Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Предузеће ''MEAT & TRADE'' Д.О.О. из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 9. маја 2013 . године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба ''MEAT & TRADE'' Д.О.О. и утврђује да је пресудом Вишег прекршајног суда у Београду Прж. 23871/10 од 27. јула 2010. године повређено право подносио ца на правну сигурност у казненом праву, зајемчено чланом 34. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. Предузеће ''MEAT & TRADE'' Д.О.О. из Новог Сада поднело је 2 3. септембра 2010. године , преко пуномоћника Живка Берћана , адвоката из Новог Сада, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Вишег прекршајног суда у Београду Прж. 23871/10 од 27. јула 2010. године , због повреде права на правну сигурност у казненом праву зајемченог чланом 34. став 2. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се навод и да је каснијим Царинским законом декриминализована радња за коју је подносилац оглашен одговорним, с обзиром да као царински прекршај у новом Царинском закону не постоји радња извршења ''стављања робе која је у поступку са одлагањем у слободан промет, без одобрења царинског органа'', за који је подносилац оглашен одговорним, због чега је повређено подносиочево право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава. Даље се наводи да, уколико би подносилац евентуално могао бити оглашен одговорним, новијим законом запрећене су новчане казне у мањим износима.
2. Одредбом члана 170. Устава Републике Србије утврђено је да се уставна жалба може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, сагласно одредби члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
Одред ба члана 8 2. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', бр. 109/07 , 99/11 и 18/13-Одлука УС ) је по својој садржини истоветна наведеној одредби члана 170. Устава.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и приложен их доказ а, утврдио да се пред Министарством финансија - Управа царина – Царинарница Нови Сад водио прекршајни поступак против подносиоца уставне жалбе и одговорног лица због четири прекршаја из члана 358. став 1. Царинског закона у стицају због тога што су робу стављену у царински поступак са одлагањем ставили у слободан промет без одобрења царинског органа.
Решењем Министарства финансија - Управа царина - Царинарница Нови Сад П. 1625/07 од 29. септембра 2009. године, подносилац уставне жалбе као правно лице и Б.П, директор предузећа као одговорно лице, оглашени су одговорним за четири прекршаја из члана 358. став 1. Царинског закона у стицају што су робу стављену у царински поступак са одлагањем ставили у слободан промет без одобрења царинског органа, смештену под царински надзор у приватна царинска складишта увозника. Подносиоцу су због наведених прекршаја претходно утврђене новчане казне у износу од 500.000,00 динара, 400.000,00 динара, 300.000,00 динара и 100.000,00 динара, а потом му је изречена јединствена новчана казна у износу од 1.300.000,00 динара.
Оспореном пресудом Вишег прекршајног суда у Београду - Одељење у Новом Саду Прж. 23871/10 од 27. јула 2010. године одбијена је жалба пуномоћника окривљеног правног лица ''MEAT & TRADE'' Д.О.О. Нови Сад као неоснована, а решење Комисије за прекршаје Царинарнице Нови Сад Републике Србије, Министраства финансија - Управе Царина - Царинарнице Нови Сад П. 1625/07 од 29. септембра 2009. године потврђено као правилно и на закону основано у односу на жалиоца.
У образложењу оспорене пресуде се , између осталог, наводи: да је решењем Комисије за прекршаје Царинарнице Нови Сад Републике Србије, Министраства финансија - Управе Царина - Царинарнице Нови Сад П. 1625/07 од 29. септембра 2009. године окривљено ''MEAT & TRADE'' Д.О.О. Нови Сад са седиштем у Новом Саду као правно лице, кажњено јединственом новчаном казном у износу од 1.300.000,00 динара , а претходно су му применом члана 38. Закона о прекршајима утврђене новчане казне у износу од 500.000,00 динара, 400.000,00 динара, 300.000,00 динара и 100.000,00 динара због четири прекршаја из члана 358. став 1. Царинског закона у стицају извршених у време, месту, на начин и под ок олностима како је ближе описано у изреци првостепеног решења; да је против решења о прекршају пуномоћник предузећа окривљеног правнoг лица благовремено изјавио жалбу због застарелости вођења прекршајног поступка; да је суд оценио да жалба није основана; да је Комисија за прекршаје Царинарнице Нови Сад закључцима од 4. августа 2004. године покренула прекршајни поступак, те по спорведеном поступку окривљено правно лице огласила одговорним због четири прекршаја из члана 358. став 1. Царинског закона 29. септембра 2009. године; да у конкретном случају није наступила застарелост вођења прекршајног поступка ; да је Комисија за прекршаје Царинарнице Нови Сад извела све потребне доказе које је правилно ценила, те правилно утврдила чињенично стање и на њега правилно применила материјално право, а потом да је окривљеном правном лицу правилном применом Закона о прекршајима одмерила појединачне новчане казне и утврдила новчане казне испод најмање мере казне прописане за наведени прекршај правилно примењујући одредбе о ублажавању казне и изрекла јединствену казну која представља збир претходно утврђених појединачних новчаних казни .
4. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом повређено право на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 2. Устава, јер је Виши прекршајни суд у Београду погрешно применио материјално право с обзиром на то да је био дужан да примени Царински закон који је важио у време доношења оспорене пресуде који је блажи за учиниоца.
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантне су следеће уставне и законске одредбе:
Одредбом члана 3 4. став 2. Устава утврђено је да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, те да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.
Одредб ом члана 358. став 1. Царинског закона (''Службени гласник'', бр. 73/03, 61/05, 85/05, 62/06, 9/10 и 18/10) , који је важио у моменту извршења прекршаја било је прописано да ће се новчаном казном од једноструког до тро струког износа вредности робе која је предмет прекршаја казнити лице које робу стављену у царински поступак са одлагањем стави у слободан промет без овлашћења царинског органа или је употреби противно условима из овлашћења које је издао царински орган (члан 111. и члан 113. став 1.).
Одредбом члана 294. став 9. Царинског закона (''Службени гласникк РС'' број 18/10), који је ступио на снагу 3. априла 2010. године и који је важио у време доношења оспорене пресуде, прописано је да ће се новчаном казном у износу од 10.000,00 динара до 1.500.000,00 динара казнити лице ако поступа као да је роба стављена у слободан промет пре обављања формалности за стављање у слободан промет и за плаћање свих дажбина прописаних овим законом, или не поштује друге законе или мере трговинске политике или друге прописе који се односе на увоз робе (члан 104.).
У спроведеном прекршајном поступку утврђено је да је приликом контроле складишта 2. августа 2004. године утврђен мањак робе у складишту, те да је већи део робе стављен у слободан промет роба над којом царински орган није одобрио такав поступак што представља радњу извршења прекршаја.
Међутим, после учињеног прекршаја измењен је пропис, односно донет је нови Царински закон. Иако се на окривљено лице примењује пропис који је најблажи за учиниоца, Уставни суд констатује да није дошло до тзв. декриминализације радње која је раније обухватала биће прекршаја. Ово из разлога што се радња извршења и даље санкционише као прекршај одредбама члана 29 4. став 9. каснијег Царинског закона чији чињенични опис , иако није истоветан, садржи сва обележја бића прекршаја који је подносиоцу стављен на терет. Наиме, окривљени се не терети правном квалификацијом него чињеничним описом радње из кога произлазе обележја прекршаја. У конкретном случају, опис нове радње прекршаја, који је у извесном смислу шири по каснијем Царинском закону у односу на прекршај за који је подносилац кажњен , указује да у суштини нема дисконтинуитета у односу на претходну инкриминацију. Стога су, са уставноправног становишта, неутемељене тврдње подносиоца да каснији Царински закон не прописује као царински прекршај радњу извршења за коју је подносилац оглашен одговорним.
Виши прекршајни суд је у оспореној пресуди детаљно образложио да су окривљеном правном лицу одмерене појединачне казне прописане за наведени прекршај од једноструког до троструког износа вредности робе што у конкретном случају износи 7.113.796,02 динара до 21.341.388,06 динара, те је извршено вишеструко ублажавање казне када је подносилац кажњен испод најмање мере казне јединственом казном од 1.300.000,00 динара, имајући у виду да је Комисија за прекршаје оценила да ће се и блажим казнама постићи сврха кажњавања.
Међутим, у случају када нова законска инкриминација казненог дела није неповољнија од оне која је важила у време извршења прекршаја, треба упоредити прописане казне како би се утврдило које су казне блаже за учиниоца.
Суд је у обавези да примени закон који предвиђа блажу казну, сагласно одредби члана 6. став 2. Закона о прекршајима (''Службени гласник РС'', бр. 101/05, 116/08 и 111/09) којом је прописано да се, ако је после учињеног прекршаја једном или више пута измењен пропис, примењује пропис који је најблажи за учиниоца.
Према закону који је важио у време извршења прекршаја била је прописана новчана казна од једноструког до троструког износа вредности робе, а новим законом је предвиђена новчана казна у фиксном износу од 10.000,00 до 1.500.000,00 динара , при чему су казне, у конкретном случају, изречене према закону који није блажи за учиниоца прекршаја. Међутим, казна је учиниоцу вишеструко ублаж ена, те и поред чињенице да другостепени суд није применио пропис који је повољнији за учиниоца , изречена је јединствена казна која се креће у оквирима блажег закона, односно касније донетог Царинског закона који предвиђа новчану казну од 10.000,00 до 1.500.000,00 динара .
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспорен ом пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34 . став 2. Устава, али да нема потребе за отклањањем штетних последица, јер је због драстичног ублажавања новчане казне, износ изречене новчане казне у границама запрећене казне по каснијем закону који је повољнији за учиниоца.
5. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић