Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић , др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбијају се предлози и одбацују иницијативе за утврђивање неуставности, односно несагласности са потврђеним међународним уговорима Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице („Службени гласник РС“, број 35/04) у целини .
Укида се Решење Уставног суда IУ број 152/2004 од 15. априла 2004. године („Службени гласник РС“, број 42/04).
Укида се Решење Уставног суда IУ број 152/2004 од 15. априла 2004. године („Службени гласник РС“, број 42/04).
О б р а з л о ж е њ е
I
Пред Уставним судом покренут је поступак за оцену уставности Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице („Службени гласник РС“, број 35/04). У предлогу којим је поступак покренут се наводи да одредбе Закона нису у сагласности са одредбама члана 13, члана 24. став 1, члана 26. став 1, члана 36. став 2, члана 39. став 2. члана 120. и члана 121. Устава Републике Србије од 1990. године , који је важио у време покретања поступка, као и са међународним правним актима (члан 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члан 14. став 1. Међународног пакта о грађан ским и политичким правима који „одређује да су сви пред судовима једнаки“). Предлагач такође наводи да се „признавање притвореним лицима која су оптужена пред Међународним кривичним трибуналом, укључујући и чланове њихових породица, посебних права каква нису призната осталим притвореним лицима и члановима породица оптужених и притворених лица пред другим судовима, нарушава једнакост пред судовима и једнака заштита грађана пред државним и другим органима“ . Предлагач је мишљења да се лица притворена од стране Међународног кривичног трибунала „не могу посматрати као посебна класа у односу на сва остала лица притворена у Републици Србији, јер су се и једни и други у притвору нашли на основу закона“. Према схватању предлагача, Устав зајемчује право на браниоца, а не право на „накнаду трошкова обезбеђења доказа одбране“ и на „обезбеђење трошкова стручне помоћи припремања одбране“. У предлогу се посебно истиче да „ Устав не познаје такве облике социјалне помоћи и солидарност уопште, а поготову за притворена лица и чланове њихових породица, какве прописује Закон“. Такође, указује се да је Закон ступио на снагу наредног дана од дана објављивања, а „да није постојао нарочито оправдан разлог да Закон ступи на снагу у року краћем од осам дана од дана објављивања, нити је постојао општи интерес утв рђен у поступку доношења Закона, да одредба о праву на накнаду има повратно дејство“.
У другом предлогу за утврђивање неуставности Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице наводи се да се њиме крши начело утврђено у члану 13. Устава Републике Србије од 1990. године који је важио у време покретања поступка, јер се „ стављају у неравноправан положај грађани који у Земљи пред домаћим судовима одговарају по оптужницама које им уступи Хашко тужилаштво или које по тужби нашег тужилаштва по сопственој иницијативи одговарају за иста кривична дела за која одговарају и оптужени пред Ме ђународним кривичним трибуналом“. Предлагач сматра „да је оспорени Закон у супротности са чланом 22. Устава, јер свако има право на за све једнаку заштиту својих права у поступку пред судом, другим државним или било којим органом или организацијом“.
Трећи предлагач сматра да је оспореним Законом повређен принцип владавине права и социјалне правде утврђен у члану 1. Устава, као и да је супротан члану 11, члану 12 . став 3, члану 13, члану 23. став 4 , члану 70. став 2. и члану 72. став 1. тачка 12. Устава од 1990. године, који је важио у време покретања поступка . Предлагач у поднеску, поред осталог, истиче да оспорени Закон крши уставно начело правне једнакости из члана 13. Устава „јер ставља права оптужених у притвору Међународног кривичног трибунала као и чланове њихових породица у привилеговани положај у односу на права оптужених у притвору и чланова породица лица којима се суди пред домаћим судовима“ и да је оспорени Закон у несагласности са чланом 23. став 4. Устава у којем је одређено ко има право на материјал ну накнаду из јавних прихода и „она се односи само на лица која су неоправдано осуђена за кривична дела, а не на лица која су оптужена и која се налазе пред судом...“ .
Уставном суду поднете су и иницијативе којима се тражи оцена уставности и „евентуално укидање или стављање ван снаге употребе Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице“, јер иницијатори сматрају „да је закон у супротности с уставним начелима о равноправности и једнакости свих грађана“ као и „дискриминаторски у смислу основних људских права“.
Предлозима за утврђивање неуставности оспореног закона тражено је и да Уставни суд донесе решење којим ће обуставити извршење појединачних аката или радњи донетих или предузетих на основу оспореног Закона.
Уставни суд је 15. априла 2004. године донео Решење IУ број 152/2004 којим се обуставља извршење појединачног акта или радње који би били донети или предузети на основу одредаба Закона о правима оптуженог у прит вору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице („Службени гласник РС“, број 35/04). Наведено решење је објављено у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 42/04 од 16. априла 2004. године.
Народна скупштина као доносилац оспореног акта, у свом одговору Уставном суду од 22. октобра 2004. године , наводи „да је ситуација у којој се налазе оптужени у притвору Међународног кривичног трибунала и чланови њихових породица различита од положаја у коме се налазе притвореници и чланови њихових породица у нашој земљи. Овакав различит положај произлази из чињенице да се лица која су оптужена пред Међународним кривичним трибуналом у Хагу не налазе у притвору у нашој земљи, већ пред страним судом, далеко од наше земље и од својих породица, као и да правила Међународног кривичног трибунала допуштају могућност неограниченог притвора, који нашим Уставом и законом није допуштен.“ Д аље, у одговору достављеном Уставном суду наводи се да је „поступак сложен, а трошкови поступка високи (сложеност и обимност предмета, терит оријална распострањеност доказа, потреба за одговарајућом стручном помоћи) и да се кривична дела поводом којих се поступак води третирају као тешко кршење међународног хуманитарног права“. Законодавни одбор у свом одговору закључује да „ наведене околности представљају основ да се једна специфична ситуација регулише на начин како је то утврђено законом“, као и да су „предвиђена права притвореника и њихов обим сразмерни ... потреби заштите У ставом зајамченог права на одбрану и права на правично суђење“, као и да је оспорени Закон „у складу са Уставом Републике Србије и уставним начелима“. Законодавни одбор у свом одговору упућеном Уставном суду наводи и следеће: „Не постоји реалан основ за тврдњу да се одредбе закона примењују ретроактивно. Чланом 12. Закона утврђено је да „по захтевима за остваривање права оптуженог и чланова његове породице решава Влада Републике Србије у складу са одредбама Закона којим ј е уређен управни поступак“. Према томе , право се остварује даном доношења решења о остваривању тог права у управном поступку, и примењује се од дана правоснажности тог решења. Како је могућно ст подношења захтева утврђена овим законом, то је јасно да се не може говорити о ретроактивној примени Закона.“.
У Уставном суду је након приспећа одговора Народне скупштине одржан консултативни састанак , и то 26. октобра 2004. године.
Након покретања поступка у овој уставносудској ствари, ступањем на снагу Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), на основу члана 117. тог закона, престао је да важи Закон о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука („Службени гласник РС“, бр. 32/91, 67/93 и 101/05), који је важио у време покретања овог поступка. Одредбом члана 112. Закона о Уставном суду предвиђено је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре ступања на снагу Закона о Уставном суду, окончати по одредбама наведеног закона. Такође, ступањем на снагу Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, престао је да важи Устав Републике Србије од 1990. године у односу на који је тражена оцена уставности Закона у целини . Због тога је Уставни суд оцену материјалноправних одредаба оспореног Закона вршио у односу на важећи Устав Републике Србије , којим је утврђено: да је Република Србија држава срп ског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањи нским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког и другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког интегритета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у ск ладу са законом, продужити на још три месеца, при чему ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном рок у, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да са њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (члан 33. став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалн их и животних тешкоћа и стварања усл ова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства, да се права запос лених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да запослени имају право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом (члан 69. ст. 1. и 2.); да закони и други општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања и могу да ступе на снагу раније само ако за то постоје нарочито оправдани разлози, утврђени приликом њиховог доношења (члан 196. став 4.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, а да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.).
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, број 9/03) установљена је забрана дискриминације, и то тако што је уређено да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14.). Протоколом 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода установљено је да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу, а да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1. (члан 1 .).
Међународним пакт ом о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ“, број 7/71) установљено је да су сва лица једнака пред законом и да имају право без икакве дискриминације на подједнаку заштиту закона. У том смислу, закон мора да забрањује сваку дискриминацију и да обезбеди свим лицима подједнаку и успешну заштиту против сваке дискриминације, нарочито у погледу расе, боје, пола, језика, вере, политичког или другог убеђења, националног или социјалног порекла, имовног стања, рођења или другог стања (члан 26 .). Међународним пактом о грађанским и политичким правима предвиђено је и да су „сви једнаки пред судовима и судовима правде. Свако лице има право да његов случај буде расправљен правично и јавно пред надлежним, независним и непристрасним судом, установљеним на основу закона који одлучује о основаности сваке оптужбе поднете против њега у кривичним стварима или о оспоравању његових грађанских права и обавеза“ (члан 14. тачка 1.). Такође, чланом 14. тачка 3. Пакта прописано је „да свако лице које је оптужено за кривично дело има, уз пуну равноправност, права бар на следеће гаранције...б) да располаже потребним временом и олакшицама у вези са припремањем своје одбране и да општи са браниоцем кога оно буде изабрало...д) да присуствује расправи и да се само брани или да има браниоца кога је изабрало; ако нема браниоца, да буде обавештено о свом праву да га има и, сваки пут кад то захтевају интереси правде, да му се додели бранилац по службеној дужности бесплатно, ако нема могућности да га награди“.
Одредбом члана 21. тачка 4. алинеја четврта Статута Међународног кривичног трибунала прописано је да оптужени приликом суђења има право на минималне гаранције, поред осталог: да му се суди у његовом присуству и да се брани лично или путем правног заступника по сопственом избору; да се, ако нема правног заступника, обавести о том праву као и да му се, кад то захтевају интереси правде, додели правни заступник, а да при томе не сноси трошкове одбране ако за то нема довољно средстава.
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је Закон о правима оптуженог у притвору међународног кривичног трибунала и чланова његове породице усвојила Народна скупштина 30. марта 2004. године, након чега је објављен у „Службен ом гласнику Републике Србије“, број 35/04 .
Оспореним Законом прописано је следеће: да се овим законом утврђују права и поступак остваривања права држављанина Републике Србије оптуженог пред Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године (у даљем тексту: Међународни кривични трибунал) који се налази у притвору притворске јединице Међународног кривичног триб унала и чланова његове породице (члан 1.); да су у смислу одредаба овог закона , чланови породице оптуженог (у даљ ем тексту: чланови породице) - брачни друг, односно ванбрачни друг, брачна, ванбрачна и усвојена деца, родитељи, односно усвојиоци са којима је живео у домаћинству, брат и сестра са којима је живео у домаћинству, а на сва питања статуса члана породице која нису уређена овим законом примењују се прописи Републике Србије о браку и породичним односима (члан 2.); да овим законом оптужени може да оствари право на - посебну накнаду зараде, на паушалну накнаду трошкова обезбеђења доказа одбране и на накнаду трошкова обезбеђења стручне помоћи припремања одбране, а чланови породице могу да остваре следећа права - на материјално обезбеђење, на накнаду трошкова превоза и боравка у ино странству ради посете оптуженог и на накнаду трошкова комуникације са оптуженим (члан 3 .); да се посебна накнада зараде оптуженог који је у радном односу одређује у висини плате запослених у државним органима са коефицијентом 8,80, и знос посебне накнаде зараде из става 1. овог члана исплаћује се месечно оптуженом, односно члану породице кога он овласти, при чему д аном испуњавања услова за остваривање овог права, оптужени не може користити право на накнаду зараде по основу удаљења са рада због одређивања притвора које је уређено прописима о правима, обавезама и одговорностима по основу рада (члан 4 .); да право на паушалну накнаду трошкова обезбеђења доказа одбране обухвата исплату паушалног износа у висини од 50% од просечне месечне зараде остварене по запосленом у Републици у месецу који претходи месецу у коме се врши исплата, према подацима организације надлежне за послове статистике, на име трошкова које оптужени, односно чланови његове породице имају приликом прикупљања додатних доказа одбране, при чему се и знос паушалне накнаде из става 1. овог члана исплаћује месечно оптуженом, односно члану његове породице кога он овласти (члан 5 .); да право на накнаду трошкова обезбеђења стручне помоћи припремања одбране обухвата право оптуженог на новчани износ у висини награде утврђене адвокатском тарифом у Републици Србији, који служи за исплату трошкова за рад лица која пружају стручну помоћ одбране оптуженом, право из става 1. овог члана признаје се за највише два лица која пружају стручну помоћ одбране оптуженом, а које је одредио оптужени лично или преко брачног друга, а износ накнаде из става 1. овог члана исплаћује се оптуженом, односно члану породице кога он овласти, уз ограничење да п раво из става 1. овог члана не може да користи оптужени ако користи средства Међународног кривичног трибунала намењена ангажовању браниоца оптуженог (члан 6 .); да право на материјално обезбеђење има члан породице оптуженог у висини плате запослених у државним органима са коефицијентом 8,80, под условом да оптужени у моменту притвора у Међународном кривичном трибуналу није био у радном односу, нити је остваривао право на пензију или му је у току трајања притвора престао радни однос, као и да право из става 1. овог члана има члан породице оптуженог према коме оптужени који се налази у притвору Међународног кривичног трибунала има обавезу издржавања, а ако има више чланова породице оптуженог који уживају ово право, износ утврђен ставом 1. овог члана дели се сразмерно њиховом броју, при чему се износ материјалног обезбеђења из става 1. овог члана исплаћује месечно (члан 7 .); да сви чланови породице оптуженог имају право на накнаду трошкова превоза и боравка у иностранству ради посете оптуженом (стварни трошкови превоза авионом, аутобусом и сл.) у висини цене превозних карата, аеродромских такси и трошкова издавања виза, као и накнаду за смештај у висини која се признаје запосленима у државним органима на службеном путу у иностранству, да се право из става 1. овог члана признаје за највише два члана породице у оквиру једне посете оптуженом, а највише за две посете оптуженом у току једног месеца, при чему к оришћење овог права у оквиру једне посете може да траје четири дана (члан 8 .); да право на паушалну накнаду трошкова комуникације са оптуженим обухвата исплату накнаде на име трошкова телефонских разговора са оптуженим, трошкове слања пакета и на други начин доставе предмета који су неопходни оптуженом у притвору, те да се износ паушалне накнаде из става 1. овог члана исплаћује члану породице кога споразумно одреде као месечни износ у висини од једне просечне месечне зараде остварене по запосленом у Републици у месецу који претходи месецу у коме се врши исплата према подацима организације надлежне за послове статистике (члан 9 .); да се поступак за остваривање права оптуженог по овом закону покреће на писани захтев оптуженог или члана његове породице у име оптуженог, а поступак за остваривање права чланова породице оптуженог по овом захтеву покреће се на основу писаног захтева члана породице, при чему к ада права по овом закону остварују сви или више чланова породице оптуженог, поступак се покреће на основу писаног захтева члана породице кога споразумно одреде чланови породице (члан 10 .); да права оптуженог и права чланова његове породице могу да се користе за време трајања притвора у притворској јединици Међународног кривичног трибунала, а у случају из члана 7. овог закона док постоји законска обавеза оптуженог да издржава лица из члана 2. овог закона, при чему даном правноснажности судске одлуке којом се окончава кривични поступак пред Међународним кривичним трибуналом престају права утврђена овим законом (члан 11 .); да по захтевима за остваривање права оптуженог и чланова његове породице решава Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) у складу са одредбама закона којим је уређен управни поступак (члан 12 .); да право на исплату новчаних накнада и других износа по основу остваривања права по одредбама овог закона не застарева, као и да се све месечне исплате накнада и паушала оптуженом, односно члану његове породице, на основу одредаба овог закона, исплаћују у текућем месецу за претходни месец, а доспели износи од дана испуњавања услова за остваривање права на основу овог закона до доношења решења о утврђивању права исплаћују се у року од 60 дана од дана доношења решења, при чему се Влада стара о остваривању права у складу са одредбама овог закона, а средства за остваривање ових права обезбеђују се на одговарајућој позицији Владе у буџету Републике Србије (члан 13 .); да је Влада дужна да у року од 15 дана од дана доношења овог закона ближе уреди начин о стваривања права из овог закона и да у року од 30 дана од дана доношења овог закона писаним путем обавести оптуженог и чланове породице о могућностима и начину коришћења права по одредбама овог закона (члан 14 .); oвај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 15.).
Уставни суд констатује да, према одредби члана 97. тачка 17. Устава, Република Србија уређује и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу са Уставом, поред односа у областима таксативно наведеним у тач. 1. до 16. наведеног члана Устава. Ово уставно овлашћење, према схватању Суда, ствара правни простор законодавцу да специфичне друштвене односе који настају услед нарочитих друштвених околности проузрокованих положајем Републике Србије у међународној заједници и њеним односима са страним државама и међународним организацијама уреди на посебан начин, у оквирима установљеним Уставом. При томе, правни оквир установљен Уставом оставља простор за установљавање нових, засебних правних института, кад се остваривање слобода и права зајемчених Уставом у новонасталим друштвеним околностима и успостављеним односима не може реализовати применом правних институ та на којима почивају препознатљиви и уобичајени друштвени односи, засновани на системским законима који уређују одређене области друштвеног живота. Да би се суштински сагледао посебан положај оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице, требало би сагледати са правне стране и посебност нормативно заснованог односа у погледу сарадње Републике Србије и Међународног кривичног трибунала у Хагу . Сам законодавац ту посебност препознаје одмах, и предметну сарадњу уређује посебним законом који дерогира примену бројних института кривичног законодавства Републике Србије, уређујући посебан поступак остваривања сарадње са Међународним кривичним трибуналом. Законом о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године („Службени лист СРЈ“, број 18/02 и „Службени лист СЦГ“, број 16/03), одредбом члана 2. став 1. прописано је: „Међународни криви чни трибунал је суд образован од стране Савета безбедности Организације уједињених нација, те се у сарадњи Савезне Републике Југославије са тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа.“ Већ ова одредница , која искључује примену општих правила и прописа који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа , указује на специфичност правног оквира сарадње Републике Србије са Међународним кривичним трибуналом. Наведеним законом се даље констатује да су одредбе Статута Међународног кривичног трибунала општеприхваћена правила међународног права (члан 2. став 2 .). Статут и други правни акти на којима Међународни кривични трибунал заснива своје одлуке, уређује и води поступке у оквирима својих надлежности, садржи бројне правне институте које у таквом облику не познаје правни систем Републике Србије. Оно што би могло бити најзначајније је следеће: да се судски поступак води пред међународним судским органом, ван територије Републике Србије, пред којим су трошкови поступка знатни, поступак је атипичан и сложен, а притвор није временски органичен, као и да се кривична дела поводом којих се поступак води квалификују као тешко кршење међународног хуманитарног права; да велика сложеност и обимност судских предмета захтевају посебну и високу правничку квалификованост у прикупљању доказа одбране и обезбеђење стручне помоћи; да постоји могућа широка територијална распрострањеност доказа које треба обезбедити у припремању одбране, како би она била адекватна и задовољила принцип правичности, што такође захтева посебне трошкове; да постоји неизвесност у погледу могућности да се одговарајући докази прикупе , због сложености и дуготрајности процедуре за њихово издавање тражиоцу јер су подложни дискреционим проценама јавних власти, евентуално и органа и тела др угих држава и слично. При томе, без могућности да се потребни докази прикупе и обезбеде из разних, па и материјалних (финансијских) разло га, као и да се одбрана припреми на довољно стручан начин и уз адекватну експертску помоћ, не може се остварити уравнотежен процесни положај оптужбе и одбране пред судом, односно принцип "једнакости оружја" као суштински елемент права на правично суђење . Поред тога, Статут Међународног кривичног трибунала не предвиђа одговорност за штету због неоправданог кажњавања и неоправдано покренутог поступка и трајања притвора према оптуженом лицу.
Улога Републике Србије везана за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом је такође посредно од великог значаја приликом разматрања овог уставноправног спора. Закон о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године предвиђа да надлежни органи Републике Србије одлучују о уступању кривичног поступка и предаји оптужених Међународном кривичном трибуналу (члан 1 .), као и да надлежни органи Републике Србије предузимају посебне мере уколико би одређени поступак могао да угрози суверенитет или интерес Републике Србије (члан 4 .). Ово, према схватању Суда, доводи до тога да се може закључити да, како Република Србије одлучује о уступању кривичног поступка и предаји оптужених Међународним кривичном трибуналу, она у значајној мери преузима и одговорност за његов положај који настаје као последица таквог поступања. Са друге стране, не може се спорити ни да, како је и сам законодавац препознао, одређени поступци пред Међународним кривичним трибуналом могу створити неповољне последице по суверенитет и интересе Републике Србије и могу бити од посебног значаја за међународни положај Републике Србије, њене актуелне односе и перспективе сарадње са међународним организацијама, као и страним државама, и то нарочито оним суседним, насталим распадом бивше СФРЈ , при чему се те последице могу непосредно сагледати у правном и политичком смислу , али неспорно могу добити и далекосежни, трајни историјски контекст. Све ово, по схватању Суда, указује и на посебно установљен однос лица чија права оспорени Закон уређује, са једне стране, и Републике Србије чији су држављани , са друге стране.
Сам кривичнопроцесни правни оквир у коме поступа Међународни кривични трибунал, услед своје јединствености (ad hoc правила која чине спој англо-саксонског и континенталног права) доводи у специфичан положај и оптужена лица која се налазе у притвору Међународног кривичног трибунала, а самим тим, посредно и по природи ствари, и чланове њихових породица. Вођење поступка пред Међународним кривичним трибуналом у удаљеној страној држави, неи звесно временско трајње притвора и непостојање одговорности за штету због неоправданог кажњавања и неоправдано покренутог поступка према оптуженом лицу, могу пресудно утицати на егзистенцију лица чија се права уређују оспореним Законом, и то на начин да се не може основано установљавати поређење и сразмерност са положајем л ица против којих се кривични поступак во ди пред домаћим судовима и по домицилном законодавству . Такође , улога Републике Србије у поступцима пред М еђународним кривичним трибуналом је у значајнијој мери одређена и посебно профилисана у односу на поступке које се воде пред домаћим судовима, док се поступци пред међунаро дним судовима међусобно разликују у зависности од начина њиховог оснивања и положаја, надлежности, прописаног поступка и других посебности које опредељ ују њихов положај, али се свеукупно, посматрајући и правни, друштвени, морални, политички, међународни и историјски оквир, не може ни у том смислу одрећи специфични положај и улога Међународног кривичног трибунала у Хагу и учесника у пост упку пред њим, а по природи ствари и са њима повезаних лица, као што су чланови породица лица оптужених у притвору овог међународног кривичног трибунала.
Оцењујући да ли се оспореним Законом као целином повређује начело забране дискриминације из члана 21. Устава, што је суштина навода свих предлагача, Уставни суд је најпре констатовао да је Уставом гарантована општа забрана дискриминације, како непосредне, тако и посредне. Устав не садржи дефиницију „дискриминације“, али Уставни суд сматра да овај термин треба схватити тако да „дискриминација“ означава било какво разликовање, искључивање, ограничавање или давање предности које је засновано на личним својствима као што су раса, боја коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус, а који за циљ или последицу имају угрожавање или онемогућавање признавања, уживања или остваривања свих права и слобода свих људи под једнаким условима. Да би између лица на која се конкретни прописи односе постојали међусобно једнаки услови, они се почетно морају налазити у идентичној или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а дискриминација ће постојати када извршено разликовање не тежи легитимном циљу и кад при томе није засновано на разумном и оправданом основу. Из напред изнете анализе положаја оптужених у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова њихових породица, Уставни суд закључује да не постоји истоветност у њиховом статусу у односу на лица против којих се води кривични поступак и која се налазе у притвору у складу са законодавством Републике Србије. Самим тиме, различито нормирање неједнаких и међусобно битно (квалитативно) другачијих ситуација у којима се одређени правни субјекти налазе , не представља акт уставноправно недозвољене дискриминације . Одредбе оспореног Закона, по схватању Суда, теже легитимном циљу који је опредељен заштитом специфичних и очигледних државних интереса у текућем временском периоду. Такође, Суд налази да постоји објективно и разумно оправдање за уважавање специфичности положаја оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице, који захтева и посебно правно уређивање, што је предметним законом учињено, по оцени Суда, у складу са Уставом Републике Србије, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународим уговорима.
Истовремено, Уставни суд истиче да Уставом заје мчено право на социјалну заштиту (члан 69. Устава) које се односи на грађане и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања конкретних животних тешкоћа, не мора увек бити реал изовано кроз системске прописе у области социјалне заштите, већ оно може , у спе цифичним друштвеним околностима, бити реализовано уста новљавањем посебних и нових правних инс титута, кроз доношење нарочитог закона који те специфичности уважава и омогућава реализацију права у тој новонасталој ситуацији, на начин који јој је п римерен, у границама и оквирима Устава. Исто се односи и на реализацију других Уставом зајамчених пр ава на која се предлагачи позивају , као што су и право на правично суђење (члан 32. Устава) или право на јед наку заштиту права (члан 36. став 1. Устава) , које се својим дометом очигледно ограничава на поступке пред домаћим судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима територијалне аутономије или локалне самоу праве. О во посебно из разлога што је законодавац на недвосмислен начин искључио примену правних института из системских закона, када се примењује посебан режим успостављен оспореним Законом, тако да нема кумулације у правима (иначе ограниченог круга) лица на која се Закон односи.
У односу на тврдње да се одредбе оспореног Закона примењују ретроактивно, Уставни суд констатује да сам оспорени Закон установљава права која пре његовог ступања на снагу нису ни била установљена у правном поретку Републике Србије, па нема основа нити могућности да се она примењују са повратним дејством.
Полазећи од тога да је поступак за оцену уставности, односно сагласности оспореног Закона са потврђеним међународним уговорима покренут у време важења Устава од 1990. године, а да је у време доношења ове одлуке правни поредак Републике Србије заснован на одредбама Устава од 2006. године , Уставни суд констатује да не постоје процесне претпоставке за спровођење поступка оцене уставности завршне одредбе оспореног Закона којом се утврђује ступање на снагу закона пре осмог дана од дана његовог објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (чланом 15. прописано је да оспорени Закон ступа на снагу наредног дана од дана његовог објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“). Како члан 15. оспореног Закона има , условно речено , процесни карактер у законодавном поступку и само одређује временски период до „увођења“ оспореног Закона у правни поредак Републике Србије, Уставни суд у постојећим правним околностима не може ценити његову уставност у односу на Устав који је престао да важи, али ни у односу на Устав донет након ступања на снагу овог закона, јер би на тај начин одредбе важећег Устава биле примењене ретроактивно.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, након спров еденог поступка, оценио да нису основани предлози за утврђивање неуставности, односно несагласнос ти са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима оспореног Закона у целини, односно да су поднете иницијативе неприхватљиве, па је на основу члана 44. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), предлоге одбио а иницијативе одбацио , одлучујући као у тачки 1. изреке.
Како је Уставни суд донео коначну, и то одбијајућу одлуку у овом поступку, то је ист oвремено констатовао да су услед измењених околности престали разлози за обуставу извршења појединачног акта или радње, који су предузет и на основу оспореног З акона. Стога је Уставни суд, сагласно члану 56. став 2. Закона о Уставном суду, уки нуо Решење Уставног суда IУ број 152/2004 од 15. априла 2004. године („Службени гласник РС“, број 42/04) , као у тачки 2. изреке.
Полазећи од свега изложеног, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) , чл ана 45. тач. 14. и 15) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о У ставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У другом предлогу за утврђивање неуставности Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице наводи се да се њиме крши начело утврђено у члану 13. Устава Републике Србије од 1990. године који је важио у време покретања поступка, јер се „ стављају у неравноправан положај грађани који у Земљи пред домаћим судовима одговарају по оптужницама које им уступи Хашко тужилаштво или које по тужби нашег тужилаштва по сопственој иницијативи одговарају за иста кривична дела за која одговарају и оптужени пред Ме ђународним кривичним трибуналом“. Предлагач сматра „да је оспорени Закон у супротности са чланом 22. Устава, јер свако има право на за све једнаку заштиту својих права у поступку пред судом, другим државним или било којим органом или организацијом“.
Трећи предлагач сматра да је оспореним Законом повређен принцип владавине права и социјалне правде утврђен у члану 1. Устава, као и да је супротан члану 11, члану 12 . став 3, члану 13, члану 23. став 4 , члану 70. став 2. и члану 72. став 1. тачка 12. Устава од 1990. године, који је важио у време покретања поступка . Предлагач у поднеску, поред осталог, истиче да оспорени Закон крши уставно начело правне једнакости из члана 13. Устава „јер ставља права оптужених у притвору Међународног кривичног трибунала као и чланове њихових породица у привилеговани положај у односу на права оптужених у притвору и чланова породица лица којима се суди пред домаћим судовима“ и да је оспорени Закон у несагласности са чланом 23. став 4. Устава у којем је одређено ко има право на материјал ну накнаду из јавних прихода и „она се односи само на лица која су неоправдано осуђена за кривична дела, а не на лица која су оптужена и која се налазе пред судом...“ .
Уставном суду поднете су и иницијативе којима се тражи оцена уставности и „евентуално укидање или стављање ван снаге употребе Закона о правима оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице“, јер иницијатори сматрају „да је закон у супротности с уставним начелима о равноправности и једнакости свих грађана“ као и „дискриминаторски у смислу основних људских права“.
Предлозима за утврђивање неуставности оспореног закона тражено је и да Уставни суд донесе решење којим ће обуставити извршење појединачних аката или радњи донетих или предузетих на основу оспореног Закона.
Уставни суд је 15. априла 2004. године донео Решење IУ број 152/2004 којим се обуставља извршење појединачног акта или радње који би били донети или предузети на основу одредаба Закона о правима оптуженог у прит вору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице („Службени гласник РС“, број 35/04). Наведено решење је објављено у „Службеном гласнику Републике Србије“, број 42/04 од 16. априла 2004. године.
Народна скупштина као доносилац оспореног акта, у свом одговору Уставном суду од 22. октобра 2004. године , наводи „да је ситуација у којој се налазе оптужени у притвору Међународног кривичног трибунала и чланови њихових породица различита од положаја у коме се налазе притвореници и чланови њихових породица у нашој земљи. Овакав различит положај произлази из чињенице да се лица која су оптужена пред Међународним кривичним трибуналом у Хагу не налазе у притвору у нашој земљи, већ пред страним судом, далеко од наше земље и од својих породица, као и да правила Међународног кривичног трибунала допуштају могућност неограниченог притвора, који нашим Уставом и законом није допуштен.“ Д аље, у одговору достављеном Уставном суду наводи се да је „поступак сложен, а трошкови поступка високи (сложеност и обимност предмета, терит оријална распострањеност доказа, потреба за одговарајућом стручном помоћи) и да се кривична дела поводом којих се поступак води третирају као тешко кршење међународног хуманитарног права“. Законодавни одбор у свом одговору закључује да „ наведене околности представљају основ да се једна специфична ситуација регулише на начин како је то утврђено законом“, као и да су „предвиђена права притвореника и њихов обим сразмерни ... потреби заштите У ставом зајамченог права на одбрану и права на правично суђење“, као и да је оспорени Закон „у складу са Уставом Републике Србије и уставним начелима“. Законодавни одбор у свом одговору упућеном Уставном суду наводи и следеће: „Не постоји реалан основ за тврдњу да се одредбе закона примењују ретроактивно. Чланом 12. Закона утврђено је да „по захтевима за остваривање права оптуженог и чланова његове породице решава Влада Републике Србије у складу са одредбама Закона којим ј е уређен управни поступак“. Према томе , право се остварује даном доношења решења о остваривању тог права у управном поступку, и примењује се од дана правоснажности тог решења. Како је могућно ст подношења захтева утврђена овим законом, то је јасно да се не може говорити о ретроактивној примени Закона.“.
У Уставном суду је након приспећа одговора Народне скупштине одржан консултативни састанак , и то 26. октобра 2004. године.
II
Након покретања поступка у овој уставносудској ствари, ступањем на снагу Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-Одлука УС), на основу члана 117. тог закона, престао је да важи Закон о поступку пред Уставним судом и правном дејству његових одлука („Службени гласник РС“, бр. 32/91, 67/93 и 101/05), који је важио у време покретања овог поступка. Одредбом члана 112. Закона о Уставном суду предвиђено је да ће се поступци пред Уставним судом започети пре ступања на снагу Закона о Уставном суду, окончати по одредбама наведеног закона. Такође, ступањем на снагу Устава Републике Србије од 8. новембра 2006. године, престао је да важи Устав Републике Србије од 1990. године у односу на који је тражена оцена уставности Закона у целини . Због тога је Уставни суд оцену материјалноправних одредаба оспореног Закона вршио у односу на важећи Устав Републике Србије , којим је утврђено: да је Република Србија држава срп ског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањи нским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког и другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког интегритета, као и да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (члан 21.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у ск ладу са законом, продужити на још три месеца, при чему ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном рок у, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да са њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (члан 33. став 3.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (члан 35. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да грађани и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања социјалн их и животних тешкоћа и стварања усл ова за задовољавање основних животних потреба, имају право на социјалну заштиту, чије се пружање заснива на начелима социјалне правде, хуманизма и поштовања људског достојанства, да се права запос лених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да запослени имају право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом (члан 69. ст. 1. и 2.); да закони и други општи акти ступају на снагу најраније осмог дана од дана објављивања и могу да ступе на снагу раније само ако за то постоје нарочито оправдани разлози, утврђени приликом њиховог доношења (члан 196. став 4.); да закони и сви други општи акти не могу имати повратно дејство, а да изузетно, само поједине одредбе закона могу имати повратно дејство, ако то налаже општи интерес утврђен при доношењу закона (члан 197. ст. 1. и 2.).
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода („Службени лист СЦГ - Међународни уговори“, број 9/03) установљена је забрана дискриминације, и то тако што је уређено да се уживање права и слобода предвиђених у овој конвенцији обезбеђује без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус (члан 14.). Протоколом 12 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода установљено је да ће се свако право које закон предвиђа остваривати без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу, а да јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1. (члан 1 .).
Међународним пакт ом о грађанским и политичким правима („Службени лист СФРЈ“, број 7/71) установљено је да су сва лица једнака пред законом и да имају право без икакве дискриминације на подједнаку заштиту закона. У том смислу, закон мора да забрањује сваку дискриминацију и да обезбеди свим лицима подједнаку и успешну заштиту против сваке дискриминације, нарочито у погледу расе, боје, пола, језика, вере, политичког или другог убеђења, националног или социјалног порекла, имовног стања, рођења или другог стања (члан 26 .). Међународним пактом о грађанским и политичким правима предвиђено је и да су „сви једнаки пред судовима и судовима правде. Свако лице има право да његов случај буде расправљен правично и јавно пред надлежним, независним и непристрасним судом, установљеним на основу закона који одлучује о основаности сваке оптужбе поднете против њега у кривичним стварима или о оспоравању његових грађанских права и обавеза“ (члан 14. тачка 1.). Такође, чланом 14. тачка 3. Пакта прописано је „да свако лице које је оптужено за кривично дело има, уз пуну равноправност, права бар на следеће гаранције...б) да располаже потребним временом и олакшицама у вези са припремањем своје одбране и да општи са браниоцем кога оно буде изабрало...д) да присуствује расправи и да се само брани или да има браниоца кога је изабрало; ако нема браниоца, да буде обавештено о свом праву да га има и, сваки пут кад то захтевају интереси правде, да му се додели бранилац по службеној дужности бесплатно, ако нема могућности да га награди“.
Одредбом члана 21. тачка 4. алинеја четврта Статута Међународног кривичног трибунала прописано је да оптужени приликом суђења има право на минималне гаранције, поред осталог: да му се суди у његовом присуству и да се брани лично или путем правног заступника по сопственом избору; да се, ако нема правног заступника, обавести о том праву као и да му се, кад то захтевају интереси правде, додели правни заступник, а да при томе не сноси трошкове одбране ако за то нема довољно средстава.
III
У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио да је Закон о правима оптуженог у притвору међународног кривичног трибунала и чланова његове породице усвојила Народна скупштина 30. марта 2004. године, након чега је објављен у „Службен ом гласнику Републике Србије“, број 35/04 .
Оспореним Законом прописано је следеће: да се овим законом утврђују права и поступак остваривања права држављанина Републике Србије оптуженог пред Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године (у даљем тексту: Међународни кривични трибунал) који се налази у притвору притворске јединице Међународног кривичног триб унала и чланова његове породице (члан 1.); да су у смислу одредаба овог закона , чланови породице оптуженог (у даљ ем тексту: чланови породице) - брачни друг, односно ванбрачни друг, брачна, ванбрачна и усвојена деца, родитељи, односно усвојиоци са којима је живео у домаћинству, брат и сестра са којима је живео у домаћинству, а на сва питања статуса члана породице која нису уређена овим законом примењују се прописи Републике Србије о браку и породичним односима (члан 2.); да овим законом оптужени може да оствари право на - посебну накнаду зараде, на паушалну накнаду трошкова обезбеђења доказа одбране и на накнаду трошкова обезбеђења стручне помоћи припремања одбране, а чланови породице могу да остваре следећа права - на материјално обезбеђење, на накнаду трошкова превоза и боравка у ино странству ради посете оптуженог и на накнаду трошкова комуникације са оптуженим (члан 3 .); да се посебна накнада зараде оптуженог који је у радном односу одређује у висини плате запослених у државним органима са коефицијентом 8,80, и знос посебне накнаде зараде из става 1. овог члана исплаћује се месечно оптуженом, односно члану породице кога он овласти, при чему д аном испуњавања услова за остваривање овог права, оптужени не може користити право на накнаду зараде по основу удаљења са рада због одређивања притвора које је уређено прописима о правима, обавезама и одговорностима по основу рада (члан 4 .); да право на паушалну накнаду трошкова обезбеђења доказа одбране обухвата исплату паушалног износа у висини од 50% од просечне месечне зараде остварене по запосленом у Републици у месецу који претходи месецу у коме се врши исплата, према подацима организације надлежне за послове статистике, на име трошкова које оптужени, односно чланови његове породице имају приликом прикупљања додатних доказа одбране, при чему се и знос паушалне накнаде из става 1. овог члана исплаћује месечно оптуженом, односно члану његове породице кога он овласти (члан 5 .); да право на накнаду трошкова обезбеђења стручне помоћи припремања одбране обухвата право оптуженог на новчани износ у висини награде утврђене адвокатском тарифом у Републици Србији, који служи за исплату трошкова за рад лица која пружају стручну помоћ одбране оптуженом, право из става 1. овог члана признаје се за највише два лица која пружају стручну помоћ одбране оптуженом, а које је одредио оптужени лично или преко брачног друга, а износ накнаде из става 1. овог члана исплаћује се оптуженом, односно члану породице кога он овласти, уз ограничење да п раво из става 1. овог члана не може да користи оптужени ако користи средства Међународног кривичног трибунала намењена ангажовању браниоца оптуженог (члан 6 .); да право на материјално обезбеђење има члан породице оптуженог у висини плате запослених у државним органима са коефицијентом 8,80, под условом да оптужени у моменту притвора у Међународном кривичном трибуналу није био у радном односу, нити је остваривао право на пензију или му је у току трајања притвора престао радни однос, као и да право из става 1. овог члана има члан породице оптуженог према коме оптужени који се налази у притвору Међународног кривичног трибунала има обавезу издржавања, а ако има више чланова породице оптуженог који уживају ово право, износ утврђен ставом 1. овог члана дели се сразмерно њиховом броју, при чему се износ материјалног обезбеђења из става 1. овог члана исплаћује месечно (члан 7 .); да сви чланови породице оптуженог имају право на накнаду трошкова превоза и боравка у иностранству ради посете оптуженом (стварни трошкови превоза авионом, аутобусом и сл.) у висини цене превозних карата, аеродромских такси и трошкова издавања виза, као и накнаду за смештај у висини која се признаје запосленима у државним органима на службеном путу у иностранству, да се право из става 1. овог члана признаје за највише два члана породице у оквиру једне посете оптуженом, а највише за две посете оптуженом у току једног месеца, при чему к оришћење овог права у оквиру једне посете може да траје четири дана (члан 8 .); да право на паушалну накнаду трошкова комуникације са оптуженим обухвата исплату накнаде на име трошкова телефонских разговора са оптуженим, трошкове слања пакета и на други начин доставе предмета који су неопходни оптуженом у притвору, те да се износ паушалне накнаде из става 1. овог члана исплаћује члану породице кога споразумно одреде као месечни износ у висини од једне просечне месечне зараде остварене по запосленом у Републици у месецу који претходи месецу у коме се врши исплата према подацима организације надлежне за послове статистике (члан 9 .); да се поступак за остваривање права оптуженог по овом закону покреће на писани захтев оптуженог или члана његове породице у име оптуженог, а поступак за остваривање права чланова породице оптуженог по овом захтеву покреће се на основу писаног захтева члана породице, при чему к ада права по овом закону остварују сви или више чланова породице оптуженог, поступак се покреће на основу писаног захтева члана породице кога споразумно одреде чланови породице (члан 10 .); да права оптуженог и права чланова његове породице могу да се користе за време трајања притвора у притворској јединици Међународног кривичног трибунала, а у случају из члана 7. овог закона док постоји законска обавеза оптуженог да издржава лица из члана 2. овог закона, при чему даном правноснажности судске одлуке којом се окончава кривични поступак пред Међународним кривичним трибуналом престају права утврђена овим законом (члан 11 .); да по захтевима за остваривање права оптуженог и чланова његове породице решава Влада Републике Србије (у даљем тексту: Влада) у складу са одредбама закона којим је уређен управни поступак (члан 12 .); да право на исплату новчаних накнада и других износа по основу остваривања права по одредбама овог закона не застарева, као и да се све месечне исплате накнада и паушала оптуженом, односно члану његове породице, на основу одредаба овог закона, исплаћују у текућем месецу за претходни месец, а доспели износи од дана испуњавања услова за остваривање права на основу овог закона до доношења решења о утврђивању права исплаћују се у року од 60 дана од дана доношења решења, при чему се Влада стара о остваривању права у складу са одредбама овог закона, а средства за остваривање ових права обезбеђују се на одговарајућој позицији Владе у буџету Републике Србије (члан 13 .); да је Влада дужна да у року од 15 дана од дана доношења овог закона ближе уреди начин о стваривања права из овог закона и да у року од 30 дана од дана доношења овог закона писаним путем обавести оптуженог и чланове породице о могућностима и начину коришћења права по одредбама овог закона (члан 14 .); oвај закон ступа на снагу наредног дана од дана објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (члан 15.).
IV
Уставни суд констатује да, према одредби члана 97. тачка 17. Устава, Република Србија уређује и друге односе од интереса за Републику Србију, у складу са Уставом, поред односа у областима таксативно наведеним у тач. 1. до 16. наведеног члана Устава. Ово уставно овлашћење, према схватању Суда, ствара правни простор законодавцу да специфичне друштвене односе који настају услед нарочитих друштвених околности проузрокованих положајем Републике Србије у међународној заједници и њеним односима са страним државама и међународним организацијама уреди на посебан начин, у оквирима установљеним Уставом. При томе, правни оквир установљен Уставом оставља простор за установљавање нових, засебних правних института, кад се остваривање слобода и права зајемчених Уставом у новонасталим друштвеним околностима и успостављеним односима не може реализовати применом правних институ та на којима почивају препознатљиви и уобичајени друштвени односи, засновани на системским законима који уређују одређене области друштвеног живота. Да би се суштински сагледао посебан положај оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице, требало би сагледати са правне стране и посебност нормативно заснованог односа у погледу сарадње Републике Србије и Међународног кривичног трибунала у Хагу . Сам законодавац ту посебност препознаје одмах, и предметну сарадњу уређује посебним законом који дерогира примену бројних института кривичног законодавства Републике Србије, уређујући посебан поступак остваривања сарадње са Међународним кривичним трибуналом. Законом о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године („Службени лист СРЈ“, број 18/02 и „Службени лист СЦГ“, број 16/03), одредбом члана 2. став 1. прописано је: „Међународни криви чни трибунал је суд образован од стране Савета безбедности Организације уједињених нација, те се у сарадњи Савезне Републике Југославије са тим трибуналом не примењују општа правила и прописи који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа.“ Већ ова одредница , која искључује примену општих правила и прописа који регулишу сарадњу са страним државама у области правосуђа , указује на специфичност правног оквира сарадње Републике Србије са Међународним кривичним трибуналом. Наведеним законом се даље констатује да су одредбе Статута Међународног кривичног трибунала општеприхваћена правила међународног права (члан 2. став 2 .). Статут и други правни акти на којима Међународни кривични трибунал заснива своје одлуке, уређује и води поступке у оквирима својих надлежности, садржи бројне правне институте које у таквом облику не познаје правни систем Републике Србије. Оно што би могло бити најзначајније је следеће: да се судски поступак води пред међународним судским органом, ван територије Републике Србије, пред којим су трошкови поступка знатни, поступак је атипичан и сложен, а притвор није временски органичен, као и да се кривична дела поводом којих се поступак води квалификују као тешко кршење међународног хуманитарног права; да велика сложеност и обимност судских предмета захтевају посебну и високу правничку квалификованост у прикупљању доказа одбране и обезбеђење стручне помоћи; да постоји могућа широка територијална распрострањеност доказа које треба обезбедити у припремању одбране, како би она била адекватна и задовољила принцип правичности, што такође захтева посебне трошкове; да постоји неизвесност у погледу могућности да се одговарајући докази прикупе , због сложености и дуготрајности процедуре за њихово издавање тражиоцу јер су подложни дискреционим проценама јавних власти, евентуално и органа и тела др угих држава и слично. При томе, без могућности да се потребни докази прикупе и обезбеде из разних, па и материјалних (финансијских) разло га, као и да се одбрана припреми на довољно стручан начин и уз адекватну експертску помоћ, не може се остварити уравнотежен процесни положај оптужбе и одбране пред судом, односно принцип "једнакости оружја" као суштински елемент права на правично суђење . Поред тога, Статут Међународног кривичног трибунала не предвиђа одговорност за штету због неоправданог кажњавања и неоправдано покренутог поступка и трајања притвора према оптуженом лицу.
Улога Републике Србије везана за сарадњу са Међународним кривичним трибуналом је такође посредно од великог значаја приликом разматрања овог уставноправног спора. Закон о сарадњи Србије и Црне Горе са Међународним трибуналом за кривично гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног хуманитарног права почињена на територији бивше Југославије од 1991. године предвиђа да надлежни органи Републике Србије одлучују о уступању кривичног поступка и предаји оптужених Међународном кривичном трибуналу (члан 1 .), као и да надлежни органи Републике Србије предузимају посебне мере уколико би одређени поступак могао да угрози суверенитет или интерес Републике Србије (члан 4 .). Ово, према схватању Суда, доводи до тога да се може закључити да, како Република Србије одлучује о уступању кривичног поступка и предаји оптужених Међународним кривичном трибуналу, она у значајној мери преузима и одговорност за његов положај који настаје као последица таквог поступања. Са друге стране, не може се спорити ни да, како је и сам законодавац препознао, одређени поступци пред Међународним кривичним трибуналом могу створити неповољне последице по суверенитет и интересе Републике Србије и могу бити од посебног значаја за међународни положај Републике Србије, њене актуелне односе и перспективе сарадње са међународним организацијама, као и страним државама, и то нарочито оним суседним, насталим распадом бивше СФРЈ , при чему се те последице могу непосредно сагледати у правном и политичком смислу , али неспорно могу добити и далекосежни, трајни историјски контекст. Све ово, по схватању Суда, указује и на посебно установљен однос лица чија права оспорени Закон уређује, са једне стране, и Републике Србије чији су држављани , са друге стране.
Сам кривичнопроцесни правни оквир у коме поступа Међународни кривични трибунал, услед своје јединствености (ad hoc правила која чине спој англо-саксонског и континенталног права) доводи у специфичан положај и оптужена лица која се налазе у притвору Међународног кривичног трибунала, а самим тим, посредно и по природи ствари, и чланове њихових породица. Вођење поступка пред Међународним кривичним трибуналом у удаљеној страној држави, неи звесно временско трајње притвора и непостојање одговорности за штету због неоправданог кажњавања и неоправдано покренутог поступка према оптуженом лицу, могу пресудно утицати на егзистенцију лица чија се права уређују оспореним Законом, и то на начин да се не може основано установљавати поређење и сразмерност са положајем л ица против којих се кривични поступак во ди пред домаћим судовима и по домицилном законодавству . Такође , улога Републике Србије у поступцима пред М еђународним кривичним трибуналом је у значајнијој мери одређена и посебно профилисана у односу на поступке које се воде пред домаћим судовима, док се поступци пред међунаро дним судовима међусобно разликују у зависности од начина њиховог оснивања и положаја, надлежности, прописаног поступка и других посебности које опредељ ују њихов положај, али се свеукупно, посматрајући и правни, друштвени, морални, политички, међународни и историјски оквир, не може ни у том смислу одрећи специфични положај и улога Међународног кривичног трибунала у Хагу и учесника у пост упку пред њим, а по природи ствари и са њима повезаних лица, као што су чланови породица лица оптужених у притвору овог међународног кривичног трибунала.
Оцењујући да ли се оспореним Законом као целином повређује начело забране дискриминације из члана 21. Устава, што је суштина навода свих предлагача, Уставни суд је најпре констатовао да је Уставом гарантована општа забрана дискриминације, како непосредне, тако и посредне. Устав не садржи дефиницију „дискриминације“, али Уставни суд сматра да овај термин треба схватити тако да „дискриминација“ означава било какво разликовање, искључивање, ограничавање или давање предности које је засновано на личним својствима као што су раса, боја коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус, а који за циљ или последицу имају угрожавање или онемогућавање признавања, уживања или остваривања свих права и слобода свих људи под једнаким условима. Да би између лица на која се конкретни прописи односе постојали међусобно једнаки услови, они се почетно морају налазити у идентичној или битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а дискриминација ће постојати када извршено разликовање не тежи легитимном циљу и кад при томе није засновано на разумном и оправданом основу. Из напред изнете анализе положаја оптужених у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова њихових породица, Уставни суд закључује да не постоји истоветност у њиховом статусу у односу на лица против којих се води кривични поступак и која се налазе у притвору у складу са законодавством Републике Србије. Самим тиме, различито нормирање неједнаких и међусобно битно (квалитативно) другачијих ситуација у којима се одређени правни субјекти налазе , не представља акт уставноправно недозвољене дискриминације . Одредбе оспореног Закона, по схватању Суда, теже легитимном циљу који је опредељен заштитом специфичних и очигледних државних интереса у текућем временском периоду. Такође, Суд налази да постоји објективно и разумно оправдање за уважавање специфичности положаја оптуженог у притвору Међународног кривичног трибунала и чланова његове породице, који захтева и посебно правно уређивање, што је предметним законом учињено, по оцени Суда, у складу са Уставом Републике Србије, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународим уговорима.
Истовремено, Уставни суд истиче да Уставом заје мчено право на социјалну заштиту (члан 69. Устава) које се односи на грађане и породице којима је неопходна друштвена помоћ ради савладавања конкретних животних тешкоћа, не мора увек бити реал изовано кроз системске прописе у области социјалне заштите, већ оно може , у спе цифичним друштвеним околностима, бити реализовано уста новљавањем посебних и нових правних инс титута, кроз доношење нарочитог закона који те специфичности уважава и омогућава реализацију права у тој новонасталој ситуацији, на начин који јој је п римерен, у границама и оквирима Устава. Исто се односи и на реализацију других Уставом зајамчених пр ава на која се предлагачи позивају , као што су и право на правично суђење (члан 32. Устава) или право на јед наку заштиту права (члан 36. став 1. Устава) , које се својим дометом очигледно ограничава на поступке пред домаћим судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима територијалне аутономије или локалне самоу праве. О во посебно из разлога што је законодавац на недвосмислен начин искључио примену правних института из системских закона, када се примењује посебан режим успостављен оспореним Законом, тако да нема кумулације у правима (иначе ограниченог круга) лица на која се Закон односи.
У односу на тврдње да се одредбе оспореног Закона примењују ретроактивно, Уставни суд констатује да сам оспорени Закон установљава права која пре његовог ступања на снагу нису ни била установљена у правном поретку Републике Србије, па нема основа нити могућности да се она примењују са повратним дејством.
Полазећи од тога да је поступак за оцену уставности, односно сагласности оспореног Закона са потврђеним међународним уговорима покренут у време важења Устава од 1990. године, а да је у време доношења ове одлуке правни поредак Републике Србије заснован на одредбама Устава од 2006. године , Уставни суд констатује да не постоје процесне претпоставке за спровођење поступка оцене уставности завршне одредбе оспореног Закона којом се утврђује ступање на снагу закона пре осмог дана од дана његовог објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“ (чланом 15. прописано је да оспорени Закон ступа на снагу наредног дана од дана његовог објављивања у „Службеном гласнику Републике Србије“). Како члан 15. оспореног Закона има , условно речено , процесни карактер у законодавном поступку и само одређује временски период до „увођења“ оспореног Закона у правни поредак Републике Србије, Уставни суд у постојећим правним околностима не може ценити његову уставност у односу на Устав који је престао да важи, али ни у односу на Устав донет након ступања на снагу овог закона, јер би на тај начин одредбе важећег Устава биле примењене ретроактивно.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, након спров еденог поступка, оценио да нису основани предлози за утврђивање неуставности, односно несагласнос ти са општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима оспореног Закона у целини, односно да су поднете иницијативе неприхватљиве, па је на основу члана 44. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), предлоге одбио а иницијативе одбацио , одлучујући као у тачки 1. изреке.
Како је Уставни суд донео коначну, и то одбијајућу одлуку у овом поступку, то је ист oвремено констатовао да су услед измењених околности престали разлози за обуставу извршења појединачног акта или радње, који су предузет и на основу оспореног З акона. Стога је Уставни суд, сагласно члану 56. став 2. Закона о Уставном суду, уки нуо Решење Уставног суда IУ број 152/2004 од 15. априла 2004. године („Службени гласник РС“, број 42/04) , као у тачки 2. изреке.
V
Полазећи од свега изложеног, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 2) , чл ана 45. тач. 14. и 15) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о У ставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Б. Слијепчевић