Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милоша Милојчевића и Томислава Тодоровића, обојице из Краљева и Милована Курсулића из Цветака, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. априла 2013. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Милоша Милојчевића, Томислава Тодоровића и Милована Курсулића изјављена против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године.
O б р а з л о ж е њ е
1. Милош Милојчевић и Томислав Тодоровић, обојица из Краљева и Милован Курсулић из Цветака су 21. априла 2011. године, преко заједничког пуномоћника Данијеле Гуњић, адвоката из Краљева, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године, због повреде права на правичну накнаду за рад, зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године преиначена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 489/10 од 1. октобра 2010. године и тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату мање исплаћене зараде одбијен као неоснован; да је у спорном периоду подносиоцима исплаћивана зарада у износима нижим од минималне зараде предвиђене законом, а већим само од минималне зараде из претходног периода, која је последња била утврђена Колективним уговором, на основу цене рада на дан закључења Колективног уговора, 17. октобра 2005. године; да је тужени послодавац, на основу члана 93. Појединачног колективног уговора, вршио аконтативну исплату зараде, која је имала тренд повећања, али никада није достигла износ минималне зараде; да су се учесници колективног преговарања обавезали да цену рада за најједноставнији рад и период у коме ће она важити утврде најкасније у року од пет дана по истеку периода за који је одређена основна цена рада за најједноставнији рад; да тужени у спорном периоду није успео да постигне договор са осталим учесницима колективног преговарања, због чега је, по мишљењу подносилаца, био у обавези да на основу члана 3. став 2. тачка 3) Закона о раду питање основне зараде за најједноставнији рад уреди правилником; да је уговорима о раду била уговорена исплата минималне зараде за подносиоце, коју им је тужени, аконтативним исплатама зарада, ускратио; да је другостепени суд због погрешне примене одредаба члана 111. став 1. и члана 112. Закона о раду извео погрешан закључак да подносиоцима у спорном периоду не следује исплата разлике од аконтативне до "пуне правичне одговарајуће зараде".
Подносиоци предлажу да Уставни суд утврди да им је оспореном другостепеном пресудом повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава Републике Србије и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу "измени појединачни акт у складу са захтевом из уставне жалбе".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 489/10 од 1. октобра 2010. године усвојен је тужбени захтев тужилаца Милоша Милојчевића, Томислава Тодоровића и Милована Курсулића, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужени Концерн "Фабрика вагона Краљево" А.Д. у реструктурирању из Краљева обавезан да им на име накнаде штете због мање исплаћене зараде у периоду од 1. априла 2006. године до 30. априла 2008. године (за тужиоцe Милоша Милојчевића и Милована Курсулића), односно у периоду од 1. новембра 2006. године до 30. априла 2008. године (за тужиоца Томислава Тодоровића) исплати месечне износе ближе означене у изреци пресуде, са затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног износа до коначне исплате. Истом пресудом тужени је обавезан да тужиоцима исплати и регрес за коришћење годишњег одмора за 2006. и 2007. годину, као и све трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у одредби члана 93. Појединачног колелтивног уговора код туженог из 2005. године изостало утврђење основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1; да је ставом 3. наведеног члана Појединачног колективног уговора одређено да ће учесници колективног уговора најкасније у року од пет дана по истеку месеца за који је уговорена основна зарада за најједноставнији посао за коефицијент 1 приступити преговарању ради утврђивања нове основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1 и периода за који се она примењује; да је ставом 4. нормирано да се, уколико не дође до договора о основној заради за најједноставнији посао за коефицијент 1 у утврђеном року, исплаћује као аконтација основна зарада за најједноставнији посао из претходног периода, увећана за раст трошкова живота, док се преговори настављују, а да ће се након коначног утврђивања основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1 извршити исплата разлика за претходни месец; да је из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке утврђено да је тужени у спорном периоду тужиоцима аконтативно исплаћивао зараду у складу са одредбом члана 93. став 4. Појединачног колективног уговора, у висини цене рада за најједноставнији посао нижој од минималне зараде по часу и уговореног коефицијента из уговора о раду, која није била утврђена Појединачним колективним уговором, већ је утврђивана од стране послодавца, уз увећање на име раста трошкова живота; да је у спорном периоду цена рада за најједноставнији посао по основу раста трошкова живота увећана за 42,10%, што је премашивало раст трошкова живота у утуженом периоду; да је аконтација зараде исплаћивана у износима већим од износа минималне зараде, док је по захтеву тужилаца извршен обрачун зараде на тај начин што је цена рада по часу утврђена за минималну зараду помножена са уговореним коефицијентима тужилаца; да и поред тога што је аконтативна исплата зараде вршена у износима већим од износа минималне зараде, остаје чињеница да тужени послодавац није испунио своју обавезу из члана 107. став 3. Закона о раду, односно није општим актом утврдио елементе за обрачун и исплату основне зараде; да је из тог разлога, најмања могућа цена рада управо цена рада у висини минималне зараде по часу, испод које зараду не може да прими ни запослени са коефицијентом 1, под условом стандардног радног учинка и пуног радног времена тужилаца, које чињенице у спроведеном поступку нису доведене у питање; да тужбени захтев тужилаца није преурањен, с обзиром на то да Закон о раду не познаје аконтативне исплате зараде; да је тужени послодавац био у обавези да сходно одредби члана 3. став 2. тачка 3) Закона о раду својим правилником уреди питање основне зараде за најједноставнији посао са коефицијентом 1; да основна зарада тужилаца за најједноставнији посао по часу није могла бити нижа од минималне зараде по часу, као социјалне категорије, а у складу са чланом 111. став 1. Закона о раду; да је тужени послодавац тужиоцима нанео штету коју је дужан накнадити, док би супротан закључак суда водио претварању аконтативног у коначни обрачун зараде, што би довело до поремећаја у вредновању послова код послодавца, а тиме било и повређено право тужилаца на правичну накнаду за рад.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године којом је преиначио првостепену пресуду у делу који се односи на исплату накнаде штете због мање исплаћене зараде у периоду од 1. априла 2006. године до 30. априла 2008. године, односно од 1. новембра 2006. године до 30. априла 2008. године и тај део тужбеног захтева тужилаца одбио као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потупно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је усвојио тужбене захтеве тужилаца за накнаду штете због мање исплаћене зараде, на шта се основано указује жалбом туженог; да је погрешан закључак првостепеног суда да минимална зарада представља цену рада за најједноставнији рад, с обзиром на то да је минимална зарада законска категорија која се исплаћује за стандардни радни учинак и пуно радно време, да се утврђује од стране социјално-економског савета основаног за тертиторију Републике Србије и исплаћује само ако је уговорена и уколико послодавац није у стању да исплати одговарајућу зараду; да износ који исплати послодавац запосленом на име зараде не сме бити нижи од минималне зараде, а да минимална цена рада може бити нижа од оне коју одређује социјално-економски савет; да је вештачењем утврђено да је тужиоцима у утуженом периоду исплаћивана зарада у већем износу у односу на минималну зараду, а у складу са Колективним уговором туженог бр. 4752, из ког разлога тужиоци, по мишљењу другостепеног суда, нису претрпели штету и немају право на исплату разлике зараде.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права, на чију повреду се подносиоци позивају, битна је одредба члана 60. став 4. Устава којом је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
По оцени Уставног суда, у овој уставносудској ствари од значаја је и одредба члана 32. став 1. Устава, по којој свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), чијом применом је одлучивано о тужбеним захтевима подносилаца уставне жалбе, било је прописано: да се Колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1.); да се Правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, између осталог, и ако учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора (члан 3. став 2. тачка 3); да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (члан 111. став 1.); да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. став 2.); да се минимална зарада утврђује одлуком социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије, а уколико савет не донесе одлуку у року од 10 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике Србије (члан 112. ст. 1 и 2.); да се при утврђивању минималне зараде полази нарочито од трошкова живота, кретања просечне зараде у Републици Србији, егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице, стопе незапослености, кретања запослености на тржишту рада и општег нивоа економске развијености Републике Србије (члан 112. став 3.); да се минимална зарада утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци и да не може бити нижа од минималне зараде утврђене одлуком из ст. 1. и 2. овог члана за период који претходи периоду за који се утврђује минимална зарада (члан 112. став 4.); одлука о висини минималне зараде из члана 112. овог закона објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 113.).
5. Иако се подносиоци уставне жалбе позивају на повреду права из члана 60. став 4. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносиоци уставне жалбе у суштини жале на погрешну примену материјалног права од стране Апелационог суда у Крагујевцу.
Стога је Уставни суд сматрао да је, у оквиру оцене основаности навода о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, заправо потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је од стране другостепеног суда дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода, те да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносилаца уставне жалбе.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до произвољне примене материјалног права на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада заправо представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радно-правном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног за период који се посматра, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца. Уставни суд даље констатује да је у парничном поступку који је претходио доношењу оспорене другостепене пресуде несумњиво утврђено да је подносиоцима уставне жалбе у утуженом периоду исплаћивана зарада у износима већим од износа минималне зараде који су у оквиру тог периода утврђени и на законом прописани начин објављени. Стога је Уставни суд мишљења да је у конкретном случају наведени законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде, поштован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да својим запосленима исплати најмање износ минималне зараде.
С друге стране, сагласно одредбама члана 112. ст. 3. и 4. Закона о раду, за утврђивање минималне зараде нарочито се узимају у обзир трошкови живота, кретање просечне зараде у Републици Србији, егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице, стопа незапослености, кретање запослености на тржишту рада и општи ниво економске развијености Републике Србије. Минимална зарада се утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци. С тим у вези, Уставни суд је на становишту да овако утврђена цена рада по радном часу, где се примењују, односно узимају у обзир сви напред наведени критеријуми, не може бити тертирана као најнижа цена рада за најједноставнији посао, с обзиром на то да се приликом одређивања висине минималне зараде релативизује чињеница о врсти посла у конкретном случају, због чега је минимална зарада једнака за све запослене у Републици Србији, без обзира на то који посао обављају. Уставни суд даље тумачи да се висина минималне зараде за одређени месец утврђује тако што се претходно утврђена вредност радног сата помножи са укупним бројем радних сати у једном месецу, према одговарајућем статистичком податку о укупном броју радних сати у посматраном месецу. Из тог разлога, Уставни суд искључује могућност утврђивања висине минималне зараде на начин на који то чини Основни суд у Краљеву, односно да се утврђена вредност радног сата од стране Социјално-економског савета или Владе Републике Србије множи са укупним бројем радних сати одређеног запосленог и коефицијентом који је уговорен са његовим послодавцем. С тим у вези, за Уставни суд је уставноправно прихватљиво тумачење Апелационог суда у Крагујевцу "да износ који исплати послодавац запосленом на име зараде не сме бити нижи од минималне зараде, али да минимална цена рада може бити нижа од оне коју одређује социјално-економски савет".
Уставни суд такође констатује да је обавеза послодавца да усвоји, односно донесе правилник о раду само у случају да учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора, а не и у случају празнина у већ закљученом колективном уговору. С друге стране, Законом о раду није изричито забрањена аконтативна исплата зараде. Имајући у виду да се тужени послодавац колективним уговором из 2005. године обавезао да ће након утврђења основне зараде за најједноставнији рад исплатити евентуалну разлику својим запосленима, то је за Уставни суд без значаја чињеница да код туженог висина основне зараде за најједноставнији рад у време доношења оспорене другостепене пресуде још увек није била одређена.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је оценио да оспоренoм пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, а самим тим и на правичну накнаду за рад, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ).
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године преиначена пресуда Основног суда у Краљеву П1. 489/10 од 1. октобра 2010. године и тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату мање исплаћене зараде одбијен као неоснован; да је у спорном периоду подносиоцима исплаћивана зарада у износима нижим од минималне зараде предвиђене законом, а већим само од минималне зараде из претходног периода, која је последња била утврђена Колективним уговором, на основу цене рада на дан закључења Колективног уговора, 17. октобра 2005. године; да је тужени послодавац, на основу члана 93. Појединачног колективног уговора, вршио аконтативну исплату зараде, која је имала тренд повећања, али никада није достигла износ минималне зараде; да су се учесници колективног преговарања обавезали да цену рада за најједноставнији рад и период у коме ће она важити утврде најкасније у року од пет дана по истеку периода за који је одређена основна цена рада за најједноставнији рад; да тужени у спорном периоду није успео да постигне договор са осталим учесницима колективног преговарања, због чега је, по мишљењу подносилаца, био у обавези да на основу члана 3. став 2. тачка 3) Закона о раду питање основне зараде за најједноставнији рад уреди правилником; да је уговорима о раду била уговорена исплата минималне зараде за подносиоце, коју им је тужени, аконтативним исплатама зарада, ускратио; да је другостепени суд због погрешне примене одредаба члана 111. став 1. и члана 112. Закона о раду извео погрешан закључак да подносиоцима у спорном периоду не следује исплата разлике од аконтативне до "пуне правичне одговарајуће зараде".
Подносиоци предлажу да Уставни суд утврди да им је оспореном другостепеном пресудом повређено право на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава Републике Србије и одреди да Апелациони суд у Крагујевцу "измени појединачни акт у складу са захтевом из уставне жалбе".
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу одредбе члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Краљеву П1. 489/10 од 1. октобра 2010. године усвојен је тужбени захтев тужилаца Милоша Милојчевића, Томислава Тодоровића и Милована Курсулића, овде подносилаца уставне жалбе, па је тужени Концерн "Фабрика вагона Краљево" А.Д. у реструктурирању из Краљева обавезан да им на име накнаде штете због мање исплаћене зараде у периоду од 1. априла 2006. године до 30. априла 2008. године (за тужиоцe Милоша Милојчевића и Милована Курсулића), односно у периоду од 1. новембра 2006. године до 30. априла 2008. године (за тужиоца Томислава Тодоровића) исплати месечне износе ближе означене у изреци пресуде, са затезном каматом почев од доспелости сваког појединачног износа до коначне исплате. Истом пресудом тужени је обавезан да тужиоцима исплати и регрес за коришћење годишњег одмора за 2006. и 2007. годину, као и све трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у одредби члана 93. Појединачног колелтивног уговора код туженог из 2005. године изостало утврђење основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1; да је ставом 3. наведеног члана Појединачног колективног уговора одређено да ће учесници колективног уговора најкасније у року од пет дана по истеку месеца за који је уговорена основна зарада за најједноставнији посао за коефицијент 1 приступити преговарању ради утврђивања нове основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1 и периода за који се она примењује; да је ставом 4. нормирано да се, уколико не дође до договора о основној заради за најједноставнији посао за коефицијент 1 у утврђеном року, исплаћује као аконтација основна зарада за најједноставнији посао из претходног периода, увећана за раст трошкова живота, док се преговори настављују, а да ће се након коначног утврђивања основне зараде за најједноставнији посао за коефицијент 1 извршити исплата разлика за претходни месец; да је из налаза и мишљења вештака економско-финансијске струке утврђено да је тужени у спорном периоду тужиоцима аконтативно исплаћивао зараду у складу са одредбом члана 93. став 4. Појединачног колективног уговора, у висини цене рада за најједноставнији посао нижој од минималне зараде по часу и уговореног коефицијента из уговора о раду, која није била утврђена Појединачним колективним уговором, већ је утврђивана од стране послодавца, уз увећање на име раста трошкова живота; да је у спорном периоду цена рада за најједноставнији посао по основу раста трошкова живота увећана за 42,10%, што је премашивало раст трошкова живота у утуженом периоду; да је аконтација зараде исплаћивана у износима већим од износа минималне зараде, док је по захтеву тужилаца извршен обрачун зараде на тај начин што је цена рада по часу утврђена за минималну зараду помножена са уговореним коефицијентима тужилаца; да и поред тога што је аконтативна исплата зараде вршена у износима већим од износа минималне зараде, остаје чињеница да тужени послодавац није испунио своју обавезу из члана 107. став 3. Закона о раду, односно није општим актом утврдио елементе за обрачун и исплату основне зараде; да је из тог разлога, најмања могућа цена рада управо цена рада у висини минималне зараде по часу, испод које зараду не може да прими ни запослени са коефицијентом 1, под условом стандардног радног учинка и пуног радног времена тужилаца, које чињенице у спроведеном поступку нису доведене у питање; да тужбени захтев тужилаца није преурањен, с обзиром на то да Закон о раду не познаје аконтативне исплате зараде; да је тужени послодавац био у обавези да сходно одредби члана 3. став 2. тачка 3) Закона о раду својим правилником уреди питање основне зараде за најједноставнији посао са коефицијентом 1; да основна зарада тужилаца за најједноставнији посао по часу није могла бити нижа од минималне зараде по часу, као социјалне категорије, а у складу са чланом 111. став 1. Закона о раду; да је тужени послодавац тужиоцима нанео штету коју је дужан накнадити, док би супротан закључак суда водио претварању аконтативног у коначни обрачун зараде, што би довело до поремећаја у вредновању послова код послодавца, а тиме било и повређено право тужилаца на правичну накнаду за рад.
Поступајући по жалби туженог, Апелациони суд у Крагујевцу је донео оспорену пресуду Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године којом је преиначио првостепену пресуду у делу који се односи на исплату накнаде штете због мање исплаћене зараде у периоду од 1. априла 2006. године до 30. априла 2008. године, односно од 1. новембра 2006. године до 30. априла 2008. године и тај део тужбеног захтева тужилаца одбио као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог, наведено: да је првостепени суд на правилно и потупно утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право када је усвојио тужбене захтеве тужилаца за накнаду штете због мање исплаћене зараде, на шта се основано указује жалбом туженог; да је погрешан закључак првостепеног суда да минимална зарада представља цену рада за најједноставнији рад, с обзиром на то да је минимална зарада законска категорија која се исплаћује за стандардни радни учинак и пуно радно време, да се утврђује од стране социјално-економског савета основаног за тертиторију Републике Србије и исплаћује само ако је уговорена и уколико послодавац није у стању да исплати одговарајућу зараду; да износ који исплати послодавац запосленом на име зараде не сме бити нижи од минималне зараде, а да минимална цена рада може бити нижа од оне коју одређује социјално-економски савет; да је вештачењем утврђено да је тужиоцима у утуженом периоду исплаћивана зарада у већем износу у односу на минималну зараду, а у складу са Колективним уговором туженог бр. 4752, из ког разлога тужиоци, по мишљењу другостепеног суда, нису претрпели штету и немају право на исплату разлике зараде.
4. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права, на чију повреду се подносиоци позивају, битна је одредба члана 60. став 4. Устава којом је утврђено да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.
По оцени Уставног суда, у овој уставносудској ствари од значаја је и одредба члана 32. став 1. Устава, по којој свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 24/05 и 61/05), чијом применом је одлучивано о тужбеним захтевима подносилаца уставне жалбе, било је прописано: да се Колективним уговором код послодавца, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа и међусобни односи учесника колективног уговора (члан 3. став 1.); да се Правилником о раду, односно уговором о раду, у складу са законом, уређују права, обавезе и одговорности из радног односа, између осталог, и ако учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора (члан 3. став 2. тачка 3); да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду (члан 105. став 1.); да се зарада за обављени рад и време проведено на раду састоји од основне зараде, дела зараде за радни учинак и увећане зараде (члан 106. став 1.); да се основна зарада одређује на основу услова, утврђених правилником, потребних за рад на пословима за које је запослени закључио уговор о раду и времена проведеног на раду, а радни учинак на основу квалитета и обима обављеног посла, као и односа запосленог према радним обавезама, док се општим актом утврђују елементи за обрачун и исплату основне зараде и зараде по основу радног учинка (члан 107. ст. 1, 2 и 3.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом (члан 111. став 1.); да ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. став 2.); да се минимална зарада утврђује одлуком социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије, а уколико савет не донесе одлуку у року од 10 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне зараде доноси Влада Републике Србије (члан 112. ст. 1 и 2.); да се при утврђивању минималне зараде полази нарочито од трошкова живота, кретања просечне зараде у Републици Србији, егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице, стопе незапослености, кретања запослености на тржишту рада и општег нивоа економске развијености Републике Србије (члан 112. став 3.); да се минимална зарада утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци и да не може бити нижа од минималне зараде утврђене одлуком из ст. 1. и 2. овог члана за период који претходи периоду за који се утврђује минимална зарада (члан 112. став 4.); одлука о висини минималне зараде из члана 112. овог закона објављује се у "Службеном гласнику Републике Србије" (члан 113.).
5. Иако се подносиоци уставне жалбе позивају на повреду права из члана 60. став 4. Устава, полазећи од утврђених чињеница конкретног случаја и уставноправних разлога изнетих у уставној жалби, Уставни суд је констатовао да се подносиоци уставне жалбе у суштини жале на погрешну примену материјалног права од стране Апелационог суда у Крагујевцу.
Стога је Уставни суд сматрао да је, у оквиру оцене основаности навода о повреди права на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, заправо потребно сагледати спроведени поступак као јединствену целину и оценити да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцима осигурао право на правично суђење, гарантовано чланом 32. став 1. Устава, односно да ли је од стране другостепеног суда дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права или слобода, те да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносилаца уставне жалбе.
Оцењујући да ли је у предметном парничном поступку дошло до произвољне примене материјалног права на штету подносилаца уставне жалбе, Уставни суд је пошао од тога да минимална зарада заправо представља минимум права сваког запосленог у погледу очувања његове егзистенције и егзистенције његове породице, из ког разлога је реч о законом установљеној заштити економски слабије стране у радно-правном односу. С тим у вези, Уставни суд је схватања да запослени који је у једном месецу остварио стандардни радни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, не може од свог послодавца примити износ зараде који је нижи од износа минималне зараде објављеног за период који се посматра, без обзира на то у каквом је стању пословање конкретног послодавца. Уставни суд даље констатује да је у парничном поступку који је претходио доношењу оспорене другостепене пресуде несумњиво утврђено да је подносиоцима уставне жалбе у утуженом периоду исплаћивана зарада у износима већим од износа минималне зараде који су у оквиру тог периода утврђени и на законом прописани начин објављени. Стога је Уставни суд мишљења да је у конкретном случају наведени законски минимум заштите права из радног односа, када је у питању исплата зараде, поштован, те да тужени послодавац није поступио противно својој законској обавези да својим запосленима исплати најмање износ минималне зараде.
С друге стране, сагласно одредбама члана 112. ст. 3. и 4. Закона о раду, за утврђивање минималне зараде нарочито се узимају у обзир трошкови живота, кретање просечне зараде у Републици Србији, егзистенцијалне и социјалне потребе запосленог и његове породице, стопа незапослености, кретање запослености на тржишту рада и општи ниво економске развијености Републике Србије. Минимална зарада се утврђује по радном часу, за период од најмање шест месеци. С тим у вези, Уставни суд је на становишту да овако утврђена цена рада по радном часу, где се примењују, односно узимају у обзир сви напред наведени критеријуми, не може бити тертирана као најнижа цена рада за најједноставнији посао, с обзиром на то да се приликом одређивања висине минималне зараде релативизује чињеница о врсти посла у конкретном случају, због чега је минимална зарада једнака за све запослене у Републици Србији, без обзира на то који посао обављају. Уставни суд даље тумачи да се висина минималне зараде за одређени месец утврђује тако што се претходно утврђена вредност радног сата помножи са укупним бројем радних сати у једном месецу, према одговарајућем статистичком податку о укупном броју радних сати у посматраном месецу. Из тог разлога, Уставни суд искључује могућност утврђивања висине минималне зараде на начин на који то чини Основни суд у Краљеву, односно да се утврђена вредност радног сата од стране Социјално-економског савета или Владе Републике Србије множи са укупним бројем радних сати одређеног запосленог и коефицијентом који је уговорен са његовим послодавцем. С тим у вези, за Уставни суд је уставноправно прихватљиво тумачење Апелационог суда у Крагујевцу "да износ који исплати послодавац запосленом на име зараде не сме бити нижи од минималне зараде, али да минимална цена рада може бити нижа од оне коју одређује социјално-економски савет".
Уставни суд такође констатује да је обавеза послодавца да усвоји, односно донесе правилник о раду само у случају да учесници колективног уговора не постигну сагласност за закључивање колективног уговора у року од 60 дана од дана започињања преговора, а не и у случају празнина у већ закљученом колективном уговору. С друге стране, Законом о раду није изричито забрањена аконтативна исплата зараде. Имајући у виду да се тужени послодавац колективним уговором из 2005. године обавезао да ће након утврђења основне зараде за најједноставнији рад исплатити евентуалну разлику својим запосленима, то је за Уставни суд без значаја чињеница да код туженог висина основне зараде за најједноставнији рад у време доношења оспорене другостепене пресуде још увек није била одређена.
Имајући у виду све напред изложено, Уставни суд је оценио да оспоренoм пресудом Апелационог суда у Крагујевцу Гж1. 3683/10 од 14. јануара 2011. године није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, а самим тим и на правичну накнаду за рад, због чега је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ).
6. На основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић