Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љиљане Дамњановић и Бојана Дамњановића, обоје из Лађеваца, општина Краљево, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љиљане Дамњановић и Бојана Дамњановића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љиљана Дамњановић и Бојан Дамњановић, обоје из Лађеваца, општина Краљево , су 2. јула 2010. године, преко пуномоћника Драгице Медаревић, адвоката из Рашке, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на пензијско осигурање зајемченог одредбом члана 70. став 2. Устава.
Подносиоци уставне жалбе су наве ли: да је пресудом Окружног суда у Краљеву Гж. 677/05 од 19. октобра 2005. године потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 316/04 од 18. фебруара 2005. године ; да су после правноснажности и извршности наплатили досуђене износе у извршном поступку на основу решења о извршењу Општинског суда у Краљеву И. 1571/05 од 23. новембра 2005. године; да је у поступку по ревизији туженог Врховни суд Србије решењем Рев. 55/06 од 25. маја 2006. године укинуо наведену другостепену и првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање; да је тужени у поновном поступку поднео противтужбу против тужилаца ради стицања без основа укупно наплаћеног износа од 1.459.916,66 динара; да је у поновном поступку првостепени суд одредио другог судског вештака финансијске струке и да није изв ршено усаглашавање налаза судских вештака ; да су тужиоци на пресуду Општинског суда у Краљеву П. 1490/07 од 23. септембра 2009. године изјавили жалбу, али да је Апелациони суд у Крагујевцу пресудом Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године потврдио првостепену пресуду; да укидање одлука по којима је спроведено извршење не даје право туженом на противтужбу због неоснованог обогаћења, нити је за такво потраживање надлежан суд у парничном поступку све до коначног решења ове правне ствари, већ да такво потраживање туженог може бити основ за подношење предлога за противизвршење у извршном поступку; да у поновном поступку првостепени суд није одлучио у оквиру тужбеног захтева, те да је прекорачио тужбени захтев тужилаца . Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1490/07 од 23. септембра 2009. године којом је : у ставу првом изреке обавезан тужени Републички фонд за п ензијско и инвалидско осигурање - Филијала Краљево да тужиљи исплати на име неисплаћене разлике њеног дела породичне пензије износ од 291.277,12 динара, са законском затезном каматом почев од 1. марта 2004. године до исплате, а ставом другим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за исплату преосталог износа од 500.133,73 динара, са законском затезном каматом; ставом трећим изреке одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца другог реда за исплату неисплаћене разлике његовог дела породичне пензије у износу од 132.055,73 динара, са законском затезном каматом ; ставом четвртим изреке обавезана тужиља да туженом на име стицања без основа исплати износ од 791.410,85 динара, са законском затезном каматом од подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године до исплате, а ставом петим изреке је обавезан тужилац другог реда да туженом на име стицања без основа исплати износ од 132.055,73 динара, са законском затезном каматом од дана подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године до исплате ; ставом шестим изреке одбијен као неоснован противтужбени захтев тужиоца преко досуђених износа из става трећег и четвртог изреке ове пресуде, са законском затезном каматом од 25. јануара 2006. године до 21. фебруара 2007. године ; ставом седмим изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкова парничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је по пресуди Општинског суда у Краљеву П. 316/04 од 18. фебруара 2005. године тужиоцима од стране туженог у целости исплаћен износ главног дуга са каматом, као и трошкови поступка у укупном износу од 1.459.916,66 динара. На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је утврдио да је тужиљи на име мање исплаћене пензије од 52.277,66 динара тужени исплатио главни дуг, али да није исплатио камату за период од 1. септембра 1992. године до 29. фебруара 2004. године у висини од 291.277,12 динара, а да за тужиоца другог реда од момента престанка права на пензију није утврђено да је постојало умањење пензије. Одлучујући о противтужбеном захтеву туженог првостепени суд је закључио да туженом припада право на повраћај износа од 1.459.916,66 динара, с обзиром на то да је пресуда по којој је напред наведени износ исплаћен тужиоцима укинута решењем Врховног суда Србије Рев. 55/06 од 25. маја 2006. године, чиме је отпао правни основ по коме је исплата извршена, са законском затезном каматом од подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године, применом одредбе члана 214. Закона о облигационим односима. У погледу навода тужилаца да је првостепени суд приликом извођења доказа вештачењем одредио другог судског вештака и да је био у обавези да усагласи налазе и мишљења судских вештака који се међусобно разликују, суд је оценио да се ови наводи не могу прихватити као основани, јер је судски вештак већ одговорио на примедбе тужилаца у свом допунском налазу и мишљењу, као ни наводи о усаглашавању мишљења судских вештака, јер су тужиоци од предлога за усаглашавање одустали.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантн а је одредба члана 32. став 1. Устава којом је утврђено да свако има право да независан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега и одредба члана 70. став 2. Устава којим је утврђено да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да п равно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете (члан 186.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.); да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева (члан 214.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , а имајући у виду садржину уставне жалбе и уставноправне разлоге, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе жали на примену материјалног и процесног права.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније заузет став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, те да је задатак Уставног суда у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење, да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Према утврђеним чињеницама, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе на основу правноснажне пресуде у извршном поступку намирили потраживање у утврђеним износима, а да је у поступку по ревизији Врховни суд Србије укинуо правноснажне пресуде и списе предмета вртио првостепеном суду на поновно суђење. Такође, Уставни суд примећује да се основни наводи подносилаца уставне жалбе о повреди материјалног и процесног права којима образлажу повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а који нису истицани у жалби изјављеној против првостепене пресуде односе на то да се након укидања одлука по којима је спроведено извршење, не даје право туженом на противтужбу због неоснованог обогаћења, већ да такво потраживање може бити само основ за подношење предлога за противизвршење у извршном поступку.
Уставни суд је мишљења да правни пут за повраћај неосновано наплаћеног у поступку извршења не може водити лишењу права дужника да и у парничном поступку тражи повраћај неосновано стеченог. Правни институт противизвршења је конституисан у корист дужника, са циљем да му омогући брз и једноставан поступак повраћаја неосновано наплаћеног по извршној исправи која је изгубила правну снагу. Међутим, то не значи да дужник заштиту свог права због неоснованог намирења дуга у извршном поступку не може остварити и коришћењем правног пута прописаног за повраћај стеченог без основа, а таква правна заштита остварује се подношењем тужбе због неоснованог обогаћења , о чијој основаности суд одлучује у парничном поступку. Наиме, дискреционо је право дужника који ће од два правна пута изабрати за остварење заштите свог права по основу неоснованог обогаћења, те стог а првостепени суд није могао одбити да расправља по противтужбеном захтеву туженог-противтужиоца о основаности његовог захтева којим тражи повраћај стеченог по основу правноснажно укинуте извршне испра ве.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Крагујевцу, одлучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспорен ом пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право из пензијског осигурања зајемчено одредбом члана 70. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС ), одбио као неосновану.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносиоци уставне жалбе су наве ли: да је пресудом Окружног суда у Краљеву Гж. 677/05 од 19. октобра 2005. године потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 316/04 од 18. фебруара 2005. године ; да су после правноснажности и извршности наплатили досуђене износе у извршном поступку на основу решења о извршењу Општинског суда у Краљеву И. 1571/05 од 23. новембра 2005. године; да је у поступку по ревизији туженог Врховни суд Србије решењем Рев. 55/06 од 25. маја 2006. године укинуо наведену другостепену и првостепену пресуду и предмет вратио првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање; да је тужени у поновном поступку поднео противтужбу против тужилаца ради стицања без основа укупно наплаћеног износа од 1.459.916,66 динара; да је у поновном поступку првостепени суд одредио другог судског вештака финансијске струке и да није изв ршено усаглашавање налаза судских вештака ; да су тужиоци на пресуду Општинског суда у Краљеву П. 1490/07 од 23. септембра 2009. године изјавили жалбу, али да је Апелациони суд у Крагујевцу пресудом Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године потврдио првостепену пресуду; да укидање одлука по којима је спроведено извршење не даје право туженом на противтужбу због неоснованог обогаћења, нити је за такво потраживање надлежан суд у парничном поступку све до коначног решења ове правне ствари, већ да такво потраживање туженог може бити основ за подношење предлога за противизвршење у извршном поступку; да у поновном поступку првостепени суд није одлучио у оквиру тужбеног захтева, те да је прекорачио тужбени захтев тужилаца . Подносиоци су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 1925/10 од 5. маја 2010. године је потврђена пресуда Општинског суда у Краљеву П. 1490/07 од 23. септембра 2009. године којом је : у ставу првом изреке обавезан тужени Републички фонд за п ензијско и инвалидско осигурање - Филијала Краљево да тужиљи исплати на име неисплаћене разлике њеног дела породичне пензије износ од 291.277,12 динара, са законском затезном каматом почев од 1. марта 2004. године до исплате, а ставом другим изреке је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиље за исплату преосталог износа од 500.133,73 динара, са законском затезном каматом; ставом трећим изреке одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца другог реда за исплату неисплаћене разлике његовог дела породичне пензије у износу од 132.055,73 динара, са законском затезном каматом ; ставом четвртим изреке обавезана тужиља да туженом на име стицања без основа исплати износ од 791.410,85 динара, са законском затезном каматом од подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године до исплате, а ставом петим изреке је обавезан тужилац другог реда да туженом на име стицања без основа исплати износ од 132.055,73 динара, са законском затезном каматом од дана подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године до исплате ; ставом шестим изреке одбијен као неоснован противтужбени захтев тужиоца преко досуђених износа из става трећег и четвртог изреке ове пресуде, са законском затезном каматом од 25. јануара 2006. године до 21. фебруара 2007. године ; ставом седмим изреке одлучено да свака странка сноси своје трошкова парничног поступка. Из образложења оспорене пресуде произлази да је по пресуди Општинског суда у Краљеву П. 316/04 од 18. фебруара 2005. године тужиоцима од стране туженог у целости исплаћен износ главног дуга са каматом, као и трошкови поступка у укупном износу од 1.459.916,66 динара. На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је утврдио да је тужиљи на име мање исплаћене пензије од 52.277,66 динара тужени исплатио главни дуг, али да није исплатио камату за период од 1. септембра 1992. године до 29. фебруара 2004. године у висини од 291.277,12 динара, а да за тужиоца другог реда од момента престанка права на пензију није утврђено да је постојало умањење пензије. Одлучујући о противтужбеном захтеву туженог првостепени суд је закључио да туженом припада право на повраћај износа од 1.459.916,66 динара, с обзиром на то да је пресуда по којој је напред наведени износ исплаћен тужиоцима укинута решењем Врховног суда Србије Рев. 55/06 од 25. маја 2006. године, чиме је отпао правни основ по коме је исплата извршена, са законском затезном каматом од подношења противтужбе 21. фебруара 2008. године, применом одредбе члана 214. Закона о облигационим односима. У погледу навода тужилаца да је првостепени суд приликом извођења доказа вештачењем одредио другог судског вештака и да је био у обавези да усагласи налазе и мишљења судских вештака који се међусобно разликују, суд је оценио да се ови наводи не могу прихватити као основани, јер је судски вештак већ одговорио на примедбе тужилаца у свом допунском налазу и мишљењу, као ни наводи о усаглашавању мишљења судских вештака, јер су тужиоци од предлога за усаглашавање одустали.
4. За оцену навода и разлога из уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, релевантн а је одредба члана 32. став 1. Устава којом је утврђено да свако има право да независан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега и одредба члана 70. став 2. Устава којим је утврђено да се Република Србија стара о економској сигурности пензионера.
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) је прописано: да п равно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да се обавеза накнаде штете сматра доспелом од тренутка настанка штете (члан 186.); да кад је неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког другог лица, а тај прелаз нема свој основ у неком правном послу или у закону, стицалац је дужан да га врати, а кад то није могуће - да накнади вредност постигнутих користи, да обавеза враћања, односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с обзиром на основ који се није остварио или који је касније отпао (члан 210.); да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата, и то, ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева (члан 214.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемченог права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , а имајући у виду садржину уставне жалбе и уставноправне разлоге, Уставни суд је утврдио да се подносилац уставне жалбе жали на примену материјалног и процесног права.
С тим у вези, Уставни суд указује на свој раније заузет став да није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и примене права у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, те да је задатак Уставног суда у оквиру оцене постојања повреде права на правично суђење, да испита да ли је у поступку који је претходио уставносудском, од стране редовних судова, евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Према утврђеним чињеницама, Уставни суд констатује да су подносиоци уставне жалбе на основу правноснажне пресуде у извршном поступку намирили потраживање у утврђеним износима, а да је у поступку по ревизији Врховни суд Србије укинуо правноснажне пресуде и списе предмета вртио првостепеном суду на поновно суђење. Такође, Уставни суд примећује да се основни наводи подносилаца уставне жалбе о повреди материјалног и процесног права којима образлажу повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, а који нису истицани у жалби изјављеној против првостепене пресуде односе на то да се након укидања одлука по којима је спроведено извршење, не даје право туженом на противтужбу због неоснованог обогаћења, већ да такво потраживање може бити само основ за подношење предлога за противизвршење у извршном поступку.
Уставни суд је мишљења да правни пут за повраћај неосновано наплаћеног у поступку извршења не може водити лишењу права дужника да и у парничном поступку тражи повраћај неосновано стеченог. Правни институт противизвршења је конституисан у корист дужника, са циљем да му омогући брз и једноставан поступак повраћаја неосновано наплаћеног по извршној исправи која је изгубила правну снагу. Међутим, то не значи да дужник заштиту свог права због неоснованог намирења дуга у извршном поступку не може остварити и коришћењем правног пута прописаног за повраћај стеченог без основа, а таква правна заштита остварује се подношењем тужбе због неоснованог обогаћења , о чијој основаности суд одлучује у парничном поступку. Наиме, дискреционо је право дужника који ће од два правна пута изабрати за остварење заштите свог права по основу неоснованог обогаћења, те стог а првостепени суд није могао одбити да расправља по противтужбеном захтеву туженог-противтужиоца о основаности његовог захтева којим тражи повраћај стеченог по основу правноснажно укинуте извршне испра ве.
Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Крагујевцу, одлучујући о поднетој жалби, дао уставноправно прихватљиво образложење са детаљним, јасним и прецизним разлозима својих ставова. Стога је Уставни суд оценио да је парнични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе у целини био правичан и утврдио да подносиоцима уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је утврдио да подносиоцима уставне жалбе оспорен ом пресудом није повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, нити последично право из пензијског осигурања зајемчено одредбом члана 70. став 2. Устава, па је уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13-УС ), одбио као неосновану.
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић