Преглед документа IУз-51/2012

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 6. децембра 2012. године, донео је

 

Р Е Ш Е Њ Е

 

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности и несагласности са  потврђеним међународним уговором одредаба члана 85. став 1, у делу који гласи: "који мора бити адвокат", и чл. 494. до 505. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 72/11).

2. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са  потврђеним међународним уговором одредаба члана 85. став 3, члана 170. ст.  1. и 4. и члана 193. Закона из тачке 1.

3. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 85. став 1. Закона из тачке 1.

4. Одбацује се иницијатива за измену Закона из тачке 1.

5. Одбацују се захтеви за обуставу извршења појединачног акта, односно радње донете или извршене на основу одредаба Закона из тачке 1.

6. Решење доставити Народној скупштини ради одговора.

7. Рок за давање одговора је 30 дана од дана пријема овог решења.

 

О б р а з л о ж е њ е

 

I

 

            Уставном суду поднета је заједничка иницијатива више подносилаца ради покретања поступка за оцену уставности и сагласности са  потврђеним међународним уговором одредаба члана 85. ст. 1. и 3, члана 170. ст. 1. и 4, члана 193, члана 499. став 1. тач. 2) и 3) и става 2. и члана 500. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 72/11). Истом иницијативом тражена је и обустава примене наведених одредаба Закона, као и "обустава извршења парничних пресуда, односно решења која би била заснована на примени наведених одредаба Закона". Иницијатива је достављена Народној скупштини на мишљење, сагласно одредби члана 35а став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11). Накнадни поднесци још десеторице иницијатора, којима су оспорене одредбе члана 85. став 1, односно члана 85. ст. 1. и 3. Закона,  и који су спојени овом предмету, сагласно одредби члана 42. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), нису достављени на мишљење Народној скупштини, јер су образложени сличним разлозима  као и  иницијатива која је претходно већ достављена Скупштини. С обзиром на то да се у делу једног поднеска иницира и оцена уставности "одредаба Закона које се односе на ревизију и захтев за заштиту законитости", то је сагласно члану 42. став 3. Пословника, раздвојен поступак поводом овог дела иницијативе и формиран нови предмет.

Народна скупштина је доставила образложено мишљење  зашто  оспорене одредбе члана 85. ст. 1. и 3, члана 170. ст. 1. и 4, члана 193, члана 499. став 1. тач. 2) и 3) и став 2. и члана 500. Закона о парничном поступку нису несагласне са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, са предлогом да се донесе решење о одбацивању иницијативе.

 

II

 

Одредбе члана 85. ст. 1. и 3. Закона којима је прописано да странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника који мора да буде адвокат (оспорени став 1.), да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат (оспорени став 3.), оспорене су у иницијативи у којој су, поред ове одредбе, оспорене и одредбе чл. 170, 193, 499. и 500. Закона, наводом: да је до доношења овог закона важио принцип слободног избора пуномоћника, односно да је свака парнично способна странка могла да за пуномоћника одреди свако парнично способно лице, изузев надриписара, без обзира на стручну спрему или статус; да је, иако је разумно очекивати да ће парничне странке имати најстручније заступање ако за пуномоћника одреде адвоката који своју функцију врши као професију и уз накнаду, одредба члана 85. став 1. Закона супротна праву на правично суђење из члана 32. Устава (зато што отежава приступ суду, које је неодвојиво од права на правично суђење), да је њом повређена једнакост заштите права пред судовима зајемчена чланом 36. став 1. Устава (зато што право странке на приступ суду не сме бити условљено или отежано обавезом одређивања пуномоћника одређених личних својстава или статуса, а према оспореној одредби Закона, обавеза парничне странке је да, ако жели пуномоћника, овог мора именовати из редова адвоката. Указује се и на случајеве Европског суда за људска права ''Golder против Уједињеног Краљевства'', представка 4451/70 од 21. фебруара 1975. године и ''Airey против Ирске'', представка број 6289/73 од 9. октобра 1979. године. Иницијативом се поставља питање да ли обавезно одређивање адвоката као пуномоћника гарантује једнаку заштиту права, будући да све странке немају једнак имовински положај, нарочито онда кад им није признато право на бесплатно заступање. Неким од странака заступање од стране адвоката, а не неког другог, предстваља тешко подношљив терет, тако да не само теоријски, него и практично и ефективно доводи у питање равноправност странака  пред судом. Иницијатори такође сматрају да се овом одредбом Закона ограничава уставно право странке на правну помоћ зајемчено чланом 67. став 2. Устава, будући да поред адвокатуре правну помоћ пружа и служба правне помоћи која треба да се оснује у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом, а како овакве службе правне помоћи, у великом броју јединица локалне самоуправе нема, или није основана или не обезбеђује ефикасну и стручну помоћ, а закон о бесплатној правној помоћи није донет, то су и одредбе члана 85. ст. 1. и 3. "директно" супротне члану 67. Устава, која уз то не искључује заступање од стране других. Законом је, међутим, противуставно прописано ограничење само на адвокатуру и службу правне помоћи, што значи да нпр. запослене не могу заступати синдикати, што је без прецендента у Европи.  Будући да су до сада странке могле да одреде било које парнично способно лице за пуномоћника, тако да су поред адвоката правну помоћ пружали и стручњаци који сарађују у удружењима за заштиту људских права као и синдикати, без награде или накнаде, то се одредбама члана 85. ст. 1. и 3. Закона снижава достигнути ниво људских права. Указује се да је и Повереница за заштиту равноправности дала мишљење, под дел. број 1038/2011 од 27. септембра 2011. године, да члан 85. став 1. Закона "у постојећем реалном друштвеном и правном контексту ставља у неравноправан положај она лица која нису у стању, из било ког разлога  у грађанским судским поступцима предузимају лично, и немају финансијских средстава да плате накнаду за адвокатско заступање, чиме се нарушава начело једнакости у остваривању права на приступ суду".

У више иницијатива, одредбе члана 85. ст. 1. и 3. Закона или само одредба члана 85. став 1. Закона, оспорене су сличним наводима и изношењем личних или лично познатих примера да је било иницијатор, или други, водио парницу самостално или уз помоћ пријатеља, а да сада то није у могућности јер нема новца; да има оних који не желе да им пуномоћник буде адвокат, а и оних који због имовног стања не могу приуштити адвокате, да због болести, непокретности, старости и  немања новца којим би платили адвоката, губе свако право на заштиту пред судовима у парничном поступку, иако имају или сроднике или  пријатеље који би их чак и квалификовано заступали.  Оцена уставности је тражена у односу чл. 21. и 32. и члан 67. став 2. Устава. Једном иницијативом указује се на смањење досадашњих права грађана на правну помоћ и повреду права на имовину, јер се странке приморавају да ангажују адвоката и да им плаћају адвокатске услуге, што је супротно чл. 20. и 58. Устава и одредби члана 1. Протокола 12, а указује и на несразмерне и неоправдано високе трошкове адвоката у једноставним поступцима по предлогу за извршење јавних предузећа (Електродистрибуција, Јавно комунално предузеће, Телеком), чиме ова одредба лишава лица лошег материјалног стања права на адекватну правну заштиту пред судом. Указује се да оспорена одредба члана 85. став 1. Закона сходном применом бива проширена и на друге прописе који супсидијерно примењују одредбе Закона о парничном поступку, а то су, поред осталих, Закон о извршењу и обезбеђењу и Закон о ванпарничном поступку.

У једној иницијативи износи се мишљење да су оспорене одредбе члана 85. ст. 1. и 3. Закона "нејасне и контрадикторне саме себи" указује и на "неуставност и контрадикторност"   ових одредаба са чл. 74. и 75. и  чл. 86. до 92. Закона, јер странка може самостално да приступи суду и даје изјаве преко свог пуномоћника", а сам члан 85. је то буквално забранио", што је такође " у супротности са чл. 3. и 18, чланом 22. став 1, чланом 37. ст. 1. и 2, чланом 36. и чланом 194. ст. 2. и 3. Устава, будући да свако има право на жалбу или друго правно средство, а не само они који поседују финансијска средства за адвокатске хонораре и награде. Указује се на "класичан монопол за једну професију" и јаз између богатих и сиромашних, будући да они који немају имовину неће моћи да је заштите, јер не поседују финансијска средства за ангажовање адвоката. Како је до сада свако правно способно лице могло да се самостално заступа, то је умањен достигнути ниво људских права из члана 20. став 2. Устава, а у пракси то доводи и до пролонгирања и одуговлачења поступака. Исти иницијатор тражи обуставу извршења и примене оспорених одредаба Закона, али и да се цео закон прогласи неуставним.

У две иницијативе којима је оспорена одредба члана 85. став 1. Закона тражи се оцена у односу на  члан 20. ст. 2. и 3, члан 21. ст. 1. и 2, члан 22. став 1. и чл. 55. и 60. Устава и указује на ограничење права на синдикално организовање и фаворизовање занимања адвоката. Указује се и да је наведена одредба у супротности и са чл. 195, 200. и 213. Закона о раду и са Законом о забрани дискриминације јер грађанима није доступна правна помоћ под једнаким условима. Указује се и на одредбе Конвенције Међународне организације рада број 87, која гарантује слободу синдикалног удруживања, организовања и деловања, која изричито забрањује јавним властима да ограничавају на било који начин слободу синдикалног деловања, а што уједно представља и саму суштину и циљ, ''тиме што синдикат не може да заступа свог члана пред судом или да сам изабере... синдикату и његовом члану је ускраћено једно од основних људских права, право на слободу синдикалног организовања''.

Иницијативом удружења које у свом статуту предвиђа као облик помоћи и бесплатну правну помоћ, указује се на "исувише велики број социјале, велики број деце која не могу да остваре своја законска права због високих адвокатских тарифа када самохрани родитељи немају довољно средства да преживе, а ово удружење је преузело комплетну бесплатну правну помоћ", па се стога тражи измена члана 85. Закона додавањем става чији се конкретан текст даје у иницијативи. У допуни ове иницијативе указано је на "разводњавање", односно одуговлачење парничних и извршних поступака од стране адвоката.

У одговору Народне скупштине на наводе којима су оспорене одредбе ст. 1. и 3. члана 85. Закона се наводи: да полазећи од одредаба члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 67. Устава и члана 2. став 1. оспореног Закона, којима је прописано да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права, централно место у пружању правне помоћи има адвокатура; да је решење раније важећег Закона о парничном поступку према којем је свако пословно способно физичко лице могло бити пуномоћник пред судом неодрживо, будући да неквалификовани пуномоћник својим непознавањем парничних процедура које захтевају правничко знање доводе до тога да странке буду ускраћене у својим правима; да је странка коју заступа неквалификовани пуномоћник у неравноправном положају са странком коју заступа адвокат; да парнични поступак почива на начелу расправности и одговорности странака за прикупљање чињеничне грађе на којој ће се заснивати судска одлука; да ће суд само да размотри оне чињенице које су странке изнеле и да изведе само оне доказе које су странке предложиле (члан 7. Закона); да се таква одговорност странака не може помирити са заступањем од странке неквалификованих пуномоћника, јер они нису оспособљени за узимање овакве одговорности у парничном поступку, те да је резултат да странка коју је заступао неквалификовани пуномоћник нема иста процесна средства као странка коју је заступао адвокат. Такође се указује да се лице које је адвокат, и које по Закону о адвокатури мора да има диплому правног факултета, положен правосудни испит и положен адвокатски испит, не може доводити у једнак положај са лицем које као квалификацију има пословну способност, да су  правила парничног поступка све бројнија и сложенија услед све већег броја материјално-правних односа који бивају предмет законодавног нормирања, а којима се судска заштита остварује у парничном поступку, те да је предуслов остваривања законите, правичне и једнаке правне заштите у овим споровима  квалификовано заступање, а то обезбеђују адвокати, односно лица са положеним правосудним испитом, као што је то прописано у члану 85. ст. 1. и 2. Закона. Осим тога, наводи се у одговору, донети су и закони који предвиђају нове правничке професије за које се траже одређена знања (Закон о извршењу и обезбеђењу и др.) и према одредбама неких од тих закона, и приватни извршитељи, иако предузимају само фактичке радње и претежно су ангжовани на спровођењу извршења, морају имати завршен правни факултет. Како је  заступање у парничном поступку, односно предузимање парничних радњи  далеко сложенији задатак, самим тим и услови морају бити строжији, а то једино обезбеђују адвокати, односно лица са положеним правосудним испитом. Такође се истиче да важећи Закон није укинуо постулациону способност странака, да она постоји до правноснажног окончања поступка и до тада странке могу непосредно да предузимају парничне радње. Странка може сама да предузима парничне радње или преко адвоката, осим по ванредним правним лековима када странку мора да заступа адвокат. То је првенствено због тога што су то поступци пред Врховним касационим судом, а што је било прописано и претходним Законом о парничном поступку. Важећи Закон је додао само обавезу адвокатског заступања у поступку по предлогу за понављање поступка, јер се ради о ванредном правном леку који захтева сложен поступак. У одговору се такође наводе упоредно-правни системи (Велика Британија, где само адвокати могу да заступају пред судом, а и међу адвокатима се прави разлика између оних који то могу и оних који не могу да заступају пред судом; у Аустрији, обавезно адвокатско заступање постоји у поступцима пред првостепеним судовима и у поступцима по правним лековима, а у Швајцарској за заступање у општем парничном поступку овлашћени су једино адвокати да заступају у складу са Законом о адвокатури, и у Савезној Републици Немачкој странке су постулационо неспособне пред земаљским судовима, вишим судовима као и пред Савезним судом. Такође и у брачним и породичним стварима странке морају да буду заступане од стране адвоката, а правило је да пуномоћник може бити адвокат, а само изузетно запослени у предузећу). У одговору се такође указује и на праксу Европског суда за људска права и наводи предмет ''Стил и Морис против Уједињеног Краљевства'', где је тај суд закључио да у поступку који је покренуо Мек Доналдс против двоје лица, зато што су у својим брошурама критиковали овај ланац брзе хране, заступање од стране правника волонтера представља кршење права на приступ суду, јер се ради о сложеном поступку. Наводи се и пресуда ''Вуковска против Пољске'' од 12. јануара 2010. године у којој стоји да чак и ако држава пропише обавезно адвокатско заступање, односно укидање постулационе способности странака, то није у супротности са чланом 6. став 1. Конвенције, већ је у том случају држава у обавези да обезбеди приступ суду за сиромашне особе. Такав приступ суду прописан је у чл. 168. до 173. Закона о парничном поступку, иако се чланом 85. Закона не укида постулациона способност странке.

Поводом навода иницијатора да оспорена одредбе члана 85. Закона није сагласна члану 20. став 2. Устава којим је утврђено да се достигнути ниво људских и мањинских права не може ограничити, Народна скупштина наводи у одговору да није јасно које је то људско или мањинско право конкретно ограничено. Право странке на приступ суду је гарантовано као и у претходном Закону јер странка има постулациону способност, осим у поступку по ванредним правним лековима, а чак и обавезно адвокатско заступање не представља повреду члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, нити повреду одредаба члана 20. став 2. Устава, будући да се она не односи на прописивање услова за обављање послова пуномоћника у парничном поступку и да је у надлежности законодавца да пропише правила поступка, а самим тим и ко може бити пуномоћник, у супротном, на начин на који иницијатори тумаче одредбу члана 20. став 2. Устава,  услови за вољно заступање никад се не би могли променити. Одредба члана 85. став 1. Закона је такође у складу и са чланом 67. Устава који утврђује право на правну помоћ, начелима законите, једнаке и правичне правне заштите као и стандардима Савета Европе и упоредноправним системима. Такође се наводи да Закон није укинуо постулациону способност странке у првостепеном поступку и поступку по жалби, а обавезно адвокатско заступање је предвиђено само у поступку по ванредним правним лековима због сложености поступка. Странка која је адвокат не мора да има адвоката, а одредбом члана 85. је предвиђено заступање правних лица од стране дипломираних правника са положеним правосудним испитом запослених у том правном лицу, будући да имају исте квалификације као и адвокати, а услед праксе су специјализовани за спорове из пословних односа својих предузећа, што гарантује остварење права на закониту и правичну правну заштиту.

            Разматрајући уставност одредаба члана 85. ст. 1. и 3. Закона о парничном поступку, а полазећи од разлога  оспоравања изнетих у иницијативама, да се "укидањем могућности слободног избора пуномоћника", односно законским условљавањем да странка која не жели или из било ког разлога не може сама  да предузима радње у поступку до правноснажног окончања поступка, мора имати пуномоћника који је адвокат, а у поступку по ванредним правним лековима странку мора обавезно заступати адвокат и да ли се таквим прописивањем доводи у питање равноправност странака и ограничава право на приступ суду, и право на правну помоћ, Уставни суд је констатовао: 

            Чланом 85. Закона регулисана је постулациона  способност и вољно заступање странака у парници. Одредбама овог члана Закона задржан је принцип необавезног двојног заступања странке у парничном поступку и призната је постулациона способност парнично способним странкама. Међутим, законодавац је одступио од ранијег решења према коме је пуномоћник странке могао да буде свако пословно способно лице, под условом да се не бави надриписарством. Закон је искључио, односно код правних лица ограничио, могућност да овлашћење за заступање у парници издају лицу које није адвокат. Циљ оваквог решења, према образложењу Предлога закона је да се обезбеди дигнитет поступка и самог суда, као и правична, законита и ефикасна заштита права странака, те економичност самог поступка.

            Уставни суд је полазећи од одредаба члана 97. тачка 2. и члана 99. тачка 7. Устава Републике Србије, према којима је Народна скупштина овлашћена да законом уреди остваривање и заштиту слободе и права грађана, као и поступак пред судовима, а тиме и парнични поступак, односно правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права личности и спорова из породичних, привредних, имовинскоправних и других грађанскоправних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка, оценио да је у оквиру наведених уставних овлашћења садржано и овлашћење законодавца да уређујући поступак пропише начин заступања странака у поступку. Уставни суд констатује да на основу наведених овлашћења, држава приликом уређивања ових питања има одређену слободу  уређивања законских судских поступака, али нема и апсолутно, односно дискреционо право, већ је у вршењу ове функције законодавац ограничен Уставом, односно основним уставим принципима на којима се темељи правни поредак.

            Полазећи од тога да је Уставом утврђено да је Република Србија, поред осталог, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (члан 21. став 2.) да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), те једнаку заштиту права пред судовима (члан 36. став 1.), Уставни суд налази да странке имају право на једнаку правну заштиту, да поступак у коме се пружа правна заштита мора бити правичан, што обухвата могућност остваривања права на приступ суду, права на независан и непристрасан суд, процесну равноправност и једнакост странака у коришћењу процесних средстава.

            Иако ни Устав ни Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода изричито не помињу право на приступ суду, ово право је неодвојиво од права на правично суђење. Европски суд за људска права је у случају ''Golder против Уједињеног Краљевства'' (представка 4451/70)  изразио став да је право на приступ суду укључено у гарантије из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и да то право не сме бити условљено или отежано.

            Такође, у пракси, Европски суд за људска права право на приступ суду везује за ниже судске инстанце и првостепени поступак,  док се приступ највишој судској инстанци може сузити на различите начине, али се тада води рачуна о односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права, те оно мора бити неопходно, тј. у сврху коју Устав допушта у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.

            Прихватајући такво становиште Уставни суд је у више својих одлука (нпр. Решење IУ-28/2005 од 30. априла 2009. године, Решење IУз-824/2010 од 28. маја 2010. године), које су се односиле, поред осталих, на одредбе члана 84. став 2. члана 390. став 4, члана 394. ст. 2. и 3,  члана 395, члана 401. став 2. тачка 2), чл. 404. и 417. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 124/05), којима је било уређено обавезно заступање у поступку по ванредним правним средствима, ревизији и захтеву за заштиту законитости, односно обавезно заступање странке која је физичко лице од стране адвоката у поступку по жалби са алтернативним предлогом за ревизијско одлучивање,  изразио став да је законодавац, уређујући парнични поступак, овлашћен да пропише врсте правних лекова и начин подношења тих правних лекова, те да уреди питање начина заступања странке у том поступку. Такође, Суд је тада констатовао да је и у Одлуци број IУ-181/2005 од 28. септембра 2006. године, када је оцењивао уставност, поред других, и одредбе става 2. истог члана 84. Закона о парничном поступку, стао на становиште да се прописивањем да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости не ограничавају грађани у заштити својих права, већ се захтевом за стручним заступањем, због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред највишим судом у Републици, штите права странака за чију заштиту је неопходно стручно правно знање и искуство, чиме се омогућава да се о правима и обавезама странака, одлучи делотворно и у разумном року.

            Уставни суд је и у Решењу 910/2010 од 18. марта 2012. године, оцењујући уставност, поред осталих одредаба члана 50. став 2. и члана 53. став 1. Закона о управним споровима ("Службени гласник РС", број 111/09), изразио став да је у надлежности законодавца да због сложености поступка, важности спора и ефикасности суђења пред Врховним касационим судом, као највишим судом који штити права странака пропише  да се захтев физичког лица за преиспитивање судске одлуке предаје преко пуномоћника из реда адвоката, односно  да странка која је физичко лице не може сама непосредно да преда захтев, већ то у њено име једино може да учини пуномоћник из реда адвоката. У тој одлуци је такође наведено да "Уставни суд сматра да иако је право на приступ суду део права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава, само право на приступ највишем суду, Врховном касационом суду, није неограничено право, нити се може изједначити са правом на приступ првостепеном органу. И према пракси Европског суда за људска права, право на приступ суду везује се само заа ниже судске инстанце, с обзиром на то да је у пракси тога суда заузето становиште да се приступ највишој судској инстанци може сузити на различите начине, али се тад води рачуна о односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права, те оно мора бити неопходно, тј. у сврху коју Устав допушта у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштини зајемченог права. Имајући у виду да је захтев за преиспитивање правноснажне судске одлуке Управног суда ванредно правно средство, које се подноси, сагласно члану 49. став 3. Закона о управним споровима због повреде закона, другог прописа или општег акта или повреде правила поступка која је могла бити од утицаја на решење ствари, то по оцени Уставног суда произлази да је условљавање у оспореној одредби члана 50. став 2. Закона да се када је странка физичко лице, захтев за преиспитивање правноснажне судске одлуке Управног суда предаје Врховном касационом суду пуномоћник из реда адвоката, представља легитиман, пропорционалан и нужан облик ограничења предаје овог ванредног правног средства, будући да се разлози због којих се оно може изјавити своде на правна питања и да је, сагласно члану 32. став 1. Устава, циљ да се оконча у разумном року поступак пред највишим судом у Републици".

            Међутим, оспореним одредбама члана 85. ст. 1. и 3. Закона о парничном поступку ограничен је не само приступ суду у поступку по ванредним правним лековима,  већ је ограничен  приступ и првостепеном суду уколико странка сама не предузима радње у поступку. Стога је Уставни суд разматрао да ли је овакво ограничење неопходно  и да ли задире у суштину зајемченог права на приступ суду.

У одговору доносилац акта је навео: да је решење раније важећег Закона о парничном поступку према којем је свако пословно, способно физичко лице могло бити пуномоћник пред судом било неодрживо, будући да неквалификовани пуномоћник својим непознавањем парничних процедура које захтевају правничко знање доводи до тога да странке буду ускраћене у својим правима и неравноправне уколико их не заступа адвокат, јер  неквалификовани пуномоћник није оспособљен за узимање одговорности у парничном поступку и нема иста процесна средства као странка коју је заступао адвокат. Такође се указује да се лице које је адвокат не може доводити у једнак положај са лицем које као квалификацију има пословну способност, да су  правила парничног поступка све бројнија и сложенија услед све већег броја материјално-правних односа који бивају предмет законодавног нормирања, а којима се судска заштита остварује у парничном поступку, те да је предуслов остваривања законите, правичне и једнаке правне заштите у овим споровима  квалификовано заступање, а то обезбеђују адвокати.

Тиме што је у члану 85. Закона о парничном поступку прописано да странку која сама не жели или не може да предузима радње у судском поступку, мора заступати адвокат, што значи од самог почетка првостепеног поступка, поставља се питање да ли се на овај начин ограничава приступ странке суду.

            Стога је Уставни суд имао у виду да је Уставом утврђено да се свакоме под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом и да се  законом одређује када је правна помоћ бесплатна (члан 67.).

Законом о локалној самоуправи ("Службени гласник РС", број 129/07) прописано је да општина преко својих органа у складу са Уставом и законом организује службу правне помоћи (члан 20. став 1. тачка 31).       Из наведених одредаба Устава и Закона о локалној самоуправи следи да је право на правну помоћ Уставом зајемчено право, које се остварује на два начина: преко правне помоћи које пружа адвокатура као независна и самостална професионална делатности и преко служби правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, те да је у том смислу јединица локалне самоуправе овлашћена да на сврсисходан начин уреди правну помоћ.

Обавезно заступање од стране адвоката, дакле лица коме је пружање правне помоћи професија, по природи ствари, представља  финансијски терет за заступаног и државу ставља у активну улогу да обезбеди приступачан правни поступак за утврђивање права и обавеза која су регулисана прописима, а закон из члана 67. став 3. Устава, којим би на целовит начин било уређено када је правна помоћ бесплатна, није донет.

Закон о адвокатури  ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 24/12) у члану 66. тачка 7) и чл. 73. и 74. прописује да Адвокатска комора Србије и адвокатске коморе у њеном саставу организују пружање бесплатне правне помоћи у складу са законом, да адвокатска комора може да организује бесплатно пружање правне помоћи на свом подручју или на делу тог подручја самостално или на основу уговора који закључује са јединицом локалне самоуправе у складу са законом, те да је адвокатска комора обавезна да судовима и другим органима на свом подручју достави листу адвоката који могу да пруже правну помоћ странкама у судском или управном поступку, а мерила за утврђивање те листе уређују се актом надлежне адвокатске коморе у складу са законом. Међутим, закон којим би се уредило питање бесплатне правне помоћи није донет.

Са друге стране, Закон о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05, 61/05 и 54/09), одредбама чл. 195. и 213. прописује да се синдикатом у смислу Закона о раду сматра самостална демократска организација запослених у коју се они добровољно удружују ради заступања, представљања, унапређена и заштите својих професионалних, радних, економских, социјалних, културних и других појединачних и колективних интереса; да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан, ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом, да синдикални представник који је одређен да заступа запосленог у радном спору са послодавцем пред арбитром или судом, има право на плаћено одсуство са рада за време заступања.

                Одредбама чл. 436. до 441. Закона о парничном поступку уређен је као посебан поступак - "Поступак у парницама из радних односа", тако што је прописано да се, ако у одредбама ове главе није другачије прописано, у парницама из радних односа сходно примењују остале одредбе овог закона. Осталим одредбама те главе Закона није уређено заступање странака, што значи да се сходно примењују остале одредбе овог закона, па и члан 85. став 1, приликом заступања запослених у радним споровима.

Конвенција Међународне организације рада број 87 о синдикалним слободама и заштити синдикалних права  ("Службени лист ФНРЈ-Међународни уговори", број 8/58) у члану 3. гарнтује да радничке и послодавачке организације имају право на доношење својих статута и административних правила, слободних избора својих представника, организовање свога управљања и делатности и формулисање свога акционог програма, а да се јавне власти морају уздржавати од сваке интервенције такве природе која би имала за циљ ограничење овога права или ометање законског извршења, а у члану 8. став 2. - да се не може националним законодавством наносити повреда, нити исто примењивати на начин на који би се могла нанети повреда гарантија предвиђених овом конвенцијом.

 Конвенција Међународне организације рада број 98. о примени принципа права организовања и колективног преговарања ("Службени лист ФНРЈ-Међународни уговори", број 11/58) у члану 1. предвиђа да радници треба да користе одговарајућу заштиту против свих дела дискриминације у материји запослења која би могла да буде штетна по синдикалну слободу.

            Имајући у виду све наведено и да је чланом 4. став 1. и чланом 194. став 1. Устава  утврђено да је правни поредак јединствен, а да закон из члана 67. став 3. Устава, којим би на целовит начин било уређено када је правна помоћ бесплатна, није донет, Уставни суд налази да се основано може   поставити питање:

            - да ли се ограничењем из члана 85. став 1. Закона у парничном поступку према коме странке могу да предузимају радње у поступку лично или преко пуномоћника, који мора да буде адвокат, у делу који гласи: "који мора да буде адвокат", нарушава начело једнакости у остваривању права на приступ   првостепеном суду странци која сама не предузима радње у поступку из ма ког разлога, као једног од елемената права на правично суђење и права на  једнаку заштиту права гарантованих у одредбама чл. 32. и 36. Устава и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, односно да ли право на приступ суду по својој природи подразумева и слободу сваке странке у поступку пред првостепеним судом да изабере не само да ли ће га, већ и ко ће га заступати у том поступку;

            - да ли се прописаним ограничењем у избору пуномоћника ограничава чланом 67. Устава зајемчено право грађана да правну помоћ могу добити и од службе правне помоћи основаних у јединицама локалне самоуправе;

            - да ли је са становишта уставног начела о јединству правног поретка наведена законска одредба у оспореном делу у колизији са одредбама Закона о раду којима се на системски начин уређују права запослених и остваривање тих права, а међу којима је и право запосленог да његове интересе у постпку пред судом штити и заступа синдикат, те да ли је у том смислу оспорена одредба несагласна са конвенцијама Међународне организације рада као потврђеним међународним уговорима;

            - да ли оспорено законско решење представаља вид посредне дискриминације грађана по основу имовног стања, забрањене чланом 21. Устава, будући да се, са једне стране, примање бесплатне правне помоћи предвиђено Законом о адвокатури организује "у складу са законом", а да у правном поретку Републике Србије још увек нема закона који уређује ово питање и да је, са друге стране, Законом о парничном поступку признавање права странци на бесплатну правну помоћ могуће само уколико су испуњени тим законом прописани услови, а чију испуњеност суд цени у сваком конкретном спору; ово из разлога што спорна законска одредба у суштини значи да је свако ко не испуњава Законом о парничном поступку прописане услове да му се призна право на бесплатну правну помоћ, а који су битно везани и за његову тешку материјалну сигурацију у којој се налази, уколико реално нема средстава да ангажује пуномоћника - адвоката, принуђен да искључиво сам заступа своје интересе пред судом.

            На основу изнетог, Уставни суд је оценио да се основано поставља питање сагласности одредбе члана 85. став 1.  у делу који галси:  "који мора да буде адвокат"  Закона о парничном поступку са уставним гаранцијама из члана 4. став 1, члана 21. став 2, члана 32. став 1, члана 36. и члана 67. Устава потврђеним међународним уговорима, те је, сагласно одредби чл. 53. став 1. Закона о Уставном суду, покренуо поступак за оцену уставности ове одредбе Закона о парничном поступку.

            Међутим, поводом  оспорене одредбе става 3. члана 85. Закона  о парничном поступку којом је прописано да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат, а полазећи од чињенице да је и у овом предмету,  готово истоветним разлозима у односу на чл. 21. и 36. Устава, Уставни суд у Решењу IУ 28/2005 од 30. априла 2009. године, поводом одредбе члана 84. став 2. претходног Закона о парничном поступку, готово идентичне садржине као оспорена одредба важећег закона,  као што је наведено, изразио став да се том одредбом Закона не нарушава право на једнаку заштиту права и право на правно средство из члана 36. Устава.

            Имајући у виду да се ванредна правна средства која се подносе,  сагласно одредбама чл. 403. до 435. важећег Закона о парничном поступку, због битне повреде таксативно набројаних повреда парничног поступка, те погрешне примене материјалног права, то по оцени Уставног суда произлази да је условљавање у оспореној одредби члана 85. став 3. Закона да странку мора да заступа адвокат у поступку по ванредним правним лековима, изузев ако је сама адвокат, представља легитиман, пропорционалан и нужан облик ограничења изјављивања ових ванредних правних средстава, будући да се разлози због којих се она могу изјавити своде, готово по правилу на сложена правна и процесна питања и да је, сагласно члану 32. став 1. Устава, циљ да се оконча у разумном року поступак пред највишим судом у Републици.

            Имајући у виду наведено Уставни суд је констатовао да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да је оспорена одредба члана 85. став 3. Закона несагласна  члану 32. став 1, односно члану 36. Устава, те је стога одбацио иницијативу у овом делу као неприхватљиву, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду.

Иницијатива којом је изнето мишљење да је оспорена одредба члана 85. став 1. Закона "нејасна и контрадикторна сама себи" и "неуставна и контрадикторна" са осталим одредбама Закона, и то због тога "што странка  самостално не може да се заступа", одбачена је сагласно члану 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, као очигледно неоснована, будући да се разлози иницијативе заснивају на погрешном тумачењу садржине наведене одредбе Закона према којој странка може лично да предузима радње у поступку. Такође, одбачене су, сагласно члану 36. став 1. тачка 1), односно тачка 5) Закона о Уставном суду, због ненадлежности, односно непостојања претпоставки за вођење поступка и одлучивање Суда, и иницијативе којима је тражена измена члана 85. Закона додавањем новог става, односно којима је тражено да се цео Закон "прогласи неуставним", а без навођења уставноправних разлога. Стога су и захтеви за обуставу извршења и примене оспорених одредаба Закона, одбачени због непостојања претпоставки за вођење поступка и одлучивање, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона.

            Одредбе ст. 1. и 4. члана 170. Закона којима је прописано да ће суд у току читавог поступка да призна странци право на бесплатну правну помоћ кад је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова  поступка, (члан 168. став 2.), ако је то нужно ради заштите права странке, односно ако је то прописано посебним законом  (оспорени став 1.), да бесплатног пуномоћника поставља и разрешава председник суда по редоследу са списка адвоката из члана 81. став 1. овог закона (оспорени став 4.), оспорене су наводом да одредба члана 170. утврђује, "условно право странци на бесплатну правну помоћ", с тим што о овом праву конститутивним решењем  одлучује суд ако нађе да је то нужно ради заштите права странке или ако је то прописано посебним законом. "Додатни услови за одређивање бесплатне правне помоћи" прописани су у члану 168. став 4. Закона, према коме суд цени све околности, а нарочито узима у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и приходе и имовину које имају странка и чланови њене породице. Стога из досадашње праксе парничних судова произлази, по мишљењу иницијатора, да се бесплатна помоћ третира као тзв. сиромашко право, тј. признаје се лицима неповољног имовинског стања. Међутим, супротно томе, стандард тумачења Европског суда за људска права је шири, на шта се указује у случају ''Airey против Ирске''. Право на бесплатну правну помоћ не сме зависити само од имовинског стања парничне странке, него и од посебног значаја који конкретан спор има за странку. На овај начин ограничење  права на бесплатну правну помоћ садржано у члану 170. Закона, које се ослања на имовинске прилике странке из члана 168. став 4. Закона представља ограничење у односу на тумачење Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чиме се крши члан 18. став 3. Устава. Разлоге оспоравања  одредбе члана 170. став 4. Закона, односно наводе "да се бесплатни пуномоћник поставља искључиво међу адвокатима", иницијатори нису посебно образлагали, већ су истакли да "важи све што је речено" у иницијативи за члан 85. Закона који се односи на пуномоћнике.

У одговору Народне скупштине на овакве наводе иницијативе истиче се да је чланом 170. Закона уређено признавање права на бесплатну правну помоћ и прописано да се такво право може признати током читавог поступка, када је странка потпуно ослобођена трошкова поступка и ако је то нужно ради заштите права странке. У осврту на навод иницијатора да се ова одредба везује за слабо имовно стање као услов за признавање права на бесплатну правну помоћ и позивање на поједине одлуке Европског суда за људска права, истичу се и другачије одлуке тога суда. Наиме, Европски суд за људска права је прихватио да код ограничења каква су она која се односе на малолетнике, ментално оболела лица, парничаре који су банкротирали и оне који шиканирају друге или теже нелегитимном циљу, приступ суду зависи од карактера самог парничара. Даје се и пример предмета ''Airey против Ирске'' у коме је изражен став да се понекад може присилити држава да обезбеди помоћ адвоката онда кад је таква помоћ неопходна да би остварио делотворни приступ суду или зато што је правно заступање обавезно кад је то предвиђено законом у неким високим странама уговорница, у случају разних врста парница или због сложености самог поступка или предмета. С обзиром на то да не постоји опште право на правну помоћ у грађанско-правним предметима, судија је дужан да процени да ли интереси правде изискују да неуки парничар добије правну помоћ ако нема средстава да је плати. Право на бесплатног заступника не постоји по аутоматизму већ се признаје полазећи од одређених критеријума, а ако је странка доброг имовног стања, не би требало да јој се призна право на бесплатну правну помоћ ако она ту правну помоћ може сама да плати. Наводи се и идентично решење из правила 92 Европског суда за људска права према коме ће правна помоћ бити одобрена ако председник већа сматра да је то неопходно како би случај био на одговарајући начин представљен пред судом и ако подносилац представке нема довољно средстава да сноси трошкове поступка у целини или делимично. Указује се и на став 3. исте одредбе члана 170. Закона према коме поједини рокови за предузимање радње од које зависи заштита права странке почињу да теку од достављања решења којим је одлучено о захтеву странке за бесплатну правну помоћ, што значи да она не може трпети штетне последице док се не одлучи о њеном захтеву за признавање права на бесплатну правну помоћ.

Разматрајући уставност оспорених одредаба члана 170. ст. 1. и 4. Закона, Уставни суд је констатовао да се одредбама  чл. 168. до 173. Закона  о парничном поступку, у одељку "Ослобађање од плаћања трошкова поступка", уређује ослобађање од плаћања трошкова поступка, и то тако што је одредбама чл. 168. и 169. Закона уређено право на ослобођење од плаћања трошкова поступка, а одредбама члана 170. Закона право на бесплатну правну помоћ, односно право на бесплатног пуномоћника, док је одредбама чл. 171. до 173. Закона уређено финансирање правне помоћи (у којим случајевима, из чијих средстава, могућност укидања права на те трошкове и коначно сношење тих трошкова). Уставни суд је такође констатовао да из одредаба чл. 168. и 169. Закона произлази да ће првостепени суд одлуком, на предлог странке (уз који се наводе чињенице и докази којима се потврђују те чињенице), ослободити од плаћања трошкова поступка странку која захтева ослобађање од трошкова а која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси ове трошкове, шта обухвата ослобођење од плаћања од трошкова поступка, да се ослобођење може односити и само на плаћање таксе, у складу са посебним законом и које околности суд цени приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка. Према ставу 4. члана 168. Закона, суд цени све околности а нарочито узима у обзир вредност предмета спора, број лица које странка издржава и имовину које имају странка и чланови њене породице, а према члану 168. ставу 2. Закона, ослобођење од плаћања трошкова поступка обухвата ослобођење од плаћања таксе и ослобођење од полагања предујма за трошкове сведока, вештака, увиђаја и судских огласа.

Полазећи од одредбе члана 67. Устава којом се свакоме под условима одређеним законом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна, Уставни суд је нашао да је законодавац овлашћен да утврди услове за остваривање бесплатне правне помоћи, а што подразумева ко ће, у којој ситуацији, под којим условима, у ком облику и од кога, а у обиму који Устав допушта, примити бесплатно правну помоћ.

С обзиром на то да је оспореном одредбом члана 170. став 1. Закона прописано да да ће суд у току читавог поступка да призна странци право на бесплатну правну помоћ кад је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова  поступка (члан 168. став 2.), ако је то нужно ради заштите права странке, односно ако је то прописано посебним законом, и да, као што је наведено, закон о бесплатној правној помоћи није донет, Уставни суд је констатовао да, сагласно члану 168. став 4. Закона о парничном поступку, суд има овлашћење да приликом доношења одлуке о ослобођењу од плаћања трошкова поступка цени све околности, а не само имовинске прилике странке и чланова њене породице и да ослободи странку која према свом општем имовном стању није у могућности да сноси те трошкове, у потпуности (сагласно ставу 2.) или само од плаћања таксе у складу са посебним законом (сагласно ставу 3.).

Како из оспорене одредбе члана 170. став 1. Закона произлази,  да ће суд у току читавог поступка да призна странци право на бесплатну правну помоћ кад је странка потпуно ослобођена од плаћања трошкова  поступка, (члан 168. став 2.), ако је то нужно ради заштите права странке, односно ако је то прописано посебним законом, то даље значи, по налажењу Уставног суда, да се бесплатни пуномоћник одређује странци кад је то прописано посебним законом  или уколико је то нужно ради заштите права странке којој је "сиромашко право" признато у целини, а не и у случају делимичног ослобођења од плаћања трошкова поступка (само такси), што је ствар оцене поступајућег судије и зависи од свих околности, а не само од имовног стања странке.

С обзиром на то да из оспорене одредбе члана 170. став 1. Закона не произлази закључак иницијатора да је право на бесплатног пуномоћника ограничено "само" у случају "лошег" имовног стања парничне странке, већ ће странка остварити право на бесплатну правну помоћ ако суд оцени да је то нужно након оцене свих околности, то је и тумачење иницијатора садржине оспорене одредбе чланом 170. став 1. Закона погрешно и представља његово виђење оспорене садржине ове одредбе. Стога произлази да је иницијатива у том делу очигледно неоснована, па је Уставни суд сагласно члану 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду иницијативу за оцену уставности одредбе члана 170. став 1. Закона одбацио.

Такође, Уставни суд је и иницијативу којом је оспорена одредба члана 170. став 4. Закона одбацио, будући да је иницијатор као разлог оспоравања ове одредбе, према којој бесплатног пуномоћника поставља и разрешава председник суда, по редоследу са списка адвоката из члана 81. став 1. овог закона, навео то што се "бесплатни пуномоћник поставља искључиво међу адвокатима". Уставни суд указује на то да је опредељење законодавца да ли ће бесплатна правна помоћ бити обезбеђена путем заступања од стране адвоката, као лица које континуирано обавља пружање правне помоћи или на други начин, у домену овлашћења законодавца да одређена питања уређује у складу са својом законодавном политиком, и у том смислу не може бити предмет оцене Уставног суда, јер Уставни суд, сагласно одредбама члана 167. Устава није надлежан да одлучује о целисходности појединих законских решења. Стога је сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду иницијатива у том делу одбачена.

            Одредбе члана 193. Закона према којима је лице које намерава да поднесе тужбу против Републике Србије дужно да пре подношења тужбе Републичком јавном правобранилаштву достави предлог за мирно решење спора, осим ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе, с тим што предлог за мирно решење спора мора да садржи све податке из члана 192. овог закона (став 1.), да подношењем предлога из става 1. овог члана настаје застој рока застарелости у трајању од 60 дана (став 2.), да се ако у року из става 2. овог члана Републички јавни правобранилац не одговори на предлог, сматра да предлог није прихваћен и у том случају лице из става 1. овог члана може да поднесе тужбу надлежном суду (став 3.); да ће суд одбацити тужбу као недозвољену, ако није поднет предлог става 1. овог члана, односно ако није протекао рок из става 2. овог члана (став 4.), оспорене су наводом да су ове одредбе противне члану 36. став 1. Устава, будући да је део комплексног права на правично суђење - процесна једнакост парничних странака, без обзира да ли су странке физичка или правна лица и независно од својстава странака. Иницијатор сматра да је оспореном одредбом члана 193. Закона држава као тужена страна (укључујући и јединице локалне самоуправе) стављена у привилеговани положај у односу на све остале тужене у парничном поступку. Привилегије се састоје у томе што је једино, кад држава треба да буде тужена, уведен принцип обавезне медијације, мимо општег режима заснованог на добровољности, а изузетак је једино кад је за подношење тужбе предвиђен преклузивни рок. Осим тога држави је остављен дуг рок од чак 60 дана да одговори на понуду за медијацију, а за странку је то дилаторни рок пре чијег истека не сме да поднесе тужбу против државе. Иницијатор сматра да се у поступку медијације , ако до њега дође, може очекивати решавање спора путем моћи, јер споразум између јавног правобраниоца и тужиоца има снагу извршне исправе, док се медијација по општем режиму завршава вансудским поравнањем које нема снагу изврше исправе. С обзиром на то да је тужилац само донекле заштићен застојем рока застарелости док тече рок за одговор на понуду медијације или сама медијација, за тужиоца могу тећи рокови, нпр. рок одржаја, јер и држава може стећи право својине одржајем, а питање је од кад теку рокови за ренту, односно да ли се она исплаћује од дана подношења захтева за медијацију или дана подношења тужбе. Указује се да и бројне правне последице оспорене одредбе нису јасне, што читаву одредбу чини нејасном и доводи до правне несигурности и негирања ефикасности уставног начела владавине права утврђеног у члану 3. Устава. Такође истиче да захтев за прецизношћу правне норме и предвидљивости њене последице чине саставни део правне сигурности и владавине права гарантоване чланом 3. Устава, што потврђује и пракса Европског суда за људска права у случају ''Sunday times против Уједињеног Краљевства''.

Поводом ове одредбе Закона, у одговору Народне скупштине се истиче да су Препоруком Р (86) 12 Комитета министара Савета Европе о мерама за спречавање и смањивање преоптерећености судова, у складу са чланом 15б Статута Савета Европе, позване државе чланице да предузму мере ради пријатељског решења спора, односно закључења поравнања између странака и то или ван суда или пре судског поступка или у току судског поступка. У том смислу, државама чланицама је препоручено да пропишу одговарајућу процедуре за медијацију, односно постизање судског поравнања пре покретања судског поступка, као и да пропишу надлежност одређених органа за поступање по захтевима за мирно решавање спора. Државе су позване да омогуће да поступци за мирно решавање спора буду доступни свима, пре покретања судског поступка или чак као замена за судски поступак. Такође се у одговору Народне скупштине истиче и Препорука Р (2001) 9 Комитета министара Савета Европе о алтернативама судском процесу између органа управе и приватних странака, која директно уређује ситуацију која је описана у члану 193. Закона о парничном поступку, као и Препорука Р (2002) 10 Комитета министара Савета Европе медијацији у грађанским стварима. Полазећи од наведеног, у одговору Скупштине се наводи да је прописивање покушаја мирног решења спора у члану 193. Закона у потпуности у складу са наведеним препорукама и стандардима Савета Европе, те да се оспореном одредбом Закона никоме не ускраћује право на подношење тужбе, већ се у циљу растерећења судова, али и пријатељског решавања спора, странке упућују на договор. Покретање ове процедуре изазива застој застарелости, па странка не трпи никакве штетне последице. Ако се странке не договоре у року за постизање поравнања, право на тужбу и остваривање судске заштите у парничном поступку је неспорно. Нема штетних последица, ако покушај поравнања не успе јер увек остаје могућност парничења. У одговору се указује да овакво решење постоји и у другим законима - члан 556. став 1, односно члан 557. ст. 2. и 3. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 78/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 20/09, 72/09 и 76/10), у случају лица која имају право на накнаду штете према држави због неосноване осуде. Осим тога, право на приступ суду се услед примене одредаба члана 193. Закона не губи, нити се ограничава, јер подношењем захтева за мирно решење спора странка изазива застој застарелости, а оспорене одредбе се не примењују ако је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе (нпр. тужба ради поништаја одлуке о престанку радног односа по Закону о раду, будући да тада странка може одмах да поднесе тужбу). Као пример наводи се и пракса Европског суда за људска права (пресуда ''Голдер против Уједињеног Краљевства'' од 21. фебруара 1975. године), у којој је истакнуто да право на приступ суду није апсолутно право и да сама природа овог права изискује обавезу државе да га уреди (оно може варирати по времену и месту и у зависности од потреба и ресурса заједнице и појединца), иако такво уређивање никада не сме бити на штету суштине самог права, нити сме бити у супротности с другим правима прописаним Европском конвенцијом. Ограничење је могуће само под условима да се тежи легитимном циљу и ако постоји разумни однос сразмерности између коришћених средстава и циља коме се тежи. По мишљењу Народне скупштине, одредбе члана 193. Закона су у складу са овим критеријумима. Највећи број парница пред првостепеним судовима су оне које су покренуте против Републике Србије, аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, па је због тога оспорено законско решење мера која тежи легитимном циљу (растерећење судова), при чему је ограничење сразмерно, јер не тече рок застарелости, односно долази до застоја застарелости. Стога странке нису ускраћене у праву на приступ суду, већ се ради о једном застоју у трајању од 60 дана, током којег не могу наступити штетне последице. Застој је прописан у интересу мирног решења спора, што препоручују и означене препоруке Савета Европе, а протеком рока од 60 дана, ако се мирно решење не постигне, право на приступ суду постоји у пуном обиму.

Разматрајући основаност изнетих навода, а крећући се у границама навода и захтева у инцијативи, Уставни суд је констатовао да су одредбама члана 193. Закона уређена  потпуно нова правила за вансудски начин решавања спорова у којима се као потенцијални тужени јављају Република Србија и јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе. Уставни суд је нашао да је уређивање услова и начина прописивања правила обавезног претходног споразумног решавања спорова у домену уставне надлежности законодавног органа утврђене у члану 97. тачка 2. Устава, према коме Република Србија уређује, поред осталог остваривање и заштиту слобода и права грађана, поступак пред судовима и другим државним органима.

Уставни суд констатује да из оспорене одредбе члана 193. Закона произлази да подношење предлога за покушај мирног решења спора представља специфичну процесну претпоставку о којој је суд дужан да води рачуна по службеној дужности, уколико је тужена Република Србија или јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе и да рок од 60 дана за изјашњавање о предлогу за мирно решавање спора представља процесну сметњу за вођење парнице, будући да је у ставу 4. прописана дужност суда да одбаци тужбу као недозвољену ако тужилац не поступи по тој одредби, осим кад су посебним прописима прописни изузеци од овог правила.

По налажењу Уставног суда, то што је обавеза покушаја претходног мирног решења спора прописана само за случај потенцијално тужене Републике Србије, не значи да се доводи у питање "процесна једнакост парничних странака", што би, по мишљењу иницијатора било противно члану 36. став 1. Устава, будући да је остваривање заштите права пред судом условљено само претходним покушајем мирног решења спора, што је свакако у интересу обе потенцијално парничне странке. У том смислу се, по оцени Уставног суда, оспорене одредбе  Закона не могу довести у везу са правом на једнаку заштиту права које је зајемчено чланом 36. става 1. Устава. С обзиром на то да се и одредбама омогућава да се спор реши пре упуштања у сложени  и скуп парнични поступак, а да се он реши једноставније, брже и економичније, остваривањем захтева према Републици Србији најширег круга правних субјеката који могу бити у спору са државом, то се овим одредбама не "ствара привилегован положај за државу", нити се повређује принцип једнакости из члана 21. Устава, јер се под истим условима и у истим роковима даје право свим лицима која намеравају да поднесу тужбу против Републике Србије да покушају мирно решавање спора. Стога је, по налажењу Суда, неосновано позивање иницијатора и на повреду равноправности, јер Устав не познаје принцип једнакости као општи, апстрактни појам који се у свакој правној ситуацији подједнако односи на све правне субјекте, већ гарантује правну једнакост, у оквиру исте категорије правних субјеката.

Такође, по оцени Суда, ни прописивање рока од 60 дана за изјашњење о предлогу за мирно решење спора од дана подношења предлога, као и прописивање правног дејства тог рока (да се протеком тог рока ствара фикција о одбијању предлога за мирно решење спора), отклоњена је могућност да потенцијални тужени својим понашањем одложи коначно решење спора, а потенцијални тужилац је овлашћен да настави преговоре и по истеку рока, а један је од основних елемената за утврђивање правне сигурности и примерено је циљу да се поступак оконча у разумном року.

Уставни суд налази да то што је споразум о мирном решавању спора са Републиком Србијом, у својој суштини, материјалноправни уговор и извршна исправа не онемогућава приступ суду, будући да ће једнаку заштиту права пред судом остварити сваки тужилац који поднесе тужбу без обзира да ли је био овлашћен да ту тужбу поднесе одмах и безусловно или је подношењу тужбе морало претходити предузимање одређених других радњи. Такође, ни разлози оспоравања према којима наведене законске одредбе прејудицирају "решавање спора путем моћи, јер споразум између Републичког јавног правобранилаштва и тужиоца има снагу извршне исправе", не представљају основ за утврђивање неуставности одредаба члана 193. Закона. Ово стога што је управо таквим прописивањем елиминисана  могућност да се  поводом спора који је решен мирним путем поново води парница, а такође омогућено је да споразум унесе пуну извесност у правне односе странака, што пружа и могућност да потраживање утврђено споразумом буде принудно остварено, чиме странке могу додатно бити мотивисане да споразумно реше свој спор.

Иницијативом се указује на то "да бројне правне последице оспорене одредбе нису јасне што читаву одредбу чини нејасном и доводи до правне несигурности" и наводе примери рока одржаја, те се поставља и питање од кад теку рокови за ренту, да ли моментом подношења предлога или моментом подношења тужбе. Уставни суд констатује да последице једног правног института не морају бити уређене истим законом, већ оне могу бити уређене и другим законима. Тако је у одредбама члана 30. став 3. Закона о основама својинскоправних односа ("Службени лист СФРЈ", бр. 6/80, 36/90, "Службени лист СРЈ", број 29/96 и "Службени гласник РС", број 115/05) прописано да се на прекид, односно застој одржаја сходно примењују одредбе о прекиду, односно застоју застарелости потраживања. Како је чланом 193. став 2. Закона  о парничном поступку прописано да подношењем предлога за мирно решавање спора наступа застој застаревања то значи да наступа и застој рока за стицање права својине путем одржаја. Такође, подношење предлога за мирно решење спора није обавезно кад је посебним прописом предвиђен рок за подношење тужбе, што значи да тад не може доћи до губитка права тужиоца, а како ни обавеза исплате накнаде штете у виду новчане ренте не настаје у тренутку подношења тужбе већ у тренутку доношења судске одлуке, то се подношењем предлога за мирно решење спора са Републиком Србијом не дира у право оштећеног на накнаду до тада доспеле штете.

            Отуда не стоји навод иницијатора да "бројне последице оспорене одредбе нису јасне и да то чини читаву одредбу нејасном и доводи до правне несигурности и негирања ефикасности уставног начела владавине права из члана 3. Устава", будући да последице овог правног института нису неуређене.

Стога је Уставни суд констатовао да изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да су оспорене одредбе члана 193. Закона несагласне члану 3. и члану 36. став 1. Устава, те је иницијативу као неприхватљиву одбацио, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду.

Одредбе члана 499, односно члана 500. Закона, којима је уређен поступак за заштиту колективних права и интереса грађана супротне су, по мишљењу иницијатора, одредбама члана 43. став 1. и члана 46. Устава, односно оредбама члана 36. става 1. Устава, будући да из оспорених одредаба члана 499. Закона није јасно нити о каквој се тврдњи ради, да ли о оној која се јавно износи у виду саопштења, изјава, интервјуа, конференције за медије итд. и која се јавно преноси путем медија, нити о којој врсти "делатности тужиоца се ради", да ли је у питању политичка, нека друга јавна делатност или пословна делатност, па се може очекивати да "овакву тужбу поднесу политичари, јавни функционери, пословни људи", а уз то тужени, носилац колективних интереса је широко и неодређено постављен, тако да ове нејасне одредбе Закона доводе до ограничења противно члану 43. став 1. Устава, док се за одредбе члана 500. Закона наводи да су "противне принципу процесне једнакости гарантоване у члану 36. став 1. Устава. Осим тога, овим одредбама Закона ограничава се слобода мишљења и изражавања утврђена у члану 46. Устава, док и стандард из чл. 10. и 15. Европске конвенције захтева да ограничење слободе изражавања мора бити легално, легитимно, неопходно и пропорционално. По мишљењу иницијатора, ти стандарди су спроведени у члану 9. ст. 1. и 2. Закона о јавном информисању, али су оспореним Законом о парничном поступку дерогирани. Наиме, одредбе члана 499. Закона су нејасне, а и ограничење је непропорционално будући да се одредбом члана 499. став 1. тачка 2) Закона "тужени обавезује на ћутање чиме се и медији обавезују на ћутање", што је супротно експлицитном уставном стандарду из члана 46. став 2. Устава, будући да само неопходност заштите права и угледа других може да представља оправдано ограничење слободе изражавања. Осим тога, није извесно да ли ће се у случају медијски пренесене тврдње тужилац позвати на посебне одредбе Закона о парничном поступку о заштити колективних права и интереса или на одредбе Закона о јавном информисању. То што важи за став 1. тачку 2) оспореног члана 499. Закона важи и за став 2. истог члана, будући да се ту ради о противтужби коју правно или физичко лице подноси у текућем поступку против удружења, односно организације за заштиту колективних права и интереса. Осим тога и одредбе члана 500. став 1. Закона стављају у неравноправан положај заступника туженог, чланове органа туженог, као и лица која у име туженог иступају у јавности. Нигде другде у Закону, наводи иницијатор, није прописано да се поред правног лица могу тужити и његови органи, а нарочито  је са тим неспојива тужба против заступника правног лица. Иницијатор сматра да су оваквим приступом лица овлашћена за заступање, чланови органа као и лица која иступају у јавности у име удружења, савеза удружења и других организација која штите колективна права и интересе грађана, а међу њима као најучесталије, организације за заштиту људских права, законски  дискриминисани, што је противно члану 36. став 1. Устава. Одредба члана 500. став 2. Закона, по мишљењу иницијатора, је такође противна принципу процесне једнакости гарантоване у члану 36. став 1. Устава, будући да парнични суд одмерава висину накнаде штете слободном оценом  и "изгледа да претходне радње" које се односе на примену члана 232. Закона не треба да обавља, него да непосредно одмерава висину накнаду штете слободном оценом. Осим тога, ова одредба "дестимулише вођење парница за заштиту колективних права и интереса, као и праћење тих парница у средствима јавног информисања, јер је један од услова за подношење тужбе за накнаду штете, да је суд одбио тужбени захтев удружења, савеза удружења и других организација за заштиту колективних права и интереса грађана из члана 495. Закона". Тиме је "овако конструисан услов за остваривање права на накнаду штете из члана 500. став 2. противан гаранцији слободе мишљења из члана 46. и процесној гаранцији једнакости странака пред судом из члана 36. став 1. Устава.

У одговору Народне скупштине на наводе иницијативе поводом оспорених одредаба чл. 499. и 500. Закона, истиче се да увођење посебног поступка за заштиту колективних права потрошача захтевала Директива Савета Европске уније 93/13 од 5. априла од 1993. године, а у погледу  непоштених одредаба у потрошачким уговорима и Директива 2005/29 Европског парламента и Савета од 11. маја 2005. године, која се односи на непоштене праксе у трговачким односима на унутрашњем тржишту. Имајући у виду одредбе чл. 36. и 43. Устава, које утврђују право на једнаку заштиту права и на правна средства, односно слободу мишљења и изражавања, као и релевантне документе Европске уније, Народна скупштина сматра да је законодавац био дужан да уреди поступак за заштиту потрошача у индивидуалним споровима између потрошача и трговаца, али и поступак за заштиту колективних права и интереса. Потребу за постојањем посебног поступка за заштиту колективних права и интереса наметао је нпр. Закон о забрани дискриминације ("Службени гласник РС", број 22/09) и због тога у Закону постоје два нова парнична поступка, и то поступак у потрошачким споровима (Глава XXXV) и поступак за заштиту колективних права и интереса грађана (Глава XXXVI). Поступак за заштиту колективних права и интереса, истиче се у одговору Народне скупштине, постоји и у упоредном праву (нпр. Немачка, Швајцарска и др.). Накнаду штете по члану 500. Закона може се досудити само ако је тужбени захтев из члана 498. истог закона одбијен као неоснован, што значи да је правноснажном пресудом утврђено да тужилац из члана 500. Закона није повредио колективна права и интересе и да је праћењем поступка у јавности дошло до повреде угледа и посебних интереса тужиоца. Дакле, ради се о пословним интересима, чији субјекти могу бити трговински ланци, предузеће и друго, а не политичари и јавни функционери, како се то истиче у иницијативи. Тужбом из члана 500. Закона могу бити тужене организације којима је заштита колективног права и интереса законом призната делатност. То нису медији, нити је то Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности, нити Заштитник грађана, нити је то Републичка радиодифузна агенција, како то тврде иницијатори, јер то нису организације којима је законом призната делатност заштите колективних права и интереса. Тврдње иницијатора да се овим поступком ускраћује право на јавну критику су у потпуности неосноване јер је чланом 1. Закона прописано да се овим законом уређују правила поступка за пружање судске правне заштите по којима се поступа и одлучује у парницама за решавање спорова насталих поводом повреде права и личности и спорова из породичних, радних, привредних, имовинско-правних и других грађанско-правних односа, осим спорова за које је посебним законом прописана друга врста поступка, што значи да се одредбе Закона не примењују ако је за неки спор посебним законом приписана посебна врста поступка. Слобода мисли и изражавања гарантована чланом 46. Устава и чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и слобода не уређује се Законом о парничном поступку, нити се њиме може ограничити. На поступак поводом захтева за одговор, односно исправку информације и друге сличне поступке, наводи се у одговору Народне скупштине, примењују се процесне одредбе Закона о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 4/11), а одредбе Закона о парничном поступку само сходно, на она питања која нису уређена Законом о јавном информисању. Положај државних функционера у области јавног информисања уређен је чланом 9. Закона о јавном информисању и није предмет уређивања Закона о парничном поступку, што се јасно види из одредбе члана 1. Закона о парничном поступку. У случају да су њихова права повређена у области јавног информисања, она се штите по одредбама Закона о јавном информисању, а не по одредбама Закона о парничном поступку којима се уређује заштита колективних права и интереса. Отуда, и ако би државни функционер или политичар поднео тужбу због повреде права на приватни живот, или тужбу ради пропуштања објављивања информације, односно тужбу којом тражи новчану накнаду штете због објављивања нетачне, непотпуне  информације или друге информације чије је објављивање забрањено (чл. 46, 71. 79. Закона о јавном информисању), поступак се води у складу са Законом информисању, а не у складу са одредбама Закона о парничном поступку којима се уређује заштита колективних права и интереса.

Разматрајући основаност изнетих навода, Уставни суд је констатовао да је одредбама чл. 494. до 505. Закона у Делу трећем, у одредници "Посебни поступци", у Глави XXXVI, уређен "Поступак за заштиту колективних права и интереса грађана", и да је то нови посебан парнични поступак који у домаћем процесном систему до сада није постојао.

            Такође, Суд је констатовао да је у члану 494. Закона прописано да се, ако у одредбама ове главе или посебним законом није другачије прописано, у поступку за заштиту колективних права и интереса сходно примењују остале одредбе овог закона, што значи правила опште парничне процедуре, а да је у члану 495. Закона, регулисана на општи начин активна легитимација у овим поступцима, тако што су удружења, њихови савези и друге организације основане у складу са законом, кад је то законом прописано овлашћени да, под Законом прописаним условима из става 2. тог члана, покрену поступак за заштиту колективних права и интереса грађана, док је одредбама члана 496. Закона прописана могућност да на страни тужиоца, у својству умешача са положајем јединственог супарничара приступе и друга лица која су овлашћена на подношење тужбе, односно да могу да се умешају и трећа лица чији су колективни интереси и права повређени радњама туженог, а у члану 497. Закона уређена је стварна и месна надлежност суда, док је одредбама члана 498. Закона прописано шта се тужбом може захтевати: забрана предузимања активности од које прети повреда права и интереса грађана које је тужилац законом овлашћен да штити; уклањање постојеће повреде колективних права и интереса грађана или штетних последица поступања туженог и успостављање пређашњег стања, стања у коме таква повреда више не би могла да настане или стања које приближно одговара стању које је постојало пре повреде; утврђивање недопуштености радње којом су повређени колективни интереси и права грађана, те објављивање пресуде којом је усвојен тужбени захтев из разлога наведених у тач. 1) до 3) овог члана у средствима јавног информисања, о трошку туженог.

Одредбама члана 499. Закона, чији су став 1. тач. 2) и 3) и став 2. оспорени, прописано је да ако удружења, њихови савези и друге организације из члана 495. став 1. овог закона тврде да неко лице обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси грађана, то лице може да поднесе тужбу којом ће да захтева: да се утврди да предузетим радњама није угрозио, односно повредио колективна права и интересе грађана, односно да их није повредио на недопуштен начин (став 1. тачка 1)); да се удружењу, њиховим савезима и другим организацијама из члана 495. став 1. овог закона забрани одређена радња, а нарочито иступање у јавности у вези са тврдњом да тужилац обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси (оспорени став 1. тачка 2.); накнаду штете причињене неистинитим изношењем или преношењем тврдњи (оспорени став 1. тачка 3)); објављивање пресуде којом је усвојен тужбени захтев у средствима јавног информисања о трошку туженог (став 1. тачка 4)), те да тужилац из става 1. овог члана може захтеве за пресуду да истакне и противтужбом у поступку покренутом против њега тужбом из члана 498. овог закона (оспорени став 2.).

            Оспореним одредбама члана 500. Закона прописано је да тужбом из члана 499. овог закона тужилац може да обухвати, као тужене  и лица која су овлашћена да заступају лице из члана 495. став 1. овог закона, чланове његових органа, као и лица која у његово име иступају у јавности (став 1.); да тужилац из става 1. овог закона може да тражи да суд лице из члана 495. став 1. овог закона и лице из става 1. овог члана осуди на накнаду штете чију ће висину суд да утврдити по слободној оцени (члан 232.), под условом да је одбијен као неоснован тужбени захтев истакнут у тужби из члана 498. овог закона и да је вођењем тог поступка, а посебно његовим праћењем у средствима јавног информисања, теже повређен углед и пословни интерес тужиоца (став 2.).

            Осталим одредбама ове главе, односно одредбама чл. 501. до 505. Закона, прописана је могућност одређивања привремене мере до окончања поступка (члан 501.), немогућност да се до окончања поступка по тужбама из чл. 498. и 499. овог закона по истоветном захтеву покрене други поступак, могућност да суд у пресуди којом усваја захтеве из ових тужби одлучи да жалба не задржава извршење или да одреди краћи рок од прописаног рока за испуњење чинидбе која је наложена туженом (чл. 502. и 503.), могућност да физичка и правна лица у посебним парницама за накнаду штете истичу повреду колективних права и интереса грађана која је утврђена правноснажном пресудом у поступку за заштиту колективних права и интереса грађана из члана 498. Закона, те сходну примену одредаба ове главе кад потрошач покрене поступак због неправичних уговорних одредби и непоштеног пословања у складу са законом којим се уређује заштита потрошача (чл. 504. и 505.).

            Уставни суд налази да из одредаба чл. 499. и 500. Закона, које су оспорене, произлази да је овим одредбама Закона прописана активна легитимација за подношење тужбе лица за које удружење, савез удружења и друге организације тврде да обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси грађана и шта то лице тужбом може да захтева, а то је поред осталог, да се удружењу, њиховим савезима и другим организацијама из члана 495. став 1. овог закона забрани одређена радња, а нарочито иступање у јавности у вези са тврдњом да тужилац обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси, те накнаду штете причињене неистинитим изношењем или преношењем тврдњи, или објављивањем пресуде у средствима јавног информисања о трошку туженог, а да пасивно легитимисана лица могу бити и лица која су овлашћена да заступају  удружења, њихове савезе и друге организације, чланове њигових органа, као и лица која у њихово име иступају у јавности, те да се тужбом може тражити да се сва ова лица осуде на накнаду штете чију ће висину суд утврдити по слободној оцени, под условом да је одобијен као неоснован тужбени захтев истакнут у тужби  из члана 498. Закона и да је вођењем тог поступка, а посебно његовим праћењем у средствима јавног информисања теже повређен углед и пословни интерес тужиоца.

            Из наведеног произлази да одредбе члана 499. Закона упућују на одредбе члана 495. став 1, а одредбе члана 500. на одредбе члана 499. и члана 495. став 1. овог Закона, како у погледу лица која могу бити обухваћена тужбом оног лица за које се тврди да обавља делатност на начин на који се отежавају колективна права и интереси грађана, тако и у погледу тужбеног захтева тог лица, а све то упућивањем на члан 498. Закона и да је дошло до теже повреде угледа и пословног интереса тужиоца.

            Уставни суд констатује да је захтев за одређеношћу правне норме саставни део начела владавине права и да метода упућивања једне правне норме на садржај друге, која као у конкретном случају у оспореним одредбама чл. 499. и 500. Закона упућује на садржај треће, сама по себи не мора кршити законе правне сигурности, али само дотле, докле год је меродавна правна норма на крају таквог нормативног ланца упућивања, приступачна, јасна одређена и без садржајних противречности. Осим тога, у члану 494. Закона прописано је да се одредбе ове главе супсидијерно примјењују ако посебним законом није другачије прописано, а супсидијерно и остале одредбе овог закона.

            С обзиром на то да се иницијативом указује како на нејасноћу оспорених одредаба Закона тако и на ограничење слободе мишљења и изражавања, те поставља питање да ли ће се у случају медијски пренесене тврдње тужилац позвати на посебне одредбе Закона о парничном поступку о заштити колективних права и интереса или на одредбе Закона о јавном информисању, Уставни суд је имао у виду и одредбе Закона о јавном информисању ("Службени гласник РС", бр. 43/03, 61/05, 71/09, 89/10 и 41/11). Наиме, тим законом уређује се право на јавно информисање као право на слободу изражавања мишљења, као и права и обавезе учесника у процесу јавног информисања (члан 1. став 1.). Према  члану 1. став 2. и члану 2. истог закона, право на јавно информисање обухвата нарочито, поред осталог, слободу изражавања мисли, слободу прикупљања, истраживања, објављивања и ширења идеја, информација  и мишљења, а јавно информисање не подлеже цензури. У одредби члана 38. Закона прописано је да је забрањено објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лице због њиховог припадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело. Чланом 39. Закона  уређено је подношење тужбе због повреде забране говора мржње тако што је прописано да лице на које се као припадника групе лично односи информација из члана 38. овог закона има право да поднесе тужбу суду против аутора информације и против одговорног уредника јавног гласила у коме је информација објављена, којом може да захтева забрану њеног поновног објављивања и објављивања пресуде на трошак тужених (став 1.), а да против аутора и одговорног уредника тужбу може поднети и свако правно лице чији је циљ заштита слободе и права човека и грађанина као и организација чији је циљ заштита интереса група из члана 38. овог закона (став 2.), с тим што ако се информације из члана 38. овог закона лично односе на одређено лице, правно лице, односно организација из става 2. овог члана може поднети тужбу само уз пристанак лица на које се информација односи (став 3.), а у парницама по тужбама из ст. 1. до 3. овог члана сходно се примењују одредбе закона којима се уређује парнични поступак (став 4.). 

            Полазећи од одредаба члана 43. став 1. и члана 46. Устава  којима се јемчи слобода мисли, савести, уверења и вероисповести, право да се остане при свом уверењу или вероисповести или да се они промене према сопственом избору (члан 43. став 1.), односно јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје, и утврђује да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (члан 46.), Уставни суд је констатовао да Устав не уређује посебно садржај гаранције која укључује слободу мисли и савести, а да ограничењу  подлеже само слобода изражавања. Наиме, Устав допушта могућност да се законом ограничи слобода изражавања, у границама и обиму који Устав допушта у основним одредбама члана 18. став 2. и члана 20. Устава, а као разлоге који могу бити основ за ограничење слободе изражавања утврђује заштиту права и угледа других, чување ауторитета и непристрасности суда и заштиту јавног здравља, морала, демократског друштва и националне безбедности Републике Србије, и то само уколико је то неопходно.

             Такође, и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода у члану 10, поред осталог,  утврђује да свако има право на слободу изражавања, да ово право укључује слободу поседовања сопственог мишљења, примања и саопштава информација и идеја без мешања јавне власти и без обзира на границе, да пошто коришћење ових слобода повлачи за собом дужности и одговорности, оно се може подвргнути формалностима, условима ограничењима или казнама прописаним законом и неопходним у демократском друштву у интересу националне безбедности, територијалног интегритета или јавне безбедности, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, заштите угледа, или права других, спречавања  откривања обавештења добијених у поверењу или ради очувања ауторитета и непристрасности судства.

            Разматрајући уставност одредаба члана 499. став 1. тач. 2) и 3) и става 2, те члана 500. Закона о парничном поступку, Уставни суд сматра да се основано може поставити као спорно уставно-правно питање да ли ове одредбе Закона, које су уз то и материјалноправног карактера, па им није место у процесном закону, представљају правне норме које су довољно предвидљиве тако да странке могу стварно и конкретно знати не само своја права и обавезе како би се према њима могле понашати, односно да ли неодређено, непрецизно и недопуштено преносе делове овлашћења законодавца на субјективно решавање судске власти.

            Наиме, у члану 494. Закона прописано је да се одредбе ове главе супсидијерно примјењују ако посебним законом није другачије прописано, а супсидијерно и остале одредбе овог закона. Из наведеног произлази да може доћи до мешања општих категорија и врсти поступака и да садржина свих осталих норми ове главе Закона захтева посебну прецизност, будући да захтев за приступачношћу, јасноћом, одређеношћу и садржајном непротивречношћу, у поступцима у којима се супсидијерно примењују мора бити што већи, јер у супротном, уколико постоји несигурност у поступку изналажења и примене меродавне правне норме долази до отежавања коришћења неког права.

             Имајући у виду оспорене одредбе члана 499. став 1. тач. 2) и 3) и става 2, те члана 500. Закона о парничном поступку и наведене одредбе Закона о јавном информисању, Уставни суд сматра да се основано може поставити питање да ли ове одредбе Закона показују могућност установљења њиховог правог смисла, а тиме и да ли удовољавају захтевима правне сигурности и правилима која произлазе из права на приступ суду, односно права на правично суђење из чл. 32. и 36. Устава.

            Осим тога, полазећи од тога да Устав дозвољава ограничење слободе изражавања само ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, а оспореном одредбом члана 499. став 1. тачка 2) Закона о парничном поступку се прописује могућност да суд забрани иступање у јавности удружења, његовог савеза и друге организације основане у складу са законом, због тврдње да неко лице обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси, Уставни суд је нашао да се основано поставља питање да ли и сама тврдња о томе да неко лице обавља делатност на начин на који се угрожавају колективна права и интереси може представљати оправдано и Уставом допуштено ограничење слободе изражавања утврђене у члану 46. став 3. Устава, односно да ли је такво законско ограничење легално, легитимно, неопходно и пропорционално, будући да Устав дозвољава такво законско ограничење само ако је неопходно ради заштите права и угледа других. Стога је Уставни суд нашао да се основано поставља питање сагласности  одредбе члана 499. став 1. тачка 2) Закона и са гаранцијама из члана 43. став 1. и члана 46. Устава и члана 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.

            На основу изнетог, Уставни суд је нашао да се основано поставља питање сагласности одредаба члана 499. став 1. тач. 2) и 3) и става 2.  и  члана 500. Закона о парничном поступку са гаранцијама људских права и слобода из члана 32. став 1, члана 36, члана 43. став 1. и члана 46. Устава и потврђених међународних уговора.

            Међутим, како у поступку оцењивања уставности и законитости, Уставни суд сагласно члану 54. став 1. Закона о Уставном суду није ограничен захтевом иницијатора, а Суд и поводом осталих одредаба ове главе Закона,  односно чл. 494. до 505. Закона, налази да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговором, будући да су у непосредној правној вези са оспореним одредбама овог дела Закона, то је, сагласно одредби члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, покренут поступак за утврђивање неуставности и сагласности са потврђеним међународним уговором свих одредаба Главе XXXVI Закона, односно чл. 494. до 505. Закона.

 

III

 

Налазећи да се основано поставља питање сагласности са Уставом  и сагласности са  потврђеним међународним уговором одредаба члана 85. став 1. у делу који гласи: "који мора бити адвокат" и чл. 494. до 505. Закона о парничном поступку, Уставни суд је, на основу члана 53. став 1. Закона о Уставном суду, решио као у тачки 1. изреке.

Суд је иницијативе чијим разлозима није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности и сагласности са  потврђеним међународним уговором одредаба члана 85. став 3, члана 170. ст. 1. и 4. и члана 193. Закона, као неприхватљиве одбацио, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду и решио као у тачки 2, а иницијативе које су очигледно неосноване, односно за које Суд није надлежан, одбачене су сагласно члану 36. став 1. тачка 5) односно тачка 1) те је решено као у тач. 3. и 4. изреке. Будући да при таквом исходу разматрања нису испуњене процесне претпоставке из члана 56. Закона о Уставном суду за одлучивање Суда по захтевима за обуставу извршења појединачног акта, односно радње донете или извршене на основу ових одредаба Закона, Суд је ове захтеве одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду и закључио као у тачки 5. изреке.

            Полазећи од наведеног Уставни суд је на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) члана 46. тач. 1), 3) и 5) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда, донео Решење као у изреци.

 

 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА