Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби мал. Е.Н. и Гордане Надошки , обе из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба мал. Е.Н. и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Другим општинским суд ом у Београду у предмету П. 1992/02, а касније пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10 повређени право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe и право детета зајемчено одредбом члана 64. став 2. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Гордане Надошки и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Другим општинским суд ом у Београду у предмету П. 1992/02, а касније пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 1500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
2. Усваја се уставна жалба Гордане Надошки и утврђује да је у парничном поступку који је вођен пред Другим општинским суд ом у Београду у предмету П. 1992/02, а касније пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10 повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
3. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе из тачке 1. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 1500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
4. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе из тачке 2. на накнаду нематеријалне штете у износу од по 800 евра у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
О б р а з л о ж е њ е
1. Мал. Е.Н., чији је законски заступник Гордана Надошки, и Гордана Надошки, обе из Београда, преко пуномоћника Комитета правника за људска права – YUCOM, поднеле су 11. јануара 20 13. године уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, права детета гарантованих чланом 6 4. Устава, права на правично суђење гарантованог чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, права на поштовање приватног и породичног живота гарантованих чланом 8. Европске конвенције, права на делотворан правни лек гарантованог чланом 13. Европске конвенције, као и због повреде права из члана 8. Конвенције о правима детета , у парничном поступку који се води пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10.
Подноситељке уставне жалбе наводе да су 8. априла 2002. године Другом општинском суду у Београду поднеле тужбу против С.М. за утврђивање очинства. У уставној жалби се детаљно описује ток оспореног поступка и наводе конкретне радње суда које, по мишљењу подноситељки, доприносе дужем трајању оспореног поступка и повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције з азаштиту људских права и основних слобода .
С позивом на праксу Европског суда за људска права у предметима ''Botta против Италије'' и ''Јевремовић против Србије'', прва подноситељка наводе о повреди права детета из члана 64. Устава и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода образлаже тиме да је због дужине трајања спорног поступка утврђивања очинства она у стању продужене неизвесности у вези са својим личним идентитетом и лишена сваког издржавања од свог биолошког оца.
Навод о повреди права на делотворан правни лек из члана 13. наведене Европске конвеције подноситељке образлажу тиме да по домаћем праву нису постојале мере којима би се тужени обавезао на ДНК анализу, нити је постојала „директна одредба којом се регулише непоштовање“ исте, због чега сматрају да им је повређено наведено право.
Подноситељке предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених права, наложи суду да предузме све мере како би се оспорени поступак окончао у најкраћем могућем року. Такође, тражено је да Суд утврди право подноситељки на накнаду нематеријалне штете, и то за повреду права на суђење у разумном року у износу од 1000 евра по години, за повреду права на делотворни правни лек у износу од 1000 евра по години и за повреду права на приватни и породични живот у износу од 15000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, на основу увида извршеног у списе предмета Вишег суда у Београду П. 10/10 (раније Другог општинског суда у Београду П. 1992/02) , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Мал. Е.Н, као првотужиља, и Гордана Надошки , као друготужиља, овде подноситељке уставне жалбе, су 8. априла 20 02. године поднеле Другом општинском суду у Београду тужбу против М.С. ради утврђивања очинства.
Суд је у периоду од 15. маја 2002. године до 12. децембра 2003. године заказао шест припремних рочишта, од којих ниједно није одржано, будући да туженом, на адресама означеним у тужби и касније достављаним од стране тужиља, ни су могл и бити уручени тужба и позиви за рочиште. Суд је решењем П. 1992/02 од 30. јула 2003. године, туженом поставио привременог заступника.
У наставку поступка, до доношења првостепене пресуде, суд је у периоду од 28. маја 2004. године до 7. априла 2008. године заказао 16 рочишта за главну расправу од којих је већина и одржана. На рочишту одржаном 16. априла 2007. године суд је ставио ван снаге решење П. 1992/02 од 30. јула 2003. године о постављању привременог заступника, јер је туженом, први пут од почетка поступка, уредно уручен позив за рочиште. На рочишту одржаном 11. децембра 2007. године, суд је донео решење П. 1992/02 да се тужба сматра повученом, јер рочишту нису приступиле уредно позване странке, које свој изостанак нису оправдале. Решавајући о предлогу тужиља за враћање у пређашње стање, суд је 25. јануара 2008. године донео решење П. 1992/02 којим је дозволио повраћај у пређашње стање и ставио ван снаге решење од 11. децембра 2007. године.
У доказном поступку, суд је, поред осталог, саслушао три сведока и друготужиљу и одредио извођење доказа вештачењем ДНК анализе крви тужиља и туженог. Утврђено је и да у више наврата позив за главну расправу није уредно уручен преосталим предложен им сведо цима, родитељима и сестр и туженог, због чега је су д одлагао рочишта, или се ови сведоци нису одазивали уредном позиву суда, због чега је суд донео решења о новчаном кажњавању. Како су тужиље повукле предлог за извођење доказа саслушањем сведока, суд је на рочишту одржаном 7. априла 2008. године ставио ван снаге решење о њиховом саслушању, као и решење о извођењу доказа вештачењем ДНК анализе крви, будући да се тужени у међувремену није појавио у установи којој је наложено вршење вештачења. Тужиље су у међувремену прецизирале тужбени захтев у погледу доприноса туженог издржавању првотужиље и у погледу вршења родитељског права.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 389/08 од 7. априла 2008. године утврђено је да је тужени С.М. природни отац мал . Е.Н. (став 1.) и наложено матичару општине Савски венац да у изводу матичне књиге рођених у рубрици „име оца“ мал. Е.Н. упише име С.М, као природног оца детета у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде (став 2.). Истом пресудом је одређено да се мал. Е.Н. поверава на даљу бригу, негу, старање и васпитање мајци Гордани Надошки која ће самостално вршити родитељско право (став 3.) и обавезан је тужени да на име свог доприноса за издржавање ма. Е.Н. плаћа 7.000, 00 динара месечно , почев од 8. априла 2002. године па до 31. децембра 2006. године, а од 1. јануара 2007. године па убудуће 10.000,00 динара, док је тужбени захтев преко досуђеног, а до траженог износа д 300 евра месечно , у динарској противвредности , на име издржавања , одбијен као неоснован (ст. 4. и 5.). Пресудом је уређен начин одржавања личних контаката мал. Е.Н. са оцем С.М , по моделу ближе описаном у пресуди (став 6.) и обавезан тужени да тужиљама на име трошкова парничног поступка плати 180.700,00 динара.
Решавајући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је 8. априла 2009. године донео решење Гж. 6032/09 којим је укинуо пресуду Другог општинског суда у Београду П. 389/08 од 7. априла 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да су, према стању у списима предмета сви позиви туженом враћени неуручени, због чега је суд решењем од 30. јула 2003. године туженом поставио привременог заступника; да је суд позив који је примила супруга туженог 26. марта 2007. године сматрао уредном доставом, због чега је на рочишту одржаном 16. априла 2007. године донео решење којим је ставио ван снаге наведено решење о постављању привременог заступника; да су на кон тога супрузи туженог уручени тужба и позив за рочиште од 26. септембра 2007. године, које је одржано у одсуству туженог, као и позив за рочиште ради извођења доказа саслушања странака од 7. априла 2008. године, које је одржано у одсуству туженог и на коме је закључена главна расправа; да је суд сматрао да је достава у наведеним случајевима била уредна; да се основано у жалби истиче да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7) Закона о парничном поступку, јер туженом због пропуштања достављања није дата могућност да расправља пред судом; да је достава извршена на начин супротан одредбама чл. 127. до 146. Закона о парничном поступку.
У поновном поступку, предмет је пред Другим општинским судом у Београду добио број П. 5701/09. Након реформе правосуђа, предмет је уступљен у надлежност Вишем суду у Београду и добио је број П. 10/10. До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 14, а одржао четири рочишта. Већина рочишта није одржана због непостојања процесних претпоставки, и то због недоласка туженог коме позиви нису могли бити уручени, будући да се није налазио на адресама познатим суду. Утврђено је да је, ради уручења позива за рочиште за главну расправу, достава покушана на свим адресама познатим суду (адресе пребивалишта, адресе родитеља туженог, адреса Rotary Club, адреса добијена од мобилног оператера) , и то уз асистенцију полицијских управа. На одржаним рочиштима, суд је саслушао два сведока и друготужиљу и поново одредио извођење доказа вештачењем ДНК анализе крви тужиља и туженог које није спроведено, јер тужени није приступио у установу одређен у за извођење вештачења.
Пресудом Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године усвојен је тужебни захтев тужиља и утврђено је да је тужени С.М. природни отац мал. Е.Н. (став 2. изреке ) и одређено да се мал. Е.Н. поверава на даљу негу, чување и васпитање мајци Гордани Надошки која ће самостално вршити родитељско право (став 3. изреке ). Истом пресудом обавезан је тужени да на име свог доприноса за издржавање мал. Е.Н. плаћа 10.000, 00 динара месечно почев од 5. априла 2012. године као дана пресуђења, све док та обавеза буде трајала по закону или буде одлуком суда измењена (став 4. изреке ), као и неисплаћене износе за периоде ближе одређене у пресуди (став 5. изреке ). Пресудом је наложено матичару општине Савски венац да у матичну књигу рођених спроведе упис имена (став 6. изреке ) и обавезан тужени да тужиљама на име трошкова парничног поступка плати 735.375,00 динара (став 7. изреке ).
Решењем Вишег суда у Београду П. 10/10 од 11. децембра 2012. године исправљена је пресуда Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године у уводу, тако што је исправљен податак о адреси туженог.
Наведена првостепена пресуд а је туженом достављна преко огласне табле суда, и то након више неуспешних покушаја достављања на адресе познате суду. Пресуда Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године је постала правноснажна 14. јануара 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је гарантовано право сваког лица да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредб ом члана 64. став 2. Устава је утврђено да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет.
Одредбом члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је гарантовано да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције је, пред осталог, утврђено да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота. Одредбом члана 13. Европске конвенције је утврђено да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да се оцем детета које је рођено ван брака сматра мушкарац чије је очинство утврђено признањем, односно чије је очинство утврђено правноснажном судском пресудом (члан 45. став 4.); да ако очинство није утврђено признањем, може бити утврђено правноснажном судском пресудом и да право на утврђивање очинства имају - дете, мајка и мушкарац који тврди да је отац детета (члан 55.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.).
Одредбом члана 7. став 1. Конвенције о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90) је утврђено да ће дете бити регистровано одмах након рођења и да ће имати од рођења право на име, право на стицање држављанства и колико је то могуће, право да зна ко су му родитељи и право на њихово старање. Одредбама члана 8. Конвенције о правима детета је утврђено да се стране уговорнице обавезују да поштују право детета на очување идентитета, укључујући држављанство, име и породичне односе у складу са законом, без незаконитог мешања (став 1.) и да ће у случајевима када је дете незаконито лишено неких или свих елемената свог идентитета, стране уговорнице обезбедити одговарајућу помоћ и заштиту како би му што пре био враћен идентитет (став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09 ) је било прописано: да суд одлучује које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да странке могу предузимати радње у поступку лично или преко пуномоћника (члан 84. став 1.); да радње у поступку које пуномоћник предузима у границама пуномоћја имају исто правно дејство као да их је предузела сама странка (члан 86.); да се писмена достављају, по правилу, преко поште, а могу се достављати преко одређеног лица запосленог у суду, преко надлежног органа општине, преко правног лица регистрованог за обављање послова достављања, непосредно у суду или на други начин одређеним посебним законом (члан 127.); да ако се лице коме се писмено има доставити не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена коме од његових одраслих чланова домаћинства који је дужан да прими писмено (члан 135. став 1.); да ће се, када је у току парнице достављање писмена било безуспешно, достављање извршити стављањем писмена на огласну таблу и да се достављање сматра извршеним по истеку рока од осам дана од дана стављања писмена на огласну таблу суда (члан 140.).
5. Оцењујући основаност навода обе подноситељке о повреди права на суђење у разумном року , Уставни суд је констатовао да је оцена извршена у односу на члан 32. став 1. Устава, будући да је одредба члана 6. став 1. Европске конвенције, у суштини идентична наведеној уставној одредби.
Уставни суд је констатовао да је период оцене разумности дужине трајања предметног судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак окончан након скоро десет година и девет месеци . Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подноситељки уставне жалбе као странака у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подноситељке, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање конкретног парничног поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак вођен по тужби подноситељки за утврђивање очинства против С.М, те да су током трајања поступка подноситељке прецизирале тужбени захтев у погледу доприноса туженог издржавању прве подноситељке и у погледу вршења родитељског права . Уставни суд је даље утврдио да су у доказном поступку саслушани предложени сведоци , прикупљени докази који се односе на допринос туженог издржавању прве подноситељке , те да је суд два пута одређивао вештачење ДНК анализе крви, али да вештачење није могло бити спроведено , и то због недоласка туженог у установу одређену за вештачење. Без обзира не евентуалну осетљивост спорног парничног поступка, по оцени Уставног суда, наведено указује да у конкретном случају није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси овога суда, као и Европског суда за људска права, у предметима који се тичу грађанског статуса неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99.), те да је овај захтев посебно наглашен у државама где само домаће право предвиђа да се одређене врсте предмета морају решавати као посебно хитно (видети пресуд е Европског суда за људска права у предме тима Јевремовић против Србије, број представке 3150/05, од 17. јула 2007. године, став 81, Bock против Немачке, број представке 11118/84, од 21. новембра 1988. године и 21. фебруара 1989. године, став 49. и Микулић против Хрватске, број представке 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, ст. 44. и 45.).
С друге стране, Уставни суд подсећа да само кашњења и одуговлачењ а кој а се мо гу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.). Такође, Уставни суд указује да се приликом оцене дужине трајања поступка може узети у обзир и понашање друге стране у поступку (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Zielinski против Пољске број представке 38497/02, од 15. маја 2005. године, став 23.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд редовно заказивао рочишта, те да одређен број рочишта није одржан због непостојања претпоставки, и то због немогућности да се туженом и сведоцима уруче позиви за рочиште на адресама познатим и достављеним суду. У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да је након годину и три месеца, суд туженом поставио привременог заступника, који је вршио права и обавезе законског заступника у наредне четири године и девет месеци, те да је након једне доставе туженом за коју је првостепени суд оценио да је уредна, суд ставио ван снаге решење о привременом заступнику. Иако је суд и у наставку поступка имао тешкоћа у достављању позива туженом, који је у том тренутку морао знати за спорни поступак, суд није поново постављао привременог заступника, већ је након већег броја безуспешних достава, достављање вршио стављањем писмена на огласну таблу . Када је реч о сведоцима којима, такође , није могао бити уредно уручен позив, односно који се нису одазивали позиву, суд је доносио решења о њиховом новчаном кажњавају, да би након повлачења предлога тужиља о саслушању преосталих сведока, суд ставио ван снаге решење о извођењу ових доказа. Уставни суд је констатовао да је за дуже трајање поступка од значаја и околност да је предмет решењем другостепеног суда враћен на поновни поступак, и то управо због повреде одредаба парничног поступка које се односе на достављање.
Поред наведених пропуста, Уставни суд налази да је потребно констатовати да је на поступање првостепеног суд а битно утицала околност да туженом није могао бити уручен позива на адресама достављеним суду, те да је суд покуша вао да превазиђе наведени проблем прибављањем нових адреса на којим а би се евентуално могле извршити уредне доставе. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је суд прибегао достављању стављањем писмена на огласну таблу тек након већег броја безуспешних достава, и то након сазнања туженог за спорни поступак, водећи рачуна и о праву туженог да расправља пред судом.
Оцењујући понашање подноситељки уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да су подноситељке редовно присуствова ле рочиштима, те да својим понашање м нису посебно доприне ле дужем трајању оспореног парничног поступка. Наиме, Уставни суд је утврдио да је суд 11. децембра 2007. године донео решење да се тужба сматра повученом, али је након предлога тужиља за враћање у пређашње стање, 25. јануара 2008. године наведено решење ставио ван снаге. Ово одлагање од месец и 14 дана, које се може ставити на терет подноситељкама, по оцени Уставног суда, не може бити од одлучног значаја, имајући у виду укупно трајање спорног поступка.
Уставни суд је оценио и да је на страни подноситељки уставне жалбе неспорно постојао изузетан значај да се питање утврђивања очинства над мал. Е.Н. и уклањање неизвесности у том погледу расправи у што краћем року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у парничном поступку који се водио пред Другим општинским суду у Београду у предмету П. 1992/02, а касније пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10, повређено право подноситеки уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени г ласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке и тачки 2. изреке .
6. Оцењујући основаност навода прве подноситељке о повреди права детета из члана 64. став 2. Устава, права на поштовање приватног и породичног живота из члан а 8. Европске конвенције и права детета из члана 8. Конвенције о правима детета, Уставни суд је констатовао да се ови наводи односе на тврдњу подноситељке да је због дужине трајања спорног поступка утврђивања очинства она у стању продужене неизвесности у вези са својим личним идентитетом и лишена сваког издржавања од свог биолошког оца. Имајући у виду садржину наведених права, Уставни суд је ове наводе прве подноситељке ценио у односу на члан 64. став 2. Устава, узимајући у обзир праксу Европског суда за људска права у погледу права из члана 8. Европске конвенције.
Уставни суд је констатовао да наведеном уставном одредбом изричито гарантовано право детета да сазна своје порекло, те да иако исто право није изричито предвиђено чланом 8. Европске конвенције, оно спада у круг права на поштовање приватног живота (видети. Одлуку Уставног суда Уж-546/2009 од 13. јула 2012. године). Ово право, по оцени Уставног суда, подразумева право детета да буде у могућности да утврди појединости о свом идентитету и пореклу , посебно уколико су такве информације важне и значајн е због утицаја кој е мо гу имати за личност детета .
Примењујући наведено на конкретни случај, Уставни суд је утврдио да је прва подноситељка уставне жалбе покрену ла оспорени парнични поступак утврђивања очинства како би у том поступку утврди ла да ли је тужени С.М. њен биолошки отац, односно како би сазнала појединости о свом идентитету и пореклу, а што би касније могло одредити и њен правн и однос са С.М. По оцени Уставног суда, прва подноситељка уставне жалбе је у конкретном парничном поступку има ла значајан интерес заштићен чланом 64. став 2. Устава да, поред осталог прими, односно утврди информације потребне за „откривање истине“ о свом пореклу.
Имајући у виду наведено, посебно трајање спорног поступка утврђивања очинства, који је окончан након десет година и девет месеци, као и чињеницу да је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року , Суд је оценио да је прва подноситељк а била у стању продужене неизвесности у вези са њеним идентитетом , односно пореклом. Стога је Уставни суд оценио да су судови пропустили да обезбеде првој подноситељки поштовање права из члана 64. став 2. Устава (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Јевремовић против Србије, ст. 100-111.), па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући основаност навода обе подноситељке о повреди права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције, Уставни суд је констатовао да подноситељке овај навод образлажу тврдњом да по домаћем праву нису постојале мере којима би се тужени обавезао на ДНК анализу, нити је постојала „директна одредба којом се регулише непоштовање“ исте.
У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да законом нису прописане мере којима би се треће лице обавезало на ДНК анализу, али да, са друге стране, заштита права трећих лица може искључити њихову обавезу да буду на располагању ради медицинског испитивања било које врсте. У описаној ситуацији, по оцени Суда, потребно је да постоје или да се обезбеде други механизми којима се могу осигурати интереси и права лица које тражи утврђивање очинства.
У конкретном случају, суд је два пута одређивао вештачење ДНК анализом, али вештачење није спроведено, и то због недоласка туженог у установу одређену за вештачење, при чему је суд одлуку о очинству донео на основу других изведених доказа. Из оцене Уставног суда о повреди права на суђење у разумном року, произлази да је Суд нашао да су други пропусти суда допринели повреди овог права, и последично држали прву подноситељку у стању продужене неизвесности у вези са њеним пореклом.
Имајући у виду наведено, као и да је Уставни суд претходно утврдио повреде права из члана 32. став 1. Устава и члана 64. став 2. Устава, Суд није посебно ценио наводе о повреди права из члана 13. Европске конвенције (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Јевремовић против Србије, став 123.).
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење прве подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права из члана 32. став 1. и члана 64. став 2. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Наро дне банке Србије на дан исплате, као и да се правично задовољење друге подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права из члана 32. став 1. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате , одлучујући као у тачки 4. изреке. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подноситељке уставне жалбе претрпе ле због утврђен их повред а права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, поступање судова и друге стране у поступку, као и значај права о коме су судови одлучивали, те по оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подноситељке претрпе ле. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог а суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
9. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подноситељке уставне жалбе наводе да су 8. априла 2002. године Другом општинском суду у Београду поднеле тужбу против С.М. за утврђивање очинства. У уставној жалби се детаљно описује ток оспореног поступка и наводе конкретне радње суда које, по мишљењу подноситељки, доприносе дужем трајању оспореног поступка и повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава и члана 6. Европске конвенције з азаштиту људских права и основних слобода .
С позивом на праксу Европског суда за људска права у предметима ''Botta против Италије'' и ''Јевремовић против Србије'', прва подноситељка наводе о повреди права детета из члана 64. Устава и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода образлаже тиме да је због дужине трајања спорног поступка утврђивања очинства она у стању продужене неизвесности у вези са својим личним идентитетом и лишена сваког издржавања од свог биолошког оца.
Навод о повреди права на делотворан правни лек из члана 13. наведене Европске конвеције подноситељке образлажу тиме да по домаћем праву нису постојале мере којима би се тужени обавезао на ДНК анализу, нити је постојала „директна одредба којом се регулише непоштовање“ исте, због чега сматрају да им је повређено наведено право.
Подноситељке предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених права, наложи суду да предузме све мере како би се оспорени поступак окончао у најкраћем могућем року. Такође, тражено је да Суд утврди право подноситељки на накнаду нематеријалне штете, и то за повреду права на суђење у разумном року у износу од 1000 евра по години, за повреду права на делотворни правни лек у износу од 1000 евра по години и за повреду права на приватни и породични живот у износу од 15000 евра.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, на основу увида извршеног у списе предмета Вишег суда у Београду П. 10/10 (раније Другог општинског суда у Београду П. 1992/02) , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Мал. Е.Н, као првотужиља, и Гордана Надошки , као друготужиља, овде подноситељке уставне жалбе, су 8. априла 20 02. године поднеле Другом општинском суду у Београду тужбу против М.С. ради утврђивања очинства.
Суд је у периоду од 15. маја 2002. године до 12. децембра 2003. године заказао шест припремних рочишта, од којих ниједно није одржано, будући да туженом, на адресама означеним у тужби и касније достављаним од стране тужиља, ни су могл и бити уручени тужба и позиви за рочиште. Суд је решењем П. 1992/02 од 30. јула 2003. године, туженом поставио привременог заступника.
У наставку поступка, до доношења првостепене пресуде, суд је у периоду од 28. маја 2004. године до 7. априла 2008. године заказао 16 рочишта за главну расправу од којих је већина и одржана. На рочишту одржаном 16. априла 2007. године суд је ставио ван снаге решење П. 1992/02 од 30. јула 2003. године о постављању привременог заступника, јер је туженом, први пут од почетка поступка, уредно уручен позив за рочиште. На рочишту одржаном 11. децембра 2007. године, суд је донео решење П. 1992/02 да се тужба сматра повученом, јер рочишту нису приступиле уредно позване странке, које свој изостанак нису оправдале. Решавајући о предлогу тужиља за враћање у пређашње стање, суд је 25. јануара 2008. године донео решење П. 1992/02 којим је дозволио повраћај у пређашње стање и ставио ван снаге решење од 11. децембра 2007. године.
У доказном поступку, суд је, поред осталог, саслушао три сведока и друготужиљу и одредио извођење доказа вештачењем ДНК анализе крви тужиља и туженог. Утврђено је и да у више наврата позив за главну расправу није уредно уручен преосталим предложен им сведо цима, родитељима и сестр и туженог, због чега је су д одлагао рочишта, или се ови сведоци нису одазивали уредном позиву суда, због чега је суд донео решења о новчаном кажњавању. Како су тужиље повукле предлог за извођење доказа саслушањем сведока, суд је на рочишту одржаном 7. априла 2008. године ставио ван снаге решење о њиховом саслушању, као и решење о извођењу доказа вештачењем ДНК анализе крви, будући да се тужени у међувремену није појавио у установи којој је наложено вршење вештачења. Тужиље су у међувремену прецизирале тужбени захтев у погледу доприноса туженог издржавању првотужиље и у погледу вршења родитељског права.
Пресудом Другог општинског суда у Београду П. 389/08 од 7. априла 2008. године утврђено је да је тужени С.М. природни отац мал . Е.Н. (став 1.) и наложено матичару општине Савски венац да у изводу матичне књиге рођених у рубрици „име оца“ мал. Е.Н. упише име С.М, као природног оца детета у року од 15 дана од дана правноснажности пресуде (став 2.). Истом пресудом је одређено да се мал. Е.Н. поверава на даљу бригу, негу, старање и васпитање мајци Гордани Надошки која ће самостално вршити родитељско право (став 3.) и обавезан је тужени да на име свог доприноса за издржавање ма. Е.Н. плаћа 7.000, 00 динара месечно , почев од 8. априла 2002. године па до 31. децембра 2006. године, а од 1. јануара 2007. године па убудуће 10.000,00 динара, док је тужбени захтев преко досуђеног, а до траженог износа д 300 евра месечно , у динарској противвредности , на име издржавања , одбијен као неоснован (ст. 4. и 5.). Пресудом је уређен начин одржавања личних контаката мал. Е.Н. са оцем С.М , по моделу ближе описаном у пресуди (став 6.) и обавезан тужени да тужиљама на име трошкова парничног поступка плати 180.700,00 динара.
Решавајући о жалби туженог, Окружни суд у Београду је 8. априла 2009. године донео решење Гж. 6032/09 којим је укинуо пресуду Другог општинског суда у Београду П. 389/08 од 7. априла 2008. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено: да су, према стању у списима предмета сви позиви туженом враћени неуручени, због чега је суд решењем од 30. јула 2003. године туженом поставио привременог заступника; да је суд позив који је примила супруга туженог 26. марта 2007. године сматрао уредном доставом, због чега је на рочишту одржаном 16. априла 2007. године донео решење којим је ставио ван снаге наведено решење о постављању привременог заступника; да су на кон тога супрузи туженог уручени тужба и позив за рочиште од 26. септембра 2007. године, које је одржано у одсуству туженог, као и позив за рочиште ради извођења доказа саслушања странака од 7. априла 2008. године, које је одржано у одсуству туженог и на коме је закључена главна расправа; да је суд сматрао да је достава у наведеним случајевима била уредна; да се основано у жалби истиче да је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 7) Закона о парничном поступку, јер туженом због пропуштања достављања није дата могућност да расправља пред судом; да је достава извршена на начин супротан одредбама чл. 127. до 146. Закона о парничном поступку.
У поновном поступку, предмет је пред Другим општинским судом у Београду добио број П. 5701/09. Након реформе правосуђа, предмет је уступљен у надлежност Вишем суду у Београду и добио је број П. 10/10. До доношења првостепене пресуде, суд је заказао 14, а одржао четири рочишта. Већина рочишта није одржана због непостојања процесних претпоставки, и то због недоласка туженог коме позиви нису могли бити уручени, будући да се није налазио на адресама познатим суду. Утврђено је да је, ради уручења позива за рочиште за главну расправу, достава покушана на свим адресама познатим суду (адресе пребивалишта, адресе родитеља туженог, адреса Rotary Club, адреса добијена од мобилног оператера) , и то уз асистенцију полицијских управа. На одржаним рочиштима, суд је саслушао два сведока и друготужиљу и поново одредио извођење доказа вештачењем ДНК анализе крви тужиља и туженог које није спроведено, јер тужени није приступио у установу одређен у за извођење вештачења.
Пресудом Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године усвојен је тужебни захтев тужиља и утврђено је да је тужени С.М. природни отац мал. Е.Н. (став 2. изреке ) и одређено да се мал. Е.Н. поверава на даљу негу, чување и васпитање мајци Гордани Надошки која ће самостално вршити родитељско право (став 3. изреке ). Истом пресудом обавезан је тужени да на име свог доприноса за издржавање мал. Е.Н. плаћа 10.000, 00 динара месечно почев од 5. априла 2012. године као дана пресуђења, све док та обавеза буде трајала по закону или буде одлуком суда измењена (став 4. изреке ), као и неисплаћене износе за периоде ближе одређене у пресуди (став 5. изреке ). Пресудом је наложено матичару општине Савски венац да у матичну књигу рођених спроведе упис имена (став 6. изреке ) и обавезан тужени да тужиљама на име трошкова парничног поступка плати 735.375,00 динара (став 7. изреке ).
Решењем Вишег суда у Београду П. 10/10 од 11. децембра 2012. године исправљена је пресуда Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године у уводу, тако што је исправљен податак о адреси туженог.
Наведена првостепена пресуд а је туженом достављна преко огласне табле суда, и то након више неуспешних покушаја достављања на адресе познате суду. Пресуда Вишег суда у Београду П. 10/10 од 5. априла 2012. године је постала правноснажна 14. јануара 2013. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је гарантовано право сваког лица да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредб ом члана 64. став 2. Устава је утврђено да свако дете има право на лично име, упис у матичну књигу рођених, право да сазна своје порекло и право да очува свој идентитет.
Одредбом члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) је гарантовано да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона. Одредбом члана 8. став 1. Европске конвенције је, пред осталог, утврђено да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота. Одредбом члана 13. Европске конвенције је утврђено да свако коме су повређена права и слободе предвиђени у овој конвенцији има право на делотворан правни лек пред националним властима, без обзира на то да ли су повреду извршила лица која су поступала у службеном својству.
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) прописано је: да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета (члан 6. став 1.); да се оцем детета које је рођено ван брака сматра мушкарац чије је очинство утврђено признањем, односно чије је очинство утврђено правноснажном судском пресудом (члан 45. став 4.); да ако очинство није утврђено признањем, може бити утврђено правноснажном судском пресудом и да право на утврђивање очинства имају - дете, мајка и мушкарац који тврди да је отац детета (члан 55.); да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право (члан 204. став 1.).
Одредбом члана 7. став 1. Конвенције о правима детета („Службени лист СФРЈ – Међународни уговори“, број 15/90) је утврђено да ће дете бити регистровано одмах након рођења и да ће имати од рођења право на име, право на стицање држављанства и колико је то могуће, право да зна ко су му родитељи и право на њихово старање. Одредбама члана 8. Конвенције о правима детета је утврђено да се стране уговорнице обавезују да поштују право детета на очување идентитета, укључујући држављанство, име и породичне односе у складу са законом, без незаконитог мешања (став 1.) и да ће у случајевима када је дете незаконито лишено неких или свих елемената свог идентитета, стране уговорнице обезбедити одговарајућу помоћ и заштиту како би му што пре био враћен идентитет (став 2.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 111/09 ) је било прописано: да суд одлучује које ће чињенице узети као доказане по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка (члан 8.); да странке могу предузимати радње у поступку лично или преко пуномоћника (члан 84. став 1.); да радње у поступку које пуномоћник предузима у границама пуномоћја имају исто правно дејство као да их је предузела сама странка (члан 86.); да се писмена достављају, по правилу, преко поште, а могу се достављати преко одређеног лица запосленог у суду, преко надлежног органа општине, преко правног лица регистрованог за обављање послова достављања, непосредно у суду или на други начин одређеним посебним законом (члан 127.); да ако се лице коме се писмено има доставити не затекне у свом стану, достављање се врши предајом писмена коме од његових одраслих чланова домаћинства који је дужан да прими писмено (члан 135. став 1.); да ће се, када је у току парнице достављање писмена било безуспешно, достављање извршити стављањем писмена на огласну таблу и да се достављање сматра извршеним по истеку рока од осам дана од дана стављања писмена на огласну таблу суда (члан 140.).
5. Оцењујући основаност навода обе подноситељке о повреди права на суђење у разумном року , Уставни суд је констатовао да је оцена извршена у односу на члан 32. став 1. Устава, будући да је одредба члана 6. став 1. Европске конвенције, у суштини идентична наведеној уставној одредби.
Уставни суд је констатовао да је период оцене разумности дужине трајања предметног судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије, који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је оценио да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Када је реч о дужини трајања оспореног парничног поступка, Уставни суд је утврдио да је парнични поступак окончан након скоро десет година и девет месеци . Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати на то да поступак није окончан у оквиру разумног рока. Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подноситељки уставне жалбе као странака у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подноситељке, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање конкретног парничног поступка.
Уставни суд је утврдио да је оспорени парнични поступак вођен по тужби подноситељки за утврђивање очинства против С.М, те да су током трајања поступка подноситељке прецизирале тужбени захтев у погледу доприноса туженог издржавању прве подноситељке и у погледу вршења родитељског права . Уставни суд је даље утврдио да су у доказном поступку саслушани предложени сведоци , прикупљени докази који се односе на допринос туженог издржавању прве подноситељке , те да је суд два пута одређивао вештачење ДНК анализе крви, али да вештачење није могло бити спроведено , и то због недоласка туженог у установу одређену за вештачење. Без обзира не евентуалну осетљивост спорног парничног поступка, по оцени Уставног суда, наведено указује да у конкретном случају није било посебно сложених чињеничних и правних питања.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је и у овом уставносудском поступку констатовао да је основна дужност суда да обезбеди да се избегне непотребно одуговлачење и да се предузимају оне радње у поступку које имају за циљ да се поступак спроведе брзо и ефикасно. С тим у вези, Уставни суд посебно наглашава да је према пракси овога суда, као и Европског суда за људска права, у предметима који се тичу грађанског статуса неког лица потребно да судови и други државни органи покажу посебну одговорност у поступању, с обзиром на могуће последице које дужина поступка може имати, пре свега у погледу уживања права на породични живот (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету ВАМ против Србије, број представке 39177/05, од 20. фебруара 2007. године, став 99.), те да је овај захтев посебно наглашен у државама где само домаће право предвиђа да се одређене врсте предмета морају решавати као посебно хитно (видети пресуд е Европског суда за људска права у предме тима Јевремовић против Србије, број представке 3150/05, од 17. јула 2007. године, став 81, Bock против Немачке, број представке 11118/84, од 21. новембра 1988. године и 21. фебруара 1989. године, став 49. и Микулић против Хрватске, број представке 53176/99 од 7. фебруара 2002. године, ст. 44. и 45.).
С друге стране, Уставни суд подсећа да само кашњења и одуговлачењ а кој а се мо гу приписати судовима и другим државним органима могу довести до закључка о непоштовању права на суђење у разумном року (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Proszak против Пољске број представке 2/1997/786/987, од 16. децембра 1997. године, став 40.). Такође, Уставни суд указује да се приликом оцене дужине трајања поступка може узети у обзир и понашање друге стране у поступку (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Zielinski против Пољске број представке 38497/02, од 15. маја 2005. године, став 23.).
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је првостепени суд редовно заказивао рочишта, те да одређен број рочишта није одржан због непостојања претпоставки, и то због немогућности да се туженом и сведоцима уруче позиви за рочиште на адресама познатим и достављеним суду. У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да је након годину и три месеца, суд туженом поставио привременог заступника, који је вршио права и обавезе законског заступника у наредне четири године и девет месеци, те да је након једне доставе туженом за коју је првостепени суд оценио да је уредна, суд ставио ван снаге решење о привременом заступнику. Иако је суд и у наставку поступка имао тешкоћа у достављању позива туженом, који је у том тренутку морао знати за спорни поступак, суд није поново постављао привременог заступника, већ је након већег броја безуспешних достава, достављање вршио стављањем писмена на огласну таблу . Када је реч о сведоцима којима, такође , није могао бити уредно уручен позив, односно који се нису одазивали позиву, суд је доносио решења о њиховом новчаном кажњавају, да би након повлачења предлога тужиља о саслушању преосталих сведока, суд ставио ван снаге решење о извођењу ових доказа. Уставни суд је констатовао да је за дуже трајање поступка од значаја и околност да је предмет решењем другостепеног суда враћен на поновни поступак, и то управо због повреде одредаба парничног поступка које се односе на достављање.
Поред наведених пропуста, Уставни суд налази да је потребно констатовати да је на поступање првостепеног суд а битно утицала околност да туженом није могао бити уручен позива на адресама достављеним суду, те да је суд покуша вао да превазиђе наведени проблем прибављањем нових адреса на којим а би се евентуално могле извршити уредне доставе. С тим у вези, Уставни суд је констатовао да је суд прибегао достављању стављањем писмена на огласну таблу тек након већег броја безуспешних достава, и то након сазнања туженог за спорни поступак, водећи рачуна и о праву туженог да расправља пред судом.
Оцењујући понашање подноситељки уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да су подноситељке редовно присуствова ле рочиштима, те да својим понашање м нису посебно доприне ле дужем трајању оспореног парничног поступка. Наиме, Уставни суд је утврдио да је суд 11. децембра 2007. године донео решење да се тужба сматра повученом, али је након предлога тужиља за враћање у пређашње стање, 25. јануара 2008. године наведено решење ставио ван снаге. Ово одлагање од месец и 14 дана, које се може ставити на терет подноситељкама, по оцени Уставног суда, не може бити од одлучног значаја, имајући у виду укупно трајање спорног поступка.
Уставни суд је оценио и да је на страни подноситељки уставне жалбе неспорно постојао изузетан значај да се питање утврђивања очинства над мал. Е.Н. и уклањање неизвесности у том погледу расправи у што краћем року.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да је у парничном поступку који се водио пред Другим општинским суду у Београду у предмету П. 1992/02, а касније пред Вишим судом у Београду у предмету П. 10/10, повређено право подноситеки уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени г ласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке и тачки 2. изреке .
6. Оцењујући основаност навода прве подноситељке о повреди права детета из члана 64. став 2. Устава, права на поштовање приватног и породичног живота из члан а 8. Европске конвенције и права детета из члана 8. Конвенције о правима детета, Уставни суд је констатовао да се ови наводи односе на тврдњу подноситељке да је због дужине трајања спорног поступка утврђивања очинства она у стању продужене неизвесности у вези са својим личним идентитетом и лишена сваког издржавања од свог биолошког оца. Имајући у виду садржину наведених права, Уставни суд је ове наводе прве подноситељке ценио у односу на члан 64. став 2. Устава, узимајући у обзир праксу Европског суда за људска права у погледу права из члана 8. Европске конвенције.
Уставни суд је констатовао да наведеном уставном одредбом изричито гарантовано право детета да сазна своје порекло, те да иако исто право није изричито предвиђено чланом 8. Европске конвенције, оно спада у круг права на поштовање приватног живота (видети. Одлуку Уставног суда Уж-546/2009 од 13. јула 2012. године). Ово право, по оцени Уставног суда, подразумева право детета да буде у могућности да утврди појединости о свом идентитету и пореклу , посебно уколико су такве информације важне и значајн е због утицаја кој е мо гу имати за личност детета .
Примењујући наведено на конкретни случај, Уставни суд је утврдио да је прва подноситељка уставне жалбе покрену ла оспорени парнични поступак утврђивања очинства како би у том поступку утврди ла да ли је тужени С.М. њен биолошки отац, односно како би сазнала појединости о свом идентитету и пореклу, а што би касније могло одредити и њен правн и однос са С.М. По оцени Уставног суда, прва подноситељка уставне жалбе је у конкретном парничном поступку има ла значајан интерес заштићен чланом 64. став 2. Устава да, поред осталог прими, односно утврди информације потребне за „откривање истине“ о свом пореклу.
Имајући у виду наведено, посебно трајање спорног поступка утврђивања очинства, који је окончан након десет година и девет месеци, као и чињеницу да је Уставни суд утврдио повреду права на суђење у разумном року , Суд је оценио да је прва подноситељк а била у стању продужене неизвесности у вези са њеним идентитетом , односно пореклом. Стога је Уставни суд оценио да су судови пропустили да обезбеде првој подноситељки поштовање права из члана 64. став 2. Устава (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Јевремовић против Србије, ст. 100-111.), па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Оцењујући основаност навода обе подноситељке о повреди права на делотворан правни лек из члана 13. Европске конвенције, Уставни суд је констатовао да подноситељке овај навод образлажу тврдњом да по домаћем праву нису постојале мере којима би се тужени обавезао на ДНК анализу, нити је постојала „директна одредба којом се регулише непоштовање“ исте.
У вези са наведеним, Уставни суд је констатовао да законом нису прописане мере којима би се треће лице обавезало на ДНК анализу, али да, са друге стране, заштита права трећих лица може искључити њихову обавезу да буду на располагању ради медицинског испитивања било које врсте. У описаној ситуацији, по оцени Суда, потребно је да постоје или да се обезбеде други механизми којима се могу осигурати интереси и права лица које тражи утврђивање очинства.
У конкретном случају, суд је два пута одређивао вештачење ДНК анализом, али вештачење није спроведено, и то због недоласка туженог у установу одређену за вештачење, при чему је суд одлуку о очинству донео на основу других изведених доказа. Из оцене Уставног суда о повреди права на суђење у разумном року, произлази да је Суд нашао да су други пропусти суда допринели повреди овог права, и последично држали прву подноситељку у стању продужене неизвесности у вези са њеним пореклом.
Имајући у виду наведено, као и да је Уставни суд претходно утврдио повреде права из члана 32. став 1. Устава и члана 64. став 2. Устава, Суд није посебно ценио наводе о повреди права из члана 13. Европске конвенције (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету Јевремовић против Србије, став 123.).
8. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење прве подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права из члана 32. став 1. и члана 64. став 2. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Наро дне банке Србије на дан исплате, као и да се правично задовољење друге подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права из члана 32. став 1. Устава оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 800 евра , у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате , одлучујући као у тачки 4. изреке. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава - раздео Министарства правде и државне управе .
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју су подноситељке уставне жалбе претрпе ле због утврђен их повред а права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања предметног парничног поступка, поступање судова и друге стране у поступку, као и значај права о коме су судови одлучивали, те по оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју су подноситељке претрпе ле. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овог а суда, праксу Европског суда за људска права у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном пружа одговарајуће задовољење.
9. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић