Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Маргарете Бата из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 30. маја 2013 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Маргарете Бата изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен пред Четвртим општинским суду у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Маргарете Бата изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године због повреде права на правично суђење , права на имовину и права родитеља , из члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 65. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу одбацује.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Маргарете Бата изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године због повреде права на правично суђење , права на имовину и права родитеља , из члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 65. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Маргарета Бата из Београда, преко пуномоћника Александре Николић, адвоката из Београда, подне ла је 21. децембра 20 12. године Уставном суду уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен пред Четвртим општинским суду у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10. Уставна жалба је изјављена и против пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на имовину из члана 58. став 1. Устава, права детета из члана 64. Устава и права родитеља из члана 65. Устава.
Подноситељка наводе о повреди права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава образлаже следећим тврдњама: да је у оспореном поступ ку, за који је предвиђено да се заврши на два рочишта, суд одржао 20 рочишта, те да је поступак укупно трајао шест година и шест месеци; да су судови селективно изводили и ценили доказе на штету подноситељке уставне жалбе; да је током поступка подноситељка тражила доношење привремене мере о којој суд никад није одлучио; да се у оспореној пресуди Врховни касациони суд није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење.
Подноситељка наводе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава образлаже следећим тврдњама: да је оспореном пресудом незаконито утврђено право становања детета и родитеља на стану који није власништво подноситељке, већ на ком има право закупа; да оспорена пресуда представља „очигледну неправду“ за подноситељку, јер подноситељка нема „на други начин решено стамбено питање“; да је оспореном пресудом, без законског основа, повређено право подноситељке на уживање њеног имовинског права на закуп стана.
Подноситељка наводе о повреди права детета из члана 64. Устава и права родитеља из члана 65. Устава образлаже следећим тврдњама: да судови нису утврђивали околности које се односе на здравствено стање мал. детета је, иако је то подноситељка предлагала, те да су наведене околности биле кључне како би се одредило шта је у најбољем интересу детета; да су се након доношења другостепене пресуде измениле околности, јер је мал. дете почело да живи са подноситељком, те да Врховни касациони суд није могао без консултације стручних служби да донесе оспорену пресуду, позивајући се на налазе и мишљења који су дати годину дана пре доношења оспорене пресуде, посебно што сви налази потврђују да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права; да је оспореном пресудом подноситељка ограничена у вршењу родитељског права.
Подноситељка предлаже да Уставни суд, до доношења одлуке којом ће усвојити уставну жалбу, утврдити повреду означених права и право на накнаду нематеријалне штете, одложи извршење оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06, касније Првог основног суда у Београду П. 1391/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Михајло Стефановић и Маргарета Бата, овде подноситељка уставне жалбе, су 20. маја 2001. године склопили брак у ком е је рођен мал. У, сада стар 10 година.
Маргарета Бата је 21. јуна 200 6. године поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Михајла Стефановића, ради развода брака, вршења родитељског права и издржавања.
Тужени Михајло Стефановић је 16. марта 2007. године поднео противтужбу, ради развода брака, вршења родитељ ског права, издржавања и утврђења права становања.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао и одржао осам рочишта за главну расправу на којима су, поред осталог, саслушане странке, прибављен извештај Центра за социјални рад - Одељење Нови Београд од 12. марта 2007. године , извештај Института за ментално здравље од 1. фебруара 2008. године и извештај Народног позоришта о примањима странака, извршен увид у уговор о закупу стана од 3. марта 2005. године и увид у парничне списе предмета истог суда који се води по тужби тужиље ради заштите од насиља у породици . На рочишту одржаном 10. јула 2007. године суд је по предлогу туженог за одређивање привремене мере, донео решење П. 2679/06 којим је одредио привремену меру и мал. У. поверио оцу Михајлу Стефановићу на негу, чување и васпитање , тужиљи Маргарети Бата наложио да одмах преда мал. У. туженом Михајлу Стефановићу и привремен о уредио начин одржавања личних односа између тужиље и мал. У.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06 од 13. јуна 2008. године разведен је брак између тужиље Маргарете Бата и туженог Михајла Стефановића (став први изреке); заједничко дете мал. У. поверено је на самостално вршење родитељског права оцу Михајлу Стефановићу (став други изреке); обавезана је мајка да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања (став трећи изреке) ; уређен је начин одржавања личних односа између мајке и мал. У. (став четврти изреке); одбијен је као неоснован део тужбеног захтева туженог Михајла Стефановића којим је тражио да се утврди да има право становања на стану ближе описаном у пресуди, а што би тужиља Маргарета Бата била дужна да призна и трпи (став пети изреке).
Одлучујући о жалбама тужиље и туженог, Окружни суд у Београду је 25. фебруара 2009. године донео решење Гж. 768/09 којим је укинуо пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06 од 13. јуна 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, предмет је добио нови уписнички број П. 1733/09, а након установљења нове мреже судова, поступак је настављен пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 1391/10.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 12, а одржао 11 рочишта за главну расправу, на којима су, поред осталог, саслушане странке и вештак неуропсихијатар запослен у Специјалној болници за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“, прибављен нови извештај Центра за социјални рад - Одељење Нови Београд од 3. марта 2010. године, извештај Центра за социјални рад - Одељење Звездара од 26. јануара 2010. године, налаз и мишљење Специјалне болнице за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ од 20. маја 2011. године и од 28. јула 2011. године, извршен увид у уговор о закупу стана од 3. марта 2005. године, анекс уговора о закупу стана од 3. марта 2010. године, извештај педијатра Дома здравља „Стари град“ из Београда од 30. јула 2009. године и извештај Народног позоришта о примањима странака.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године је: одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље-противтужене којим је тражила да јој се повери на самостално вршење родитељског права мал. дете парничних странака У. (став први изреке ); одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље - противтужене којим је тражила да се тужени–противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања (став други изреке ); усвојен противтужбени захтев туженог–противтужиоца и мал. дете парничних странака У. поверено на самостално вршење родитељског права туженом–противтужиоцу (став трећи изреке ); делимично усвојен противтужбени захтев туженог–противтужиоца и обавезана тужиља–противтужена да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања, почев од 10. јула 2007. године па убудуће, док за то постоје законски услови или док се ова одлука не промени (став четврти изреке ); делимично одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се обавеже тужиља–противтужена да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања за период од 1. марта 2007. године до 10. јула 2007. године (став пети изреке ); уређен начин одржавања личних односа мал. У. са мајком по моделу ближе описаном у пресуди (став шести изреке ); утврђено да мал. У. и тужени–противтужилац имају право становања на стану ближе описаном у изреци пресуде, а што је тужиља–противтужена дужна да призна и трпи (став седми изреке) .
Допунском пресудом Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године уређен је у целости начин одржавања личних односа мал. У. са мајком Маргаретом Батом на начин ближе описан у изреци пресуде.
Поводом жалбе тужиље–противтужене изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године и допунске пресуде Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године, пред Аплационим судом у Беогрдау је 25. априла 2012. године отворена расправа.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 385/12 од 25. априла 2012. године преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године у ставовима првом, другом, трећем, четвртом, шестом и седмом, као и допунска пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године, тако што је : усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и мал. дете парничних странака У. поверено на самостално вршење родитељског права мајци туженој-противтужиљи (став први изреке ); обавезан тужени–противтужилац да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања, почев од 25. априла 2012. године па убудуће, док за то постоје законски услови или док се ова одлука не промени (став други изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев тужиље–противтужене којим је тражила да се обавеже тужилац–противтужени да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања за период од дана подношења тужбе 21. јуна 200 6. године до 25. априла 20 12. године (став трећи изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да му се повери на самостално вршење родитељског права мал. дете парничних странака У. (став четврти изреке ); одбијен као неоснован тужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се тужиља–противтужена обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања (став пети изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се утврди да тужени–противтужилац и мал. У. имају право становања на стану ближе описаном у изреци пресуде (став шести изреке ); уређен начин одржавања личних односа мал. У. са оцем Михајлом Стефановићем на начин ближе описан у изреци пресуде (став седми изреке ).
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године усвојена је ревизија туженог–противтужиоца и преиначена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 385/12 од 25. априла 2012. године, тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље–противтужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године у ст авовима првом, другом, трећем, четвртом, шестом и седмом, као и допунска пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године.
У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да код чињенице да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права, да малолетно дете већ дужи временски период живи са оцем у спорном стану, да је тужени-противтужилац родитељ потпуно посвећен детету, те да дете оставља утисак задовољног и негованог детета и са оцем има спонтан и близак однос, правилан је закључак првостепеног суда да je у најбољем интересу мал. детета да буде поверено оцу, јер ће на тај начин бити сачуван континуитет у животном развоју мал. детета и успостављеним животним навикама уз одржавање личних односа између мал. детета и мајке , које је првостепени суд адекватно регулисао. У образложењу исте пресуде се даље наводи: да је п раво становања право детета конституисано Породичним законом у најбољем интересу детета којим је суд увек дужан да се руководи у смислу члана 266. Породичног закона; да би се то право и остварило потребно је да је могуће и да je у најбољем интересу детета; да је одредбом члана 194 . став 1 . Породичног закона одређено је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ, ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану, док је одредбом става 2 . истог члана прописано да право становања траје до пунолетства, а одредбом става 3 . истог члана да немају право становања дете и родитељ, ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља; да наведена законска одредба конституише право становања првенствено у циљу обезбеђивања заштите и бриге неопходне за добробит детета; да је тo право, пре свега из корпуса дечијег права, а након тога и право у интересу родитеља који врши родитељско право; да је п о својој правној природи право становања – habitatio законска лична службеност, a у породичноправном смислу у суштини право детета на породични дом; да услови из члана 194 . морају бити кумулативно испуњени да би се конституисало право становања; да з акон поставља услов да је други родитељ власник стана на коме се стиче право становања; да право власништва из ове законске одредбе не треба тумачити искључиво у смислу својинскоправног односа, већ одговор треба тражити у постизању најоптималнијег решења за дете, руководећи се његовим најбољим интересом; да то даље подразумева да у ситуацији када тужиља-противтужена има право закупа спорног стана на одређено време, које може обнављати и када је право закупа стечено и бодовима добијеним по основу чланова породичног домаћинства, детета и туженог-противтужиоца, све док постоји право закупа тужиље- противтужене на спорном стану које омогућује да у њему станује и дете са другим родитељем , то право становања се може конституисати у корист детета и родитеља који врши родитељско право.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава је зајемчено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Одредбама члана 64. Устава су утврђена права детета. Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 6. став 1. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11 ) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Одредбом члана 67. Породичног закона је прописано да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Одредбом члана 154. став 1. истог закона је прописано да малолетно дете има право на издржавање од родитеља. Одредбама члана 160. Породичног закона су предвиђени су критеријуми одређивања издржавања. Одредбама члана 194. Породичног закона је прописано: да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану (став 1.); да п раво становања траје до пунолетства детета (став 2.); да н емају право становања дете и родитељ ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља (став 3.). Одредбом члана 266. став 1. истог закона је прописано да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење , односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета. Одредбом члана 270. Породичног закона је прописано да је, п ре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу, односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима. Одредбом члана 277. став 2. истог закона је прописано д а ако родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени парнични поступак који је вођен пред Четвртим општинским суду у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10, Уставни суд указује на свој став да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора ценити и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова, као и значај права о коме се расправљало у спорном парничном поступку.
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут 21. јуна 2006. године, а да је окончан 1. новембра 2012. године, доношењем оспорене пресуд е Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, те да је укупно трајање оспореног поступка мање од шест година и пет месеци .
Оцењујући критеријум сложености предмета, Уставни суд је утврдио да оспорени парнични поступак вођен по тужби подноситељке уставне жалбе за развод брака, вршење родитељског права и издржавање и по противтужби туженог–противтужиоца Михајла Стефановића за развод брака, вршења родитељског права, издржавање и утврђења права становања. Уставни суд је даље утврдио да је првостепени суд одлучивао о привременој мери, те да су у доказном поступку саслушане странке и вештак неуропсихијатар, прибављено више налаза и стручн их мишљењ а од органа старатељства и установ а специјализован их за посредовање у породичним односима , извештај о здравственом стању мал. У, као и докази који се односе на допринос за издржавање и утврђење права становања . По оцени Уставног суда, наведено указује да у конкретном случају било сложенијих чињеничних и правних питања које је суд морао расправити и о којима је морао одлучити, а што може оправдати дуже трајање поступка .
Уставни суд оцењује да је на страни подноситељке уставне ж албе несумњиво постојао изузетно значај ан интерес да се спорна питања, а посебно питање одлуке о вршењу родитељског права , расправи у што краћем року.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд и у овом уставносудском поступку констатује да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси овога суда, као и Европског суда за људска права, у предметима који се тичу одлуке о вршењу родитељског права неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуд е Европског суда за људска права у предмет има ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99. и Hokkanen против Финске, број представке 19823/92, од 23. септембра 1994. године, став 72.). С друге стране, Уставни суд подсећа да само кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд редовно, у краћим временским интервалима, заказивао и одржавао рочишта, те да је ради правилног утврђења чињеничног стања другостепени суд отворио расправу. Такође, Суд је утврдио да је првостепени суд решење о привременој мери донео након мање од месец и по дана од тренутка подношења захтева за одређивање привремене мере. Уставни суд даље констатује да је спорни поступак по својој природи изузетно осетљив, те да је за одлучивање суда од изузетног значаја било прибављање новог налаза и стручног мишљењ а од органа старатељства и установ е специјализован е за посредовање у породичним односима . Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да у конкретном случају нема значајних неажурности нити пропуста у раду суда, а који су допринели дужем трајању оспореног поступка.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељка редовно присуствовала рочиштима. Уставни суд је даље утврдио да је подноситељка више пута подносила предлог за вештачење од стране Специјалне болнице за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“, који предлог је суд прихватио на рочишту одржаном 20. септембра 2010. године, те да је након достављања налаза и мишљења од стране ове установе 25. маја 2011. године, подноситељка поднеском од 6. јула 2011. године приговорила овом налазу и мишљењу, из ког разлога је уследило 28. јула 2011. године изјашњење од стране вештака на наведене примедбе . У вези са изнетим, Уставни суд оцењује да је овакво понашање дозвољено у контексту коришћења расположивих процесних средства, а у циљу остварења постављених захтева који су предмет конкретног парничног поступка (видети: пресуде Европског суда за људска права у предметима Соколов против Русије, бр. 3734/02 од 22. септембра 2005. године, став 38, и Сурмели против Немачке, бр. 75529/01 од 8. јуна 2006. године, став 131.), али се дуже трајање поступка из овог разлога не може приписати ни суду (пресуда Европског суда за људска права Сурмели против Немачке бр. 75529/01 од 8. јуна 2006. године, став 131.).
Полазећи од свега наведеног, а посебно оцењен е сложеност и и посебн е осетљивост и питања која су се расправљала у оспореном поступку, као и чињениц е да су у овом поступку донете чак четири судске пресуде, Уставни суд је утврдио да у парничном поступку који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10 , није повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Сл ужбени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у тачк и 1. изреке.
6. Оцењујући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, Уставни суд констатује да подноситељка ове наводе образлаже следећим тврдњама: да су судови селективно изводили и ценили доказе на њену штету; да је током поступка подноситељка тражила доношење привремене мере , о којој суд никад није одлучио; да се у оспореној пресуди Врховни касациони суд није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење.
С тим у вези, Уставни суд указује да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови ценили доказе и утврђивали чињенично стање, нити да као инстанциони суд оцењује законитост оспорене пресуде. Уставни суд је даље утврдио да је подноситељка током трајања поступка пред првостепеним судом предлагала доношење привремене мере, али да у жалби изјављеној против првостепене пресуде није указивала на „пропуст“ првостепен ог суд а да реши о наведеном предлогу, из ког разлога је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за одлучивање Уставног суда о овој тврдњи подноситељке о повреди права на правично суђење.
У вези навода који се односе на то да Врховни касациони суд приликом доношења оспорене пресуде није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење, Уставни суд констатује да је ове наводе подноситељке ценио заједно са наводима о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава и права родитеља и з члана 65. Устава.
7. Оцењујући основаност навода о повреди права родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд наглашава да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд даље констатује да Устав и закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за вршење родитељског права, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права су увек условљен и заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности, суд дужан да се руководи управо најбољим интересом детета, поштујући природу и специфичности овог поступка, као и његова посебна правила.
Уставни суд даље истиче да поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја , а понајвише од година детета, нивоа развоја детета , присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, формираног и исказаног мишљења детета, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета. Уважавајући осетљивост спорног поступка и нарочити значај који он има за подноситељку као родитеља, Уставни суд констатује да је одредбом члана 65. став 2. Устава изричито утврђено да је поштовање начела заштите најбољег интереса детета претежније у односу на родитељско право и начин вршења родитељског права.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је оспореном ревизијском пресудом усвојена ревизија туженог–противтужиоца и преиначена другостепена тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље–противтужене (подноситељке) и потврђена првостепена пресуда у делу који се односи на одлуку о вршењу родитељског права, издржавању и утврђењу права становања. Наведеном првостепеном пресудом је одлучено да се мал. У. поверава на самостално вршење родитељског оцу, да је подноситељка дужна да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања, да мал. У. и тужени–противтужилац имају право становања на предметном стану, као и да мал. У. са мајком (подноситељком) одржава личне односе по моделу ближе описаном у наведеној првостепеној пресуди.
Уставни суд је даље утврдио да је одлука Врховног касационог суда о основаности навода ревизије заснована на оцени тог а суда да је у датој чињеничној ситуацији, првостепени суд о вршењу родитељског права , доприносу за издржавање и утврђењу права становања, одлучи о правилном применом материјалног права, у процедури спроведеној у складу са законом, на основу мишљења детета, прибављеног налаза и стручног мишљења органа старатељства и установе специјализоване за посредовање у породичним односима, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета и у складу са одредбама чл. 6, 65, 160, 194, 266. и 270. Породичног закона.
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд још једном посебно наглашава да су судови приликом одлучивања о вршењу родитељског права (али и дужности) у обавези да се руководе најбољим интересом детета. Уставни суд оцењује да је у конкретном случају Врховни касациони суд своју одлуку заснова о управо ради заштите најбољег интерес а мал. У, уважавајући превасходно мишљење надлежних специјализованих установа , као и очувања континуитета у животном развоју и успостављеним животним навикама мал. У. С тим у вези, Уставни суд указује на то да су с упротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили постизање споразума о питању вршења родитељског права у најбољем интересу мал. У, те да је у датој чињеничној ситуацији, уз оцену свих доказа, донета одлук а о вршењу родитељског права усклађен а са потребама и интересима мал. У.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да су наводи о повреди права родитеља из члана 65. Устава неосновани.
У вези навода о повреди права детета из члана 64. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба није изјављена од стране законског заступника мал. У, на кога би се могла односити наведена уставна одредба, већ да подноситељка тврди да је њој повређено право из члана 64. Устава. Имајући у виду изнето, а посебно садржину наведеног уставног права, као и претходно оцењене наводе о повреди права из члана 65. Устава, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање , као у другом делу тачке 2. изреке.
8. Оцењујући основаност навода о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд указује на свој став да се право на м ирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, првенствено односи на акте јавне власти, односно мере које предузима држава у циљу ограничења или одузимања имовине неког лица, те да за разлику од спорова који се воде због мешања државе у нечију имовину, у имовинским споровима између појединаца, повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на гаранције из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд даље констатује да подноситељка наводе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава образлаже тврдњама да је оспореном пресудом незаконито утврђено право становања мал. детета и родитеља на стану који није њено власништво, те да оспорена пресуда представља „очигледну неправду“ за подноситељку .
Уставни суд констатује да је оспореном ревизијском пресудом потврђена првостепена пресуда у делу у коме је утврђено право становања мал. У. и туженог–противтужиоца, као родитеља који врши родитељско право. Оваква одлука ревизијског суда је образложена тиме да п раво становања представља право детета предвиђено чланом 194. Породичним законом , а које првенствено служи у циљу обезбеђивања заштите и бриге неопходне за добробит детета, те да је у породичноправном смислу, у суштини , право детета на породични дом . По оцени ревизијског суда, услови из члана 194 . Породичног закона морају бити кумулативно испуњени да би се конституисало право становања , при чему п раво власништва из ове законске одредбе не треба тумачити искључиво у смислу својинскоправног односа, већ одговор треба тражити у постизању најоптималнијег решења за дете, руководећи се његовим најбољим интересом . Стога Врховни касациони суд закључује да у ситуацији када подноситељка уставне жалбе има право закупа предметног стана на одређено време, које може обнављати и када је право закупа стечено и бодовима добијеним по основу чланова породичног домаћинства, односно и мал. детета и оца детета , све док постоји право закупа стана подноситељке које омогућује да у њему станује и дете са другим родитељем , то се право становања може конституисати у корист детета и родитеља који врши родитељско право.
Имајући у виду наводе подноситељке, као и образложење оспорене ревизијске пресуде, Уставни суд закључује да се као спорно поставља питање да ли су судови могли утврдити право становања мал. У. и његовог оца, као родитеља који врши родитељско право, на стану на коме подноситељка има право закупа на одређено време.
С тим у вези, Уставни суд констатује да право становања, предвиђено поменутим чланом 194. Породичног закона, представља личну службеност која се успоставља у корист мал. детета и родитеља који врши родитељско право, а у циљу заштите интереса мал. детета да до пунолетства има обезбеђен смештај, па тиме и неопходне услове за потпун и правилан развој. По оцени Уставног суда, конституисање права становања у корист мал. детета , и последично родитеља који врши родитељско право , не мора нужно и искључиво бити везано за право својине родитеља који је власник стана, већ се може засновати једнако и на стану који се користи по основу закупа . Ово из разлога што се право становања установљава управо ради заштите најбољег интереса детета, тако да се ratio legis законске одредбе коју садржи члан 194. Породичног закона односи подједнако на све оне ситуације у којима је могуће обезбедити детету право на становање у породичном дому на делотворан начин. Стога, легитимни интерес који може имати родитељ који је власник или закупац стана долази на друго место , и то посебно у ситуацији када, са једне стране , мал. дете има довољне и сталне везе са станом на коме се право становања конституише и у коме се суштински остварује право мал. детета на породични дом и када , са друге стране , ограничење права закупа родитеља који не врши родитељско право не представља за њега прекомеран терет нити очигледну неправду.
Имајући у виду изнето, као и ставове Врховног касационог суда дате у оспореној ревизијској пресуди, Уставни суд оцењује да су неосновани наводи подноситељке о повреди права имовину из члана 58. став 1. Устава.
9. Имајући у виду разлоге и оцене изнете у тач. 6, 7. и 8. овог образложења, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована у делу изјављеном против пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу у овом делу одбио и одлучио, као у првом делу тачке 2. изреке.
Како је Уставни суд донео коначну одлуку, захтев подноситељке за одлагање извршења оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године је беспредметан.
10. На основу изложеног и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изре ци.
Подноситељка наводе о повреди права на правично суђење и на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава образлаже следећим тврдњама: да је у оспореном поступ ку, за који је предвиђено да се заврши на два рочишта, суд одржао 20 рочишта, те да је поступак укупно трајао шест година и шест месеци; да су судови селективно изводили и ценили доказе на штету подноситељке уставне жалбе; да је током поступка подноситељка тражила доношење привремене мере о којој суд никад није одлучио; да се у оспореној пресуди Врховни касациони суд није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење.
Подноситељка наводе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава образлаже следећим тврдњама: да је оспореном пресудом незаконито утврђено право становања детета и родитеља на стану који није власништво подноситељке, већ на ком има право закупа; да оспорена пресуда представља „очигледну неправду“ за подноситељку, јер подноситељка нема „на други начин решено стамбено питање“; да је оспореном пресудом, без законског основа, повређено право подноситељке на уживање њеног имовинског права на закуп стана.
Подноситељка наводе о повреди права детета из члана 64. Устава и права родитеља из члана 65. Устава образлаже следећим тврдњама: да судови нису утврђивали околности које се односе на здравствено стање мал. детета је, иако је то подноситељка предлагала, те да су наведене околности биле кључне како би се одредило шта је у најбољем интересу детета; да су се након доношења другостепене пресуде измениле околности, јер је мал. дете почело да живи са подноситељком, те да Врховни касациони суд није могао без консултације стручних служби да донесе оспорену пресуду, позивајући се на налазе и мишљења који су дати годину дана пре доношења оспорене пресуде, посебно што сви налази потврђују да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права; да је оспореном пресудом подноситељка ограничена у вршењу родитељског права.
Подноситељка предлаже да Уставни суд, до доношења одлуке којом ће усвојити уставну жалбу, утврдити повреду означених права и право на накнаду нематеријалне штете, одложи извршење оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у списе предмета Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06, касније Првог основног суда у Београду П. 1391/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Михајло Стефановић и Маргарета Бата, овде подноситељка уставне жалбе, су 20. маја 2001. године склопили брак у ком е је рођен мал. У, сада стар 10 година.
Маргарета Бата је 21. јуна 200 6. године поднела Четвртом општинском суду у Београду тужбу против Михајла Стефановића, ради развода брака, вршења родитељског права и издржавања.
Тужени Михајло Стефановић је 16. марта 2007. године поднео противтужбу, ради развода брака, вршења родитељ ског права, издржавања и утврђења права становања.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао и одржао осам рочишта за главну расправу на којима су, поред осталог, саслушане странке, прибављен извештај Центра за социјални рад - Одељење Нови Београд од 12. марта 2007. године , извештај Института за ментално здравље од 1. фебруара 2008. године и извештај Народног позоришта о примањима странака, извршен увид у уговор о закупу стана од 3. марта 2005. године и увид у парничне списе предмета истог суда који се води по тужби тужиље ради заштите од насиља у породици . На рочишту одржаном 10. јула 2007. године суд је по предлогу туженог за одређивање привремене мере, донео решење П. 2679/06 којим је одредио привремену меру и мал. У. поверио оцу Михајлу Стефановићу на негу, чување и васпитање , тужиљи Маргарети Бата наложио да одмах преда мал. У. туженом Михајлу Стефановићу и привремен о уредио начин одржавања личних односа између тужиље и мал. У.
Пресудом Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06 од 13. јуна 2008. године разведен је брак између тужиље Маргарете Бата и туженог Михајла Стефановића (став први изреке); заједничко дете мал. У. поверено је на самостално вршење родитељског права оцу Михајлу Стефановићу (став други изреке); обавезана је мајка да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања (став трећи изреке) ; уређен је начин одржавања личних односа између мајке и мал. У. (став четврти изреке); одбијен је као неоснован део тужбеног захтева туженог Михајла Стефановића којим је тражио да се утврди да има право становања на стану ближе описаном у пресуди, а што би тужиља Маргарета Бата била дужна да призна и трпи (став пети изреке).
Одлучујући о жалбама тужиље и туженог, Окружни суд у Београду је 25. фебруара 2009. године донео решење Гж. 768/09 којим је укинуо пресуду Четвртог општинског суда у Београду П. 2679/06 од 13. јуна 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
У поновном поступку, предмет је добио нови уписнички број П. 1733/09, а након установљења нове мреже судова, поступак је настављен пред Првим основним судом у Београду под бројем П. 1391/10.
До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 12, а одржао 11 рочишта за главну расправу, на којима су, поред осталог, саслушане странке и вештак неуропсихијатар запослен у Специјалној болници за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“, прибављен нови извештај Центра за социјални рад - Одељење Нови Београд од 3. марта 2010. године, извештај Центра за социјални рад - Одељење Звездара од 26. јануара 2010. године, налаз и мишљење Специјалне болнице за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“ од 20. маја 2011. године и од 28. јула 2011. године, извршен увид у уговор о закупу стана од 3. марта 2005. године, анекс уговора о закупу стана од 3. марта 2010. године, извештај педијатра Дома здравља „Стари град“ из Београда од 30. јула 2009. године и извештај Народног позоришта о примањима странака.
Пресудом Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године је: одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље-противтужене којим је тражила да јој се повери на самостално вршење родитељског права мал. дете парничних странака У. (став први изреке ); одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље - противтужене којим је тражила да се тужени–противтужилац обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања (став други изреке ); усвојен противтужбени захтев туженог–противтужиоца и мал. дете парничних странака У. поверено на самостално вршење родитељског права туженом–противтужиоцу (став трећи изреке ); делимично усвојен противтужбени захтев туженог–противтужиоца и обавезана тужиља–противтужена да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања, почев од 10. јула 2007. године па убудуће, док за то постоје законски услови или док се ова одлука не промени (став четврти изреке ); делимично одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се обавеже тужиља–противтужена да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања за период од 1. марта 2007. године до 10. јула 2007. године (став пети изреке ); уређен начин одржавања личних односа мал. У. са мајком по моделу ближе описаном у пресуди (став шести изреке ); утврђено да мал. У. и тужени–противтужилац имају право становања на стану ближе описаном у изреци пресуде, а што је тужиља–противтужена дужна да призна и трпи (став седми изреке) .
Допунском пресудом Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године уређен је у целости начин одржавања личних односа мал. У. са мајком Маргаретом Батом на начин ближе описан у изреци пресуде.
Поводом жалбе тужиље–противтужене изјављене против пресуде Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године и допунске пресуде Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године, пред Аплационим судом у Беогрдау је 25. априла 2012. године отворена расправа.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 385/12 од 25. априла 2012. године преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године у ставовима првом, другом, трећем, четвртом, шестом и седмом, као и допунска пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године, тако што је : усвојен тужбени захтев тужиље-противтужене и мал. дете парничних странака У. поверено на самостално вршење родитељског права мајци туженој-противтужиљи (став први изреке ); обавезан тужени–противтужилац да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања, почев од 25. априла 2012. године па убудуће, док за то постоје законски услови или док се ова одлука не промени (став други изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев тужиље–противтужене којим је тражила да се обавеже тужилац–противтужени да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 30% од својих редовних месечних примања за период од дана подношења тужбе 21. јуна 200 6. године до 25. априла 20 12. године (став трећи изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да му се повери на самостално вршење родитељског права мал. дете парничних странака У. (став четврти изреке ); одбијен као неоснован тужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се тужиља–противтужена обавеже да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања (став пети изреке ); одбијен као неоснован противтужбени захтев туженог–противтужиоца којим је тражио да се утврди да тужени–противтужилац и мал. У. имају право становања на стану ближе описаном у изреци пресуде (став шести изреке ); уређен начин одржавања личних односа мал. У. са оцем Михајлом Стефановићем на начин ближе описан у изреци пресуде (став седми изреке ).
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године усвојена је ревизија туженог–противтужиоца и преиначена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 385/12 од 25. априла 2012. године, тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље–противтужене и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 2. новембра 2011. године у ст авовима првом, другом, трећем, четвртом, шестом и седмом, као и допунска пресуда Првог основног суда у Београду П. 1391/10 од 26. децембра 2011. године.
У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да код чињенице да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права, да малолетно дете већ дужи временски период живи са оцем у спорном стану, да је тужени-противтужилац родитељ потпуно посвећен детету, те да дете оставља утисак задовољног и негованог детета и са оцем има спонтан и близак однос, правилан је закључак првостепеног суда да je у најбољем интересу мал. детета да буде поверено оцу, јер ће на тај начин бити сачуван континуитет у животном развоју мал. детета и успостављеним животним навикама уз одржавање личних односа између мал. детета и мајке , које је првостепени суд адекватно регулисао. У образложењу исте пресуде се даље наводи: да је п раво становања право детета конституисано Породичним законом у најбољем интересу детета којим је суд увек дужан да се руководи у смислу члана 266. Породичног закона; да би се то право и остварило потребно је да је могуће и да je у најбољем интересу детета; да је одредбом члана 194 . став 1 . Породичног закона одређено је да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ, ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану, док је одредбом става 2 . истог члана прописано да право становања траје до пунолетства, а одредбом става 3 . истог члана да немају право становања дете и родитељ, ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља; да наведена законска одредба конституише право становања првенствено у циљу обезбеђивања заштите и бриге неопходне за добробит детета; да је тo право, пре свега из корпуса дечијег права, а након тога и право у интересу родитеља који врши родитељско право; да је п о својој правној природи право становања – habitatio законска лична службеност, a у породичноправном смислу у суштини право детета на породични дом; да услови из члана 194 . морају бити кумулативно испуњени да би се конституисало право становања; да з акон поставља услов да је други родитељ власник стана на коме се стиче право становања; да право власништва из ове законске одредбе не треба тумачити искључиво у смислу својинскоправног односа, већ одговор треба тражити у постизању најоптималнијег решења за дете, руководећи се његовим најбољим интересом; да то даље подразумева да у ситуацији када тужиља-противтужена има право закупа спорног стана на одређено време, које може обнављати и када је право закупа стечено и бодовима добијеним по основу чланова породичног домаћинства, детета и туженог-противтужиоца, све док постоји право закупа тужиље- противтужене на спорном стану које омогућује да у њему станује и дете са другим родитељем , то право становања се може конституисати у корист детета и родитеља који врши родитељско право.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава је зајемчено право на мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Одредбама члана 64. Устава су утврђена права детета. Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.).
Одредбом члана 6. став 1. Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05 и 72/11 ) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета. Одредбом члана 67. Породичног закона је прописано да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Одредбом члана 154. став 1. истог закона је прописано да малолетно дете има право на издржавање од родитеља. Одредбама члана 160. Породичног закона су предвиђени су критеријуми одређивања издржавања. Одредбама члана 194. Породичног закона је прописано: да дете и родитељ који врши родитељско право имају право становања на стану чији је власник други родитељ детета ако дете и родитељ који врши родитељско право немају право својине на усељивом стану (став 1.); да п раво становања траје до пунолетства детета (став 2.); да н емају право становања дете и родитељ ако би прихватање њиховог захтева за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља (став 3.). Одредбом члана 266. став 1. истог закона је прописано да је у спору за заштиту права детета и у спору за вршење , односно лишење родитељског права суд увек дужан да се руководи најбољим интересом детета. Одредбом члана 270. Породичног закона је прописано да је, п ре него што донесе одлуку о заштити права детета или о вршењу, односно лишењу родитељског права, суд дужан да затражи налаз и стручно мишљење од органа старатељства, породичног саветовалишта или друге установе специјализоване за посредовање у породичним односима. Одредбом члана 277. став 2. истог закона је прописано д а ако родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени парнични поступак који је вођен пред Четвртим општинским суду у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10, Уставни суд указује на свој став да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора ценити и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова, као и значај права о коме се расправљало у спорном парничном поступку.
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак покренут 21. јуна 2006. године, а да је окончан 1. новембра 2012. године, доношењем оспорене пресуд е Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, те да је укупно трајање оспореног поступка мање од шест година и пет месеци .
Оцењујући критеријум сложености предмета, Уставни суд је утврдио да оспорени парнични поступак вођен по тужби подноситељке уставне жалбе за развод брака, вршење родитељског права и издржавање и по противтужби туженог–противтужиоца Михајла Стефановића за развод брака, вршења родитељског права, издржавање и утврђења права становања. Уставни суд је даље утврдио да је првостепени суд одлучивао о привременој мери, те да су у доказном поступку саслушане странке и вештак неуропсихијатар, прибављено више налаза и стручн их мишљењ а од органа старатељства и установ а специјализован их за посредовање у породичним односима , извештај о здравственом стању мал. У, као и докази који се односе на допринос за издржавање и утврђење права становања . По оцени Уставног суда, наведено указује да у конкретном случају било сложенијих чињеничних и правних питања које је суд морао расправити и о којима је морао одлучити, а што може оправдати дуже трајање поступка .
Уставни суд оцењује да је на страни подноситељке уставне ж албе несумњиво постојао изузетно значај ан интерес да се спорна питања, а посебно питање одлуке о вршењу родитељског права , расправи у што краћем року.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд и у овом уставносудском поступку констатује да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси овога суда, као и Европског суда за људска права, у предметима који се тичу одлуке о вршењу родитељског права неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуд е Европског суда за људска права у предмет има ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99. и Hokkanen против Финске, број представке 19823/92, од 23. септембра 1994. године, став 72.). С друге стране, Уставни суд подсећа да само кашњења и одуговлачења која се могу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд редовно, у краћим временским интервалима, заказивао и одржавао рочишта, те да је ради правилног утврђења чињеничног стања другостепени суд отворио расправу. Такође, Суд је утврдио да је првостепени суд решење о привременој мери донео након мање од месец и по дана од тренутка подношења захтева за одређивање привремене мере. Уставни суд даље констатује да је спорни поступак по својој природи изузетно осетљив, те да је за одлучивање суда од изузетног значаја било прибављање новог налаза и стручног мишљењ а од органа старатељства и установ е специјализован е за посредовање у породичним односима . Имајући у виду наведено, Уставни суд оцењује да у конкретном случају нема значајних неажурности нити пропуста у раду суда, а који су допринели дужем трајању оспореног поступка.
Оцењујући понашање подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељка редовно присуствовала рочиштима. Уставни суд је даље утврдио да је подноситељка више пута подносила предлог за вештачење од стране Специјалне болнице за психијатријске болести „др Лаза Лазаревић“, који предлог је суд прихватио на рочишту одржаном 20. септембра 2010. године, те да је након достављања налаза и мишљења од стране ове установе 25. маја 2011. године, подноситељка поднеском од 6. јула 2011. године приговорила овом налазу и мишљењу, из ког разлога је уследило 28. јула 2011. године изјашњење од стране вештака на наведене примедбе . У вези са изнетим, Уставни суд оцењује да је овакво понашање дозвољено у контексту коришћења расположивих процесних средства, а у циљу остварења постављених захтева који су предмет конкретног парничног поступка (видети: пресуде Европског суда за људска права у предметима Соколов против Русије, бр. 3734/02 од 22. септембра 2005. године, став 38, и Сурмели против Немачке, бр. 75529/01 од 8. јуна 2006. године, став 131.), али се дуже трајање поступка из овог разлога не може приписати ни суду (пресуда Европског суда за људска права Сурмели против Немачке бр. 75529/01 од 8. јуна 2006. године, став 131.).
Полазећи од свега наведеног, а посебно оцењен е сложеност и и посебн е осетљивост и питања која су се расправљала у оспореном поступку, као и чињениц е да су у овом поступку донете чак четири судске пресуде, Уставни суд је утврдио да у парничном поступку који је вођен пред Четвртим општинским судом у Београду у предмету П. 2679/06, а касније пред Првим основним судом у Београду у предмету П. 1391/10 , није повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Сл ужбени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у тачк и 1. изреке.
6. Оцењујући основаност навода о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, Уставни суд констатује да подноситељка ове наводе образлаже следећим тврдњама: да су судови селективно изводили и ценили доказе на њену штету; да је током поступка подноситељка тражила доношење привремене мере , о којој суд никад није одлучио; да се у оспореној пресуди Врховни касациони суд није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење.
С тим у вези, Уставни суд указује да није надлежан да преиспитује начин на који су редовни судови ценили доказе и утврђивали чињенично стање, нити да као инстанциони суд оцењује законитост оспорене пресуде. Уставни суд је даље утврдио да је подноситељка током трајања поступка пред првостепеним судом предлагала доношење привремене мере, али да у жалби изјављеној против првостепене пресуде није указивала на „пропуст“ првостепен ог суд а да реши о наведеном предлогу, из ког разлога је Уставни суд оценио да нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за одлучивање Уставног суда о овој тврдњи подноситељке о повреди права на правично суђење.
У вези навода који се односе на то да Врховни касациони суд приликом доношења оспорене пресуде није руководио најбољим интересом детета када је ценио све битне околности за пресуђење, Уставни суд констатује да је ове наводе подноситељке ценио заједно са наводима о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава и права родитеља и з члана 65. Устава.
7. Оцењујући основаност навода о повреди права родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд наглашава да је право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд даље констатује да Устав и закон предвиђају да у свим активностима које се тичу детета, па тако и у судском поступку, односно спору за вршење родитељског права, постоји обавеза заштите најбољег интереса детета. Другим речима, родитељско право и начин вршења родитељског права су увек условљен и заштитом најбољег интереса детета, па је тако приликом одлучивања о начину вршења родитељског права и дужности, суд дужан да се руководи управо најбољим интересом детета, поштујући природу и специфичности овог поступка, као и његова посебна правила.
Уставни суд даље истиче да поштовање начела заштите најбољег интереса детета зависи од различитих околности сваког конкретног случаја , а понајвише од година детета, нивоа развоја детета , присуства или одсуства родитеља у животу детета, искустава које је дете имало, формираног и исказаног мишљења детета, као и оцене и мишљења надлежних органа о томе како се у сваком конкретном случају постиже и остварује, односно штити најбољи интерес детета. Уважавајући осетљивост спорног поступка и нарочити значај који он има за подноситељку као родитеља, Уставни суд констатује да је одредбом члана 65. став 2. Устава изричито утврђено да је поштовање начела заштите најбољег интереса детета претежније у односу на родитељско право и начин вршења родитељског права.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је оспореном ревизијском пресудом усвојена ревизија туженог–противтужиоца и преиначена другостепена тако што је одбијена као неоснована жалба тужиље–противтужене (подноситељке) и потврђена првостепена пресуда у делу који се односи на одлуку о вршењу родитељског права, издржавању и утврђењу права становања. Наведеном првостепеном пресудом је одлучено да се мал. У. поверава на самостално вршење родитељског оцу, да је подноситељка дужна да на име свог доприноса за издржавање мал. У. плаћа месечно износ од 15% од својих редовних месечних примања, да мал. У. и тужени–противтужилац имају право становања на предметном стану, као и да мал. У. са мајком (подноситељком) одржава личне односе по моделу ближе описаном у наведеној првостепеној пресуди.
Уставни суд је даље утврдио да је одлука Врховног касационог суда о основаности навода ревизије заснована на оцени тог а суда да је у датој чињеничној ситуацији, првостепени суд о вршењу родитељског права , доприносу за издржавање и утврђењу права становања, одлучи о правилном применом материјалног права, у процедури спроведеној у складу са законом, на основу мишљења детета, прибављеног налаза и стручног мишљења органа старатељства и установе специјализоване за посредовање у породичним односима, уз превасходно вођење рачуна о најбољем интересу детета и у складу са одредбама чл. 6, 65, 160, 194, 266. и 270. Породичног закона.
Имајући у виду претходно наведено, Уставни суд још једном посебно наглашава да су судови приликом одлучивања о вршењу родитељског права (али и дужности) у обавези да се руководе најбољим интересом детета. Уставни суд оцењује да је у конкретном случају Врховни касациони суд своју одлуку заснова о управо ради заштите најбољег интерес а мал. У, уважавајући превасходно мишљење надлежних специјализованих установа , као и очувања континуитета у животном развоју и успостављеним животним навикама мал. У. С тим у вези, Уставни суд указује на то да су с упротстављени захтеви и интереси странака у погледу вршења родитељског права и конфликти у његовом фактичком функционисању спречили постизање споразума о питању вршења родитељског права у најбољем интересу мал. У, те да је у датој чињеничној ситуацији, уз оцену свих доказа, донета одлук а о вршењу родитељског права усклађен а са потребама и интересима мал. У.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да су наводи о повреди права родитеља из члана 65. Устава неосновани.
У вези навода о повреди права детета из члана 64. Устава, Уставни суд констатује да уставна жалба није изјављена од стране законског заступника мал. У, на кога би се могла односити наведена уставна одредба, већ да подноситељка тврди да је њој повређено право из члана 64. Устава. Имајући у виду изнето, а посебно садржину наведеног уставног права, као и претходно оцењене наводе о повреди права из члана 65. Устава, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање , као у другом делу тачке 2. изреке.
8. Оцењујући основаност навода о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд указује на свој став да се право на м ирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, првенствено односи на акте јавне власти, односно мере које предузима држава у циљу ограничења или одузимања имовине неког лица, те да за разлику од спорова који се воде због мешања државе у нечију имовину, у имовинским споровима између појединаца, повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на гаранције из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд даље констатује да подноситељка наводе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава образлаже тврдњама да је оспореном пресудом незаконито утврђено право становања мал. детета и родитеља на стану који није њено власништво, те да оспорена пресуда представља „очигледну неправду“ за подноситељку .
Уставни суд констатује да је оспореном ревизијском пресудом потврђена првостепена пресуда у делу у коме је утврђено право становања мал. У. и туженог–противтужиоца, као родитеља који врши родитељско право. Оваква одлука ревизијског суда је образложена тиме да п раво становања представља право детета предвиђено чланом 194. Породичним законом , а које првенствено служи у циљу обезбеђивања заштите и бриге неопходне за добробит детета, те да је у породичноправном смислу, у суштини , право детета на породични дом . По оцени ревизијског суда, услови из члана 194 . Породичног закона морају бити кумулативно испуњени да би се конституисало право становања , при чему п раво власништва из ове законске одредбе не треба тумачити искључиво у смислу својинскоправног односа, већ одговор треба тражити у постизању најоптималнијег решења за дете, руководећи се његовим најбољим интересом . Стога Врховни касациони суд закључује да у ситуацији када подноситељка уставне жалбе има право закупа предметног стана на одређено време, које може обнављати и када је право закупа стечено и бодовима добијеним по основу чланова породичног домаћинства, односно и мал. детета и оца детета , све док постоји право закупа стана подноситељке које омогућује да у њему станује и дете са другим родитељем , то се право становања може конституисати у корист детета и родитеља који врши родитељско право.
Имајући у виду наводе подноситељке, као и образложење оспорене ревизијске пресуде, Уставни суд закључује да се као спорно поставља питање да ли су судови могли утврдити право становања мал. У. и његовог оца, као родитеља који врши родитељско право, на стану на коме подноситељка има право закупа на одређено време.
С тим у вези, Уставни суд констатује да право становања, предвиђено поменутим чланом 194. Породичног закона, представља личну службеност која се успоставља у корист мал. детета и родитеља који врши родитељско право, а у циљу заштите интереса мал. детета да до пунолетства има обезбеђен смештај, па тиме и неопходне услове за потпун и правилан развој. По оцени Уставног суда, конституисање права становања у корист мал. детета , и последично родитеља који врши родитељско право , не мора нужно и искључиво бити везано за право својине родитеља који је власник стана, већ се може засновати једнако и на стану који се користи по основу закупа . Ово из разлога што се право становања установљава управо ради заштите најбољег интереса детета, тако да се ratio legis законске одредбе коју садржи члан 194. Породичног закона односи подједнако на све оне ситуације у којима је могуће обезбедити детету право на становање у породичном дому на делотворан начин. Стога, легитимни интерес који може имати родитељ који је власник или закупац стана долази на друго место , и то посебно у ситуацији када, са једне стране , мал. дете има довољне и сталне везе са станом на коме се право становања конституише и у коме се суштински остварује право мал. детета на породични дом и када , са друге стране , ограничење права закупа родитеља који не врши родитељско право не представља за њега прекомеран терет нити очигледну неправду.
Имајући у виду изнето, као и ставове Врховног касационог суда дате у оспореној ревизијској пресуди, Уставни суд оцењује да су неосновани наводи подноситељке о повреди права имовину из члана 58. став 1. Устава.
9. Имајући у виду разлоге и оцене изнете у тач. 6, 7. и 8. овог образложења, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована у делу изјављеном против пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , уставну жалбу у овом делу одбио и одлучио, као у првом делу тачке 2. изреке.
Како је Уставни суд донео коначну одлуку, захтев подноситељке за одлагање извршења оспорене пресуде Врховног касационог суда Рев. 920/12 од 1. новембра 2012. године је беспредметан.
10. На основу изложеног и одредаба чл ана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изре ци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић