони суд у Новом Саду у оспореном решењу у потпуности прихвата наводе и разлоге из образложења првостепеног решења и додаје да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора од две до дванаест година, дакле, преко десет година, а да су посебно тешке околности кривичног дела те „да је окривљени основано сумњив да је злоупотребио свој службени положај као фактички већински власник привредног друштва АД „Војводинапут “ Зрењанин и „Боровица Транспорт“ из Руме прибавивши предузећу „Боровица транспорт“ из Руме и предузећу АД „Војводинапут“ Зрењанин већу имовинску корист на штету буџета општине Нова Црња“.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду изложено, Уставни суд констатује да не стоје наводи подносиоца да суд није образложио које су то особито тешке околности дела које оправдавају задржавање мере притвора, већ да је као особито тешку околност узео само „већу имовинску корист“, која је иначе елемент бића кривичног дела за које се подносилац уставне жалбе терети. Стога је Уставни суд изнете наводе подносиоца оценио као неосноване.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Зрењанину вођен са примереном хитношћу, посебно имајући у виду да је до тренутка подношења уставне жалбе истрага трајала непуних пет месеци, и то по захтеву за спровођење и проширење истраге надлежног тужилаштва, против више окривљених лица, у два спојена поступка.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је надлежни суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да му притвор оспореним решењем није могао бити продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, јер му притвор по наведеном законском основу није био ни одређен ни претходно продужен. Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-493/2008 од 25. децембра 2008. године изразио став да је „приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору, независно од тога да ли су то били и разлози због којих је први пут притворен, тим пре што су разлози за одређивање притвора постављени алтернативно, што значи да је за прво одређивање притвора довољно да постоји макар и један разлог из члана 142. ЗКП“. Полазећи од изнетог става, Уставни суд је изнете наводе подносиоца оценио као неосноване.
Такође, Уставни суд је и навод подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер „сви други окривљени нису и даље у притвору, сада по основу из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, него су пуштени да се бране са слободе“ оценио неоснованим. Ово из разлога што чињеница да се остала окривљена лица више не налазе у притвору никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено означено Уставом зајемчено право. Суд, у сваком конкретном случају, одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, примењује принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног, што значи да се притвор не мора продужити према свим окривљеним лицима, да притвор ме мора бити продужен по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Како повреда права на правично суђење није у уставној жалби образложена посебним, односно другачијим разлозима, то се претходно изнете оцене Уставног суда односе и на неоснованост истакнуте повреде права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истичу повреде права из члана 34. став 3. и члана 46. Устава, Уставни суд констатује да се, с једне стране, наводи уставне жалбе везани за повреду права на претпоставку невиности не односе на оспорени акт, те се стога не могу довести у уставноправну везу са њим, док се, са друге стране, зајемчена слобода мишљења и изражавања уопште не може довести у правну и логичку везу са поступањем суда у овом кривичном поступку, пошто Устав допушта могућност да се зајемчена слобода ограничи али законом, а не да суд својом одлуком било коме, из било ког разлога ограничи слободу јавног изношења мишљења, како то погрешно схвата подносилац уставне жалбе.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе детаљно износи ток кривичног поступка који се против њега води пред Вишим судом у Зрењанину у предмету Ки. 85/12 због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Истиче да му је притвор одређен решењем истражног судије из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) (а другостепеним решењем и по тачки 3) Законика о кривичном поступку) и указује да оспореним решењем (којим су одбијене као неосноване жалбе његових бранилаца изјављене против решења о продужењу притвора) притвор није продужен на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2), односно 3) Законика о кривичном поступку, што су били разлози за одређивање, односно продужење притвора до тада, већ на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) истог законика. Из наведеног подносилац закључује да се оспореним решењем крши његово Уставом зајемчено право из члана 31. став 3. Устава, налазећи да је уведен „мимо свих законских одредби и утврђеног чињеничног стања потпуно нови притворски разлог за који ни у једном тренутку вођења поступка није постојао законски основ“, те да је морао бити пуштен на слободу.
Подносилац даље истиче да се оспореним решењем крше његова Уставом зајемчена права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 1. и члана 32. став 1. Устава, налазећи: да у оспореном решењу нису дати „индивидуализовани “ разлози за продужење мере притвора; да „већа имовинска корист не представља посебно тешку околност кривичног дела због које би било оправдано продужење притвора у смислу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, већ она може представљати само квалификаторно обележје кривичног дела“; да „по овом основу не постоје било какве, а нарочито посебно тешке околности кривичног дела, нити је продужење притвора подносиоцу оправдано због посебно тешких околности кривичног дела“; да висина противправно прибављене имовинске користи сама по себи не може представљати посебно тешку околност кривичног дела.
У уставној жалби се, такође, указује на повреду права из члана 36. став 1. Устава, јер „сви други окривљени нису и даље у притвору, сада по основу из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, него су пуштени да се бране са слободе“.
Подносилац у уставној жалби истиче да су му повређена и права из члана 46. и члана 34. став 3. Устава, јер је „поступајући суд имао обавезу... да донесе одлуку... којом ће ограничити и забранити, давање даљих изјава и саопштења у јавност, и јер се истим изјавама о кривичном поступку који je у току против подносиоца, вређају друга правила поступка, права окривљеног и утиче се на независнот, ауторитет и непристрасност суда... односно чиме се и пре правноснажног окончања поступка подносилац представља као главни кривац“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, те укине притвор подносиоцу уставне жалбе уз накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету Ки. 85/12 се у време подношења уставне жалбе водио истражни поступак против Душана Боровице, овде подносиоца уставне жалбе, и других лица, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 12. октобра 2012. године је према подносиоцу уставне жалбе и још три лица проширена истрага по захтеву за проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 150/12 од 11. октобра 2012. године, због постојања основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 353. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Имајући у виду да се пред Вишим судом у Зрењанину против подносиоца уставне жалбе (и других лица) водио истражни поступак и у предмету Ки. 95/12, истражни судија Вишег суда у Зрењанину је решењем Ки. 85/12 од 17. децембра 2012. године одредио да се поступак у предмету Ки. 95/12 споји поступку Ки. 85/12 ради вођења јединственог поступка.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (5. март 2013. године) налазио у притвору непуних пет месеци, рачунајући од 11. октобра 2012. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 11. октобра 2012. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, док истражни судија није прихватио предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину да се притвор према подносиоцу уставне жалбе одреди и из разлога предвиђеног тачком 3) члана 142. став 1. Законика о кривичном поступку Одлучујући о жалбама изјављеним против решења о одређивању притвора, Виши суд у Зрењанину је одбио као неосновану жалбу браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, док је усвојио жалбу Вишег јавног тужилашта у Зрењанину и притвор према подносиоцу одредио и из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. Притвор је одређен и према још два лица на основу истих одредаба Законика о кривичном поступку.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе потом продужен, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 314/12 од 2. новембра 2012. године, за још два месеца. Ово решење је, уважавањем жалбе браниоца Душана Боровице, решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2732/12 од 5. децембра 2012. године у односу на Душана Боровицу укинуто и предмет је враћен на поновно одлучивање.
Одлучујући у поновном поступку о притвору према Душану Боровици, Виши суд у Зрењанину је 21. децембра 2012. године донео решење Кв 480/12 којим је према њему притвор продужен, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку (а које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 14/13 од 8. јануара 2013. године). У образложењу наведеног решења Вишег суда у Зрењанину је, поред осталог, истакнуто: да је Више јавно тужилаштво у Зрењанину дописом Кт. 166/12 од 17. децембра 2012. године предложило спајање поступака против Душана Боровице и других осумњичених лица који се воде пред Вишим судом у Зрењанину под бројем Ки. 85/12 и Ки. 95/12, ради вођења јединственог поступка, имајући у виду истоветност окривљених и доказа, као и да се према Душану Боровици одреди притвор из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку; да је решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 85/12 од 17. децембра 2012. године одређено спајање поступака који се пред тим судом воде у предметима Ки. 95/12 и Ки 85/12 и да је одређено да ће се поступак надаље водити под бројем Ки. 85/12; да је веће испитало предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину, да је размотрило садржину предмета и да је након тога нашло да је предлог Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину основан и да притвор против окривљених треба продужити за још два месеца; да „постоји основана сумња да су окривљени Душан Боровица и З.И. извршили кривично дело злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, а за које је запрећена казна затвора преко 10 година, а да по мишљењу већа овог суда постоје особито тешке околности кривичног дела, дакле околности које знатно одступају од уобичајених за ову врсту кривичног дела, а за које постоји основана сумња да су окривљени извршили, које се огледају у чињеници да су окривљени З.И. као директор..., и Душан Боровица као власник 50% капитала „Војводинапут“ АД Зрењанин и 100% капитала ДОО „Боровица Транспорт“ прибавили у корист ДОО „Боровица Транспорт“ противправну имовинску корист у износу од 121.408.777,18 динара, а у корист „Војводинапут“ АД Зрењанин у износу од 159.067.008,22 динара, што све наведено по мишљењу већа оправдава продужење притвора према окривљенима Душану Боровици и З.И. на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку“; да више не стоје разлози за продужење притвора према Душану Боровици из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, јер су „у досадашњем току истраге саслушани сви предложени сведоци“ и „обзиром да је окривљени Душан Боровица власник 50% капитала у АД „Војводинапут“ и власник 100% капитала у ДОО „Боровица Транспорт“ у вези са осталим околностима, у конкретном случају не представља особиту околност која указује да ће исти поновити кривично дело уколико се нађе на слободи“.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 1/13 од 9. јануара 2013. године је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен за још три месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Наведено решење је укинуто решењем истог суда Кж2. 181/13 од 24. јануара 2013. године (исправљено решењем Кж2. 181/13 од 1. фебруара 2013. године).
У поновном поступку, Апелациони суд у Новом Саду је 4. фебруара 2013. године донео решење Кр. 18/13 којим је према подносиоцу уставне жалбе притвор продужио за још три месеца, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 2013. године одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљеног Душана Боровице, овде подносиоца уставне жалбе, изјављене против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 18/13 од 4. фебруара 2013. године. У образложењу наведеног решења је, поред осталог, наведено да „стоје основи сумње да је окривљени Душан Боровица извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, те имајући у виду да је за наведено дело запрећена казна затвора од две до дванаест година, дакле, преко 10 година, те да је окривљени основано сумњив да је злоупотребио свој службени положај као фактички већински власник привредног друштва АД „Војводинапут“ Зрењанин и „Боровица Транспорт“ из Руме прибавивши предузећу „Боровица транспорт“ из Руме и предузећу АД „Војводинапут“ Зрењанин већу имовинску корист на штету буџета општине Нова Црња, што по мишљењу овог суда, чине посебно тешке околности кривичног дела, па имајући наведено у виду, кумулативно су испуњени услови за продужење управо притвора као мере обезбеђења присуства окривљеног, а не неке друге, блаже мере, а из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, те су и наводи бранилаца окривљеног Душана Боровице без утицаја на доношење другачије одлуке, и оцењени су као неосновани“.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 1. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештењa и идеје и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Одредбама члана 144. ЗКП, које су такође од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, прописано је: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6.) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.).
Одредбама члана 359. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12), који је важио у време доношења оспореног решења, било је прописано кривично дело злоупотреба службеног положаја, и то тако што је за квалификовани облик овог кривичног дела у ставу 3. запрећена казна затвора од две до дванаест година.
5. Подносилац уставне жалбе повреду права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење, у суштини, заснива на двема тврдњама: првој, да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, јер није образложено које су то особито тешке околности дела, већ се само наводи већа имовинска корист; и другој, да ако притвор првобитно није био одређен и продужен на основу тачке 5) члана 142. став 1. ЗКП, то ни оспорено решење није могло да се заснива на овом притворском основу.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да се одредбе члана 30. Устава односе на иницијални чин притварања неког лица, односно на доношење решења о одређивању притвора од стране суда, а одредбе члана 31. Устава на трајање притвора, што подразумева да је притвор предходно одређен и да се лице већ налази у притвору. Стога Суд налази да је неосновано позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права зајемченог чланом 30. став 1. Устава, већ да за оцену навода уставне жалбе могу бити релевантне само одредбе члана 31. Устава.
Уставни суд је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. ст. 1. и 3. Устава.
Подносилац уставне жалбе се у истражном поступку захтевима за спровођење и проширење истраге терети да је извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика за које је запрећена казна у трајању од две до дванаест година. Продужење притвора на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем потврђено. Овом одредбом ЗКП је, као што је наведено, прописано да се притвор може одредити (дакле и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело за које је запрећена казна затвора преко десет година, ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела. Поред општег услова за одређивање притвора садржаног у члану 30. став 1. Устава (да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка), морају бити кумулативно испуњена два додатна услова да би притварање било законито у сваком конкретном случају, а то су: тежина кривичног дела која је одређена висином прописане затворске казне и посебно тешке околности дела. О постојању услова за одређивање (продужење) притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање посебно тешких околности кривичног дела, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о испуњености кумулативних услова за одређивање или продужење притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности даљег трајања мере притвора.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 488/13 од 20. фебруара 2013. године одбијена је као неоснована жалба бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 18/13 од 4. фебруара 2013. године којим је притвор према подносиоцу продужен. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основано продужити на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. У односу на наведени притворски разлог, Апелациони суд у Новом Саду у оспореном решењу у потпуности прихвата наводе и разлоге из образложења првостепеног решења и додаје да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 2. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које дело је прописана казна затвора од две до дванаест година, дакле, преко десет година, а да су посебно тешке околности кривичног дела те „да је окривљени основано сумњив да је злоупотребио свој службени положај као фактички већински власник привредног друштва АД „Војводинапут “ Зрењанин и „Боровица Транспорт“ из Руме прибавивши предузећу „Боровица транспорт“ из Руме и предузећу АД „Војводинапут“ Зрењанин већу имовинску корист на штету буџета општине Нова Црња“.
По оцени Уставног суда, наводећи и јасно образлажући конкретне околности које у овом случају представљају посебно тешке околности кривичног дела, поред Кривичним закоником запрећене казне, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни судови су оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени меродавног процесног права, те стога Уставни суд не налази да су оспорена решења последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Имајући у виду изложено, Уставни суд констатује да не стоје наводи подносиоца да суд није образложио које су то особито тешке околности дела које оправдавају задржавање мере притвора, већ да је као особито тешку околност узео само „већу имовинску корист“, која је иначе елемент бића кривичног дела за које се подносилац уставне жалбе терети. Стога је Уставни суд изнете наводе подносиоца оценио као неосноване.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Зрењанину вођен са примереном хитношћу, посебно имајући у виду да је до тренутка подношења уставне жалбе истрага трајала непуних пет месеци, и то по захтеву за спровођење и проширење истраге надлежног тужилаштва, против више окривљених лица, у два спојена поступка.
Имајући у виду изнето, Уставни суд сматра да је надлежни суд са примереном хитношћу водио поступак, као и да је надлежни суд у оспореном решењу навео релевантне и довољне разлоге због којих је сматрао да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да му притвор оспореним решењем није могао бити продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, јер му притвор по наведеном законском основу није био ни одређен ни претходно продужен. Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-493/2008 од 25. децембра 2008. године изразио став да је „приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору, независно од тога да ли су то били и разлози због којих је први пут притворен, тим пре што су разлози за одређивање притвора постављени алтернативно, што значи да је за прво одређивање притвора довољно да постоји макар и један разлог из члана 142. ЗКП“. Полазећи од изнетог става, Уставни суд је изнете наводе подносиоца оценио као неосноване.
Такође, Уставни суд је и навод подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер „сви други окривљени нису и даље у притвору, сада по основу из члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку, него су пуштени да се бране са слободе“ оценио неоснованим. Ово из разлога што чињеница да се остала окривљена лица више не налазе у притвору никако не значи да је подносиоцу уставне жалбе повређено означено Уставом зајемчено право. Суд, у сваком конкретном случају, одлучујући о продужењу притвора према сваком од окривљених појединачно, примењује принцип индивидуализације ове процесне мере у складу са објективним, али и субјективним околностима везаним за личност конкретног окривљеног, што значи да се притвор не мора продужити према свим окривљеним лицима, да притвор ме мора бити продужен по истим притворским основима, као и да сва притворена лица не морају да проведу у притвору исти временски период, те да укидање притвора према једном или више окривљених не доводи аутоматски до пуштања на слободу свих саокривљених у истом кривичном предмету.
Како повреда права на правично суђење није у уставној жалби образложена посебним, односно другачијим разлозима, то се претходно изнете оцене Уставног суда односе и на неоснованост истакнуте повреде права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 3, члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се истичу повреде права из члана 34. став 3. и члана 46. Устава, Уставни суд констатује да се, с једне стране, наводи уставне жалбе везани за повреду права на претпоставку невиности не односе на оспорени акт, те се стога не могу довести у уставноправну везу са њим, док се, са друге стране, зајемчена слобода мишљења и изражавања уопште не може довести у правну и логичку везу са поступањем суда у овом кривичном поступку, пошто Устав допушта могућност да се зајемчена слобода ограничи али законом, а не да суд својом одлуком било коме, из било ког разлога ограничи слободу јавног изношења мишљења, како то погрешно схвата подносилац уставне жалбе.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић