Преглед документа IУз-909/2010

 Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. априла 2012. године, донео је

Р Е Ш Е Њ Е

              1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредбе члана 26. став 2. Закона о обавезном осигурању у саобраћају (''Службени гласник РС'', бр. 51/09, 78/11 и 101/11).

               2.  Ово решење доставити Народној скупштини ради давања одговора.

               3. Рок за давање одговора из тачке 2. је 60 дана од дана достављања Решења Народној скупштини.

О б р а з л о ж е њ е

                        Уставном суду поднето је више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одредаба члана 26. Закона о обавезном осигурању у саобраћају (''Службени гласник РС'', бр. 51/09, 78/11 и 101/11).

Подносиоци иницијатива наводе да оспорене одредбе Закона нису у сагласности са одредбама чл. 3, 4, 21, 32, 36, 84, 90, 97, 99, 123. и 142. Устава. Наиме, по наводима иницијатора, оспореним одредбама Закона је предвиђено да ће Влада прописати начин и критеријуме за уређење облигационог односа, који са једне стране настаје из уговора о обавезном осигурању од аутоодговорности, а са друге стране из наступања осигураног случаја. Иницијатори сматрају да је институт накнаде штете облигациони однос из кога произлазе права и обавезе за оштећеног и штетника, а у случају када штета проистиче из саобраћајног удеса, права и обавезе у вези са накнадом штете настају и за осигуравајуће друштво по основу уговора о обавезном осигурању од аутоодговорности. Како је Уставом јасно утврђено да Народна скупштина доноси законе којима се уређују облигациони односи, то је, по мишљењу иницијатора, оспореним одредбама Закона повређена одредба члана 97. Устава, јер је Влади препуштено да уредбом одреди не само начин и критеријуме, већ и максималне износе накнаде материјалне и нематеријалне штете. Иницијатори даље наводе да Влада, сагласно одредбама члана 123. Устава, може својом уредбом регулисати само административне и техничке услове да би се одређени закон могао спровести, да би био оперативан, спроводљив у свакодневном животу, да би се могао извршавати, али је, по њиховом мишљењу, противно Уставу да се уредбом Владе уређују облигациони односи. Иницијатори такође сматрају да се на овај начин нарушава и подела власти на законодавну, извршну и судску, јер Влада уредбом регулише правне односе, чије уређење је Уставом поверено Народној скупштини. Оспореним одредбама Закона, по наводима иницијатора, повређује се и начело независности судске власти загарантовано чланом 4. став 3. Устава, јер се ограничава независност суда у погледу права и обавезе суда да утврди висину нематеријалне штете, како је то до ступања на снагу оспореног Закона суд и чинио, сагласно одредбама Закона о облигационим односима. Сада се, по мишљењу иницијатора, слобода суда у одлучивању по захтевима за накнаду штете свела на утврђивање штетне радње, штете, узрочне везе, евентуалног доприноса оштећеног, али за оштећеног најважнији елемент накнаде штете је њена висина – правична новчана накнада која се, према оспореним одредбама Закона, утврђује на основу административног акта Владе, а не на основу критеријума и правних стандарда који су прописани Законом о облигационим односима и које је развила судска пракса. Иницијатори даље наводе да се одредбама члана 26. Закона крше и одредбе члана 21. Устава, јер је домашај ових одредаба Закона ограничен само на оштећена лица која своја права на накнаду неимовинске штете остварују према осигуравачима аутоодговорности, а не и на све остале оштећенике који се са захтевима за накнаду неимовинске штете обраћају директно штетницима у вансудском поступку или одмах остварују своја права тужбом у судском поступку, чиме се стварају две групе оштећеника, који нису у једнаком правном положају приликом одређивања висине накнаде нематеријалне штете. Из истих разлога иницијатори сматрају да су оспорене одредбе Закона у супротности и са одредбом члана 36. став 1. Устава, којом је гарантовано право на једнаку заштиту права, јер се Законом о обавезном осигурању у саобраћају уређује само материја накнаде штете која је проистекла из саобраћајног удеса, што значи да тако прописани правни стандарди важе само за штете проистекле из саобраћајног удеса, док би судови остале штете расправљали и даље у складу са стандардима које прописује Закон о облигационим односима, па би тако једни критеријуми постојали за утврђивање накнаде штете из саобраћајног удеса, а други у односу на штете настале нпр. на градилишту, услед извршеног кривичног дела, на радном месту и слично. У иницијативама се даље наводи да су оспорене одредбе Закона неуставне и у односу на члан 84. Устава, јер су прописивањем максималних износа за исплату накнаде нематеријалне штете сва осигуравајућа друштва демотивисана и онемогућена да кроз поступак вансудске накнаде штете развију своју услугу и слободно се на тржишту надмећу у пружању заштите жртвама саобраћајних удеса. У једној од поднетих иницијатива је наведено да се оспореним чланом 26. Закона нарушава право на правично суђење зајемчено чланом 32. Устава и чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и право на заштиту имовине из члана 1. Протокола 1 уз ову конвенцију.

Уставни суд је у претходном поступку донео Закључак IУз-909/2010 на седници од 14. априла 2011. године, на основу кога је Народној скупштини доставио на мишљење наведене иницијативе.

Народна скупштина је доставила Уставном суду своје мишљење 19. јануара 2012. године. У мишљењу се најпре истиче да оспорене одредбе члана 26. Закона нису у супротности са одредбама чл. 3. и 4. Устава, којима је утврђена подела власти као једно од основних начела на којима почива владавина права,  ни са одредбама чл. 97. и 123. Устава, којима је утврђена надлежност Народне скупштине и Владе, јер је управо оспореном одредбом члана 26. став 2. Закона Влада овлашћена да ближе пропише начине и критеријуме за утврђивање штете, круг лица и максималне износе накнаде штете, чиме није преузела послове из надлежности законодавне власти, већ врши ближе уређивање ових односа, управо ради извршавања Закона. При томе, законска одредба даје основне параметре и оквире за ближе прописивање, и то у зависности од тежине телесне повреде или нарушеног здравља, односно од степена делимичне онеспособљености за рад. Такође, код одређивања круга лица која имају право на накнаду и максималних износа накнаде, задати оквири се одређују у односу на претрпљене болове услед смрти или тешког инвалидитета неког лица. Ближе прописивање у овим оквирима претпоставља управо доношење уредбе ради извршавања Закона. У мишљењу се даље истиче да одредбама члана 26. Закона није уређен начин поступања судова приликом доношења пресуда по тужбама за накнаду штете, већ је дато овлашћење Влади да ближе пропише начин и критеријуме за утврђивање материјалне и нематеријалне штете од стране друштава за осигурање у случајевима насталих обавеза накнаде штете по основу саобраћајних удеса, чиме се ни на који начин не ограничава рад судова, нарочито у погледу основних начела по којима судови поступају (начело слободне оцене и начело самосталности). Наиме, законодавац сматра да се оспореним одредбама Закона ствара законска претпоставка за уједначавање судске праксе, јер се на основу овог законског овлашћења одређује висина обавеза и круг лица која имају право на накнаду из ове врсте уговора о осигурању од одговорности за штету причињену трећим лицима у саобраћају од стране осигуравајућих друштава у истоврсним случајевима. Народна скупштина у свом мишљењу наводи да претпоставка иницијатора да се у овом случају ограничава примена члана 200. Закона о облигационим односима, којим је регулисан појам нематеријалне штете и околности од значаја приликом утврђивања висине накнаде која би довела до сатисфакције оштећеног је нетачна, пошто основ обавезе осигуравајућих друштава лежи првенствено у закљученом уговору о обавезном осигурању у саобраћају, чије је закључење обавезно и чије су основне уговорне одредбе дефинисане принудним прописима (у погледу најмањег износа суме осигурања на који се закључују), а не у деликтној радњи штетника (осигураника) са којим је осигуравач у уговорном односу. Наиме, деликтна радња штетника - осигураника јесте само осигурани случај предвиђен уговором о осигурању и стога обавеза осигуравајућег друштва проистиче из уговора чија су основна обележја предвиђена принудним прописом (уколико нема уговора, нема ни обавезе осигуравача). Поводом навода иницијатора да су оспореним одредбама члана 26. Закона стављени у неједнак положај друштва за осигурање у односу на штетнике, односно власнике моторних возила, чиме је нарушена забрана дискриминације из члана 21. Устава, у мишљењу се истиче да накнада која се потражује од осигуравача по основу уговора о осигурању и накнада штете од штетника по основу деликтне одговорности, представљају два различита основа за накнаду штете, па су и различито регулисани поступци за њихово остваривање, што не може представљати било какав вид дискриминације јер једнакост грађана не подразумева једнакост грађана у апсолутном смислу те речи, већ је зајемчена једнакост грађана који се налазе у идентичним правним ситуацијама, што овде није случај. У мишљењу доносиоца акта се даље истиче да се одредбама члана 26. Закона ни на који начин не ограничава слобода конкуренције стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја из члана 84. Устава, јер се овим одредбама Закона само даје овлашћење Влади за ближе уређење критеријума и начина за утврђивање штете, чиме се не ставља ни једно друштво за осигурање у монополски или доминантан положај у односу на друга друштва за осигурање. Поводом навода иницијатора да се оспореним одредбама члана 26. Закона нарушава зајемчено право заштите потрошача из члана 90. Устава, имајући у виду да се оспореним законским одредбама штите само интереси друштава за осигурање, у мишљењу се наводи да је управо из разлога неуједначене праксе и примене критеријума за досуђивање накнаде штете дошло до неадекватне и неједнаке заштите потрошача на целој територији Републике Србије и да је то био један од основних разлога да се оспореним одредбама члана 26. Закона приступи решавању овог проблема. Законодавац сматра да је управо оспореним одредбама члана 26. Закона тај циљ постигнут и да су потрошачи, односно корисници овом одредбом Закона заштићени тако што се у сличним штетним догађајима одређују и сличне, односно исте накнаде.

У спроведеном поступку Уставни суд је утврдио следеће:

Закон о обавезном осигурању у саобраћају је донела Народна скупштина, на седници Осмог ванредног заседања, 8. јула 2009. године. Закон је објављен у ''Службеном гласнику РС'', број 51/09, 14. јула 2009. године, а ступио је на снагу 14. октобра 2009. године. Овим законом уређује се обавезно осигурање у саобраћају, оснива Гарантни фонд, уређује се његова надлежност и начин финансирања и поверавају се јавна овлашћења Удружењу осигуравача Србије (члан 1.). Оспорени члан 26. Закона налази се у Делу III Закона – „Осигурање власника моторних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима” и њиме је уређена накнада штете на лицима. Одредбама члана 26. Закона прописано је да друштво за осигурање новчану накнаду штета на лицима утврђује применом прописаних критеријума за накнаду те штете (став 1.) и да Влада ближе прописује начин и критеријуме за утврђивање материјалне штете и начин и критеријуме за утврђивање нематеријалне штете, зависно од тежине телесне повреде или нарушеног здравља, односно од степена делимичне онеспособљености за рад, као и круг лица која имају право на накнаду и максимални износ накнаде за претрпљене болове услед смрти или тешког инвалидитета неког лица (став 2.). Поред наведеног, Законом о обавезном осигурању у саобраћају прописано је: да је обавеза друштва за осигурање по основу обавезног осигурања ограничена сумом осигурања, односно осигураном сумом важећом на дан настанка штетног догађаја, ако уговором о осигурању није уговорена виша сума и да сума осигурања, односно осигурана сума из става 1. овог члана представља максималну обавезу друштва за осигурање, по једном штетном догађају (члан 7. ст. 1. и 2.); да се на уговоре о обавезном осигурању примењује закон којим се уређују облигациони односи и други одговарајући закони којима се уређују уговори у појединим врстама осигурања, ако овим законом поједина питања нису другачије уређена (члан 13.); да износ најниже суме осигурања на коју може бити уговорено осигурање од аутоодговорности утврђује Влада, на предлог Народне банке Србије, да износ из става 1. овог члана не може бити нижи од 1.000.000 евра за штету на лицима, по једном штетном догађају, без обзира на број оштећених лица (члан 22. став 1. и став 2. тачка 1)).

Уставом Републике Србије утврђено је: да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3. став 2.); да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску и да је судска власт независна (члан 4. ст. 2. и 4.);  да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. до 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да сви имају једнак правни положај на тржишту и да су забрањени акти којима се, супротно закону, ограничава слободна конкуренција, стварањем или злоупотребом монополског или доминантног положаја (члан 84. ст. 1. и 2.);  да Република Србија штити потрошаче (члан 90. став 1.); да Република Србија уређује и обезбеђује, између осталог, правни положај привредених субјеката, систем обављања појединих привредних и других делатности, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине (члан 97. тач. 6. и 7.); да Народна скупштина доноси законе и друге опште акте из надлежности Републике Србије (члан 99. став 1. тачка 7.); да Влада доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона (члан 123. тачка 3.); да су судови самостални и независни у свом раду и да суде на основу Устава, закона и других општих аката, када је то предвиђено законом, општеприхваћених правила међународног права и потврђених међународних уговора (члан 142. став 2.); да сви закони и други општи акти донети у Републици Србији морају бити сагласни са Уставом (члан 194. став 3.).

Чланом 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (''Службени лист СЦГ - Међународни уговори'', бр. 9/03, 5/05 и 7/05 и "Службени гласник РС - Међународни уговори", број 12/10) утврђено је да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона, пресуда се изриче јавно, али се штампа и јавност могу искључити с целог или с дела суђења у интересу морала, јавног реда или националне безбедности у демократском друштву, када то захтевају интереси малолетника или заштита приватног живота странака, или у мери која је, по мишљењу суда, нужно потребна у посебним околностима када би јавност могла да нашкоди интересима правде. Одредбом члана 1. став 1. Протокола 1 уз наведену конвенцију утврђено је да свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и да нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права.

Законом о Влади (''Службени гласник РС'', бр. 55/05, 71/05, 101/07, 65/08 и 16/11) прописано је: да Влада извршава законе и друге опште акте Народне скупштине, тако што доноси опште и појединачне правне акте и предузима друге мере (члан 2. став 2.); да Влада уредбом подробније разрађује однос уређен законом, у складу са сврхом и циљем закона ( члан 42. став 1.).

Законом о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200.); да у случају смрти неког лица, суд може досудити члановима његове уже породице (брачни друг, деца и родитељи) правичну новчану накнаду за њихове душевне болове, да се таква накнада може досудити и браћи и сестрама ако је између њих и умрлог постојала трајнија заједница живота, да у случају нарочито тешког инвалидитета неког лица, суд може досудити његовом брачном другу, деци и родитељима правичну новчану накнаду за њихове душевне болове, да се накнада из ст. 1. и 3. овог члана може досудити и ванбрачном другу, ако је између њега и умрлог, односно повређеног постојала трајнија заједница живота (члан 201.); да у случају осигурања од одговорности, осигуравач одговара за штету насталу осигураним случајем само ако треће оштећено лице захтева њену накнаду, да осигуравач сноси, у границама своте осигурања, трошкове спора о осигураниковој одговорности (члан 940.); да у случају осигурања од одговорности, оштећено лице може захтевати непосредно од осигуравача накнаду штете коју је претрпело догађајем за који одговара осигураник, али највише до износа осигуравачеве обавезе, да оштећено лице има од дана када се догодио осигурани случај, сопствено право на накнаду из осигурања те је свака доцнија промена у правима осигураника према осигуравачу без утицаја на право оштећеног лица на накнаду (члан 941.).

Одредбом члана 232. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 72/11) прописано је да ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ или на заменљиву ствар, а висина износа, односно количина ствари не може да се утврди или би могла да се утврди само са несразмерним тешкоћама, суд ће висину новчаног износа, односно количину заменљивих ствари да одреди по слободној оцени.

Из наведеног следи да је Република Србија на основу уставног овлашћења надлежна да уреди и обезбеди систем обављања појединих привредних и других делатности у које, поред осталог, спада и осигурање имовине и лица. Осигурање имовине и лица је по правилу добровољно, осим у случајевима који су прописани законом. Једна од обавезних врста осигурања која је уређена посебним законом је осигурање у саобраћају. Законом о обавезном осигурању у саобраћају су уређене четири врсте обавезног осигурања у саобраћају које се односе на осигурање путника у јавном превозу од последица несрећног случаја, осигурање власника моторних возила од одговорности за штету причињену трећим лицима (у даљем тексту: осигурање од аутоодговорности), осигурање власника ваздухоплова од одговорности за штету причињену трећим лицима и путницима и осигурање власника чамаца од одговорности за штету причињену трећим лицима. Осигурање од аутоодговорности је уређено одредбама чл. 18. до 60. Закона о обавезном осигурању у саобраћају. Осигурање од аутоодговорности се темељи на обавезном закључењу уговора о осигурању од аутоодговорности (полисе осигурања) између осигуравајућег друштва и власника моторног возила, који производи правно дејство и према трећим (оштећеним) лицима, која су услед употребе моторног возила претрпела какву материјалну или нематеријалну штету. Претрпљена штета се може односити на ствари или на лица. Оспореним одредбама члана 26. Закона уређена је накнада штете на лицима. Наведеним одредбама Закона прописана је обавеза друштва за осигурање да приликом одређивања висине накнаде штете на лицима код осигурања од аутоодговорности примењује прописане критеријуме за накнаду те штете, и дато овлашћење Влади да донесе подзаконски акт којим ће ближе прописати начин и критеријуме за утврђивање овог вида материјалне и нематеријалне штете, као и круг лица која имају право на накнаду штете и максималан износ накнаде за претрпљене болове у случају смрти или тешког инвалидитета неког лица. Како је друштвени смисао обавезног закључења уговора о осигурању од аутоодговорности  управо потпуна заштита личних и имовинских добара трећих лица од свих ризика који за њих могу настати услед употребе моторног возила као опасне ствари, која се материјализује преко накнаде материјалне и нематеријалне штете коју таква лица претрпе, то су питања одређивања круга лица која имају право на накнаду штете, критеријума и начина за утврђивање материјалне и нематеријалне штете, као и висина накнаде штете свакако најзначајнија питања за ова лица. Такође, сама суштина ове врсте уговора о осигурању је да власник возила (осигураник), уплатом премије осигурања, преноси на осигуравача као економски далеко јачег субјекта обавезу да уместо њега накнади штету коју то возило у саобраћају евентуално причини према трећим лицима, јер висина такве штете може и знатно да премаши укупну вредност осигураникове / штетникове имовине. Стога је питање разграничења надлежности три гране власти - законодавне, извршне и судске у области наведених односа од  суштинског значаја за њихово уређење. 

Полазећи од садржине оспореног члана 26. став 2. Закона, поднетих иницијатива и наведених одредаба Устава, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају,  као спорна, основано могу поставити следећа уставноправна питања:

-          да ли је овом одредбом Закона законодавац извршном органу власти препустио уређење појединих питања која излазе из оквира уставне надлежности извршне власти, супротно начелу поделе власти из члана 4. став 2. Устава, односно да ли су питања која су поверена Влади да их уреди подзаконским актом, питања која спадају само у домен извршавања закона, сагласно члану 123. тачка 2. Устава;

-          да ли су критеријуми за утврђивање накнаде материјалне и нематеријалне штете на лицима прописани чланом 26. став 2. Закона довољно јасни, конкретни и одређени да би се на Владу могло пренети овлашћење да те критеријуме ''ближе уреди'' подзаконским актом, посебно имајући у виду да су наведени критеријуми већ посебно одређени Законом о облигационим односима;

-          да ли Влада својим актом може ближе да уреди начин за утврђивање материјалне и нематеријалне штете на лицима, имајући у виду да тај начин Законом уопште није прописан, па се поставља питање на основу чега ће Влада ''ближе'' уредити ово питање;

-          да ли се актом Владе, сагласно члану 123. тачка 3. Устава, може утврдити  круг лица која имају право на накнаду штете за претрпљене болове услед смрти или тешког инвалидитета неког лица, имајући у виду правну природу наведеног института, као и чињеницу да је питање ''круга'' ових лица, као титулара права у материјалном смислу већ одређено одредбама другог закона, конкретно одредбама члана 201. Закона о облигационим односима;

-          да ли се висина накнаде штете за претрпљене болове услед смрти или тешког инвалидитета неког лица, као питање примене материјалног права, може максимизирати (ограничити) подзаконским актом, будући да се закључењем уговора о обавезном осигурању од аутоодговорности успоставља облигациони однос између осигураника (штетника) и осигуравача, на који се примењују одговарајуће одредбе Закона о облигационим односима, јер самим Законом о обавезном осигурању у саобраћају то питање није на другачији начин уређено;

-          да ли се наведеним подзаконским максимизирањем висине накнаде нематеријалне штете, а полазећи од чињенице да је максимални износ накнаде штете за осигуравача опредељен сумом осигурања, задире у домен судске власти, у смислу члана 142. став 2. Устава, и ограничава право оштећених лица на правичну накнаду штете, о којој, по чл. 200. и 201. Закона о облигационим односима, одлучује надлежни парнични суд, а имајући у виду да тај закон као lex generalis не предвиђа доношење подзаконског акта у овој области;

-          да ли, полазећи од солидарне одговорности осигураника (штетника) и његовог осигуравача од аутоодговорности, постоји уставни основ да се подзаконским актом прави разлика у обиму материјалне одговорности лица која одговарају по деликтном основу или као имаоци опасне ствари у односу на друштво за осигурање које одговара по уговорном основу, будући да је на овај начин обавеза осигуравача према трећим оштећеним лицима лимитирана актом Владе, док је обавеза осигураника (штетника), као економски слабијег субјекта, ограничена једино износом пуне (стварне) штете коју је претрпело оштећено лице;

-          да ли се на наведени начин, супротно закону, ограничавају законом призната права трећих оштећених лица, у зависности од тога да ли накнаду претрпљене штете на лицима потражују од осигураника (штетника) на основу деликтне одговорности или од осигуравача на основу уговорне одговорности;

-          да ли се одредбом члана 26. став 2. Закона и давањем овлашћења Влади да подзаконским актом уређује облигационе односе, неовлашћено суспендује обавезна супсидијарна примена Закона о облигационим односима на штете настале на лицима у саобраћају, прописана чланом 13. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, те да ли се на овај начин нарушава јединство правног система у Републици Србији прокламовано чланом 4. став 1. Устава и принцип да се облигациони односи могу уређивати једино законом.  

Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да има основа  за покретање поступка за утврђивање неуставности оспорене одредабе члана 26. став 2. Закона о обавезном осигурању у саобраћају, те је решио да, на основу члана 53. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), покрене поступак за утврђивање неуставности наведене одредбе Закона.

На основу одредаба чл. 33. и 34. Закона о Уставном суду, Суд је закључио да Решење о покретању поступка за оцену уставности одредбе члана 26. став 2. Закона о обавезном осигурању у саобраћају достави Народној скупштини, као доносиоцу оспореног акта на одговор, са роком за давање одговора од 60 дана од дана пријема овог решења.

Сагласно наведеном, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 1) Закона о Уставном суду и члана 82. став 1. тачка 10. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда (''Службени гласник РС'', бр. 24/08, 27/08, 76/11), донео Решење као у изреци.