Преглед документа IУз-882/2010

Уставни суд, у саставу: председник др Драгиша Б. Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, др Горан Илић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, Милан Станић, др Драган Стојановић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. јануара 2013. године, донео је

 

Р Е Ш Е Њ Е

 

1. Покреће се поступак за утврђивање неуставности одредаба члана 2. став 2, члана 10. тач. 6), 10), 11), 12), 13) и 15), члана 11. став 3, члана 12, члана 13. тачка 3), члана 14, члана 15. тачка 7), члана 19. став 2, члана 20. тач. 1) до 4) и чл. 23. до 27. Закона о националним саветима националних мањина („Службени гласник РС“, број 72/09).

           2. Решење из тачке 1. доставити Народној скупштини ради давања одговора.
           3. Рок за давање одговора је 60 дана од дана достављања Решења.
           4. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба члана 15. тач. 5) и 6), члана 16. став 3. и чл. 32. и 33. Закона из тачке 1.
          5. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности чл. 5, 17. и 18, члана 19. став 1, члана 21, члана 22. тачка 1), чл. 29, 31, 32. и 33, члана 41. став 2. тачка 7), члана 44. ст. 1. и 2, чл. 47, 48, 52. и 54, члана 56. став 1, чл. 57, 115, 134. и 137. Закона из тачке 1.  

 

О б р а з л о ж е њ е

 

I

 

            Уставном суду је поднето више иницијатива за покретање поступка за оцену уставности већег броја одредаба Закона о националним саветима националних мањина („Службени гласник РС“, број 72/09).

            Иницијативом од 14. маја 2010. године оспорене су одредбе чл. 29, 31, 32. и 33. Закона, којима се уређују поједина питања избора националних савета (право да се националне мањине определе за један од два прописана начина избора – члан 29, одређивање шта све обухвата изборно право припадника националне мањине – члан 31, дефинисање активног бирачког права – члан 32. и дефинисање пасивног бирачког права – члан 33.), из разлога што иницијатор сматра да је оспореним одредбама припаднику националне мањине ускраћено право да бира и да буде биран за члана националног савета националне мањине ако се није уписао у посебан бирачки списак, што је супротно одредбама чл. 47, 52. и 75. Устава, пошто, по мишљењу иницијатора, свако условљавање, па макар оно било и у корист припадника националне мањине, значи да остваривање уставних права није слободно и да је припадник националне мањине дужан да се изјасни о својој националној припадности.

            Иницијатива од 24. маја 2010. године је поднета „против незаконитих радњи од стране Демократске странке, Министарства за људска и мањинска права, Министарства за здравље, Министарства за Косово и Метохију, Министарства иностраних послова, Министарства за рад и социјалну политику, органа локалних самоуправа“. Иницијатива не садржи одредбе Закона у односу на које се тражи покретање поступка, већ је њена садржина усмерена на одређене радње у спровођењу поступка избора за национални савет.

            Иницијативом од 31. маја 2010. године тражена је оцена уставности одредбе члана 33. Закона, којом је прописано да за члана националног савета не може бити биран припадник националне мањине који обавља функцију судије, тужиоца или судије Уставног суда. Иницијатор сматра да оспорена одредба није у складу са начелом о забрани сукоба интереса из члана 6. Устава, јер је њоме сужен круг „јавних функција и функционера“ на које се односи закон којим се уређује спречавање сукоба интереса.

            Иницијативом од 1. јуна 2010. године оспорене су одредбе чл. 29, 31, 32, 47, 48. и 52. Закона (изборни поступак, активно и пасивно бирачко право, као и општа правила о посебном бирачком списку националних мањина – чл. 47, 48 и 52.). Оцена уставности је тражена у односу на одредбе чл. 20. и 42. Устава. Подносиоци иницијативе износе да су оспорене одредбе „накарадне“, да је њима „омогућен марифетлук и манипулација са личним подацима о националној припадности грађана“, да је ово „малтретирање грађана“, да су тиме грађани доведени у ситуацију „да се ’преиспитују’ о својој националној припадности“, да је „код оваквог накарадног решења ... нарочито било дегутантно ...“.

            Иницијативом од 2. јула 2010. године оспорене су одредбе члана 2. став 2, члана 5, члана 10. тач. 6), 10), 11), 12), 13) и 15), чл. 11. до 22, чл. 23. до 27, чл. 29, 31, 32, 33, члана 41. тачка 7), члана 44. ст. 1. и 2, члана 47. став 1, члана 54, члана 56. став 1, чл. 57. и 115. (у иницијативи погрешно означен као члан 114.). Разлози оспоравања појединих одредаба Закона и одредбе Устава у односу на које се истиче њихова неуставност дати су у делу образложења овог решења у коме је Уставни суд испитивао постојање претпоставки за вођење поступка и основаност тврдњи иницијатора за покретање поступка у односу на сваку од оспорених одредаба.

            Иницијативом од 14. октобра 2010. године оспорена је одредба члана 134. Закона, којом је као прелазно решење предвиђено да Извршни одбор Савеза јеврејских општина Србије врши функцију националног савета и да је председник Савеза јеврејских општина члан Савета Републике Србије за националне мањине, као и одредба члана 137. Закона, којом је, као једном од завршних одредаба, предвиђено да се ступањем на снагу овог закона врши општи избор, односно реизбор свих националних савета. Не наводећи одредбе Устава у односу на које тражи оцену уставности оспорених законских одредаба, подносилац износи да му је повређено и ускраћено право да учествује у изборима за национални савет јеврејске националне мањине.

            Иницијативом од 31. јануара 2011. године тражена је, између осталог, оцена уставности одредаба члана 19. став 1. у делу који гласи: „обављање новинско-издавачке и радио-телевизијске делатности“ и става 2. истог члана Закона, као и одредбе члана 24. став 1. тачка 3) Закона. Оспореним одредбама Закона уређује се право националног савета да може оснивати установе и привредна друштва за обављање новинско-издавачке и радио-телевизијске делатности, као и могућност преноса оснивачких права на национални савет. Иницијатор образлаже из којих разлога, по његовом мишљењу, оспорене одредбе Закона нису у сагласности са уставним начелом о јединству правног поретка из члана 4. став 1. Устава и начелом о непосредној примени људских и мањинских права утврђеног одредбама члана 18. ст. 2. и 3. Устава, а са аспекта сагласности наведених законских норми са чланом 10. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и одговарајућих докумената Парламентарне скупштине Савета Европе.

            Коначно, иницијативом од 13. октобра 2011. године оспорене су одредбе чл. 19. до 21. Закона којима су уређене „надлежности националних савета у области обавештавања“, као и одредбе чл. 23, 24. и 25. Закона (одредбе о ништавости појединачних правних аката, о преносу оснивачких права и о односу националних савета са републичким органима). Иницијатор, као прво, указује да национални савет националне мањине није државни орган, нити орган политичко-територијалне децентрализације и да зато не може имати „надлежност“, већ може само, сагласно члану 137. ст. 2. и 3. Устава, обављати поједина јавна овлашћења која му се законом повере. Стога сматра да је несагласна са Уставом законска норма према којој Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, као оснивачи јавних предузећа и установа у области јавног информисања које врше информисање на језику националне мањине, могу, у споразуму са националним саветом, на национални савет у целини или делимично пренети оснивачка права на том јавном предузећу или установи. Ово из разлога што се, супротно изричитом уставном одређењу да се јавна овлашћења преносе искључиво законом, у конкретном случају њихов пренос врши у форми споразума са националним саветом. Иницијатор налази да оспорена законска решења нису у сагласности ни са одредбом члана 137. став 4. Устава према којој јавне службе могу основати само Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, а не и национални савети националних мањина. Везано за пренос оснивачких права на јавним предузећима и установама у области информисања подносилац иницијативе указује и на несагласност овог законског решења са одредбама члана 1. Устава који Републику Србију одређује као државу српског народа и свих грађана који у њој живе, члана 182. став 1. Устава који аутономну покрајину одређује као аутономну територијалну заједницу у којој грађани остварују право на покрајинску аутономију (пошто национални савет националне мањине представља тело „које оличава само један etnos“), затим члана 97. Устава, према коме је Република Србија надлежна да, између осталог, обезбеђује остваривање слобода и права грађана и систем у области јавног информисања, члана 79. Устава којим је гарантовано право припадника националних мањина на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику и са дужношћу Републике из члана 81. Устава. Иницијатор указује да се одредбе члана 20. ст. 1. до 4. Закона којима се предвиђа учешће националног савета националне мањине у поступку избора органа Радиодифузне установе Србије и Радиодифузне установе Војводине не могу подвести под уставни концепт самоуправе и колективних права националних мањина у сфери обавештавања, те оспорене законске одредбе, по мишљењу иницијатора, излазе изван оквира уставног одређења из члана 75. став 2. Устава да припадници националних мањина, путем колективних права, непосредно или преко својих представника, учествују у одлучивању само о појединим питањима везаним, између осталог, за своје обавештавање. Уставност оспорених одредаба Закона иницијатор оспорава и са становишта права сваког грађанина да под једнаким условима ступа у јавне службе и на јавне функције, зајемченог чланом 53. Устава. У односу на оспорену одредбу члана 23. Закона, иницијатор истиче да се прописивањем да су „противзаконити, односно ништави“ сви појединачни акти донети без одговарајућег предлога или мишљења националног савета, „читав систем управљања Радиодифузном установом Србије и Радиодифузном установом Војводине доводи у зависност од мишљења тела која оличавају етницитете што је супротно начелима грађанске демократије на које се Устав позива“. Подносилац иницијативе даље указује да се одредбом члана 24. Закона Републици, аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе намеће обавеза да на иницијативу националног савета пренесу оснивачка права над одговарајућим установама, што „противречи уставној позицији Владе“, као и других органа који у име Републике, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе врше права и обавезе оснивача, а такође представља и задирање у сферу Уставом гарантоване покрајинске аутономије и локалне самоуправе. Износећи разлоге оспоравања одредаба члана 25. Закона којима је уређен однос националних савета са републичким органима, иницијатор истиче да се овим одредбама нарушава Уставом утврђени положај Народне скупштине и Владе, посебно прописивањем обавезе да се пре разматрања и одлучивања о питањима која су „у надлежности“ националних савета од њих затражи мишљење и да се поступак прибављања мишљења уреди пословницима тих органа. У том смислу, иницијатор указује и на то да је прописана обавеза супротна члану 105. став 2. тачка 6. Устава, према коме Народна скупштина, већином гласова свих народних посланика, слободно одлучује о Пословнику о свом раду. На крају, иницијатор закључује да оспорена законска решења „нарушавају заснованост Републике Србије на владавини права и начелима грађанске демократије, јер телима која оличавају етносе, а не грађане преносе широка овлашћења за одлучивање о питањима која увелико превазилазе значај мањинске самоуправе и нарушавају уставни положај многих органа и служби у Републици Србији“.

 

II

 

            Законом о националним саветима националних мањина („Службени гласник РС“, број 72/09) уређене су надлежности националних савета националних мањина (у даљем тексту: национални савети) у области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма, поступак избора националних савета, њихово финансирање и друга питања од значаја за рад националних савета.

            Оспореним и са њима повезаним одредбама Закона је прописано:

 

''Члан 2.

 

            Ради остваривања права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина у Републици Србији могу да изаберу своје националне савете.

            Национални савет представља националну мањину у области образовања, културе, обавештавања на језику националне мањине и службене употребе језика и писма, учествује у процесу одлучивања или одлучује о питањима из тих области и оснива установе, привредна друштва и друге организације из ових области'' (оспорени став 2.).

 

''Члан 5.

 

            Национални савет може да стиче и отуђује покретну и непокретну имовину, а на основу одлуке надлежног органа може да буде и корисник средстава у јавној својини, у складу са законом'' (оспорени члан 5.).

 

''Члан 10.

 

            Национални савет, у складу са законом и својим статутом, преко својих органа самостално:

1)      доноси и мења статут националног савета;

2)      доноси финансијски план, финансијски извештај и завршни рачун;

3)      располаже сопственом имовином;

4)      одлучује о називу, симболима и печату националног савета;

5)      утврђује предлоге националних симбола, знамења и празника националне мањине;

6)      оснива установе, удружења, фондације, привредна друштва у областима културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма и другим областима од значаја за очување идентитета националне мањине'' (оспорена тачка 6));

7)      ''предлаже представника националне мањине у савету за међунационалне односе у јединици локалне самоуправе;

8)      установљава и додељује признања;

9)      иницира доношење и прати спровођење закона и других прописа из области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма;

10)  учествује у припреми прописа и предлаже измену и допуну прописа којима се уређују Уставом грантована права националних мањина у области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма'' (оспорена тачка 10));

11)  ''предлаже посебне прописе и привремене мере у областима у којима се остварује право на самоуправу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини'' (оспорена тачка 11));

12)  ''покреће поступак пред Уставним судом, Заштитником грађана, покрајинским и локалним омбудсманом и другим надлежним органима, када процени да је дошло до повреде Уставом и законом гарантованих права и слобода припадника националних мањина'' (оспорена тачка 12));

13)  покреће поступак из тачке 12) овог члана у име припадника националне мањине, уз претходно прибављено писмено овлашћење'' (оспорена тачка 13));

14)  ''заузима ставове, покреће иницијативе и предузима мере у вези са свим питањима која су непосредно повезана са положајем, идентитетом и правима националне мањине;

15)  одлучује о другим питањима која су му поверена законом, актом аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе'' (оспорена тачка 15) у делу који гласи: „актом аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе“).

 

''Члан 11.

 

            Национални савет може, у складу са законом, оснивати установе васпитања, образовања, ученичког и студентског стандарда и вршити права и обавезе оснивача.

            Установе из става 1. овог члана национални савет оснива самостално или заједно са Републиком, аутономном покрајином, јединицом локалне самоуправе или другим правним лицем, у складу са законом.

            Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе као оснивачи установа из става 1. овог члана могу у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет'' (оспорени став 3.).

 

''Члан 12.

 

            У установама предшколског васпитања и образовања, и основног и средњег образовања и васпитања чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, у којима се образовно-васпитни рад изводи и на језику националне мањине, или у којима се изучава говор, језик или култура националне мањине као посебан наставни предмет, национални савет:

У установама ученичког и студентског стандарда чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, национални савет:

Национални савет националне мањине чији језик није у службеној употреби ни у једној јединици локалне самоуправе има права из става 2. тач. 1) до 4) овог члана у јединици локалне самоуправе у којој припадници националне мањине коју он представља чине више од 1% укупног становништва према резултатима последњег пописа становништва.

У области високог образовања у установама чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, национални савет даје мишљење о кандидатима предложеним за органе руковођења и управљања високошколске установе на којој се настава у целини или делимично изводи на језику националне мањине'' (оспорени члан 12.).

 

 

''Члан 13.

 

Национални савет:

1)        предлаже Националном просветном савету опште основе предшколског програма, наставне планове и програме основног и средњег образовања и васпитања и основе васпитног програма, за садржаје који изражавају посебност националне мањине, а нарочито из области историје, музичког васпитања и ликовне уметности;

2)        предлаже Националном просветном савету програм основног и средњег образовања и васпитања за језик националне мањине и језик, односно говор, националне мањине са елементима националне културе;

3)        даје мишљење Националном просветном савету на наставне програме српског језика, као нематерњег'' (оспорена тачка 3));

4)        ''предлаже министру надлежном за послове образовања мере и програм васпитног рада са ученицима у установама ученичког стандарда, који се односе на афирмацију међуетничке толеранције и мултикултурализма;

5)        даје мишљење на школски и васпитни програм установа за које је утврђено да су од посебног значаја за националну мањину.''

 

''Члан 14.

 

            Ако се образовно-васпитни рад остварује на језику националне мањине, Национални просветни савет предлаже министру надлежном за послове образовања давање одобрења за коришћење уџбеника и наставних средстава чији садржаји изражавају посебности националне мањине уз претходну сагласност националног савета.

            Министар надлежан за послове образовања даје одобрење за коришћење домаћих или увезених уџбеника на језику националне мањине у образовно-васпитном раду, на предлог националног савета'' (оспорени члан 14.).

 

''Члан 15.

 

Национални савет у складу са законом:

1)        предлаже једног кандидата за заједничку листу кандидата за избор чланова Националног просветног савета;

2)        даје мишљење у поступку доношења акта о мрежи предшколских установа и основних школа у јединици локалне самоуправе у којој је у службеној употреби језик националне мањине или у којој се образовно-васпитни рад изводи на језику националне мањине;

3)        утврђује образовно-васпитне установе од посебног значаја за образовање националне мањине; ако је укупан број установа већи од четири, за установе од посебног значаја може се прогласити највише једна четвртина од укупног броја установа у којима се настава изводи и на језику националне мањине; ако је укупан број таквих установа мањи од четири, установом од посебног значаја може се прогласити једна од установа у којима се настава изводи на језику националне мањине, односно и на језику националне мањине; у случају националне мањине на чијем језику се не изводи настава, правила из ове тачке се сходно примењују на установе у којима се изучава језик или говор са елементима културе националне мањине;

4)        даје мишљење министру надлежном за послове образовања у поступку утврђивања мреже средњих школа и установа ученичког и студентског стандарда;

5)        даје мишљење министру надлежном за послове образовања у поступку давања сагласности на обављање делатности школе ван седишта школе у којој се настава изводи на језику националне мањине'' (оспорена тачка 5));

6)        предлаже оснивачу, Републици, аутономној покрајини или јединици локалне самоуправе осамостаљивање издвојеног одељења школе у којем се настава изводи на језику националне мањине'' (оспорена тачка 6));

7)        ''даје мишљење у поступку утврђивања броја ученика за упис у средњу школу, као и у поступку давања сагласности на број ученика за стицање стручне оспособљености, преквалификације, доквалификације и специјализације'' (оспорена тачка 7));

8)        ''даје мишљење министру надлежном за послове образовања у поступку давања сагласности на отварање одељења на језику националне мањине за мање од 15 ученика;

9)        установама ученичког и студентског стандарда даје мишљење у поступку расподеле места у тим установама;

10)         даје мишљење у поступку расподеле средстава из буџета Републике, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе која се додељују путем јавног конкурса установама и удружењима у области образовања;

11)         установљава стипендије из сопствених средстава и својим актима прописује критеријуме и поступак одлучивања о додели стипендије и спроводи поступак за додељивање;

12)         одређује представника у Националном просветном савету који учествује у његовом раду без права одлучивања, када се на језику националне мањине изводи настава у оквиру образовног система, а када Национални просветни савет разматра питања од значаја за образовање националне мањине;

13)         одређује свог представника у Националном савету за високо образовање који је пуноправни члан овог савета када се на језику националне мањине у целини или делимично изводи настава у оквиру високог образовања;

14)         обавља и друге послове из ове области утврђене законом или другим прописима.''

 

''Члан 16.

 

            Национални савет може, у складу са законом, оснивати установе културе ради очувања, унапређења и развоја културне посебности и очувања националног идентитета националне мањине и вршити права и обавезе оснивача.

            Установе из става 1. овог члана национални савет оснива самостално или заједно са Републиком, аутономном покрајином, јединицом локалне самоуправе или другим правним лицем, у складу са законом.

            Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе као оснивачи установа из става 1. овог члана могу у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет'' (оспорени став 3.).

 

''Члан 17.

 

            У установама културе чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, за које национални савет утврди да су од посебног значаја за очување идентитета националне мањине, национални савет:

1)        именује једног члана управног одбора установе;

2)        даје мишљење о предложеним члановима управног одбора установе;

3)        даје мишљење у поступку избора директора установе.

            Ако више националних савета утврди да је нека установа у области културе од посебног значаја за очување, унапређење и развој посебности и националног идентитета националне мањине, национални савети именују по једног члана управног одбора из става 1. тачка 1) овог члана'' (оспорени члан 17.).

 

''Члан 18.

 

Национални савет:

 

1)        утврђује које су установе и манифестације у области културе од посебног значаја за очување, унапређење и развој посебности и националног идентитета одређене националне мањине;

2)        утврђује стратегију развоја културе националне мањине;

3)        утврђује која су покретна и непокретна културна добра од посебног значаја за националну мањину;

4)        покреће поступак пред надлежним органом или установом за утврђивање статуса законом заштићених покретних и непокретних културних добара од значаја за националну мањину;

5)        предлаже предузимање мера заштите, санације и реконструкције културних добара из става 1. тачка 4) овог члана;

6)        даје мишљења и предлоге у поступку израде просторних и урбанистичких планова у јединици локалне самоуправе у којој се налазе културна добра из става 1. тачка 3) овог члана;

7)        предлаже обустављање извршења просторних и урбанистичких планова ако сматра да се тиме угрожавају културна добра из става 1. тачка 3) овог члана;

8)        даје претходно мишљење надлежном органу у поступку издавања дозволе за премештање непокретног културног добра из става 1. тачка 3) овог члана на нову локацију;

9)        даје мишљење у поступку оснивања или укидања библиотека или организационих јединица библиотека који имају фонд књига на језику националне мањине;

10)         даје предлог за расподелу средстава која се додељују путем јавног конкурса из буџета Републике, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе установама, манифестацијама и удружењима националне мањине у области културе;

11)         предлаже најмање једног кандидата за заједничку листу кандидата за избор Националног савета за културу;

12)         одређује свог представника у Националном савету за културу који, без права одлучивања, учествује у његовом раду када се разматрају питања од значаја за културу националне мањине;

13)         одлучује о другим питањима која су му поверена законом, актом аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе'' (оспорени члан 18.).

 

''Члан 19.

 

            Национални савет може, на начин утврђен законом, самостално или заједно са другим правним лицем, оснивати установе и привредна друштва за обављање новинско-издавачке и радио-телевизијске делатности, штампања и репродукције снимљених медија и вршити права и обавезе оснивача.

            Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе као оснивач јавних предузећа и установа у области јавног информисања које у целини или претежно врше информисање на језику националне мањине могу у споразуму са националним саветом у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет'' (оспорени члан 19.).

 

 

''Члан 20.

 

Национални савет:

 

1)        даје мишљење у поступку именовања чланова управног одбора, програмског одбора и генералног директора Радиодифузне установе Србије, ако та установа емитује програм на језику националне мањине'' (оспорена тачка 1));

2)        даје мишљење у поступку именовања чланова управног одбора, програмског одбора и генералног директора Радиодифузне установе Војводине, ако та установа емитује програм на језику националне мањине'' (оспорена тачка 2));

3)        ''утврђује критеријуме за избор одговорног уредника програма на језику националне мањине у установи јавног сервиса'' (оспорена тачка 3));

4)        предлаже управном одбору радиодифузне установе именовање одговорног уредника програма на језику националне мањине од кандидата који се пријаве и испуњавају услове конкурса'' (оспорена одредба тачке 4));

5)        ''даје мишљење о кандидатима за одговорног уредника програма на језицима националних мањина у радиодифузној установи у којој се именује одговорни уредник за више програма на језицима националних мањина.''

 

 

''Члан 21.

 

Национални савет:

1)        усваја стратегију развоја информисања на језику националне мањине, у складу са стратегијом Републике Србије;

2)        даје предлоге Републичкој радиодифузној агенцији приликом израде Стратегије развоја радиодифузије;

3)        даје предлог за расподелу средстава која се додељују путем јавног конкурса из буџета Републике, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе правним и физичким лицима која обављају информисање на језику националне мањине;

4)        разматра извештаје Управног и Програмског одбора Радиодифузне установе Србије и Радиодифузне установе Војводине и даје предлоге и препоруке о програмима на језику националне мањине;

5)        даје мишљење и предлоге Савету Републичке радиодифузне агенције, у вези са информисањем на језику националне мањине;

6)        одређује представника у Савету Републичке радиодифузне агенције који учествује у његовом раду без права одлучивања, када се разматрају питања у вези са информисањем на језику националне мањине;

7)        обавља и друге послове из ове области утврђене законом и другим прописима'' (оспорени члан 21.).

 

''Члан 22.

 

Национални савет:

 

1)        утврђује традиционалне називе јединица локалне самоуправе, насељених места и других географских назива на језику националне мањине, ако је на подручју јединице локалне самоуправе или насељеног места језик националне мањине у службеној употреби; називи које је утврдио национални савет постају називи у службеној употреби поред назива на српском језику и објављују се у „Службеном гласнику Републике Србије”, а у случају националних савета чије је седиште на територији Аутономне Покрајине Војводине у „Службеном листу Аутономне Покрајине Војводине”'' (оспорена тачка 1));

2)        ''предлаже надлежном органу истицање назива јединица локалне самоуправе, насељених места и других географских назива на језику националне мањине;

3)        предлаже утврђивање језика и писма националне мањине као службеног језика и писма у јединици локалне самоуправе;

4)        предлаже промену назива улица, тргова, градских четврти, заселака, других делова насељених места и установа за које је утврђено да су од посебног значаја за националну мањину;

5)        даје мишљење у поступку утврђивања назива улица, тргова, градских четврти, заселака и других делова насељених места, ако је на подручју јединице локалне самоуправе или насељеног места језик националне мањине у службеној употреби;

6)        предлаже надлежном органу вршење надзора над службеном употребом језика и писма националне мањине;

7)        предлаже надлежним органима мере и активности за унапређење превођења прописа на језике националних мањина који су у службеној употреби;

8)        предузима мере и активности за унапређење службене употребе језика и писма националне мањине;

9)        одлучује о другим питањима из ове области која су му поверена законом, актом аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе.''

 

''Члан 23.

 

            Појединачни правни акти из чл. 12. до 15, чл. 17. и 18. и чл. 20. до 22. овог закона који су донети без одговарајућег предлога или мишљења националног савета су противзаконити, односно ништави.

            Ако национални савет и поред уредно достављеног захтева надлежног органа, у року од 30 дана не достави предлог или мишљење, акт из става 1. овог члана се доноси и без прибављеног предлога, односно мишљења'' (оспорени члан 23.).

 

''Члан 24.

 

            На иницијативу националног савета, Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе преноси у целини или делимично оснивачка права над:

1)        образовно-васпитним установама у којима се настава изводи искључиво на језику националне мањине;

2)        установама културе чија је основна делатност очување и развијање културе националне мањине;

3)        установама које обављају јавно информисање искључиво на језику националне мањине.

            На иницијативу националног савета, Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе преноси у целини или делимично оснивачка права над установама које нису обухваћене тач. 1) до 3) став 1. овог члана ако су од посебног значаја за националну мањину.

            Органи из ст. 1. и 2. овог члана са националним саветом закључују уговор о преношењу оснивачких права у целости или делимично (у даљем тексту: уговор).

            Уговор садржи међусобна права и обавезе органа из ст. 1. и 2. овог члана и националног савета.

            Уговор уређује права управљања која се преносе и годишњи обим средстава која се обезбеђују у буџету Републике, аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе за финансирање делатности установе.

            У погледу буџетског финансирања, материјални положај установа чија се оснивачка права у целини или делимично преносе не може бити неповољнији у односу на установе чија се оснивачка права не преносе на национални савет'' (оспорени члан 24.).

 

''Члан 25.

 

            Национални савет може поднети Народној скупштини, Влади и другим државним органима и посебним организацијама предлоге, иницијативе и мишљења о питањима из своје надлежности.

            Пре разматрања и одлучивања о питањима из области из члана 2. овог закона, органи из става 1. овог члана затражиће мишљење националних савета.

            Поступак прибављања мишљења уредиће се пословницима органа из става 1. овог члана.

            Национални савет може поднети иницијативу Влади за укидање, односно поништење прописа државних органа и посебних организација, који нису у складу са одредбама овог закона и других закона и прописа који се односе на националне мањине'' (оспорени члан 25.).

 

''Члан 26.

 

            Национални савети дају предлоге, иницијативе и мишљења о питањима која се односе на положај националних мањина и на очување посебности националних мањина органима аутономне покрајине и органима јединице локалне самоуправе.

            Органи аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, обавезни су да размотре предлоге, иницијативе и мишљења националних савета и да предузму одговарајуће мере.

            У поступку доношења општих аката из области које су наведене у члану 2. овог закона, органи аутономне покрајине, односно јединице локалне самоуправе, затражиће мишљење националних савета.

            Поступак прибављања мишљења уредиће се пословницима органа из става 1. овог члана'' (оспорени члан 26.).

 

''Члан 27.

 

            Национални савет, у складу са законом, сарађује са међународним и регионалним организацијама, са државним органима, организацијама и установама у матичним државама, као и са националним саветима или сличним телима националних мањина у другим државама.

            Представници националног савета учествују у преговорима или се консултују поводом преговора о закључивању билатералних споразума са матичним државама, у делу који се непосредно односи на права националних мањина.

            Представници националних савета учествују у раду мешовитих међудржавних тела чији је задатак да надзиру спровођење билатералних међудржавних споразума о заштити права одређене националне мањине'' (оспорени члан 27.).

 

''Члан 29.

 

            Избори за националне савете могу бити непосредни или путем електорске скупштине.

            Националне мањине ће се саме определити којем ће од ова два начина дати приоритет.

            Непосредни избори за националне савете одржаће се ако се до дана расписивања избора, на посебан бирачки списак националне мањине, упише више од 50% од укупног броја припадника националне мањине према последњем попису становништва, умањеног за 20%'' (оспорени члан 29.).

 

''Члан 31.

 

            Изборно право припадника националних мањина за избор националних савета укључује права припадника националне мањине да: бира чланове националног савета, буде биран за члана националног савета, предлаже кандидате за чланове националног савета, буде информисан о изборима за националне савете, о кандидатима за чланове националног савета, као и о њиховим програмима, буде уписан у посебан бирачки списак националне мањине, гласа за избор националног савета и право на заштиту права везаних за избор националног савета'' (оспорени члан 31.).

 

''Члан 32.

 

            Припадник националне мањине стиче право да бира чланове националног савета ако испуни Уставом и законом прописане опште услове за стицање активног бирачког права.

            Посебан услов за стицање активног бирачког права за непосредан избор чланова националног савета је упис у посебан бирачки списак националне мањине, у складу са одредбама овог закона.

            Посебан услов за стицање активног бирачког права за избор националног савета националне мањине путем електорске скупштине је статус електора, који се стиче према одредбама овог закона'' (оспорени члан 32.).

 

''Члан 33.

 

            За члана националног савета може бити биран припадник националне мањине који испуњава услове из члана 32. овог закона и не обавља функцију судије, тужиоца или судије Уставног суда'' (оспорени члан 33.).

 

''Члан 41.

 

            Чланови националног савета бирају се на период од четири године и могу поново бити бирани на исти положај.

            Члану националног савета престаје чланство у националном савету пре истека времена на које је изабран:

1)        подношењем оставке;

2)        ступањем на посао или преузимањем функције неспојиве са чланством у националном савету;

3)        губитком једног од општих услова за стицање активног бирачког права;

4)        ако више од годину дана не учествује у раду националног савета;

5)        у случају смрти;

6)        ако му престане пребивалиште на територији Републике Србије;

7)        ако је коначном одлуком надлежног органа брисан из посебног бирачког списка припадника националне мањине, уколико је национални савет биран непосредно'' (оспорена тачка 7));

8)    ''ако је правноснажном пресудом осуђен за кривично дело на казну затвора у трајању дужем од шест месеци.

            Дан престанка чланства у националном савету констатује национални савет на првој наредној седници после пријема обавештења о наступању разлога за престанак чланства у националном савету.

            Када члану националног савета престане мандат, његово место у националном савету заузима кандидат са изборне листе на којој се налазио члан којем је престао мандат, а којег именује предлагач листе.''

 

''Члан 44.

 

            Министарство саставља посебан бирачки списак за националне мањине које су до ступања на снагу овог закона основале национални савет'' (оспорени став 1.).

            ''У случају да национална мањина до ступања на снагу овог закона није формирала национални савет, поступак из става 1. овог члана може се покренути ако, у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона, Министарство прими захтев припадника или организације такве националне мањине, под условом да је захтев подржан судски овереним потписима најмање 5% припадника те националне мањине према последњем попису становништва. Министарство решењем одлучује о испуњености услова из захтева'' (оспорени став 2.).

            ''Ако се национална мањина определи за избор националног савета након истека рока из става 2. овог члана, да би поступак формирања посебног бирачког списка био покренут потребно је да пре расписивања наредних избора Министарство прими захтев припадника или организације такве националне мањине, под условом да је захтев подржан судски овереним потписима најмање 5% припадника те националне мањине према последњем попису становништва. Министарство решењем одлучује о испуњености услова из захтева.

            Решење Министарства из ст. 2. и 3. овог члана је коначно и против њега се може покренути управни спор.''

 

''Члан 47.

 

            Посебан бирачки списак је јавна исправа у којој се води евиденција припадника националних мањина који имају бирачко право.

            Припадници националних мањина уписују се у посебан бирачки списак добровољно.

            За сваку националну мањину води се посебан јединствени бирачки списак.

            Припадник националне мањине може бити уписан само у један посебан бирачки списак'' (оспорени члан 47.).

 

''Члан 48.

 

            Посебан бирачки списак води се по службеној дужности.

            Посебан бирачки списак је јединствен, сталан и редовно се ажурира, а посебно се ажурира у року од 15 дана од дана доношења одлуке о расписивању избора'' (оспорени члан 48.).

 

''Члан 52.

 

            Припадници националне мањине уписују се у посебан бирачки списак када испуне опште услове за стицање бирачког права прописане законом.

            Сваки грађанин са бирачким правом, припадник националне мањине, може на посебном обрасцу писмено затражити да буде уписан у посебан бирачки списак.

            Захтев за упис у посебан бирачки списак бирач подноси органу управе јединице локалне самоуправе према месту пребивалишта, у писаној форми, на посебном обрасцу који прописује Министарство и својеручно га потписује.

            У посебан бирачки списак не могу се уписати лица која су правоснажном одлуком суда лишена пословне способности. Ако су таква лица уписана у бирачки списак, брисаће се из њега, а када им се правоснажном одлуком суда врати пословна способност, поново се уписују у бирачки списак.

            Свака исправка и измена у посебном бирачком списку може се извршити само на лични захтев бирача'' (оспорени члан 52.).

 

''Члан 54.

 

            Посебан бирачки списак и подаци који се уносе у овај списак воде се истовремено на српском језику и на језику и писму националне мањине за коју се води бирачки списак'' (оспорени члан 54.).

 

''Члан 56.

 

            Ако у поступку уписа у посебан бирачки списак или брисања из списка, орган управе јединице локалне самоуправе који води бирачки списак одбије да изврши упис бирача у посебан бирачки списак или брисање из списка, бирач има право да поднесе жалбу Министарству. Решење Министарства је коначно и против њега се може покренути управни спор'' (оспорени став 1.).

            ''Министарство доноси решење о жалби у року до 15 дана.''

 

''Члан 57.

 

            По закључењу посебног бирачког списка, упис, брисање, измене, допуне и исправке могу се вршити само на основу одлуке суда, у управном спору, најкасније десет дана пре дана одређеног за одржавање избора'' (оспорени члан 57.).

 

''Члан 115.

 

            Висина средстава из јавних извора која се обезбеђују за финансирање делатности националних савета одређују се за сваку годину Законом о буџету Републике Србије, односно одлукама о буџету АП Војводине и јединица локалне самоуправе.

            Средства из става 1. овог члана која се обезбеђују у буџету Републике Србије распоређују се тако да се 30% распоређује у једнаким износима свим регистрованим националним саветима у Републици Србији, а остатак средстава (70%) сразмерно броју припадника одређене националне мањине коју национални савет представља, као и укупном броју установа те националне мањине у области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма и обиму активности тих установа.

            Одлуку о расподели средстава из буџета Републике Србије доноси Министарство, имајући у виду предлоге националних савета.

            Средства из става 1. овог члана која се обезбеђују у буџету аутономне покрајине распоређују се, у складу са одлуком надлежног органа аутономне покрајине, националним саветима који имају седиште на територији аутономне покрајине.

            Средства из става 1. овог члана која се обезбеђују у буџету јединице локалне самоуправе распоређују се, у складу са одлуком надлежног органа јединице локалне самоуправе, националним саветима који представљају националне мањине које у становништву јединице локалне самоуправе достижу најмање 10% од укупног становништва или националних мањина чији је језик у службеној употреби на територији јединице локалне самоуправе'' (оспорени члан 115.).

 

''Члан 134.

 

            Извршни одбор Савеза јеврејских општина Србије врши функције националног савета, а председник Савеза јеврејских општина Србије је члан Савета Републике Србије за националне мањине'' (оспорени члан 134.).

 

''Члан 137.

 

            Ступањем на снагу овог закона врши се општи избор, односно реизбор свих националних савета.

            Ако на дан расписивања избора за националне савете, национални савет није навршио половину мандата, његов мандат се обнавља и трајаће колико и мандати националних савета који се бирају.

            Национални савети који су изабрани пре ступања на снагу овог закона, а чији је мандат истекао, настављају да раде до избора, односно конституисања националног савета према одредбама овог закона'' (оспорени члан 137.).

 

III

 

            Одредбама Устава Републике Србије у односу на које је тражена оцена уставности оспорених одредаба Закона, утврђено је следеће: да је Република Србија држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима (члан 1.); да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима (члан 3. став 1.); да је правни поредак јединствен (члан 4. став 1.); да нико не може вршити државну или јавну функцију која је у сукобу са његовим другим функцијама, пословима или приватним интересима, те да се постојање сукоба интереса и одговорност при његовом решавању одређују Уставом и законом (члан 6.); да је изражавање националне припадности слободно, те да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности (члан 47.); да мерама у образовању, култури и јавном обавештавању, Република Србија подстиче разумевање, уважавање и поштовање разлика које постоје због посебности етничког, културног, језичког или верског идентитета њених грађана (члан 48.); да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције (члан 53.); да се припадницима националних мањина, поред права која су Уставом зајемчена свим грађанима, јемче додатна, индивидуална или колективна права, да се индивидуална права остварују појединачно, а колективна у заједници са другима, у складу са Уставом, законом и међународним уговорима, да путем колективних права припадници националних мањина, непосредно или преко својих представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање и службену употребу језика и писма, у складу са законом, као и да ради остварења права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, припадници националних мањина могу изабрати своје националне савете, у складу са законом (члан 75.); да припадници националних мањина имају, под истим условима као остали грађани, право да учествују у управљању јавним пословима и да ступају на јавне функције (члан 77. став 1.); да припадници националних мањина имају право на изражавање, чување, неговање, развијање и јавно изражавање националне, етничке, културне и верске посебности, на употребу својих симбола на јавним местима; на коришћење свог језика и писма, да у срединама где чине значајну популацију, државни органи, организације којима су поверена јавна овлашћења, органи аутономних покрајина и јединица локалне самоуправе воде поступак и на њиховом језику, на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина, на оснивање приватних образовних установа, да на своме језику користе своје име и презиме, да у срединама где чине значајну популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику, на потпуно, благовремено и непристрасно обавештавање на свом језику, укључујући и право на изражавање, примање, слање и размену обавештења и идеја, на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом, као и да се у складу са Уставом, на основу закона, покрајинским прописима могу се установити додатна права припадника националних мањина (члан 79.); да припадници националних мањина могу да оснивају просветна и културна удружења, која добровољно финансирају, да Република Србија признаје просветним и културним удружењима националних мањина посебну улогу у остваривању права припадника националних мањина, да припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Републике Србије (члан 80.); да у области образовања, културе и информисања Србија подстиче дух толеранције и међукултурног дијалога и предузима ефикасне мере за унапређење узајамног поштовања, разумевања и сарадње међу свим људима који живе на њеној територији, без обзира на њихов етнички, културни, језички или верски идентитет (члан 81.); да Република Србија уређује и обезбеђује - сувереност, независност, територијалну целовитост и безбедност Републике Србије, њен међународни положај и односе са другим државама и међународним организацијама, остваривање и заштиту слобода и права грађана, уставност и законитост, поступак пред судовима и другим државним органима, одговорност и санкције за повреду слобода и права грађана утврђених Уставом и за повреду закона, других прописа и општих аката, амнестије и помиловања за кривична дела, територијалну организацију Републике Србије, систем локалне самоуправе, одбрану и безбедност Републике Србије и њених грађана, мере за случај ванредног стања, систем преласка границе и контроле промета роба, услуга и путничког саобраћаја преко границе; положај станаца и страних правних лица, јединствено тржиште, правни положај привредних субјеката, систем обављања појединих привредних и других делатности; робне резерве; монетарни, банкарски, девизни и царински систем, економске односе са иностранством, систем кредитних односа са иностранством, порески систем, својинске и облигационе односе и заштиту свих облика својине; систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности, друге економске и социјалне односе од општег интереса, одрживи развој, систем заштите и унапређења животне средине, заштиту и унапређивање биљног и животињског света, производњу, промет и превоз оружја, отровних, запаљивих, експлозивних, радиоактивних и других опасних материја, систем у областима здравства, социјалне заштите, борачке и инвалидске заштите, бриге о деци, образовања, културе и заштите културних добара, спорта, јавног информисања, систем јавних служби; контролу законитости располагања средствима правних лица, финансијску ревизију јавних средстава, прикупљање статистичких и других података од општег интереса, развој Републике Србије, политику и мере за подстицање равномерног развоја појединих делова Републике Србије, укључујући и развој недовољно развијених подручја, организацију и коришћење простора, научно-технолошки развој, режим и безбедност у свим врстама саобраћаја, празнике и одликовања Републике Србије, финансирање остваривања права и дужности Републике Србије, утврђених Уставом и законом, организацију, надлежност и рад републичких органа, те друге односе од интереса за Републику Србију, у складу с Уставом (члан 97.); да је народни посланик слободан да, под условима одређеним законом, неопозиво стави свој мандат на располагање политичкој странци на чији предлог је изабран за народног посланика (члан 102. став 2.); да већином гласова свих народних посланика Народна скупштина одлучује о Пословнику о свом раду (члан 105. став 2. тачка 6.); да право предлагања закона, других прописа и општих аката имају сваки народни посланик, Влада, скупштина аутономне покрајине или најмање 30.000 бирача, да Заштитник грађана и Народна банка Србије имају право предлагања закона из своје надлежности (члан 107.); да се о Народној скупштини доноси закон (члан 110.); да Влада  утврђује и води политику, извршава законе и друге опште акте Народне скупштине, доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона, предлаже Народној скупштини законе и друге опште акте и даје о њима мишљење кад их поднесе други предлагач, усмерава и усклађује рад органа државне управе и врши надзор над њиховим радом, те врши и друге послове одређене Уставом и законом (члан 123.); да је Влада одговорна Народној скупштини за политику Републике Србије, за извршавање закона и других општих аката Народне скупштине и за рад органа државне управе (члан 124.); да се у интересу ефикаснијег и рационалнијег остваривања права и обавеза грађана и задовољавања њихових потреба од непосредног интереса за живот и рад, законом може поверити обављање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе, те да се             поједина јавна овлашћења се могу законом поверити и предузећима, установама, организацијама и појединцима, да се   јавна овлашћења се могу законом поверити и посебним органима преко којих се остварује регулаторна функција у појединим областима или делатностима, да Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу основати јавне службе, да се делатности и послови због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује се законом (члан 137.); да поступак за оцену уставности и законитости могу да покрену државни органи, органи територијалне аутономије или локалне самоуправе, као и најмање 25 народних посланика, да поступак може покренути и сам Уставни суд, а да свако правно или физичко лице има право на иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости (члан 168. ст. 1. и 2.); да се  уређење Уставног суда и поступак пред Уставним судом и правно дејство његових одлука, уређују се законом (члан 175. став 3.); да су аутономне покрајине - аутономне територијалне заједнице основане Уставом, у којима грађани остварују право на покрајинску аутономију (члан 182. став 1.).

 

IV

 

            Уставни суд је, полазећи од садржине поднетих иницијатива, у спроведеном претходном поступку, најпре, утврдио да иницијативе поднете 24. маја, 31. маја, 1. јуна и 14. октобра 2010. године не испуњавају процесне претпоставке за покретање поступка за оцену уставности оспорених законских одредаба.

            Наиме, иницијативом од 24. маја 2010. године не оспорава се ниједна одређена одредба Закона, већ се указује на „незаконите радње“ у његовом спровођењу, а што, сагласно одредбама члана 167. Устава, не може бити предмет поступка оцене уставности општег акта, те је стога Уставни суд ову иницијативу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 107/09 и 99/11), због ненадлежности да по њој поступа.

               Како се разлози иницијативе поднете 31. маја 2010. године којом је оспорена одредба члана 33. Закона не могу довести у уставноправну везу са начелом утврђеним у члану 6. Устава, којим је изричито предвиђено да се постојање сукоба интереса одређује не само Уставом, већ и законом, а што не мора бити искључиво закон на који се позвао иницијатор, то је Уставни суд ову иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер не испуњава услове за вођење поступка и одлучивање.

            Уставни суд је због непримереног садржаја и квалификација које је изнео подносилац одбацио иницијативу поднету 1. јуна 2010. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 6) Закона о Уставном суду, нашавши да она представља злоупотребу права на обраћање Уставном суду.

            Суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативу поднету 2. јула 2010. године у делу којим се оспоравају одредбе члана 41. став 2. тачка 7), члана 44. ст. 1. и 2, члана 47. став 1, члана 54, члана 56. став 1. и члана 57. Закона, пошто је из садржине ове иницијативе утврдио да се разлози иницијатора темеље, са једне стране, на сумњи у правилност примене појединих оспорених одредаба, а са друге стране, на погрешном тумачењу одредаба Устава у односу на које се тражи оцена уставности неких од ових одредаба.  

            С обзиром на то да иницијатива поднета 14. октобра 2010. године не садржи одредбе Устава у односу на које се тражи оцена уставности оспорених одредаба чл. 134. и 137. Закона, Уставни суд је ову иницијативу одбацио сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, због непостојања претпоставки за вођење поступка.

            У односу на одредбе чл. 29. и 31. Закона које су оспорене са становишта њихове сагласности са одредбама чл. 47, 52, 53. и 75. Устава, Уставни суд констатује следеће:

            Одредбе члана 29. Закона којима је националним мањинама препуштено да се определе по ком од два прописана изборна модела ће спровести поступак избора за национални савет, управо су у функцији остваривања изборног права припадника националних мањина које произлази из јемстава права садржаних у члану 75. Устава, те се разлози оспоравања ових одредаба не могу се довести у уставноправну везу ни са једном од уставних норми у односу на које је тражено покретање поступка оцене уставности.

            Иста констатација Уставног суда односи се и на оспорену одредбу члана 31. Закона, којом је прописано да изборно право припадника националне мањине за избор националног савета укључује: право да бира чланове националног савета, право да буде биран у национални савет, право да предлаже кандидате за чланове националног савета, право да буде информисан о изборима за национални савет, о кандидатима за чланове и о њиховим програмима, право да буде уписан у посебан бирачки списак националне мањине, право да гласа за избор националног савета и право на заштиту својих права везаних за избор националног савета.

            Стога је Суд иницијативе којима су оспорене наведе одредбе Закона одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.

            Коначно, Уставни суд је, сагласно истом законском основу, одбацио и иницијативу којом је тражена оцена уставности одредаба члана 115. Закона (у иницијативи поднетој 2. јула 2010. године погрешно означен као члан 116. Закона), јер се наводи иницијатора не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу да су оспорене одредбе члана 115. Закона, којима је прописано обезбеђивање и распоређивање средстава за рад националних савета из буџета Републике Србије, буџета аутономне покрајине и буџета јединице локалне самоуправе, несагласне са преамбулом Устава и начелом о заштити националних мањина из члана 14. Устава.

 

V

 

            Испитујући основаност иницијатива којима су оспорене одредбе чл. 32. и 33. Закона, а које се такође оспоравају са становишта њихове сагласности са одредбама чл. 47, 52, 53. и 75. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:

            Одредбама оспореног члана 32. Закона уређено је активно бирачко право припадника националне мањине, и то тако што је предвиђено да припадник националне мањине стиче право да бира чланове националног савета ако испуни Уставом и законом прописане опште услове за стицање активног бирачког права, што значи да је држављанин Републике Србије, да је пунолетан и да је пословно способан. Ако се национална мањина определила за спровођење непосредног избора чланова националног савета, Закон као посебан услов за стицање активног бирачког права предвиђа упис у посебан бирачки списак, при чему је, сагласно одредби члана 47. став 2. Закона, упис у посебан бирачки списак добровољан. Ако се, пак, национални савет бира путем електорске скупштине, посебан услов за стицање активног бирачког права је статус електора, који се стиче на начин предвиђен одредбама овог закона.

            Како је национални савет националне мањине посебно тело које, сагласно одредби члана 75. став 3. Устава, бирају припадници националне мањине ради остваривања свог права на самоуправу у култури, образовању, обавештавању и службеној употреби језика и писма, то је неспорно да право избора чланова националног савета једне националне мањине, када се врши непосредан избор, могу имати само припадници те националне мањине. То даље значи да испуњеност само општих, Уставом утврђених услова за стицање активног (и пасивног) бирачког права није довољно, већ је неопходно успоставити званичну евиденцију – посебан бирачки списак припадника националне мањине који имају право да учествују у поступку избора чланова националног савета, а како би се обезбедило да о избору чланова националног савета одлучују само припадници националне мањине чији национални савет се бира. Са друге стране, прописивање да је упис у посебан бирачки списак добровољан, у сагласности је са уставном нормом да нико није дужан да се изјашњава о својој националној припадности. То значи да искључиво од сваког припадника националне мањине зависи да ли ће искористити своје право да бира чланове свог националног савета (и да буде биран за члана) или ово право неће искористити јер се определио да се не изјашњава о својој националној припадности.

            Када је реч о пасивном бирачком праву које је уређено оспореном одредбом члана 33. Закона, према којој за члана националног савета може бити биран припадник националне мањине који испуњава услове из члана 32. овог закона и који не обавља функцију судије, јавног тужиоца или судије Уставног суда, Уставни суд указује да је начелом из члана 6. Устава, у односу на које један од иницијатора оспорава уставност наведене законске одредбе, утврђено да се постојање сукоба интереса одређује не само Уставом него и законом, што је управо учињено оспореним чланом 33. Закона. Суд наглашава да из одредбе члана 6. Устава не произлази да је закон којим се на општи начин уређује питање сукоба интереса у вршењу јавних функција једини закон којим ово питање може бити уређено, како то погрешно закључује иницијатор. Поред тога, чланом 53. Устава зајемчено право грађана да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције, управо са становишта начела из члана 6. Устава, не може бити схваћено као апсолутно право које законом не може бити ограничено. Међутим, из одредбе члана 6. Устава следи и то да је ствар законодавне политике да определи које јавне функције у конкретном случају сматра неспојивим.

            Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да изнетим разлозима иницијатора није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба чл. 32. и 33. Закона, те је у односу на ове одредбе иницијативе одбацио као неприхватљиве, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду.

 

VI

 

            У односу на остале одредбе Закона чија уставност је оспорена поднетим иницијативама Уставни суд је утврдио следеће:

 

ОСПОРЕНЕ ОДРЕДБЕ ГЛАВЕ I. ЗАКОНА - ''ОСНОВНЕ ОДРЕДБЕ''

 

Члан 2. став 2. Закона

 

            Одредба члана 2. став 2. Закона оспорена је у делу којим се националном савету даје могућност да у областима у којима представља националну мањину (образовање, култура, обавештавање на језику националне мањине и службена употреба језика и писма - члан 75. став 3. Устава), оснива, између осталог привредна друштва. По мишљењу иницијатора, на овај начин се „шири“ улога националних савета утврђена чланом 75. став 3. Устава.

            Ако се пође од одредаба члана 75. Устава којима се припадницима националних мањина јемче и додатна, и то не само индивидуалана, већ и колективна права путем којих они, непосредно или преко својих изабраних представника, учествују у одлучивању или сами одлучују о појединим питањима везаним за своју културу, образовање, обавештавање на сопственом језику и службеној употреби свог језика и писма, и то у складу са законом, поставља се питање да ли одлучивање о појединим питањима из наведених области може да обухвати и право националног савета, као тела кога чине изабрани представници припадника националне мањине, а које према члану 3. став 3. Закона има својство правног лица, на оснивање привредних друштава. Са друге стране, одредбом члана 79. став 1. Устава, међу зајемченим правима припадника националних мањина на очување посебности утврђена су и права на оснивање приватних образовних установа и на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом. У том смислу, по оцени Уставног суда, као спорно се може поставити уставноправно питање да ли са становишта начела јединства правног поретка из члана 4. став 1. Устава и, сагласно томе, системског уређења области образовања, културе и јавног обавештавања (јавног информисања), национални савет у свакој од тих области може оснивати и привредно друштво, односно да ли оспорена одредба може бити тумачена на начин да национални савет има слободу да изабере да ли ће основати установу, привредно друштво или другу организацију из ових области или се зајемчена права могу остваривати само кроз оснивање оног облика организовања који је предвиђен одговарајућим системским законом. Ово из разлога што, сагласно члану 7. став 1. Закона о основама система образовања и васпитања („Службени гласник РС“, бр. 72/09 и 52/11), делатност образовања и васпитања обавља установа, а сагласно члану 22. Закона о култури („Службени гласник РС“, број 72/09), установа културе је правно лице основано ради обављања културне делатности којом се обезбеђује остваривање права грађана, односно задовољавање потреба грађана као и остваривање другог законом утврђеног интереса у области културе, док се, насупрот томе, у области јавног информисања (штампаних и електронских медија) могу основати привредна друштва.

 

Члан 5.

 

            Одредба члана 5. Закона спорна је, по мишљењу иницијатора, у делу којим је прописано да национални савет може да буде корисник средстава у јавној својини, у складу са законом, а из разлога што иницијатор оспорену одредбу сматра несагласном са одредбама члана 86. и 87. Устава. Наведена одредба оспорена је пре доношења Закона о јавној својини („Службени гласник РС“, број 72/11). Тим законом је, у члану 19, одређено да корисници ствари у јавној својини могу бити и „остала правна и физичка лица“, при чему им се ствар у јавној својини може дати на коришћење на начин предвиђен законом.

            Имајући у виду да оспорена одредба члана 5. Закона стицање својства корисника средстава (ствари) у јавној својини везује за начин и домет прописан законом и да је након подношења иницијативе ово питање законски уређено, Уставни суд је одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности члана 5. Закона, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене претпоставке за вођење поступка.

 

ОСПОРЕНЕ ОДРЕДБЕ ГЛАВЕ III. ЗАКОНА - ''НАДЛЕЖНОСТИ НАЦИОНАЛНОГ САВЕТА''

 

            Оспоравајући одредбе Главе III. Закона, поједини иницијатори начелно указују да Закон одређује „надлежности“ националних савета, а да национални савет по својој правној природи не може имати надлежности, јер се појам надлежности односи искључиво на Републику, аутономну покрајину и јединицу локалне самоуправе, односно на државне органе и органе аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе.

            Уставни суд налази да су разлози садржани у поднетим иницијативама уставноправно утемењени пошто је одредбама члана 97. Устава утврђена надлежност Републике Србије, одредбама члана 183. Устава надлежност аутономне покрајине, а одредбама члана 190. Устава надлежност општине (према члану 189. став 3. Устава град има надлежности које су Уставом поверене општини, а законом му се могу поверити и друге надлежности, док према члану 189. став 5. Устава, град Београд има надлежности које су Уставом и законом поверене општини и граду, а законом о главном граду могу му се поверити и друге надлежности). Такође, појединим одредбама Устава утврђене су надлежности највиших државних органа, а одговарајућим законима којима се установљава неки државни орган одређене су и надлежности тог органа. Насупрот томе, одредбом члана 137. став 2. Устава утврђено је да се поједина јавна овлашћења законом могу поверити и предузећима, установама, организацијама и појединцима. Како је национални савет националне мањине, према члану 3. став 3. Закона, правно лице чији је уставноправни основ постојања одредба члана 75. став 3. Устава, то је за Уставни суд неспорно да се и националном савету, као специфичној „организацији“, могу законом поверити поједина јавна овлашћења из области образовања, културе, јавног обавештавања на језицима националних мањина и службене употребе језика и писма националне мањине, јер о појединим питањима из ових области, сагласно одредби члана 75. став 2. Устава, припадници националних мањина сами одлучују или учествују у одлучивању. Стога се за Уставни суд као спорно уставноправно поставља питање да ли је законодавац одређивањем да национални савети имају „надлежности“ у одређеним областима изашао изван Уставом утврђеног положаја националног савета или се ради само о терминолошкој грешци, тако да коришћени појам има значење искључиво одређених јавних овлашћења која се, у складу са чланом 137. став 2. Устава, овим законом поверавају националним саветима.

 

Члан 10. тач. 6), 10), 11), 12), 13) и 15)

 

            Одредба члана 10. тачка 6) Закона којом је предвиђено да национални савет оснива удружења, фондације, привредна друштва у областима културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма и другим областима од значаја за очување идентитета националне мањине, оспорена је, са једне стране, истим разлозима као и одредба члана 2. став 2. Закона, када је реч о оснивању привредних друштава, а са друге стране, тврдњом да Устав не познаје „друге области од значаја за очување идентитета националне мањине“, те је проширивање „надлежности“ националног савета несагласно са Уставом, јер ствара правни основ да национални савет може да оснива удружења, фондације и привредна друштва у било којој области друштвеног живота коју сам одреди да је од значаја за очување идентитета националне мањине. Уставни суд оцењује да се поред питања које би са као спорно могло поставити везано за оснивање привредних друштава, у овом случају отвара и питање да ли је оспорена одредба у делу у коме прописује да национални савет оснива удружења, фондације и привредна друштва и у другим областима од значаја за очување идентитета националне мањине, сагласна са одредбама члана 75. Устава којима су, numerus clausus, утврђене области могућег деловања националног савета.

            Одредбе члана 10. тач. 10) и 11) Закона којима је предвиђено да национални савет учествује у припреми прописа и предлаже измену и допуну прописа којима се уређују Уставом грантована права националних мањина у области културе, образовања, обавештавања и службене употребе језика и писма (тачка 10)) и да предлаже посебне прописе и привремене мере у областима у којима се остварује право на самоуправу (тачка 11)), иницијатор оспорава са становишта њихове сагласности са Уставом утврђеним правом предлагања закона, других прописа и општих аката из члана 107. Устава и Уставом утврђеном надлежношћу Владе као носиоца извршне власти да према члану 123. тачка 3. Устава доноси уредбе и друге опште акте ради извршавања закона. Уставни суд налази да се у односу на оспорене законске одредбе основано поставља питање, пре свега, њихове сагласности са одредбама члана 107. Устава којима је изричито утврђен круг субјеката који имају право предлагања закона, других прописа и општих аката. Суд је при томе имао у виду и одредбе члана 19. став 9. Закона о заштити права и слобода националних мањина („Службени лист СРЈ“, број 11/02, „Службени лист СЦГ“, број 1/03 и „Службени гласник РС“, број 72/09-други закон), које предвиђају само право националног савета да се „обрати органима власти (органи државе, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе) у вези са свим питањима која утичу на права и положај националних мањина“, а не и право учествовања у припреми и предлагања измена и допуна прописа.

            Одредбама тач. 12) и 13) члана 10. Закона је прописано да национални савет покреће поступак пред Уставним судом, Заштитником грађана, покрајинским и локалним омбудсманом и другим надлежним органима, када процени да је дошло до повреде Уставом и законом гарантованих права и слобода припадника националних мањина (тачка 12)) и да поступак из тачке 12) овог члана покреће у име припадника националне мањине, уз претходно прибављено писмено овлашћење (тачка 13)). Наведене одредбе Закона оспорене су у делу који се односи на покретање поступка пред Уставним судом, и то са становишта њихове сагласности са одредбама члана 168. ст. 1. и 2. Устава. Уставни суд, као прво, констатује да је оспорена одредба члана 10. тачка 12) Закона недовољно прецизна тако да се из њене садржине не може са сигурношћу закључити да ли се под „покретањем поступка пред Уставним судом“ подразумева и покретање поступка за оцену уставности и законитости општег акта којим се уређују права припадника националних мањина, у ком случају би се као спорно уставноправно питање поставило да ли је ова оспорена одредба сагласна са чланом 168. став 1. Устава који таксативно утврђује ко има право да пред Уставним судом покрене поступак за оцену уставности и законитости. Са друге стране, према члану 166. став 1. Устава, Уставни суд је надлежан да штити и људска и мањинска права, те у том смислу Устав у члану 170. установио уставну жалбу као изузетно и посебно правно средство за заштиту Уставом зајемчених људских и мањинских права и слобода. Законом о Уставном суду, којим је уређен поступак пред Уставним судом, па тако и поступак по уставној жалби, прописано је, у члану 83. став 2, да уставну жалбу у име лица које сматра да му је појединачним актом или радњом државног органа или имаоца јавног овлашћења повређено или ускраћено неко зајемчено право или слобода, на основу његовог писменог овлашћења, може изјавити друго физичко лице, односно државни или други орган надлежан за праћење и остваривање људских и мањинских права и слобода. Ако се оспорене одредбе тач. 12) и 13) члана 10. Закона посматрају у међусобној повезаности, поставља се питање да ли се покретање поступка пред Уставним судом односи само на покретање поступка по уставној жалби. Међутим, и у том случају, пошто је Закон о Уставном суду онај закон којим се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује поступак пред Уставним судом, спорно је да ли одредба тачке 12) члана 10. Закона даје право националном савету да може поднети уставну жалбу не само у име одређеног припадника националне мањине, као његов пуномоћник, већ и у своје име, ако процени да се неким појединачним актом или радњом дошло до кршења или угрожавања уставних права и слобода припадника неке националне мањине. Коначно, са становишта начела јединства правног поретка, те чињенице да је поступак пред Уставним судом, као што је речено, уређен Законом о Уставном суду, поставља се и питање да ли се национални савет може сматрати „другим органом“ надлежним за праћење и остваривање људских и мањинских права и слобода, који се, у смислу члана 83. став 2. Закона о Уставном суду, може појавити као пуномоћник подносиоца уставне жалбе.

            Одредба тачке 15) члана 10. Закона, којом је одређено да национални савет одлучује о другим питањима која су му поверена законом, актом аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, спорна је са становишта њене сагласности са чланом 137. став 2. Устава којим је утврђено да се поједина јавна овлашћења могу поверавати само законом.

 

Члан 11. став 3.

 

            Одредба члана 11. став 3. Закона којом је предвиђено да Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе као оснивачи установа из става 1. овог члана (установе васпитања, образовања, ученичког и студентског стандарда) могу у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет, оспорена је у односу на одредбе члана 1, члана 182. став 1, члана 190. став 1. тачка 4, члана 97, члана 71. и члана 79. Устава. Тврдње иницијатора о несагласности оспорене одредбе са Уставом заснивају се на томе да је Република Србија дефинисана као држава српског народа и свих грађана који у њој живе, да право на покрајинску аутономију према Уставу припада грађанима, да се јединице локалне самоуправе старају о задовољавању потреба грађана у области просвете, да је право на образовање једно од права које се јемчи свим грађанима и да је Република надлежна да обезбеђује остваривање зајемчених слобода и права и да уређује и обезбеђује систем у области образовања, те да се стога оснивачка права над установама образовања и васпитања не могу преносити на тела која не оличавају грађане, већ један етнос. Иницијатор, такође, истиче да је одредбом члана 79. Устава припадницима националних мањина, као једно од права на очување посебности гарантовано право на школовање на свом језику у државним установама и и установама аутономних покрајина, које не предвиђа могућност да се држава одриче своје обавезе да таквим школама управља и да оснивачка права преноси на друге субјекте.

            Уставни суд констатује да је чланом 71. став 1. Устава свакоме зајемчено право на образовање и да, сагласно томе, Република Србија уређује и обезбеђује остваривање и заштиту слобода и права грађана и систем у области образовања (члан 97. тач. 2. и 10. Устава). Према томе, право на образовање је право које се јемчи свим грађанима Републике Србије, чије остваривање је, када је реч о предшколском, основном и средњем образовању, на системски начин уређено Законом о основама система образовања и васпитања (разрађено законима о предшколском образовању, о основној школи, о средњој школи, о уџбеницима и наставним средствима), док је високо образовање уређено Законом о високом образовању. Чланом 79. став 1. Устав припадницима националних мањина посебно гарантује право на школовање на свом језику у државним установама и установама аутономних покрајина и на оснивање приватних образовних установа. Одредбама члана 29. Закона о основама система образовања и васпитања прописано је, поред осталог, да се број и просторни распоред установа чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, према врсти и структури, планира актом Министарства (надлежног за област просвете), да се установа из става 1. овог члана оснива у складу са актом о мрежи установа, да акт о мрежи предшколских установа и акт о мрежи основних школа чији је оснивач Република Србија, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, доноси скупштина јединице локалне самоуправе, на основу критеријума које утврди Влада, да се у јединици локалне самоуправе у којој је у службеној употреби и језик и писмо националне мањине, односно у којој се образовно-васпитни рад изводи на језику и писму националне мањине, акт о мрежи предшколских установа и акт о мрежи основних школа доноси уз претходно прибављено мишљење националног савета националне мањине чији је језик и писмо у службеној употреби у јединици локалне самоуправе, односно чији се језик и писмо користи у образовно-васпитном раду, да сагласност на акт о мрежи основних школа даје Министарство, а да акт о мрежи средњих школа доноси Влада. Према Закону о високом образовању, Влада оснива и високошколске установе и за сваку високошколску установу даје сагласност на  годишњи број студената који се уписује на студије. На свим нивоима образовања, на начин предвиђен Законом о основама система образовања и васпитања и Законом о виском образовању образовну установу може основати и свако физичко или правно лице.

            Полазећи од претходно наведеног, Уставни суд налази да се као спорно поставља уставноправно питање да ли је оспорена одредба сагласна Уставом утврђеној обавези државе из члана 79. став 1. Устава да припадницима националних мањина обезбеђује право на школовање на свом језику у државним установама и системским законима разрађено остваривање овог права, а које, када је реч о предшколском, основном и средњем образовању, предвиђа и механизам учешћа представника националног савета националне мањине у управљању установом у којој се образовно-васпитни рад обавља на језику и писму националне мањине (члан 54. Закона о основама система образовања и васпитања).

 

Члан 12.

 

            Одредбама члана 12. Закона уређено је учешће националног савета у управљању установама предшколског, основног и средњег образовања и васпитања,  установама високог образовања, као и установама ученичког и студентског стандарда.

            За Уставни суд се као спорно поставља уставноправно питање да ли је учешће националних савета у управљању установама у области образовања, а које обухвата и учешће у управљању установама у којима се васпитно-образовни рад не изводи на језику националне мањине, у управљању установама ученичког и студентског стандарда које нису васпитно-образовне установе, сагласно одредбама чл. 75. и 79. Устава. С обзиром на то да оспорене одредбе Закона предвиђају учешће националних савета у управљању установама чији је оснивач Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе, што значи да се њихов рад финансира из буџета, дакле из јавних прихода чији су обвезници сви грађани, поставља се и питање да ли се овако датим правима припадницима националних мањина нарушава начело једнакости свих пред Уставом и законом из члана 21. став 1. Устава или Законом широко дата права учешћа у управљању установама могу имати уставноправно утемељење у одредби члана 21. став 4. Устава која утврђује да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима. Такође, пошто је предвиђени начин учешћа националних савета делом различит од начина на који је њихово учешће у органима управљања прописано системским законима којима се уређује ова област друштвеног живота, поставља се питање да ли законодавац таквим прописивањем нарушио начело из члана 4. став 1. Устава.

 

Члан 13. тачка 3)

 

            Оспореном законском одредбом је прописано да национални савет даје мишљење Националном просветном савету на наставне програме српског језика, као нематерњег. Иницијатор сматра да наведена одредба „увелико превазилази улогу коју национални савети националних мањина имају према Уставу ... у сфери образовања“.

            У односу на оспорену одредбу члана 13. тачка 3) Закона, као спорно се може поставити питање да ли је законодавац прописивањем ове „надлежности“ националног савета изашао изван оквира права припадника националних мањина да учествују у одлучивању о појединим питањима везаним за своју културу, образовање и др, како је то утврђено у члану 75. став 2. Устава или се давање мишљења у конкретном случају може сматрати делом процеса у коме Национални просветни савет, сагласно члану 14. тачка 10) Закона о основама система образовања и васпитања, у оквиру Законом установљених надлежности, „обезбеђује консултације и прибавља мишљење представника релевантних друштвено маргинализованих група“, пошто иначе, сагласно тачки 8) истог члана Закона, Национални просветни савет предлаже министру одобравање уџбеника и наставних средстава.

 

Члан 14.

 

            Оспореним одредбама члана 14. Закона уређено је учешће националних савета у поступку одобравања уџбеника и наставних средстава који користе у образовно-васпитном раду који се изводи на језику националне мањине, и то тако што је прописано да Национални просветни савет предлаже министру надлежном за послове образовања давање одобрења за коришћење уџбеника и наставних средстава чији садржаји изражавају посебности националне мањине, уз претходну сагласност националног савета, као и да министар даје одобрење за коришћење домаћих или увезених уџбеника на језику националне мањине, на предлог националног савета.

Законом о уџбеницима и другим наставним средствима („Службени гласник РС“, број 72/09) прописан је поступак одобравања уџбеника и наставних средстава који се користе у извођењу наставе, између осталог, и на језицима националних мањина. Тако према члану 20. став 3. овог закона министар одобрава уџбенике за језике националних мањина и за поједине предмете од интереса за националне мањине – на предлог Националног просветног савета и на основу позитивног мишљења националног савета националне мањине, образованог у складу са законом. Аналогно овлашћење на територији аутономне покрајине има покрајински орган надлежан за послове образовања (члан 21. Закона). Према члану 28. овог закона, страни уџбеник може да се одобри за употребу само у складу са овим законом (став 1.), и то тако што министар, на образложени захтев одговарајућег стручног органа у школи, може да одобри уџбеник за одговарајући предмет и разред који је у употреби у земљи матици и који је штампан на језику и писму припадника националне мањине, уз прибављено позитивно мишљење националног савета националне мањине и Завода (став 3.), док то исто и на исти начин на територији аутономне покрајине чини орган надлежан за послове образовања (став 4.).

Из наведеног следи, по налажењу Уставног суда, да се као спорно поставља питање да ли је оспореним одредбама члана 14. Закона измењен поступак одобравања уџбеника за који је изричито предвиђено да се уређује Законом о уџбеницима и наставним средствима.

 

Члан 15. тач. 5), 6) и 7)

 

            Одредбама тач. 5), 6) и 7) члана 15. Закона прописано је да национални савет надлежном министру даје мишљење у поступку давања сагласности на обављање делатности школе ван седишта школе у којој се настава изводи на језику националне мањине (тачка 5)), да предлаже оснивачу осамостаљивање издвојеног одељења школе у којем се настава изводи на језику националне мањине (тачка 6)) и да даје мишљење у поступку утврђивања броја ученика за упис у средњу школу, као и у поступку давања сагласности на број ученика за стицање стручне оспособљености, преквалификације, доквалификације и специјализације (тачка 7)).

            Као разлоге оспоравања ових одредаба Закона иницијатор наводи то да се  исте не могу довести у везу са уставним концептом самоуправе националних мањина у сфери образовања, јер смисао овог концепта није формирање „етнички чистих школа“, док се, са друге стране, тачком 7) овог члана Закона националном савету даје овлашћење да учествује у поступку одлучивања о броју ученика који ће бити уписан независно од тога да ли се ради о упису у школу у којој се настава изводи на језику националне мањине, што превазилази уставну улогу националног савета.

            Пошто одредбе члана 15. тач. 5) и 6) Закона предвиђају да национални савет „даје мишљење“, односно „предлаже“ формирање тзв. издвојених одељења, односно осамостаљивање издвојеног одељења, и то у школама у којима се настава изводи на језику националне мањине, а што је, по налажењу Уставног суда, у складу са обезбеђивањем квалитетног образовања припадника националних мањина, Уставни суд сматра да законодавац оспореним одредбама није изашао изван Уставом утврђених граница остваривања колективних права припадника националних мањина путем националних савета. Стога је Суд закључио да иницијатор изнетим разлозима оспоравања није поткрепио тврдњу да има основа за покретање поступка за оцену уставности, те је, као неприхватљиву, одбацио иницијативу у односу на оспорене одредбе члана 15. тач. 5) и 6) Закона, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду.

            У односу на одредбу тачке 7) члана 15. Закона, Уставни суд је утврдио да се поставља питање да ли оспорена одредба има значење овлашћења за давање мишљења у поступку утврђивања броја ученика за упис у све средње школе, односно за стицање стручне оспособљености, преквалификације, доквалификације и специјализације, без обзира на то да ли се ради о установи у којој се настава изводи на језику националне мањине или не, те да ли је у том случају припадницима националних мањина дато овлашћење да одлучују и о питањима која се не тичу њиховог образовања, што излази изван јемства из члана 75. став 2. Устава или пак оспорена одредба има значење давања мишљења само у односу на образовне установе у којима се настава изводи на језику неке од националних мањина.

 

Члан 16. став 3.

 

            Оспореном одредбом Закона предвиђено је да Република, аутономна покрајина и јединица локалне самоуправе као оснивачи установа из члана 1. овог закона (установе у области културе које су основане ради очувања, унапређења и развоја културне посебности и очувања националног идентитета националне мањине) могу у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет.

            Имајући у виду одредбе члана 75. став 2. и члана 97. тачка 10. Устава, сагласно којима је Република, уређујући систем у области културе Законом о култури у члану 24. став 3. тог закона предвидела истоветно решење, те чињеницу да до делимичног или потпуног преноса оснивачких права може доћи управо и само у односу на оне установе културе које су и основане ради очувања културних посебности припадника одређене националне мањине, Уставни суд налази да разлозима иницијативе није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности спорне одредбе, те је, сагласно члану 53. став 2. Закона о Уставном суду, одбацио као неприхватљиву иницијативу за оцену уставности члана 16. став 3. Закона.

 

Чл. 17. и 18.

 

            Иницијативом поднетом 2. јула 2010. године формално су оспорене и одредбе чл. 17. и 18. Закона, али како се ниједан навод иницијативе не односи на ове законске одредбе, Уставни суд је у том делу иницијативу одбацио, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене претпоставке за покретање и вођење поступка.

 

Члан 19.

 

            Иницијативама поднетим Уставном суду одредба члана 19. став 1. Закона оспорена је у делу којим је предвиђено да национални савет може, на начин утврђен законом, оснивати установе и привредна друштва „за обављање новинско-издавачке и радио-телевизијске делатности“, док је одредба става 2. овог члана, према којој Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе као оснивачи јавних предузећа и установа у области јавног информисања које у целини или делимично врше информисање на језику националне мањине могу, у споразуму са националним саветом, у целини или делимично пренети оснивачка права на национални савет, оспорена у целини.

            Из садржине иницијативе којом је оспорена одредба става 1. члана 19. Закона не може се утврдити у односу на коју уставну одредбу и из којих разлога иницијатор сматра да ова одредба није сагласна са Уставом.

            Разлоге оспоравања одредбе става 2. члана 19. Закона иницијатори налазе у одредбама чл. 137. Устава, као и у начелу утврђеном чланом 4. став 1. Устава, позивајући се на то да, са једне стране, преношење јавних овлашћења може бити учињено искључиво законом, а не „споразумом“, да иста уставна норма предвиђа да јавне службе (установе и јавна предузећа) могу основати само Република, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, те да системски закони којима се уређује област јавног информисања и посебно област електронских медија – Закон о јавном информисању („Службени гласник РС“, бр. 43/03, 61/05, 71/09 и 89/10) и Закон о радидифузији („Службени гласник РС“, бр. 42/02, 97/04, 76/05, 79/05, 62/06, 85/06, 86/06 и 41/10) изричито прописују да држава и територијална аутономија не могу бити оснивачи јавних гласила.

            Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по иницијативи за покретање поступка у односу на одредбу члана 19. став 1. Закона, Уставни суд је констатовао да Устав у члану 79. став 1. изричито утврђује да припадници националних мањина имају право на оснивање сопствених средстава јавног обавештавања, у складу са законом и да закони којима се у целини, на системски начин уређује област јавног информисања – штампаних и електронских медија, не искључују могућност да правна лица попут националног савета националне мањине оснују јавно гласило. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио иницијативу за покретање поступка за утврђивање неуставности члана 19. став 1. Закона.

            Са друге стране, Уставни суд је Решењем IУз-27/2011 од 12. децембра 2012. године покренуо поступак за оцену уставности одредбе члана 17. Закона о заштити права и слобода националних мањина, налазећи да се као спорно поставља питање да ли важећи правни поредак даје могућност држави да оснива радио и телевизијске станице изузев јавног сервиса који је основан законом. Имајући у виду већ покренути поступак пред Уставним судом, те одредбу члана 14. став 3. Закона о јавном информисању која се односи на област штампаних медија, поставља се као спорно и уставноправно питање да ли је уопште могуће уређивати пренос оснивачких права у области јавног информисања како то предвиђа оспорени члан 19. став 2. Закона.

 

Члан 20. тач. 1) до 4)

 

            Оспореним одредбама Закона уређено је учешће националних савета у управљању установама јавног радиодифузног сервиса. Иницијатор сматра да се наведена питања не могу подвести под уставни концепт самоуправе и колективних права у сфери обавештавања под којима Устав у члану 75. став 2. подразумева одлучивање припадника националних мањина о „појединим питањима везаним за ... обавештавање“. Подносилац иницијативе такође истиче да директан утицај који национални савети имају на избор и именовање органа управљања и руковођења Радиодифузном установом Србије и Радиодифузном установом Војводине није у сагласности са правом из члана 53. Устава којим се свакоме јемчи да под једнаким условима ступа у јавне службе и на јавне функције.

            Пошто су радиодифузне установе Законом о радиодифузији основане ради остваривања општег интереса у области јавног радиодифузног сервиса, дакле општег интереса за све грађане у области јавног информисања путем електронских медија (радија и телевизије), као спорно се поставља питање да ли припадници националних мањина, мимо осталих грађана Србије могу имати, с позивом на члан 75. став 2. Устава, посебна (већа) права у поступку избора, односно именовања органа управљања и руковођења установама јавног радиодифузног сервиса и да ли по том основу овим законом може бити измењен поступак избора и именовања који је прописан законом о радиодифузији којим су и образоване Радиодифузна установа Србије и Радиодифузна установа Војводине.

 

Члан 21.

 

            Одредбе члана 21. Закона такође су формално обухваћене двема поднетим иницијативама, али ниједна од њих не садржи ниједан навод који би се односио на садржину оспорених законских норми, те је стога Уставни суд такве иницијативе одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене претпоставке за вођење поступка.

 

Члан 22. тачка 1)

 

            Према одредби члана 22. тачка 1) Закона, национални савет у области службене употребе језика и писма утврђује традиоционалне називе јединица локалне самоуправе, насељених места и других географских назива на језику националне мањине, ако је на подручју јединице локалне самоуправе или насељеног места језик националне мањине у службеној употреби. Истом одредбом Закона је предвиђено да називи које је утврдио национални савет постају називи у службеној употреби поред назива на српском језику и објављују се у „Службеном гласнику Републике Србије“, а у случају националних савета чије је седиште на територији Аутономне покрајине Војводине у „Службеном листу Аутономне покрајине Војводине“.

            У иницијативи се износи мишљење да службена употреба других језика, предвиђена чланом 10. Устава, не може да значи и службену употребу „традиционалних назива који нису саставни део тих језика“. Осим тога, тумачењем одредбе члана 79. став 1. Устава према којој припадници националних мањина, између осталог, имају право да у срединама где чине значајнију популацију, традиционални локални називи, имена улица, насеља и топографске ознаке буду исписане и на њиховом језику, долази се до закључка да то право не значи да су ови називи и у службеној употреби.

            Како су разлози оспоравања одредбе члана 22. тачка 1) Закона засновани на погрешном тумачењу уставних норми на које се иницијатор позива, то је Уставни суд иницијативу за покретање поступка за оцену уставности наведене одредбе одбацио као очигледно неосновану, сагласно члану 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.

 

Члан 23.

 

            Одредбама члана 23. Закона је прописано да су „противзаконити, односно ништави“ појединачни акти из чл. 12. до 15. (област образовања), 17. и 18. (област културе) и 20. до 22. (област обавештавања и службене употребе језика и писма), који су донети без одговарајућег мишљења или предлога националног савета, а ако национални савет и поред „уредно достављеног захтева надлежног органа“ у року од 30 дана не достави предлог или мишљење, појединачни акт се доноси и без њих.

            Подносиоци иницијатива сматрају да је предвиђање ништавости као најстроже санкције за доношење акта без предлога или прибављеног мишљења националног савета супротно уставном положају државне управе и Владе као носиоца извршне власти, јер се вршење надлежности извршне власти доводи у зависност од мишљења тела која оличавају етницитете, а што је супротно парламентарном систему власти и начелима грађанске демократије на којима почива уставни поредак.

            По оцени Уставног суда, у односу на члан 23. Закона се поставља питање да ли право припадника националних мањина да преко својих представника (изабраних у национални савет) учествују у одлучивању о појединим питањима из области наведених у члану 75. став 2. Устава представља својеврсно уставно ограничење извршне власти и других ималаца јавних овлашћења у одлучивању у управном поступку (пошто се говори о ништавости појединачних аката). Са друге стране, уколико је такво ограничење на Уставу засновано, да ли је прописивање рока од 30 дана за достављање предлога, односно мишљења сагласно обавезама органа који води управни поступак да решење донесе у року прописаном законом којим се уређује управни поступак, а који, по правилу, за читав првостепени поступак износи 30 дана. Ово посебно имајући у виду да је појединим законима којима су уређене области у којима се поједина овлашћења поверавају националним саветима већ предвиђен рок од 15 дана за достављање мишљења/предлога националног савета.

Члан 24.

 

            Члан 24. Закона којим је у таксативно наведеним случајевима предвиђена обавеза Републике, односно аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе да „на иницијативу националног савета“ пренесе, делимично или у целини, оснивачка права над одређеним установама у области образовања, културе и јавног информисања и потом прописан начин уређења међусобних односа приликом преноса оснивачких права, оспорен је у основи истим разлозима којима су оспорене и претходне одредбе Закона које предвиђају, у тим случајевима, могућност да дође до преноса оснивачких права.

            У том смислу, поред већ изнетих спорних питања, Уставни суд налази да се додатно поставља питање да ли права припадника националних мањина из члана 75. став 2. Устава може, a priori, да значи да стицање својства оснивача над установом коју је изворно, на начин уређен важећим прописима, основала Република, аутономна покрајина или јединица локалне самоуправе може да зависи искључиво од воље (иницијативе) националног савета, када се има у виду да је према одредбама Устава пре свега држава обавезна да свим грађанима, па и припадницима националних мањина, обезбеди остваривање појединих зајемчених права, што у појединим областима управо чини оснивањем одговарајућих институција (у конкретном случају установа као јавних служби) за чији рад и одговара.

 

ОСПОРЕНЕ ОДРЕДБЕ ГЛАВЕ IV. ЗАКОНА - ''ОДНОС СА РЕПУБЛИЧКИМ ОРГАНИМА, ОРГАНИМА АУТОНОМНЕ ПОКРАЈИНЕ И ОРГАНИМА ЈЕДИНИЦА ЛОКАЛНЕ САМОУПРАВЕ'' 

Члан 25.

 

            Оспореним одредбама члана 25. Закона одређено је да национални савет може поднети Народној скупштини, Влади и другим државним органима и посебним организацијама предлоге, иницијативе и мишљења о питањима из своје надлежности (став 1.), да ће пре разматрања и одлучивања о питањима из области из члана 2. овог закона органи из става 1. овог члана затражити мишљење националних савета (став 2.), да ће се поступак прибављања мишљења уредити пословницима органа из става 1. овог члана (став 3.) и да национални савет може поднети иницијативу Влади за укидање, односно поништење прописа државних органа и посебних организација, који нису у складу са одредбама овог закона и других закона и прописа који се односе на националне мањине (став 4.).

            Иницијатори истичу да су наведене законске одредбе супротне уставном положају Народне скупштине, Владе и других државних органа, јер их ограничавају у вршењу Уставом утврђених надлежности, посебно када је реч о Народној скуштини и Влади, пошто значе да Народна скупштина не може донети ниједан закон у областима образовања, културе, јавног информисања и службене употребе језика и писма ако претходно не затражи мишљење од националног савета, нити Влада може донети уредбу или други општи акт за извршавање ових закона, без тражења мишљења од националног савета, иако за то има Уставом утврђено генерално овлашћење. Поред тога, иницијатори указују да се одредбом става 3. оспореног члана 25. Народна скупштина и Влада ограничавају у аутономном праву да пословником самостално уреде начин свог рада.

            Везано за одредбе члана 25. Закона, Уставни суд најпре констатује да формулација из става 1. овог члана „и другим државним органима и посебним организацијама“ није јасна, пошто појам „државни органи“ обухвата све органе образоване Уставом и законима који врше државну власт (укључујући и судове, јавна тужилаштва, Уставни суд, органе државне управе, итд.), док појам „посебне организације“ означава једну врсту органа државне управе. Са друге стране, условљавање, посебно Народне скупштине и Владе да пре разматрања и одлучивања о наведеним питањима затраже мишљење од националног савета, како је то предвиђено ставом 2. члана 25. отвара питање мешања националног савета у вршење законодавне власти, која је у искључивој надлежности Народне скупштине и вршење извршне власти у делу који се, сагласно Закону о државној управи, не може поверити као јавно овлашћење, јер је доношење прописа део вођења унутрашње политике која је, сагласно члану 123. Устава, у искључивој надлежности Владе.  Као спорно се поставља и питање да ли обавеза да се поступак прибављања мишљења уреди пословником и највиших државних органа ограничава њихово аутономно право да самостално уређују свој рад. Коначно, са становишта уставне позиције појединих органа, као спорно се може поставити и питање овлашћења националног савета да иницира Влади укидање или поништавање општих аката „државних органа“, а не само органа државне управе.

 

Члан 26.

 

            У основи аналогно претходном члану, одредбама члана 26. Закона уређује се однос националних савета и њихова овлашћења у односу на органе аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе, те иницијатори сматрају да су из претходно наведених разлога и ове одредбе уставноправно спорне.

            Како органи аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе немају законодавну власт, али врше нормативну функцију у питањима која представљају њихову изворну надлежност, то се и у односу на ове оспорене одредбе Закона могу поставити спорна питања везана за уставни домашај права припадника националних мањина да учествују у одлучивању у појединим питањима из области образовања, културе, обавештавања на свом језику и службене употребе језика и писма.

 

            ОСПОРЕНЕ ОДРЕДБЕ ГЛАВЕ V. ЗАКОНА - ''МЕЂУНАРОДНА И РЕГИОНАЛНА САРАДЊА''

Члан 27.

 

            Одредбама оспореног члана 27. Закона дато је право националном савету да, у складу са законом, сарађује са међународним и регионалним организацијама, са државним органима, организацијама и установама у матичним државама, као и са националним саветима или сличним телима националних мањина у другим државама (став 1.). Ставом 2. истог члана Закона предвиђено је да представници националног савета учествују у преговорима или се консултују поводом преговора о закључивању билатералних споразума са матичним државама, у делу који се непосредно односи на права националних мањина, док према ставу 3. представници националних савета учествују у раду мешовитих међудржавних тела чији је задатак да надзиру спровођење билатералних међудржавних споразума о заштити права одређене националне мањине.

            Иницијатор истиче да оспорене одредбе шире уставни концепт садржан у члану 80. став 3. Устава који утврђује да припадници националних мањина имају право на несметане везе и сарадњу са сународницима изван територије Републике Србије.

            Полазећи од одредбе члана 80. став 3. Устава која представља уставни оквир за остваривање сарадње припадника националних мањина са сународницима ван територије Србије, Суд налази да се постављају као спорна уставноправна питања да ли ова уставна одредба подразумева и основ за учешће националних савета у утврђивању и вођењу међународне (спољне) политике, а што је, према члану 123. Устава, надлежност Владе, да ли остваривање сарадње са сународницима може да обухвати и сарадњу са међународним и регионалним организацијама и са државним органима других (матичних) држава, те да ли су и припадници националних мањина у остваривању сарадње са сународницима у матичним  државама везани спољном политиком Републике Србије и обавезом поштовања њеног територијалног интегритета и правног поретка.

            На основу изложеног, Уставни суд је оценио да се основано постављају питања уставности одредаба Закона наведених у тачки 1. изреке, те је, сагласно члану 53. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио да покрене поступак за утврђивање њихове неуставности и решење о покретању поступка достави доносиоцу акта на одговор, као у тач. 1, 2. и 3. изреке, а у односу на остале оспорене одредбе Закона иницијативе је одбацио у тачки 4. изреке као неприхватљиве и у тачки 5. изреке због непостојања претпоставки за покретање поступка.

 

VII

 

            Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 46. тач. 1) и 5) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду и члана 82. став 1. тачка 10. и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Решење као у изреци.

 

ПРЕДСЕДНИК УСТАВНОГ СУДА   др Драгиша Б. Слијепчевић