Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јелице Илић из Александровца на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Јелице Илић и утврђује да је у поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету П. 237/06, а који се сада води пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима у предмету П. 1469/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, право и дужност родитеља зајемчено одредбом члана 65. став 1. Устава и право на поштовање породичног живота зајемчено одредбама члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
2. Усваја се уставна жалба Јелице Илић и утврђује да је у поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету И. 89/09, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe, право и дужност родитеља зајемчено одредбом члана 65. став 1. Устава и право на поштовање породичног живота зајемчено одредбама члана 8. Европске конвенције.
3. Усваја се уставна жалба Јелице Илић и утврђује да је у поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету К. 18/09, а који се сада води пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима у предмету К. 776/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
4. Налаже се Основном суду у Пожаревцу – Судска јединица у Жабарима, да предузме све мере како би се парнични поступак из тачке 1. окончао у најкраћем року.
5. Налаже се Основном суду у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима, да предузме све мере како би се кривични поступак из тачке 3. окончао у најкраћем року.
6. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде
О б р а з л о ж е њ е
1. Јелица Илић из Александровца, преко пуномоћника Момира Богосављевића, адвоката из Велике Плане, је 15. децембра 2010. године поднела уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступцима који су се водили пред Општинским судом у Жабарима, а који се сада воде пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима, и то у предметима П. 237/06 (сада П. 1469/10), И. 89/09 и К. 18/09 (сада К. 776/10).
У уставној жалби се детаљно описује ток сваког од оспорених поступака и наводе конкретне радње суда које су, по мишљењу подноситељке, допринеле дужем трајању оспорених поступака и повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
Подноситељка уставне жалбе тврдњу о повреди права из члана 65. Устава и члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода образлаже чињеницом да се оспорени поступци, који неразумно дуго трају, односе на измену одлуке о вршењу родитељског права и на извршење правноснажне судске одлуке о вршењу родитељског права.
Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, као и право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је на основу одговора на уставну жалбу и увида извршеног у списе предмета Општинског суда у Жабарима, сада Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима, утврдио следеће:
3.1. Чињенице и околности које се односе на парнични поступак П. 237/06, сада П. 1469/10
Кристиан Илић и Јелица Илић, овде подноситељка уставне жалбе, живели су од 1999. године у брачној заједници која је престала средином 2005. године, а у којој заједници је рођен мал. А, сада стар 12 година.
Пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године разведен је брак Кристиана Илића и Јелице Илић, а на основу споразума брачних другова. Истом пресудом је одлучено да се дете предлагача, мал. А, поверава на негу, чување и издржавање мајци, Јелици Илић и обавезан отац да на име свог дела доприноса за издржавање мал. А. плаћа месечно 7% од просечне зараде у Републици Србији, на начин ближе описан у пресуди.
Кристиан Илић је 10. августа 2006. године поднео Општинском суду у Жабарима тужбу против Јелице Илић, ради измене одлуке о вршењу родитељског права.
Пресудом Општинског суда у Жабарима П. 237/06 од 6. октобра 2006. године измењена је одлука о поверавању детета утврђена правноснажном пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, тако што је утврђено да ће убудуће родитељско право над мал. А. вршити самостално отац Кристиан Илић, са чим је сагласна и мајка мал. А, тужена Јелица Илић. Истом пресудом је измењена одлука о обавези издржавања, утврђена правноснажном пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, тако што је утврђено да ће убудуће, почев од 1. августа 2006. године, мајка мал. А, као тужена, на име свог месечног доприноса у издржавању мал. А. плаћати 7% од просечне зараде у Републици Србији, на начин ближе описан у пресуди.
Подноситељка уставне жалбе је 30. новембра 2006. године поднела Општинском суду у Жабарима предлог за понављање поступка. У предлогу је, поред осталог, наведено да је након раскида брачне заједнице, мал. А. остао да живи са мајком у Бечу; да је почетком новембра 2006. године отац мал. А. дошао у Беч са молбом да мал. А. одведе на три дана у Србију, након чега би га вратио у Беч; да је уместо договореног, отац одвео мал. А. у Швајцарску, где и живи, те да мајка није видела сина од тада; да је за пресуду Општинског суда у Жабарима П. 237/06 од 6. октобра 2006. године сазнала први пут почетком новембра 2006. године, када је у поштанском сандучету нашла копију наведене пресуде; да није сагласна са променом одлуке о вршењу родитељског права, те да је у конкретном случају реч о злоупотреби њеног потписа или заблуди, а што би требало утврдити; да предлаже да суд закаже рочиште поводом предлога за понављање поступка и донесе решење којим ће дозволити понављање правноснажно окончаног поступка у предмету П. 237/06.
Подноситељка уставне жалбе је поднесцима од 20. децембра 2006. године и 11. јануара 2007. године тражила од суда да закаже предложено рочиште поводом предлога за понављање поступка.
До одлучивања о предлогу за понављање поступка, суд је заказао 17 рочишта, од којих је већина и одржана. Рочишта заказана за 6. септембар 2007. године и 8. мај 2008. године нису одржана, јер није приступила ниједна од странака, док рочишта заказана за 13. јун 2008. године, 9. јул 2008. године, 2. октобар 2008. године и 20. новембар 2008. године нису одржана, јер је пуномоћник предлагача, овде подноситељке уставне жалбе, тражио одлагања због годишњег одмора и обавезе заступања у другим предметима, као и због неизвршене уплате за предложену допуну вештачења. У наведеном периоду, суд је, поред осталог, саслушао странке и радника Центра за социјални рад Жабари који је учествовао у поступку доношења пресуде Општинског суда у Жабарима П. 237/06 од 6. октобра 2006. године. Такође, суд је одредио графолошко вештачење, а на околност аутентичности потписа подноситељке на пуномоћју које је наводно дато адвокату који је у њено име учествовао у поступку чије се понављање предлаже.
Општински суд у Жабарима је 5. фебруара 2009. године донео решење П. 237/06 којим је усвојен предлог за понављање поступка П. 237/06 и укинута правноснажна пресуда Општинског суда у Жабарима П. 237/06 од 6. октобра 2006. године. Одлучујући о жалби тужиоца, Окружни суд у Пожаревцу је 8. априла 2009. године донео решење Гж. 43/09 којим је жалбу одбио као неосновану и потврдио решење Општинског суда у Жабарима П. 237/06 од 5. фебруара 2009. године.
У наставку поступка, суд је заказао десет рочишта за главну расправу, али већина није одржана, јер туженој, овде подноситељки, није могао бити уручен позив на адресу у Бечу која је позната суду, односно јер се тужилац и тужена нису одазивали судском позиву, због обавеза на послу у иностранству. У спроведеном доказном поступку, суд је саслушао тужиоца и представника Центра за социјални рад Жабари и одредио достављање мишења од стране Центра за социјални рад на околност тражене измене одлуке о вршењу родитељског права.
Основни суд у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима је 16. августа 2010. године донео пресуду П. 365/2010 којом је, у ставу првом изреке, измењена одлука о поверавању детета утврђена правноснажном пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, тако што је мал. А. поверен на негу, чување, васпитање и издржавање оцу, Кристиану Илићу. У ставу другом изреке наведене пресуде је измењена одлука о обавези издржавања, утврђена правноснажном пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, тако што је утврђено да ће тужена убудуће, почев од 1. августа 2006. године, на име свог доприноса у издржавању мал. А. плаћати 100 евра за сваки месец унапред, најкасније до 5. у месецу, док за то постоје законски услови, док је ставом трећим изреке уређен начин виђања мал. А. са мајком.
Одлучујући о жалби тужене, Апелациони суд у Београду је 19. октобра 2010. године донео решење Гж. 727/10 којим је укинута пресуда Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима П. 365/2010 од 16. августа 2010. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да извештај Центра за социјални рад Жабари од 8. јуна 2010. године не садржи предлог о поверавању мал. детета, којим је суд, заједно са мишљењем специјализоване установе, дужан да се руководи у породичним стварима, сходно члану 270. Породичног закона. Даље се наводи да се исто односи и на одлуку о одржавању личних односа детета са родитељем са којим не живи, а за коју суд, у конкретном случају, није дао никакве разлоге. По оцени Апелационог суда у Београду, учињена је битна повреда одредаба парничног поступка и пропустом суда да оцени изведене доказе на околност спорног пуномоћја тужене у поступку П. 237/06, јер је првостепени суд, супротно чл. 13. и 17. ЗПП, у вези члана 205. Породичног закона, нашао да ће одговорност тужиоца бити утврђена у кривичном поступку који се против њега води, те да околност да се тужилац евентуално послужио преваром приликом одвођења мал. А. у Швајцарску, нема утицаја на одлуку о заштити најбољег интереса детета. У образложењу се даље наводи да је спорно да ли је постигнута заштита најбољег интереса детета поверавањем родитељу чија је морална подобност компромитована изигравањем права другог родитеља да учествује у поступку чији је циљ заштита најбољег интереса детета. По оцени другостепеног суда, потребно је да првостепени суд у поновном поступку отклони указане неправилности, употпуни чињенично стање у смислу наведеног и поново одлучи о тужбеном захтеву, давањем јасних и непротивречних разлога о одлучним чињеницама.
У поновном поступку, првостепени суд је заказао 11 рочишта за главну расправу од који већина није одржана, јер се тужилац и тужена нису одазивали судском позиву због обавеза у иностранству, јер је одлагање затражио пуномоћник тужене (рочиште заказано за 17. март 2011. године), јер су се списи предмета налазили у Институту за ментално здравље (рочиште заказано за 10. фебруар 2011. године) и јер су се списи предмета налазили у Основном суду у Пожаревцу (рочишта заказана за 9. јун 2011. године и 25. август 2011. године), а ради одлучивања тог суда у предмету К. 776/10 (види: 3.3.). Суд је одредио вештачење од стране Института за ментално здравље, а на околност промене одлуке о вршењу родитељског права. Институт за ментално здравље је 10. марта 2011. године доставио налаз и мишљење у коме је, поред осталог, предложено да мал. А. живи са оцем, у складу са његовом жељом и најбољим интересом детета, те да је, уколико отац Кристиан Илић буде осуђен у кривичном поступку који се против њега води, потребно поновити поступак вештачења са освртом на моралну подобност оца за вршење родитељског права. Суд је на рочишту одржаном 20. новембра 2011. године, коме је приступила тужена, саслушао тужену која је изјавила да постоји могућност постизања договора са тужиоцем у вези одлуке о вршењу родитељског права над мал. А, па је суд за следеће рочиште заказано за 8. децембар 2011. године, одредио да се спроведе саслушање парничних странака. Међутим, на заказаном рочишту за 8. децембра 2011. године није приступила ниједна од парничних странака, при чему су путем пуномоћника (тужилац) и телефоном (тужена), обавестили суд да постоји могућност мирног решавања спора, те да ће тужена допутовати у Србију у априлу 2012. године. Такође, рочиштима заказаним за 15. март 2012. године и 3. мај 2012. године није приступила ниједна од парничних странака.
Пресудом Основног суда у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима П. 1469/10 од 3. маја 2012. године је, у ставу првом изреке, измењена одлука о поверавању детета утврђена правноснажном пресудом Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, тако што се оцу, Кристиану Илићу, поверава самостално вршење родитељског права над мал. А. У ставу другом изреке наведене пресуде је обавезана тужена да на име свог доприноса у издржавању мал. А. плаћа износ од 100 евра за сваки месец унапред, најкасније до 5. у месецу, док за то постоје законски услови, док је ставом трећим изреке уређен начин виђања мал. А. са мајком, а ставом четвртим обавезана тужена да на име трошкова поступка тужиоцу исплати износ од 356.450,00 динара.
3.2. Чињенице и околности које се односе на извршни поступак И. 89/09
Подноситељка уставне жалбе је, у својству извршног повериоца, 17. септембра 2009. године поднела Општинском суду у Жабарима предлог за извршење правноснажне пресуде Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године. У предлогу који је подноситељка поднела преко пуномоћника, адвоката, наведено је да је поменутом пресудом мал. А. поверен на негу, чување, васпитање и издржавање мајци, извршном повериоцу, те да је извршни дужник, Кристиан Илић, злоупотребом поверења узео дете, које до дана подношења предлога није вратио, чиме не поштује и не извршава правноснажну пресуду П. 392/05 од 8. септембра 2005. године. Предложено је да се на основу наведене пресуде дозволи извршење одузимањем мал. А. од извршног дужника и предајом детета извршном повериоцу.
Општински суд у Жабарима је 21. септембра 2009. године донео решење И. 89/09 којим је наложио извршном дужнику да у року од 3 дана од дана правноснажности решења преда извршном повериоцу заједничко дете мал. А. Истим решењем, извршном дужнику је изречена новчана казна у износу од 30.000,00 динара, која ће се од извршног дужника наплатити уколико у остављеном року не преда извршном повериоцу мал. А.
Решењем И. 89/09 од 24. септембра 2009. године допуњено је решење истог суда од 21. септембра 2009. године тако што су одређени трошкови извршења у укупном износу од 7.900,00 динара.
Суд је поднесцима од 5. октобра 2009. године и 17. новембра 2009. године затражио од пуномоћника повериоца да достави тачну адресу како повериоца, тако и дужника, будући да суд није могао доставити дужнику првостепено решење на адресу коју је навео поверилац, односно да би суд обезбедио присуство повериоца које би било неопходно уколико би дошло до принудног спровођења.
Суд је више пута покушао да на означену адресу достави извршном дужнику решење о извршењу, али је увидом у повратнице констатовано да се писмени отправак решења враћао, јер дужник није тражио пошиљку.
Пуномоћник извршног повериоца је поднеском од 3. децембра 2009. године обавестио суд да је дужник уредно позван на претрес пред истим судом у предмету К. 18/09, те да му се тада може уручити решење о извршењу, а како би се спровело извршење.
Суд је преко Министарства правде, путем замолнице, покушао да извршном повериоцу и извршном дужнику достави, поред осталог, решење о извршењу И. 89/09 од 21. септембра 2009. године, а докази о извршеној достави и удовољеној замолници су суду достављени од стране Министарства правде 11. јуна 2010. године.
Извршни дужник је 7. маја 2010. године изјавио жалбу против решења о извршењу И. 89/09 од 21. септембра 2009. године, на коју жалбу се подноситељка уставне жалбе као извршни поверилац изјаснила поднеском од 19. маја 2010. године.
Одлучујући о жалби извршног дужника, Виши суд у Пожаревцу је 7. јуна 2010. године донео решење Гж. 826/10 којим је списе предмета вратио првостепеном суду ради отклањања процесног недостатка. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да констатација суда да је решење упућено дипломатским путем извршном дужнику, не значи да је исти решење примио, те да је, осим тога, време пријема писмена релевантно и за оцену благовремености изјављеног правног лека. Даље је истакнуто да је првостепени суд, у смислу члана 18. Закона о извршном поступку, дужан да одржи рочиште и прочита доказе који су достављени уз жалбу и које је извршни поверилац доставио суду, а који се односе на кривични поступка који се води против дужника и парнични поступак који се води ради измене одлуке о вршењу родитељског права. У образложењу је наведено и да је реч о спору изузетно хитне природе, те да је потребно да првостепени суд све указане процесне радње изведе у што краћем року, а да се позивање извршног дужника, који према стању у списима предмета нема пуномоћника, може извршити у складу са Хашком конвенцијом о достављању у иностранству судских и вансудских аката у грађанским и трговачким стварима, која је ступила на снагу у односу на Србију 13. маја 2010. године.
Поднеском од 7. јула 2010. године, пуномоћник повериоца је тражио да суд убрза рад на предмету.
Суд је преко Министарства правде, путем замолнице од 12. јула 2010. године, покушао да извршном дужнику достави решење и позив за рочиште заказано за 2. септембар 2010. године.
Поднеском од 17. августа 2010. године, пуномоћник повериоца је тражио да суд убрза рад на предмету и указао на рокове и потребу хитног поступања, гарантованих Породичним законом и Европском конвенцијом.
На рочиште заказано за 2. септембар 2010. године није приступио извршни дужник. Одређено је да се достава дужнику изврши и редовним путем и преко дипломатско-конзуларног представништва Србије у Швајцарској.
Извршни дужник је 3. новембра 2010. године поставио пуномоћника за заступање у спорном извршном поступку.
Након рочишта одржаног 4. новембра 2010. године, суд је доставио списе предмета Вишем суду у Пожаревцу ради одлучивања о жалби извршног дужника.
Виши суд у Пожаревцу је 6. децембра 2010. године донео решење Гж. 1551/10 којим је укинуо решење Општинског суда у Жабарима И. 89/09 од 21. септембра 2009. године, које је допуњено решењем истог суда од 24. септембра 2009. године, обуставио поступак извршења одређен тим решењем и укинуо све спроведене радње. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је првостепени суд погрешно применио члан 49. став 2. Закона о извршном поступку, јер је поступао по неуредном предлогу. Даље је наведено да је у конкретном случају, уз предлог за извршење приложена неоверена копија пресуде Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, те да како је предлог за извршење саставио адвокат, није било места да се странка позове да уреди предлог за извршење.
Извршни поверилац је 24. јануара 2011. године изјавио ревизију против решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1551/10 од 6. децембра 2010. године. Одлучујући о изјављеној ревизији, Врховни касациони суд је 1. марта 2011. године донео решење Рев. 190/11 којим је наведену ревизију одбацио као недозвољену. Дописом Гт. 1260/11 од 16. новембра, Републички јавни тужилац је обавестио суд да није подигнут захтев за заштиту законитости у предметном поступку извршења.
3.3. Чињенице и околности које се односе на кривични поступак К. 18/09 (сада К. 776/10)
Општинско јавно тужилаштво у Жабарима је 20. маја 2007. године поднело Општинском суду у Жабарима предлог за предузимање одређених истражних радњи Кт. 331/07. Подноситљека уставне жалбе је саслушана пред истражним судијом дана 18. јуна 2007. године.
Општинско јавно тужилаштво у Жабарима је 20. августа 2008. године поднело Општинском суду у Жабарима предлог за предузимање одређених истражних радњи Кт. 331/07, у коме је затражено да се поново саслуша сведок – оштећена Јелица Илић. Подноситељка уставне жалбе је саслушана пред истражним судијом дана 17. октобра 2008. године
Општинско јавно тужилаштво у Жабарима је 27. јануара 2009. године поднело Општинском суду у Жабарима оптужни предлог Кт. 331/07 против Кристиана Илића због кривичног дела фалсификовање исправе из члана 355. став 1. Кривичног законика.
Суд је ван главног претреса 15. маја 2009. године саслушао сведока оштећену Јелицу Илић, којом приликом се придружила кривичном гоњењу и истакла имовинско-правни захтев.
У досадашњем току поступка, суд је заказао 19 претреса, али већина није одржана због непостојања претпоставки за одржавање претреса, односно јер суд није могао да изврши уредну доставу позива за главни претрес. Такође, представници ОЈТ и поред уредних позива, нису приступали претресима. Претрес заказан за 18. децембар 2010. године није одржан због штрајка правосудне администрације, а претрес заказан за 13. децембар 2010. године није одржан, јер нису здружени тражени списи предмета истог суда П. 365/10 (види: 3.1.). Окривљени је саслушан на претресу одржаном 26. октобра 2009. године, након чега је отпочео доказни поступак у ком су саслушана четири сведока и наложено графолошко вештачење на околност веродостојности потписа оштећене датог на пуномоћју од 5. августа 2008. године. Наведено вештачење је поверено 3. јуна 2011. године Заводу за судска вештачења у Новом Саду, који је тек након три ургенције суда, дана 18. октобра 2011. године обавестио суд да није у могућности да ангажује спољне сараднике, односно да не може спровести одређено вештачење. Суд је након тога одредио графолошко вештачење од стране новог вештака, који је свој налаз доставио суду 9. јануара 2012. године. Суд је претрес заказао за 8. јун 2012. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбама члана 65. Устава је утврђено да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни (став 1.) и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако je то у најбољем интересу детета, у складу са законом (став 2.). Одредбом члана 66. став 1. Устава је утврђено да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом.
Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је, поред осталог, утврђено да свако има право на поштовање свог породичног живота (став 1.) и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.).
Одредбом члана 49. став 2. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) је било прописано да је уз предлог за извршење, извршни поверилац дужан да приложи извршну или веродостојну исправу у оригиналу или овереној копији и друге исправе када је то овим законом предвиђено. Одредбом члана 224. став 1. Закона о извршном поступку било је прописано да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) је било прописано: да суд одлучује које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова и да онемогући сваку злоупотребу права која странкама припадају у поступку (члан 10.). Овакве одредбе су прописане и важећим Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11).
5.1. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени парнични поступак који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету П. 237/06, а који се сада води пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима у предмету П. 1469/10, Уставни суд указује на свој став да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судова о правима и обавезама странака разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, мора ценити и сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање судова, као и значај права о коме се расправљало у спорном парничном поступку. С тим у вези, Уставни суд наглашава да је у предметима који се тичу грађанског статуса неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99.).
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак покренут 10. августа 2006. године, да је у односу на подноситељку уставне жалбе поступак отпочео 30. новембра 2006. године, те да спорни поступак још увек није правноснажно окончан.
Уставни суд је утврдио да је у првој фази оспорени парнични поступак вођен по предлогу за понављање поступка који је изјавила подноситељка уставне жалбе 30. новембра 2006. године, а који је окончан 8. априла 2009. године, усвајањем предлога за понављање поступка и укидањем спорне правноснажне пресуде од 6. октобра 2006. године. Уставни суд је утврдио да је у овој фази поступка првостепени суд саслушао странке и сведоке и одредио вештачење на околност аутентичности потписа подноситељке на спорном пуномоћју. Уставни суд је даље утврдио да је у наставку поступка суд расправљао о основаности захтева тужиоца за промену одлуке о вршењу родитељског права. У тој фази поступка, првостепени суд је саслушао странке и предложене сведоке, и наложио Центру за социјални рад и Институту за ментално здравље достављање мишљења о траженој промени одлуке о вршењу родитељског права. Првостепени суд је након спроведеног доказног поступка 16. августа 2010. године донео пресуду П. 365/10, која је 19. октобра 2010. године укинута решењем другостепеног суда Гж. 727/10. Након поновно спроведеног доказног поступка, првостепени суд је 3. маја 2010. године донео пресуду П. 1649/10. По оцени Уставног суда, наведено несумњиво указује да је у конкретном случају било релативно сложених, пре свега, чињеничних, али и правних питања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд је утврдио да је у и фази одлучивања о предлогу за понављање поступка и на главној расправи, суд редовно заказивао рочишта, али да већи број рочишта није одржан, јер странкама није могао бити уручен позив за главну расправу, односно јер се странке нису одазивале позиву суда. По оцени Уставног суда, на динамику заказивања рочишта и делимично на поступање суда је битно утицала околност да странке, као и мал. А. живе и раде у иностранству, те да је суд имао тешкоће приликом доставе позива за расправу. Уставни суд даље констатује да је спорни поступак по својој природи изузетно осетљив, те да је за одлучивање суда од изузетног значаја било изјашњење сваке од страна у поступку, као и мал. А, али да је управо због чињенице да странке живе у иностранству, те да нису редовно, непосредно и лично, учествовале у поступку, суд морао узети у обзир и начело хитности у оваквој врсти спора, које, пре свега, служи ради заштите најбољег интереса детета. Уставни суд је утврдио и да је враћање предмета на поновни поступак, поред осталог, и из разлога што мишљење надлежног Центра за социјални рад није садржало предлог о поверавању мал. детета, указује на пропуст суда, а што је за последицу имало продужено трајање спорног поступка. Такође, Уставни суд је констатовао да два рочишта за главну расправу нису одржана, јер су списи спорног предмета били више од шест месеци здружени списима кривичног предмета у поступку који се води против оца мал. А, бившег супруга подноситељке уставне жалбе.
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подноситељка није редовно присуствовала рочиштима, те да је суд имао извесних проблема приликом достављања позива за главну расправу. Такође, Уставни суд је утврдио да више рочишта није одржано, јер се подноситељка није одазивала позиву суда, односно, јер је њен пуномоћник тражио одлагања.
Уставни суд је даље оценио да на страни подноситељке уставне жалбе неспорно постоји изузетан значај да се питање евентуалне промене одлуке о вршењу родитељског права расправи у што краћем року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у парничном поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету П. 237/06, а који се сада води пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима у предмету П. 1469/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције у односу на оспорени парнични поступак П. 237/06, сада П. 1469/10, Уставни суд је констатовао да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Уставни суд је даље констатовао да према релевантним начелима из праксе Европског суда за људска права, узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Monory против Румуније, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету ВАМ против Србије, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Европске конвенције проистиче да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељ(и) поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогуће, поред осталог и у разумном року (видети: пресуду у предмету ВАМ против Србије, ст. 132. и 133.).
Уважавајући осетљивост и хитност спорног поступка и нарочити значај који он има за подноситељску, као родитеља, с једне стране, али и претходно утврђени допринос подноситељке дужем трајању поступка, као и чињеницу да су странке у спорном поступку „теже“ доступне суду, Уставни суд је утврдио да досадашње трајање спорног парничног поступка, те чињеница да поступак још увек није окончан, само по себи, представља повреду права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције.
Стога је Уставни суд утврдио да је у оспореном парничном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе као родитеља зајемчено одредбом члана 65. став 1. Устава и право на поштовање породичног живота зајемчено одредбама члана 8. Европске конвенције, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом и Европском конвенцијом зајемчених права, отклоне налагањем Основном суду у Пожаревцу - Судској јединици у Жабарима, да предузме све неопходне мере како би се парнични поступак П. 1469/10 окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 4. изреке.
5.2. Оцењујући основаност уставне жалбе о повреди права из члана 32. став 1. Устав у односу на оспорени извршни поступак који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету И. 89/09, Уставни суд је констатовао да се, према досадашњој пракси Суда, одредба члана 32. став 1. Устава примењује и на поступке у којима се извршава правноснажна судска одлука. С тим у вези, Уставни суд је подсећа на свој став да је, без обзира на чињеницу да се извршење спроводи против приватног лица, на суду и другим надлежним органима да предузму све неопходне кораке да се изврши правоснажна судска пресуда, да је обавеза суда да осигура делотворно учешће свих надлежних органа, те да пропуст суда да то учини није у складу са гаранцијама садржаним у члану 32. став 1. Устава (видети: уз одговарајуће измене, у контексту вршења родитељског права над дететом, пресуду Европског суда за људска права у предмету Pini и други против Румуније, бр. 78028/01 и 78030/01, од 22. јуна 2004. године, ст. 174 – 189, пресуду у предмету Дамњановић против Србије од 18. новембра 2008. године, број 5222/07, ст. 67. и 68, пресуду у предмету Фелбаб против Србије од 14. априла 2009. године, број 14011/07, ст. 61. и 62. и пресуду у предмету Кривошеј против Србије од 13. априла 2010. године, број 42559/09, ст. 45. и 46.).
Уставни суд је имао у виду и да оцена о разумном трајању сваког судског поступка, па и извршног поступка, зависи од већ наведена четири чиниоца.
Примењујући изречено на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да је поступак извршења правноснажне пресуде Општинског суда у Жабарима П. 392/05 од 8. септембра 2005. године, којом је мал. А. поверен подноситељки уставне жалбе на негу, чување, васпитање и издржавање, започео 17. септембра 2009. године, те да оспорени извршни поступак окончан 6. децембра 2010. године, доношењем решења Вишег суда у Пожаревцу Гж. 1551/10 о обустави извршења. Уставни суд је утврдио да је наведеним решењем, другостепени суд извршни поступак обуставио, јер је оценио да је првостепени суд одредио извршење на основу неуредног предлога за извршење, односно да је уз предлог за извршење, подноситељка коју је заступао адвокат, приложила неоверену копију пресуде чије се извршење тражило.
Уставни суд примећује да су до доношења решења о обустави поступка, и првостепени и другостепени суд поступали тако што су заказивали рочишта и предузимали одређене радње, односно тако што су одлучивали о жалби извршног дужника. С тим у вези, Уставни суд констатује да приликом одлучивања о жалби извршног дужника, Виши суд у Пожаревцу није у решењу Гж. 826/10 од 7. јуна 2010. године ценио уредност предлога за извршење, већ да је то учинио након шест месеци, када је поново одлучивао о жалби извршног дужника и када је донео наведено решење о обустави поступка. Такође, Уставни суд примећује да је, као и у случају оспореног парничног поступка, постојао проблем у достави аката и позива странкама, те да је достава вршена преко надлежних министарстава и дипломатско- конзуларних представништва Србије.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је у оспореном извршном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава. Оваква оцена Уставног суда се посебно заснива на осетљивости конкретног поступка и захтева за хитним поступањем судова, али и чињенице да је спорни извршни поступак окончан након годину дана и шест месеци, доношењем решења о обустави поступка због неуредности предлога за извршење.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у извршном поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету И. 89/09, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 2. изреке.
Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције у односу на оспорени извршни поступак И. 89/09, Уставни суд је констатовао да се претходно наведена релевантна начела која се односе на заштиту права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције примењују и на оспорени извршни поступак. Стога Уставни суд није посебно ценио основаност ових навода, већ је утврдио да дужина трајања спорног извршног поступка, те чињеница да је окончан обуставом поступка из процесног разлога који је постојао и у време подношења предлога за дозволу извршења, такође представља повреду права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у другом делу тачке 2. изреке.
5.3. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у односу на оспорени кривични поступак који је вођен пред Општинским судом у Жабарима у предмету. К. 18/09, а који се сада води пред Основним судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима, у предмету К. 776/10, Уставни суд указује на то да се у кривичном поступку, пре свега, одлучује о основаности сумње која је била разлог да се против неког лица покрене кривични поступак и о оптужбама које се том лицу стављају на терет, што значи и да се гаранције права на правично суђење и права на суђење у разумном року првенствено јемче окривљеном лицу.
Уставни суд, с тим у вези, указује и на праксу Европског суда за људска права, који је утврдио да се право на суђење у разумном року из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, које је садржински идентично праву из члана 32. Устава, може јемчити и оштећеном као тужиоцу или приватном тужиоцу, али само од тренутка када је он истакао свој имовинско-правни захтев у кривичном поступку (видети, уместо свих других, одлуку у предмету Борис Стојановски против БЈР Македоније, од 6. маја 2010. године, апликација број 41916/04, став 40.).
У спроведеном поступку, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе истакла повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку који се води против окривљеног Кристиана Илића, те да се Уставном суду обраћа у својству оштећене. Такође, Уставни суд је утврдио и да је у оспореном кривичном поступку подноситељка уставне жалбе на саслушању ван главног претреса од 15. маја 2009. године, поднела предлог за остваривање имовинско-правног захтева.
Имајућу у виду наведено, као и специфичне околности конкретног случаја, Уставни суд је оценио да се у оспореном кривичном поступку може одлучивати и о „правима и обавезама“ подноситељке уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, те да стога подноситељка може тврдити да јој је у оспореном кривичном поступку повређено право на суђење у разумном року.
Полазећи од претходно наведених критеријума који су од значаја за оцену постојања повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да оспорени кривични поступак траје више од пет година, та да још увек није донета првостепена пресуда. Уставни суд је даље утврдио да је предметни кривични поступак изискивао извођење већег броја доказа, посебно одређивање графолошког вештачења на околност аутентичности спорног потписа подноситељке уставне жалбе, а што, по оцени Уставног суда, може указати на релативну сложеност чињеничних и правих питања. Као и у случају спорног парничног и извршног поступка, суд је редовно заказивао главни претрес, али већи број пута претрес није одржан, јер суд није могао да изврши уредну доставу позива за окривљеног, нити успео да обезбеди присуство окривљеног и представника оптужбе. Суд је оценио да подноситељка уставне жалбе није допринела дужем трајању поступка, те да се у оспореним кривичном поступку посредно одлучује о њеном вршењу родитељског права над мал. дететом.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је у оспореном кривичном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, гарантовано одредбом члана 32. став 1. Устава. Уставни суд још једном понавља да се заштита права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава првенствено гарантује окривљеном, али да се оваква оцена Уставног суда у конкретном случају заснива на чињеници да је подноситељка поднела предлог за остваривање имовинско правног захтева, као и на околностима конкретног случаја, посебно повезаности оспореног кривичног поступка са оспореним парничним поступком.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у кривичном поступку који је вођен пред Општинским суду у Жабарима у предмету К.18/09, а који се сада води пред Основом судом у Пожаревцу - Судска јединица у Жабарима у предмету К. 776/10, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 3. изреке.
Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одредио да се штетне последице утврђене повреде Уставом гарантованог права на суђење у разумном року, отклоне налагањем Основном суду у Пожаревцу - Судској јединици у Жабарима, да предузме све неопходне мере како би се кривични поступак К. 776/10 окончао у најкраћем року, па је одлучио као у тачки 5. изреке.
Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције у односу на оспорени кривични поступак К. 776/10, Уставни суд је констатовао да суд у оспореном кривичном поступку, пре свега, одлучује о оптужбама које су Кристиану Илићу стављене на терет, те да у конкретном случају, уз уважавање значаја који спорни кривични поступак има за подноситељку уставне жалбе, кривични суд не одлучује о њеним „правима и обавезама“ који би се моги довести у везу са садржином права из члана 65. став 1. Устава и члана 8. Европске конвенције.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу тачке 3. изреке.
У вези тврдње подноситељке о повреди права из члана 66. Устава, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи конкретне разлоге и наводе о повреди овог права, те да формално позивање на право гарантовано Уставом не чини уставну жалбу допуштеном.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 5. изреке одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђених повреда права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1000 евра у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпела због утврђене повреде права на суђење у разумном року, права и дужности родитеља и права на поштовање породичног живота, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања оспорених поступка, као и значај права о коме су судови одлучивали, те да, по оцени Суда, наведени новчани износ представља правичну и адекватну накнаду за повреде права које је подноситељка уставне жалбе претрпела. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економско-социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
7. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић