Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Врањеша из Челарева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 25. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Небојше Врањеша и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године и ставом другим пресуде Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани , за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована, а у погледу повреде начела забране дискриминације одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду-Судск а јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду у том делу донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду-Судск а јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Врањеш из Челарева је 27. априла 2012. године, преко пуномоћника Николе Јовића, адвоката из Бачке Паланке, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације, права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 23, члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године одбијен тужбени захтев подносиoцa уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, за период од 1. јануара 2005. године до 31. децембра 2010. године, а усвојен тужбени захтев за исплату накнаде трошкова за долазак и одлазак са рад у истом периоду; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалбама подносиоца и тужене, донео пресуду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године којом је жалбе одбио као неосноване и оспорену првостепену пресуду потврдио у целости; да је Правилником из 1996. године коефицијент подносиоца увећан за 30%, а Правилником из 2003. године подносиоцу утврђен статус "П" и коефицијент за обрачун плате увећан за 25%; да напред наведено не не значи да је тужена поступила у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, с обзиром на то да за подносиоца није донето решење којм би се утврдио увећани коефицијент за обрачун плате од најмање 30% номинално већи у односу на коефицијенте других запослених у МУП-у и другим министарствима; да је према члану 147. став 3. Закона о полицији, примена општих радно-правних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени остварио право на увећање коефицијента за обрачун зараде на основу става 1. истог члана Закона о полицији; да се вештак економско-финансијске струке изричито изјаснио да не постоји акт тужене којим се потврђује да је подносиоцу коефицијент за обрачун плате у време важења Закона о унутрашњим пословима био номинално већи за најмање 30% у односу на друге запослене у МУП-у, нити након ступања на снагу Закона о полицији за 30-50% у односу на друге запослене који не раде ноћу, прековремено и на дане празника; да је Апелациони суд у Крагујевцу у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке у погледу исплате предметних додатака на плату, чиме је подносиоцу повређено и право на правично суђење; да је тиме што подносиоцу није признато право на увећану зараду по основу предметних нередовности, он дискриминисан у односу на остале запослене у Републици Србији.
Из напред наведених разлога, подносилац је предложио да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама ускраћена наведена Уставом зајемчена права, због чега је истакао захтев за накнаду материјалне штете у висини опредељеног тужбеног захтева, који је оспореним пресудама правноснажно одбијен.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је тужена Република Србија-Министарство унутрашњих послова-Полицијска управа Нови Сад-Полицијска станица Бачка Паланка обавезана да му на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати износ од 92.950,00 динара, као и трошкове парничног поступка; ставом другим изрека пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за период од 1. јануара 2005. године до 31. децембра 2010. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је подносилац запослен код тужене као полицијски службеник; да је у утуженом периоду радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да је решењима тужене, тужилац на основу члана 7а Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, у периоду од 1. јануара 2005. године до 28. новембра 2005. године био распоређен на радном месту са статусом "П", због чега му је плата била увећана за 25%, док је радницима распоређеним на радним местима без статуса плата увећавана само за 5%; да је у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, тужилац решењима тужене донетим на основу Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године, распоређен на радно место са статусом "УОСЛ", по ком основу је додатни коефицијент за његово радно место увећан од додатног коефицијента за радно место са статусом "ПД" и седмим степеном стручне спреме, под називом "Шеф одсека за људске ресурсе", за 49,21%, што је у оквиру распона прописаног одредбом члана 147. Закона о полицији; да су све наведене чињенице несумњиво утврђене из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке.
Решавајући о жалби подносиоца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године, којом је жалбе одбио и првостепену пресуду потврдио у целости. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Основни суд у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Паланци дао за оспорену првостепену пресуду, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, у периоду до 29. новембра 2005. године, када је био на снази Закон о унутрашњим пословима (вид. Одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице су првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента од 25% по основу посебних услова рада, подносиоцу уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложења оспорених пресуда темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносилац уставне жалбе није имао право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године и ставом другим пресуде Основног суда у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани , за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године и одредио да тај суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Палнци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на правичну накнаду за рад, у погледу тражене исплате додатака на плату за прековремни, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, тачније након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд истиче да је на седници одржаној 12. децембра 2012. године донео Одлуку Уж-3827/2012 којом је одбио уставну жалбу Милорада Павића из Варне изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4382/12 од 12. јануара 2012. године и пресуде Основног суда у Шапцу П1. 576/10 од 7. јула 2011. године. Из садржине уставне жалбе подносиоца Небојше Врањеша и на основу увида у приложене доказе, Уставни суд је утврдио да је овај подносилац у парничном поступку који је претходио уставносудском, био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-3827/2012.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године и ставом другим пресуде Основног суда у Новом Саду-Судске јединице у Бачкој Палнци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, за период 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење, заснованој на неједнаком поступању судова последње иснатанце у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у приложене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу: Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године и Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и утврдио да је Апелациони суд у Крагујевцу потврдио пресуде Основног суда у Новом Пазару, који је у сличној чињеничној и правној ситуацији усвајао тужбене захтеве за исплату додатака на плату по наведеним основима, за период од 11. јануара 2008. године до 11. јануара 2011. године. У образложењу ових пресуда се наводи да за тужиоце нису донета посебна решења о увећању додатног коефицијента, на основу члана 147. став 1. Закона о полицији, из ког разлога имају право на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника, према одредбама општих радно-правних прописа.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да овде не постоји битно слична чињенична ситуација, која би у конкретном случају довела до неједнаког поступања редовних судова приликом решавања истог правног питања. Наиме, Основни суд у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Палнци је у конкретном случају извршио упоређивање коефицијента подносиоца са коефицијентом државног службеника који нема статус "УОСЛ" и тако утврдио предметну разлику од 49,21%. Из тог разлога су неосноване тврдње подносиоца о различитом поступању редовних судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године одбијен тужбени захтев подносиoцa уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника, за период од 1. јануара 2005. године до 31. децембра 2010. године, а усвојен тужбени захтев за исплату накнаде трошкова за долазак и одлазак са рад у истом периоду; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалбама подносиоца и тужене, донео пресуду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године којом је жалбе одбио као неосноване и оспорену првостепену пресуду потврдио у целости; да је Правилником из 1996. године коефицијент подносиоца увећан за 30%, а Правилником из 2003. године подносиоцу утврђен статус "П" и коефицијент за обрачун плате увећан за 25%; да напред наведено не не значи да је тужена поступила у складу са чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, с обзиром на то да за подносиоца није донето решење којм би се утврдио увећани коефицијент за обрачун плате од најмање 30% номинално већи у односу на коефицијенте других запослених у МУП-у и другим министарствима; да је према члану 147. став 3. Закона о полицији, примена општих радно-правних прописа о увећаној заради искључена само уколико је запослени остварио право на увећање коефицијента за обрачун зараде на основу става 1. истог члана Закона о полицији; да се вештак економско-финансијске струке изричито изјаснио да не постоји акт тужене којим се потврђује да је подносиоцу коефицијент за обрачун плате у време важења Закона о унутрашњим пословима био номинално већи за најмање 30% у односу на друге запослене у МУП-у, нити након ступања на снагу Закона о полицији за 30-50% у односу на друге запослене који не раде ноћу, прековремено и на дане празника; да је Апелациони суд у Крагујевцу у истој чињеничној и правној ситуацији доносио другачије одлуке у погледу исплате предметних додатака на плату, чиме је подносиоцу повређено и право на правично суђење; да је тиме што подносиоцу није признато право на увећану зараду по основу предметних нередовности, он дискриминисан у односу на остале запослене у Републици Србији.
Из напред наведених разлога, подносилац је предложио да Уставни суд утврди да су му оспореним пресудама ускраћена наведена Уставом зајемчена права, због чега је истакао захтев за накнаду материјалне штете у висини опредељеног тужбеног захтева, који је оспореним пресудама правноснажно одбијен.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године усвојен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, па је тужена Република Србија-Министарство унутрашњих послова-Полицијска управа Нови Сад-Полицијска станица Бачка Паланка обавезана да му на име накнаде трошкова за долазак и одлазак са рада исплати износ од 92.950,00 динара, као и трошкове парничног поступка; ставом другим изрека пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника за период од 1. јануара 2005. године до 31. децембра 2010. године. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је подносилац запослен код тужене као полицијски службеник; да је у утуженом периоду радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да је решењима тужене, тужилац на основу члана 7а Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова, у периоду од 1. јануара 2005. године до 28. новембра 2005. године био распоређен на радном месту са статусом "П", због чега му је плата била увећана за 25%, док је радницима распоређеним на радним местима без статуса плата увећавана само за 5%; да је у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, тужилац решењима тужене донетим на основу Правилника о платама запослених у Министарству унутрашњих послова од 26. јуна 2006. године, распоређен на радно место са статусом "УОСЛ", по ком основу је додатни коефицијент за његово радно место увећан од додатног коефицијента за радно место са статусом "ПД" и седмим степеном стручне спреме, под називом "Шеф одсека за људске ресурсе", за 49,21%, што је у оквиру распона прописаног одредбом члана 147. Закона о полицији; да су све наведене чињенице несумњиво утврђене из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке.
Решавајући о жалби подносиоца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године, којом је жалбе одбио и првостепену пресуду потврдио у целости. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Основни суд у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Паланци дао за оспорену првостепену пресуду, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2 .); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, у периоду до 29. новембра 2005. године, када је био на снази Закон о унутрашњим пословима (вид. Одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице су првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента од 25% по основу посебних услова рада, подносиоцу уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложења оспорених пресуда темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносилац уставне жалбе није имао право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), Уставни суд је утврдио да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године и ставом другим пресуде Основног суда у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Паланци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани , за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемченог права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани за период 1. јануара 2005. године до 29. новембра 2005. године и одредио да тај суд донесе нову одлуку о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Основног суда у Новом Саду-Судска јединиц а у Бачкој Палнци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Што се тиче истакнуте повреде права на правичну накнаду за рад, у погледу тражене исплате додатака на плату за прековремни, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, тачније након ступања на снагу Закона о полицији, Уставни суд истиче да је на седници одржаној 12. децембра 2012. године донео Одлуку Уж-3827/2012 којом је одбио уставну жалбу Милорада Павића из Варне изјављену против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 4382/12 од 12. јануара 2012. године и пресуде Основног суда у Шапцу П1. 576/10 од 7. јула 2011. године. Из садржине уставне жалбе подносиоца Небојше Врањеша и на основу увида у приложене доказе, Уставни суд је утврдио да је овај подносилац у парничном поступку који је претходио уставносудском, био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе у предмету Уж-3827/2012.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 532/12 од 7. марта 2012. године и ставом другим пресуде Основног суда у Новом Саду-Судске јединице у Бачкој Палнци П1. 7142/10 од 7. децембра 2011. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, за период 29. новембра 2005. године до 31. децембра 2010. године, није повређено право подносиоца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке. Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-3827/2012 од 12. децембра 2012. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда (www.ustavni.sud.rs).
Одлучујући о истакнутој повреди права на правично суђење, заснованој на неједнаком поступању судова последње иснатанце у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у приложене пресуде Апелационог суда у Крагујевцу: Гж1. 241/12 од 2. фебруара 2012. године, Гж1. 392/12 од 27. фебруара 2012. године и Гж1. 399/12 од 23. фебруара 2012. године и утврдио да је Апелациони суд у Крагујевцу потврдио пресуде Основног суда у Новом Пазару, који је у сличној чињеничној и правној ситуацији усвајао тужбене захтеве за исплату додатака на плату по наведеним основима, за период од 11. јануара 2008. године до 11. јануара 2011. године. У образложењу ових пресуда се наводи да за тужиоце нису донета посебна решења о увећању додатног коефицијента, на основу члана 147. став 1. Закона о полицији, из ког разлога имају право на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника, према одредбама општих радно-правних прописа.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да овде не постоји битно слична чињенична ситуација, која би у конкретном случају довела до неједнаког поступања редовних судова приликом решавања истог правног питања. Наиме, Основни суд у Новом Саду-Судска јединица у Бачкој Палнци је у конкретном случају извршио упоређивање коефицијента подносиоца са коефицијентом државног службеника који нема статус "УОСЛ" и тако утврдио предметну разлику од 49,21%. Из тог разлога су неосноване тврдње подносиоца о различитом поступању редовних судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић