Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри , Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љиљане Јоцић из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 8. маја 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љиљане Јоцић изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1059/11 од 12. маја 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љиљана Јоцић из Београда је 28. јула 2011. године, преко пуномоћника Сање Џингалашевић, адвоката из Београда , Уставном суду поднела уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење , права на имовину и права на рад, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 58. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе износећи чињенице које су претходиле судском спору у коме је донета оспорена пресуда наводи да је другостепени суд у оспореној пресуди произвољно и неправично применио прописе на њену штету , односно да тај суд приликом одлучивања није узео у обзир битне околности конкретног случаја, нити њене жалбене наводе. Наиме подноситељка указује да другостепени суд није узео у обзир чињеницу да је доведена у заблуду приликом доношења одлуке да се добровољно пријави за престанак радног односа уз исплату стимулативне отпремнине, већ је тај суд свој став засновао на чињеници да она није у року од 90 дана од дана пријема решења о отказу оспорила законитост тог решења, те како то решење није поништено, нема ни основа да се утврди тражена нак нада штете. Међутим, подноситељка сматра да самим тим што су је тужени довели у заблуду приликом доношења одлуке да се добровољно пријави за престанак радног односа, код ње проузроковали ману воље , што је према члану 65. Закона о облигационим односима довољан разлог за накнаду штете. Полазећи од наведеног, подноситељка предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалби и утврди повреду означених Уставних права, као и да се поништи оспорена пресуда и одлука Уставног суда објави у ''Службеном гласнику Републике Србије''.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Пресудом Првог основног суда у Београду П1. 5380/10 од 15. децембра 2010. године, ставом првим изреке , одбијен је тужбени захтев тужиље, овде подниоситељке уставне жалбе, којим је тражила да суд обавеже тужене Компанију „International CG “ D.P. у реструктурирању из Београда и Републику Србију да јој солидарно накнаде штету на име накнаде зараде, накнаде за топли оброк и трошкове превоза, за период од јануара 2008. године закључно са мартом 2009. године, у опредељеним месечним износима, са законском затезном каматом почев од датума доспелости сваког појединачног износа па до исплате, у висини и од као и захтев тужиље да јој тужени надокнаде трошкове парничног пост упка, док је ставом другим изреке обавезана тужиља да туженој Републици Србији накнади трошков е парничног поступка.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1059/11 од 12. маја 2011. године одбијена је жалба т ужиље као неоснована и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду П1. 5380/10 од 15. децембра 2010. године. У образ ложењу ове пресуде је наведено: да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање, првостепени суд правилно применио материјално право, дајући за своју одлуку разлоге које прихвата и тај суд ; да је Министарство економије и регионалног развоја 9. октобра 2007. године упутило допис туженој Компанији, уз који је достављен закључак од 4. октобра 2007. године, којим је Влада Републике Србије прихватила информацију о начину решавања вишка запослених у туженој Компанији ; да је наведеним закључком Влада обезбедила средства за исплату стимулативних отпремнина, а предлог Владе подразумева стимулативну отпремнину од 250 евра по години стажа осигурања за запослене који се пријаве до 31. октобра 2007. године, а запослени који се не пријаве у том року, a у даљем процесу буду проглашени вишком, губе право на стимулативну отпремнину и следује им отпремнина предвиђена чланом 158. Закона о раду; да је тужена Компанија 24. децембра 2007. године донела решење којим се у ставу пр вом изреке тужиљи отказује уговор о раду број 192 од 8. августа 2001. године, у ставу д ругом изреке наведено је да се тужиљи отказује уговор о раду на лични захтев, по основу добровољног писменог изјашњења за престанак радног односа, уз исплату стимулативне отпремнине на основу закључка Владе Републике Србије од 4. октобра 2007. године, с тавом трећим изреке одређено је да је запослена на дан доношења одлуке Управног одбора Компаније број 1498 од 11. децембра 2007. године, којом се прихвата списак запослених у смислу претходног става овог решења, остварила укупно 33 године стажа осигурања за које се врши исплата стимулативне отпремнине, ставом четвртим изреке одређено је да тужиљи престаје радни однос 28. децембра 2007. године, када се врши и исплата стимулативне отпремнине у износу од 657.214,00 динара; да је тужиља наведено решење, којим јој је отказан уговор о раду, примила 28. децембра 2007. године; да је предмет тужбеног захтева накнада штете у виду изостале зараде, топлог оброка и трошкова превоза које би тужиља остварила да тужена Компанија није донела решење којим јој је отказан уговор о раду; да тужиља у року од 90 дана од дана пријема решења о отказу уговора о раду није покренула спор пред надлежним судом ради оспоравања овог решења, у смислу одредбе члана 195. став 1. Закона о раду („Службени гласник Републике Србије“, бр. 24/05 и 61/05) , те је решење о отказу уговора о раду постало коначно и правноснажно и делује својом материјалном правноснажношћу. Имајући у виду да није утврђена незаконитост наведеног решења, нема основа за одговорност туженог за штету, у смислу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, јер нема незаконитог или неправилног поступања туженог; да нису од утицаја наводи жалбе да је тужиља поступањем тужених доведена у заблуду, с обзиром на то да је тужиља пропустила рок од 90 дана од пријема решења о отказу уговора о раду, као дана сазнања за повреду права, у ком року је могла да покрене спор пред надлежним судом, ради утврђивања незаконитости наведеног решења.
4. Уставни суд налази да су за одлучивање о основаности уставне жалбе од значаја следеће одредбе Устава и закона:
Уставом је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о отпужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се нико се тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
Законом о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је : да ако једна страна изазове заблуду код друге стране или је одржава у заблуди у намери да је тиме наведе на закључење уговора, друга страна може захтевати поништај уговора и онда кад заблуда није битна, да страна која је закључила уговор под преваром има право да захтева накнаду претрпљене штете (члан 65. ст. 1. и 2.); да ко другоме проузрокује штету дужан је накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, за штету од ствари или делатности од којих потиче повећана опасност штете за околину, одговара се без обзира на кривицу, за штету без обзира на кривицу одговара се и у другим случајевима предвиђеним законом (члан 154.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да је задатак Уставног суда да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење. Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
У конкретном случају, утврђено је: да је у процедури решавања вишка запослених код тужене Компаније „International CG “ D.P. у реструктурирању, подноситељка уставне жалбе слободном вољом прихватила да јој престане радни однос код наведеног послодавца уз исплату стимулативне отпремнине; да је на основу решења наведене Компаније подноситељки радни однос престао 28. децембра 2007. године и да јој је исплаћена договорена стимулативна отпремнина; да подноситељка није , у смислу члана 195. Закона о раду, побијала наведено реше ње о престанку радног односа пред надлежним судом.
Имајући у виду да је у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе , предмет спора била накнада штете за изосталу зараду и накнаде трошкова (топли оброк и трошкови превоза), Уставни суд указује да одговорност за тражену накнаду штете , у смислу члана 154. Закона о облигационим односима, претпоставља кривицу одговорног лица која се обично огледа у незаконитом отказу радног односа запосленом , па самим тим и онемогућа вању запосленог да остварује зараду и друге накнаде по основу рада. Дакле, пошто подноситељка у спорном периоду није радила код послодавца, јер јој је престао радни однос, њој би право на тражену накнаду штете евентуално припадало да је надлежни суд претходно као незаконито поништио решење на основу којег јој је престао радни однос код тужене. Међутим, како подноситељка није оспорила наведено решење о престанку радног односа, то решење је због п реклузије постало коначно и правноснажно , што значи да за то решење важи претпоставка да је законито, а самим тим нема кривице, па ни основа за накнаду штете.
Такође, Уставни суд указује да подноситељка није била у обавези да прихвати предлог за добровољни престанак радног односа, већ је слободном вољом прихватила да јој престане радни однос, да јој је том приликом исплаћена стимулативна отпремнина у висини већој од оне предвиђене Законом о раду, као и да решење о престанку радног односа подноситељка није, у смислу члана 65. Закона о облигационим односима, оспорила пред надлежним судом због тога што је приликом добровољног пријављивања била под преваром, односно јер је доведена у заблуду.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су поступајући судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан пост ављени тужбени захтев подноситељке уставне жалбе, као и да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво. Стога, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права из члана 58. Устава, Уставни суд је најпре констатовао да решавање имовинских спорова пред судовима у парничном поступку нужно има за последицу доношење неповољне одлуке за једну од странака у спору. Међутим, чињеница да је једна странка у имовинској парници била неуспешна, сама по себи, није довољна да би се утврдила повреда њеног Уставом зајемченог права на имовину. Мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, које се јемчи одредбом члана 58. став 1. Устава, првенствено се односи на акте јавне власти, односно мере које предузима држава у циљу ограничења или одузимања имовине неког лица. За разлику од спорова који се воде због мешања државе у нечију имовину, у имовинским споровима између физичких лица, као што је у овом случају парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, повреда имовинских права која неспорно спадају у домен грађанских права првенствено треба да буде сагледана у односу на гаранције које јемчи члан 32. став 1. Устава. Будући да је Уставни суд утврдио да право подноситељке на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 58. став 1. Устава.
7. Оцењујући постојање повреде права из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка своју тврдњу о повреди ових права, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. Будући да је Уставни суд утврдио да право подноситељке на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о по вреди права из члана 60. став 4. Устава.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 -Одлука УС), уставну жалбу одбио као неосновану.
8. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић