Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јанка Брођака из Старе Пазове, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 3. априла 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јанка Брођака и зјављена због повреде права на суђење у разумном року и повреде права и дужности родитеља из члана 32. став 1. и члана 65. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Сремској Митровици – Судска јединица у Старој Пазови у предмету И. 501/13.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јанко Брођак из Старе Пазове поднео је Уставном суду 13. новембра 2012. године , преко пуномоћника Драгана Вујовића, адвоката из Старе Пазове , уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року и права и дужности родитеља, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 65. Устава Републике Србије, у извршном поступку који се води пред Основним судом у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови у предмету И. 746/11. Подносилац се позвао и на члан 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе је навео да је решењем Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови И. 746/11 од 25. маја 2011. године одр еђено спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом, али да до подношења уставне жалбе извршење није спроведено, због чега сматра да су му повређена означена уставна права. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете. Такође је тражио трошкове на име састава уставне жалбе од стране пуномоћника из реда адвоката .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је по својој садржини идентична наведеној одредби Устава, док је одредбом члана 82. став 2. Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку , увидом у спис е предмета Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови И. 501/13 (раније предмет И. 746/11), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:
Подносилац уставне жалбе је у својству извршног повериоца, 18. априла 2011 . године поднео Основном суду у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови предлог за извршење ради виђања малолетног детета, против извршног дужника М.К , на основу извршне исправе - пресуде Општинског суда у С тарој Пазови П. 474/08 од 26. децембра 2008. године. Наведеном пре судом разведен је брак извршног повериоца и извршног дужника , утврђено заједничко вршење родитељског права над заједничким малолетним дететом и уређен је начин одржавања личних односа повериоца и детета.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови донео је 25. маја 2011. године решење И. 746/11 којим је: одредио извршење и наложио извршном дужнику да у време, на начин и месту како је то одређено извршном исправом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); упозорио извршног дужника да ће се, уколико не изврши чинидбу из става 1. решења, извршење спровести принудном наплатом изречене новчане казне у износу од 50.000,00 динара, те изрицањем нових новчаних казни све до десетороструког износа првобитно изречене новчане казне , односно одузимањем и предајом детета извршном повериоцу (став 2. изреке); одредио трошкове извршног поступка и начин њиховог намирења (став 3. изреке ).
Против решења о извршењу извршни дужник је изјавио жалбу 1. јуна 2011. године, у којој је, између осталог, предложио да се извршни поступак прекине због тога што се против извршног повериоца води парнични поступак ради заштите од насиља у породици. Уз допуну жалбе од 9. јуна 2011. године извршни дужник је суду доставио неправноснажну пресуду Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови П2. 1398/10 од 5. маја 2011. године којом је извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици заб раном приласка малолетном детету и извршном дужнику на удаљености мањој од 50 метара и забраном приступа око места становања извршног дужника у трајању од годину дана.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови је дописом од 2 8. новембра 2011. године надлежном Центру за социјални рад наложио да достави мишљење о најподобнијем средству извршења у смислу члана 228. Закона о извршењу и обезбеђењу, будући да је извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици.
Извршни поверилац је 1. фебруара 2012. године суд у доставио решење Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 755/11 од 12. децембра 2011. године којим је укинута првостепена пресуда којом му је била изречена мера заштите од насиља у породици и који м је предмет враћен на поновно суђење.
Центар за социјални рад је 13. фебруара 2012. године доставио суду тражено мишљење, са препоруком да се виђање оца и детета реализује у контролисаним условима, у просторијама органа старатељства уз присуство стручних радника једном недељно у трајању од сат времена. Дату препоруку стру чни тим је образложио актуелном потребом детета за постепеним успостављањем контаката са оцем са којим је однос у прекиду годину дана уз ув ажавање чињенице да се против оца води поступак ради заштите од насиља у породици. Такође је наведено да је извршном повериоцу сугерисано да кроз саветодавни или терапијски третман ради на властитој промени која би допринела прихватању постојећих породичних околности и бољем сагледавању реалних могућности детета, али да поверилац није предузео активности на том плану. Уз мишљење су достављени и записници са изјавам а оба родитеља, који су приликом саслушања пред органом старатељства изразили спремност и сагласност да се виђање оца и детета одвија у контролисаним условима под надзором стручних радника. Из достављених записника произлази да је извршни поверилац изјавио и да је сагласан да орган старатељства одреди време и место за виђање детета.
На рочишту одржаном 27. марта 2012 . године извршни поверилац је обавестио суд да је дете видео у вртићу након што је укинута пресуда којом му је изречена заштитна мера, и инсистирао је на томе да дете виђа на начин како је одређено правноснажном судском одлуком , истакавши да не пристаје на то да дете виђа у Центру, док је његов пуномоћника изјавио да сматра д а је мишљење Центра ирелевантно у овој фази поступка. На истом р очишту извршни дужник је истакао да је сагласан да дете виђа оца али у контролисаним условима због дужег периода невиђања. Пуномоћник дужника је изјавио да је, имајући у виду отпор детета према оцу, виђање непоходно организовати на нач ин како је то предложио Центар за социјални рад до превавазилажења таквог стања , а након тога виђање реализовати на начин како је регулисано правноснажном пресудом. Члан стручног тима Центра за социјални рад је остао при мишљењу које је достављено суду.
Одлучујући о приговору извршног дужника изјављеном против решења о извршењу, веће првостепеног суда је решењем Ипв. 105/12 од 20. априла 2012. године списе предмета вратило извршном суду на даље поступање , са налогом да суд у даљем току поступка или позове надлежни Центар за социјални рад да у остављеном року покрене судски поступак са циљем измене извршне исправе или да у противном настави спровођење извршења, с обзиром на то да извршни суд није овлашћен да у конкретном случају мења садржину правноснажне одлуке парничног суда.
Дописом од 28. маја 2012. године извршни суд је позвао Центар за социјални рад да у року од пет радних дана покрене судски поступак, односно да у оквиру постојећих поступака који се воде између странака, иницира измену одлуке којом је уређен начин одржавања личних односа детета са оцем у циљу заштите интереса детета.
Након што је извршни поверилац поднеском од 12. јуна 2012. године тражио хитно спровођење извршења, Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови је 22. јуна 2012. године донео решење И. 746/11 којим је: наложио извршном дужнику да првог наступајућег викенда у време, на начин и месту како је то одређено извршним насловом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); одредио спровођење извршења новчане казне изречене решењем И. 746/11 од 25. маја 2011. године пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника (став 2. изреке); изрекао нову увећану новчану казну извршном дужнику у случају да не изврши чинидбу из става 1. изреке (став 3. изреке).
Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу 2. јула 2012. године.
На захтев суда директор предшколске установе коју је похађало малолетно дете доставио је 29. јуна 2012. обавештење о томе да је извршни дужник неколико пута долазио да види дете и да је са дететом проводио по 15 минута. Надлежни орган старатељства је дописом од 29. јуна 2012. године обавестио суд да је поднео тужбу ради измене одлуке о вршењу родитељског права над малолетним дететом. У прилогу дописа достављен је примерак тужбе од 12. јуна 2012. године којом је тражено да се дете повери мајци на самостално вршење родитељског права, уз обавезу оца да доприноси његовом издржавању. Поднетом тужбом тражено је да се привременом мером уреди начин одржавања личних односа између оца и детета тако да се виђање одвија у контролисаним условима, једном недељно у трајању од сат времена.
Поднесцима од 2, 9. и 23. јула 2012. године извршни поверилац је тражио хитно спровођење извршења јер дужник ниједном није поступио по налогу из решења о извршењу.
Веће Основног суда у Сремској Митровици је 18. јануара 2013. године одлучујући о приговору дужника против решења о извршењу И. 746/11 од 25. маја 2011. године списе предмета вратило првостепеном суду ради спровођења извиђајних радњи - утврђивања чињенице да ли је и на који начин окончан парнични поступак ради заштите од насиља у породици.
Након здружења парничних списа, веће првостепеног суда је решењем Ипв. 30/13 од 4. фебруара 2013. године усвојило приговор извршног дужника и укинуло решење тог суда И. 746/11 од 25. маја 2011. године, са образложењем да у поновном поступку суд цени новонастале околности које се односе на то да је правноснажном пресудом тог а суда П2. 85/12 од 30. маја 2012. године извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици забраном приласка малолетном детету и извршном дужнику на удаљености мањој од 50 метара и забраном приступа око места становања извршног дужника.
Поднеском од 5. фебруара 2013. године извршни дужник је обавестио суд да је протекао период од шест месеци на који му је изречена заштитна мера пресудом П2. 95/12 од 30. маја 2012. године (поверилац је овако означио донету пресуду као П2. 95/12) и поново је тражио спровођење извршења.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови донео је 12. фебруара 2013. године решење И. 501/13 којим је: одредио извршење и наложио извршном дужнику да у време, на начин и месту како је то одређено извршним насловом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); упозорио извршног дужника да ће се, уколико не изврши чинидбу из става 1. решења, извршење спровести принудном наплатом изречене новчане казне у износу од 50.000,00 динара, те изрицањем нових новчаних казни све до десетороструког износа првобитно изречене новчане казне, односно одузимањем и предајом детета извршном повериоцу (став 2. изреке); одредио трошкове поступка и начин њиховог намирења (став 3.).
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни, као и да сва или појединачна права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. суштински и садржински не разликуј е од одред бе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање повреде означеног права ценио у односу на наведен у одредбу Устава.
Породичним законом ("Службени гласник РС", бр. 18/05 и 72/11), прописано је: да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета, као и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и да постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да жалба не задржава извршење пресуде о одређивању или продужењу мере заштите од насиља у породици (члан 288.).
Законом о и звршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је суд у поступку извршења и обезбеђења дужан да поступа хитно и да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подносшења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне ( члан 224. ст. 1. и 2.).
Законом о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11) прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1:); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1. ); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, и да се решење о извршењу доставља најкасније десет дана пре дана спровођења извршења (члан 230. ст. 1, 2. и 3.); да одузимање детета од лица код кога се дете налази и предају детета родитељу, односно другом лицу или установи којој је дете поверено на чување и васпитавање, спроводи судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима, по потреби уз помоћ полиције (члан 231. став 2.); да се у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 237.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се према досадашњој пракси овог суда, одредба члана 32. став 1. Устава примењује и на поступке у којима се извршава правноснажна судска одлука. С тим у вези, Уставни суд указује на свој став да је, без обзира на чињеницу да се извршење спроводи против приватног лица, на суду и други м надлежним органима да предузму све неопходне мере да се изврши правноснажна судска одлука, да је обавеза суда да осигура делотворно учешће свих надлежних органа, те да пропуст суда да то учини није у складу са гаранцијама садржаним у члану 32. став 1. Устава (видети: уз одговарајуће измене, у контексту вршења родитељског права над дететом, пресуде Европског суда за људска права у предмету ''Pini и други против Румуније '', бр. 78028/01 и 78030/01, од 22. јуна 2004. године, ст. 174. – 189 , у предмету ''Дамњановић против Србије'' од 18. новембра 2008. године, број 5222/07, ст. 67. и 68, у предмету ''Фелбаб против Србије'' од 14. априла 2009. године, број 14011/07, ст. 61. и 62. и у предмету Кривошеј против Србије од 13. априла 2010. године, број 42559/09, ст. 45. и 46. ). Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем је потребна "нарочита марљивост надлежних власти" у предметима који се тичу личног статуса и својства, а да је овај захтев нарочито важан у државама у којима домаћи закон прописује да одређени судски поступци имају хитан карактер (видети пресуду ''Borgese против Италије'' од 26. фебруара 1992. године). С друге стране, Уставни суд истиче да свака принуда у извршењ у одлука из области породичног права мора бити ограничена, јер је потребно пажљиво размотрити и оценити интересе и права свих заинтересованих страна, првенствено водећи рачуна о најбољем интересу детета. У вези са изнетим, Уставни суд подсећа и на праксу Европског суда за људска права према којој у случајевима у којима контакт са родитељем може изгледати као претња интересима детета, домаће власти треба да воде рачуна о постојању правичне равнотеже супротстављених интереса појединаца и друштва у целини (видети пресуде ''Hokkanen против Финске'' од 23. септембра 1994. године и ''Keegan против Ирске'' од 26. маја 1994. године). Дакле, природа и обим мера које је суд уз друге надлежне органе дужан да предузме у циљу извршења судске одлуке зависи од сваког конкретног случаја, при чему је одлучујуће то да ли су судови и други органи предузели све неопходне радње да би омогућили извршење онако ка ко се то разумно могло очекивати у посебним околностима сваког предмета. Ово становиште заступа и Европски суд за људска права (видети пресуду ''Sylvester против Аустрије'' од 24. априла 2003. године).
Када је реч о дужини трајања предметног судског поступка, Уставни суд, пре свега, констатује да је поступак извршења правноснажне судске одлуке о одржавању личних односа између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета започео 18 . априла 2011. године, те да још увек није окончан. Дакле, предметни извршни поступак до сада траје непуне две године.
Испитујући поступање надлежног суда, Уставни суд констатује да се паралелно са оспореним извршним поступком, против подносиоца уставне жалбе водио парнични поступак ради заштите од насиља у породици, у којем су два пута биле донете пресуде којима је подносиоцу изречена мера заштите од насиља у породици забраном приласка малолетном детету. Подносиоцу је мера заштите први пут изречена пресудом од 5. маја 2011. године, која је извршном суду достављена 9. јуна 2011. године. Сазнање о томе да је поменута пресуда укинута решењем другостепеног суда извршни суд је имао 1. фебруара 2012. године. За постојање пресуде од 30. маја 2012. године (донете у поновном поступку) , којом је подносиоцу изречена истоветна заштитна мера, извршни суд је сазнао тек када је по налогу већа здружио парничне списе тог поступка. Због ове чињенице веће првостепеног извршног суда је решењем Ипв. 30/12 од 4. фебруара 2013. године укинуло решење о извршењу од 25. маја 2011. године, али је поверилац већ наредног дана обавестио извршни суд да је протекао рок од шест месеци на који му је била изречена заштитна мера другом по реду донетом парничном пресудом . Из изложеног следи да су у току досадашњег трајања предметног извршног поступка два пута наступале околности које су објективно спречавале спровођење извршења. Ове објективне околности тичу се чињенице да је подносиоцу уставне жалбе два пута изрицана мера заштите од насиља у породици која је по својој природи и садржини у колизији са правом које је подносиоцу утврђено извршним насловом чије је принудно извршење тражио. Наиме, Уставни суд указује да једно од права родитеља који не живи са дететом јесте да са њим одржава личне односе, при чему ово право може бити ограничено само у случају доношења судске одлуке о потпуном или делимичном лишењу родитељског права, односно доношења одлуке о мери заштите од насиља у породици. Полазећи од тога да је у свим поступцима из области породичног права обавеза суда и других органа да превасходно воде рачуна о најбољем интересу детета, Уставни суд сматра да право детета да буде заштићено од радњи које су правноснажном судском одлуком квалификоване као насиље у породици, несумњиво има предност над правом родитеља да одржава личне односе са дететом, у случају када је реч о родитељу којем је изречена заштитна мера због насиља у породици . Стога је, Уставни суд оценио да су, у конкретном случају , у периоду од јуна 2011. године (када је суд сазнао да је подносиоцу неправноснажном пресудом изречена заштитна мера), до фебруара 2012. године (када је суд имао сазнање о томе да је неправноснажна пресуда укинута) , као и у периоду када је на снази била друга по реду донета парнична пресуда због насиља у породици - од почетка јуна 2012. године до фебруара 2013. године када је подносилац обавестио суд да је протекао рок на који му је мера изречена, постојали оправдани разлози за неспровођење извршења.
Анализирајући поступање суда у периоду у којем нису постојали објективни разлози који су спречавали спровођење извршења, Уставни суд је пошао од тога да је поступак извршења одлуке о одржавању личних односа деликатан и изузетно осетљив због с једне стране, изналажења правичне равнотеже између интереса свих учесника у поступку и с друге стране, обавезе да се заштити најбољи интерес детета, што подразумева ангажовање органа старатељства и других стручних служби у поступку извршења. У вези са изнетим, Уставни суд примећује да се извршни суд, због чињенице да је подносиоцу била изречена заштитна мера због насиља у породици, обратио Центру за социјални рад тражећи мишљење о најпогоднијем средству и начину извршења. Уставни суд такође констатује да је извршни суд, по добијању траженог мишљења, у којем је изнето да су оба родитеља сагласна да се виђање одвија у контролисним условима, заказао рочиште. Међутим, на овом рочишту подносилац је одустао од претходно исказане спремности да дете виђа у контролисаним условима. Надаље, Уставни суд констатује да је суд, после одржаног рочишта, а након што је подносилац у јуну 2012. године тражио спровођење извршења, истога месеца поново одредио извршење принудном наплатом изречене новчане казне уз изрицање увећане новчане казне. Поред тога, суд је одмах по сазнању да је протекао рок на који је подносиоцу поново изречена заштитна мера, донео ново решење о извршењу 12. фебруара 2013. године. По налажењу Уставног суда, чињеница да је поступак по приговору дужника пред већем првостепеног суда трајао шест месеци, није од утицаја на дужину поступка, јер је у том периоду (јул 2012. године – фебруар 2013. године) на снази била правноснажна пресуда којом је подносиоцу изречена мера заштите од насиља у породици .
У односу на понашање подносиоца уставне жалбе , Уставни суд примећује да подносилац, осим што је одустао од првобитно исказане сагласности да дете виђа у контролисаним условима, надлежни суд ниједном није обавестио о наступању разлога који су објективно онемогућавали спровођење извршења.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио, да је надлежни извршни суд, до сада предузео све неопходне радње у циљу спровођења извршења у мери у којој се то разумно могло очекивати, с обзиром на све специфичности конкретног случаја. Стога је Уставни суд утврдио да у досадашњем току предметног извршног поступка који се води пред Основним судом у Сремској Митровици – Судска јединица у Старој Пазови у предмету И. 501/13, подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе наводе о повреди права и дужности родитеља везује за наводе о повреди права на суђење у разумном року у односу на које је утврђено да није повређено, Уставни суд је оценио да су наводи о повреди права из члана 65. Устава неосновани.
У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове. Уставни суд такође указује да је одредбом члана 83. став 1. Закона утврђено да свако лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу и предузимати друге радње у поступку, што значи да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника из реда адвоката. Поред тога, одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и у случају када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да нема основа за одређивање тражене накнаде на име састава уставне жалбе од стране пуномоћника из реда адвоката.
6. Имајући у виду све изложено , Уставни суд је одбио уставну жалбу у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе је навео да је решењем Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови И. 746/11 од 25. маја 2011. године одр еђено спровођење извршења ради одржавања личних односа са дететом, али да до подношења уставне жалбе извршење није спроведено, због чега сматра да су му повређена означена уставна права. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете. Такође је тражио трошкове на име састава уставне жалбе од стране пуномоћника из реда адвоката .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС) је по својој садржини идентична наведеној одредби Устава, док је одредбом члана 82. став 2. Закона прописано да се уставна жалба може изјавити и ако нису исцрпљена правна средства, у случају када је подносиоцу жалбе повређено право на суђење у разумном року.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку , увидом у спис е предмета Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови И. 501/13 (раније предмет И. 746/11), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:
Подносилац уставне жалбе је у својству извршног повериоца, 18. априла 2011 . године поднео Основном суду у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови предлог за извршење ради виђања малолетног детета, против извршног дужника М.К , на основу извршне исправе - пресуде Општинског суда у С тарој Пазови П. 474/08 од 26. децембра 2008. године. Наведеном пре судом разведен је брак извршног повериоца и извршног дужника , утврђено заједничко вршење родитељског права над заједничким малолетним дететом и уређен је начин одржавања личних односа повериоца и детета.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови донео је 25. маја 2011. године решење И. 746/11 којим је: одредио извршење и наложио извршном дужнику да у време, на начин и месту како је то одређено извршном исправом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); упозорио извршног дужника да ће се, уколико не изврши чинидбу из става 1. решења, извршење спровести принудном наплатом изречене новчане казне у износу од 50.000,00 динара, те изрицањем нових новчаних казни све до десетороструког износа првобитно изречене новчане казне , односно одузимањем и предајом детета извршном повериоцу (став 2. изреке); одредио трошкове извршног поступка и начин њиховог намирења (став 3. изреке ).
Против решења о извршењу извршни дужник је изјавио жалбу 1. јуна 2011. године, у којој је, између осталог, предложио да се извршни поступак прекине због тога што се против извршног повериоца води парнични поступак ради заштите од насиља у породици. Уз допуну жалбе од 9. јуна 2011. године извршни дужник је суду доставио неправноснажну пресуду Основног суда у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови П2. 1398/10 од 5. маја 2011. године којом је извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици заб раном приласка малолетном детету и извршном дужнику на удаљености мањој од 50 метара и забраном приступа око места становања извршног дужника у трајању од годину дана.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови је дописом од 2 8. новембра 2011. године надлежном Центру за социјални рад наложио да достави мишљење о најподобнијем средству извршења у смислу члана 228. Закона о извршењу и обезбеђењу, будући да је извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици.
Извршни поверилац је 1. фебруара 2012. године суд у доставио решење Апелационог суда у Новом Саду Гж2. 755/11 од 12. децембра 2011. године којим је укинута првостепена пресуда којом му је била изречена мера заштите од насиља у породици и који м је предмет враћен на поновно суђење.
Центар за социјални рад је 13. фебруара 2012. године доставио суду тражено мишљење, са препоруком да се виђање оца и детета реализује у контролисаним условима, у просторијама органа старатељства уз присуство стручних радника једном недељно у трајању од сат времена. Дату препоруку стру чни тим је образложио актуелном потребом детета за постепеним успостављањем контаката са оцем са којим је однос у прекиду годину дана уз ув ажавање чињенице да се против оца води поступак ради заштите од насиља у породици. Такође је наведено да је извршном повериоцу сугерисано да кроз саветодавни или терапијски третман ради на властитој промени која би допринела прихватању постојећих породичних околности и бољем сагледавању реалних могућности детета, али да поверилац није предузео активности на том плану. Уз мишљење су достављени и записници са изјавам а оба родитеља, који су приликом саслушања пред органом старатељства изразили спремност и сагласност да се виђање оца и детета одвија у контролисаним условима под надзором стручних радника. Из достављених записника произлази да је извршни поверилац изјавио и да је сагласан да орган старатељства одреди време и место за виђање детета.
На рочишту одржаном 27. марта 2012 . године извршни поверилац је обавестио суд да је дете видео у вртићу након што је укинута пресуда којом му је изречена заштитна мера, и инсистирао је на томе да дете виђа на начин како је одређено правноснажном судском одлуком , истакавши да не пристаје на то да дете виђа у Центру, док је његов пуномоћника изјавио да сматра д а је мишљење Центра ирелевантно у овој фази поступка. На истом р очишту извршни дужник је истакао да је сагласан да дете виђа оца али у контролисаним условима због дужег периода невиђања. Пуномоћник дужника је изјавио да је, имајући у виду отпор детета према оцу, виђање непоходно организовати на нач ин како је то предложио Центар за социјални рад до превавазилажења таквог стања , а након тога виђање реализовати на начин како је регулисано правноснажном пресудом. Члан стручног тима Центра за социјални рад је остао при мишљењу које је достављено суду.
Одлучујући о приговору извршног дужника изјављеном против решења о извршењу, веће првостепеног суда је решењем Ипв. 105/12 од 20. априла 2012. године списе предмета вратило извршном суду на даље поступање , са налогом да суд у даљем току поступка или позове надлежни Центар за социјални рад да у остављеном року покрене судски поступак са циљем измене извршне исправе или да у противном настави спровођење извршења, с обзиром на то да извршни суд није овлашћен да у конкретном случају мења садржину правноснажне одлуке парничног суда.
Дописом од 28. маја 2012. године извршни суд је позвао Центар за социјални рад да у року од пет радних дана покрене судски поступак, односно да у оквиру постојећих поступака који се воде између странака, иницира измену одлуке којом је уређен начин одржавања личних односа детета са оцем у циљу заштите интереса детета.
Након што је извршни поверилац поднеском од 12. јуна 2012. године тражио хитно спровођење извршења, Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови је 22. јуна 2012. године донео решење И. 746/11 којим је: наложио извршном дужнику да првог наступајућег викенда у време, на начин и месту како је то одређено извршним насловом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); одредио спровођење извршења новчане казне изречене решењем И. 746/11 од 25. маја 2011. године пописом, проценом и продајом покретних ствари дужника (став 2. изреке); изрекао нову увећану новчану казну извршном дужнику у случају да не изврши чинидбу из става 1. изреке (став 3. изреке).
Против овог решења извршни дужник је изјавио жалбу 2. јула 2012. године.
На захтев суда директор предшколске установе коју је похађало малолетно дете доставио је 29. јуна 2012. обавештење о томе да је извршни дужник неколико пута долазио да види дете и да је са дететом проводио по 15 минута. Надлежни орган старатељства је дописом од 29. јуна 2012. године обавестио суд да је поднео тужбу ради измене одлуке о вршењу родитељског права над малолетним дететом. У прилогу дописа достављен је примерак тужбе од 12. јуна 2012. године којом је тражено да се дете повери мајци на самостално вршење родитељског права, уз обавезу оца да доприноси његовом издржавању. Поднетом тужбом тражено је да се привременом мером уреди начин одржавања личних односа између оца и детета тако да се виђање одвија у контролисаним условима, једном недељно у трајању од сат времена.
Поднесцима од 2, 9. и 23. јула 2012. године извршни поверилац је тражио хитно спровођење извршења јер дужник ниједном није поступио по налогу из решења о извршењу.
Веће Основног суда у Сремској Митровици је 18. јануара 2013. године одлучујући о приговору дужника против решења о извршењу И. 746/11 од 25. маја 2011. године списе предмета вратило првостепеном суду ради спровођења извиђајних радњи - утврђивања чињенице да ли је и на који начин окончан парнични поступак ради заштите од насиља у породици.
Након здружења парничних списа, веће првостепеног суда је решењем Ипв. 30/13 од 4. фебруара 2013. године усвојило приговор извршног дужника и укинуло решење тог суда И. 746/11 од 25. маја 2011. године, са образложењем да у поновном поступку суд цени новонастале околности које се односе на то да је правноснажном пресудом тог а суда П2. 85/12 од 30. маја 2012. године извршном повериоцу изречена мера заштите од насиља у породици забраном приласка малолетном детету и извршном дужнику на удаљености мањој од 50 метара и забраном приступа око места становања извршног дужника.
Поднеском од 5. фебруара 2013. године извршни дужник је обавестио суд да је протекао период од шест месеци на који му је изречена заштитна мера пресудом П2. 95/12 од 30. маја 2012. године (поверилац је овако означио донету пресуду као П2. 95/12) и поново је тражио спровођење извршења.
Основни суд у Сремској Митровици - Судска јединица у Старој Пазови донео је 12. фебруара 2013. године решење И. 501/13 којим је: одредио извршење и наложио извршном дужнику да у време, на начин и месту како је то одређено извршним насловом, преда малолетно дете извршном повериоцу ради виђења (став 1. изреке); упозорио извршног дужника да ће се, уколико не изврши чинидбу из става 1. решења, извршење спровести принудном наплатом изречене новчане казне у износу од 50.000,00 динара, те изрицањем нових новчаних казни све до десетороструког износа првобитно изречене новчане казне, односно одузимањем и предајом детета извршном повериоцу (став 2. изреке); одредио трошкове поступка и начин њиховог намирења (став 3.).
4. Одредбама Устава, на чију повреду указује подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка , као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и да су у томе равноправни, као и да сва или појединачна права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
С обзиром на то да се одредба члана 32. став 1. суштински и садржински не разликуј е од одред бе члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је постојање повреде означеног права ценио у односу на наведен у одредбу Устава.
Породичним законом ("Службени гласник РС", бр. 18/05 и 72/11), прописано је: да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета, као и да суд може донети одлуку о ограничавању права детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи ако постоје разлози да се тај родитељ потпуно или делимично лиши родитељског права или у случају насиља у породици (члан 61. ст. 1, 2. и 3.); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и да постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да жалба не задржава извршење пресуде о одређивању или продужењу мере заштите од насиља у породици (члан 288.).
Законом о и звршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да је суд у поступку извршења и обезбеђења дужан да поступа хитно и да је о предлогу за извршење суд дужан да одлучи у року од три дана од дана подносшења предлога (члан 5. ст. 1. и 2.); да приликом спровођења извршења суд посебно води рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета, да ће суд решењем о извршењу оставити извршном дужнику рок од три дана од дана достављања решења да преда дете родитељу или другом лицу, односно организацији којој је дете поверено на чување и васпитање, под претњом изрицања новчане казне ( члан 224. ст. 1. и 2.).
Законом о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11) прописано је: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1:); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1. ); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, и да се решење о извршењу доставља најкасније десет дана пре дана спровођења извршења (члан 230. ст. 1, 2. и 3.); да одузимање детета од лица код кога се дете налази и предају детета родитељу, односно другом лицу или установи којој је дете поверено на чување и васпитавање, спроводи судија у сарадњи са психологом органа старатељства, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима, по потреби уз помоћ полиције (члан 231. став 2.); да се у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 237.).
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се према досадашњој пракси овог суда, одредба члана 32. став 1. Устава примењује и на поступке у којима се извршава правноснажна судска одлука. С тим у вези, Уставни суд указује на свој став да је, без обзира на чињеницу да се извршење спроводи против приватног лица, на суду и други м надлежним органима да предузму све неопходне мере да се изврши правноснажна судска одлука, да је обавеза суда да осигура делотворно учешће свих надлежних органа, те да пропуст суда да то учини није у складу са гаранцијама садржаним у члану 32. став 1. Устава (видети: уз одговарајуће измене, у контексту вршења родитељског права над дететом, пресуде Европског суда за људска права у предмету ''Pini и други против Румуније '', бр. 78028/01 и 78030/01, од 22. јуна 2004. године, ст. 174. – 189 , у предмету ''Дамњановић против Србије'' од 18. новембра 2008. године, број 5222/07, ст. 67. и 68, у предмету ''Фелбаб против Србије'' од 14. априла 2009. године, број 14011/07, ст. 61. и 62. и у предмету Кривошеј против Србије од 13. априла 2010. године, број 42559/09, ст. 45. и 46. ). Уставни суд указује и на став Европског суда за људска права према којем је потребна "нарочита марљивост надлежних власти" у предметима који се тичу личног статуса и својства, а да је овај захтев нарочито важан у државама у којима домаћи закон прописује да одређени судски поступци имају хитан карактер (видети пресуду ''Borgese против Италије'' од 26. фебруара 1992. године). С друге стране, Уставни суд истиче да свака принуда у извршењ у одлука из области породичног права мора бити ограничена, јер је потребно пажљиво размотрити и оценити интересе и права свих заинтересованих страна, првенствено водећи рачуна о најбољем интересу детета. У вези са изнетим, Уставни суд подсећа и на праксу Европског суда за људска права према којој у случајевима у којима контакт са родитељем може изгледати као претња интересима детета, домаће власти треба да воде рачуна о постојању правичне равнотеже супротстављених интереса појединаца и друштва у целини (видети пресуде ''Hokkanen против Финске'' од 23. септембра 1994. године и ''Keegan против Ирске'' од 26. маја 1994. године). Дакле, природа и обим мера које је суд уз друге надлежне органе дужан да предузме у циљу извршења судске одлуке зависи од сваког конкретног случаја, при чему је одлучујуће то да ли су судови и други органи предузели све неопходне радње да би омогућили извршење онако ка ко се то разумно могло очекивати у посебним околностима сваког предмета. Ово становиште заступа и Европски суд за људска права (видети пресуду ''Sylvester против Аустрије'' од 24. априла 2003. године).
Када је реч о дужини трајања предметног судског поступка, Уставни суд, пре свега, констатује да је поступак извршења правноснажне судске одлуке о одржавању личних односа између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета започео 18 . априла 2011. године, те да још увек није окончан. Дакле, предметни извршни поступак до сада траје непуне две године.
Испитујући поступање надлежног суда, Уставни суд констатује да се паралелно са оспореним извршним поступком, против подносиоца уставне жалбе водио парнични поступак ради заштите од насиља у породици, у којем су два пута биле донете пресуде којима је подносиоцу изречена мера заштите од насиља у породици забраном приласка малолетном детету. Подносиоцу је мера заштите први пут изречена пресудом од 5. маја 2011. године, која је извршном суду достављена 9. јуна 2011. године. Сазнање о томе да је поменута пресуда укинута решењем другостепеног суда извршни суд је имао 1. фебруара 2012. године. За постојање пресуде од 30. маја 2012. године (донете у поновном поступку) , којом је подносиоцу изречена истоветна заштитна мера, извршни суд је сазнао тек када је по налогу већа здружио парничне списе тог поступка. Због ове чињенице веће првостепеног извршног суда је решењем Ипв. 30/12 од 4. фебруара 2013. године укинуло решење о извршењу од 25. маја 2011. године, али је поверилац већ наредног дана обавестио извршни суд да је протекао рок од шест месеци на који му је била изречена заштитна мера другом по реду донетом парничном пресудом . Из изложеног следи да су у току досадашњег трајања предметног извршног поступка два пута наступале околности које су објективно спречавале спровођење извршења. Ове објективне околности тичу се чињенице да је подносиоцу уставне жалбе два пута изрицана мера заштите од насиља у породици која је по својој природи и садржини у колизији са правом које је подносиоцу утврђено извршним насловом чије је принудно извршење тражио. Наиме, Уставни суд указује да једно од права родитеља који не живи са дететом јесте да са њим одржава личне односе, при чему ово право може бити ограничено само у случају доношења судске одлуке о потпуном или делимичном лишењу родитељског права, односно доношења одлуке о мери заштите од насиља у породици. Полазећи од тога да је у свим поступцима из области породичног права обавеза суда и других органа да превасходно воде рачуна о најбољем интересу детета, Уставни суд сматра да право детета да буде заштићено од радњи које су правноснажном судском одлуком квалификоване као насиље у породици, несумњиво има предност над правом родитеља да одржава личне односе са дететом, у случају када је реч о родитељу којем је изречена заштитна мера због насиља у породици . Стога је, Уставни суд оценио да су, у конкретном случају , у периоду од јуна 2011. године (када је суд сазнао да је подносиоцу неправноснажном пресудом изречена заштитна мера), до фебруара 2012. године (када је суд имао сазнање о томе да је неправноснажна пресуда укинута) , као и у периоду када је на снази била друга по реду донета парнична пресуда због насиља у породици - од почетка јуна 2012. године до фебруара 2013. године када је подносилац обавестио суд да је протекао рок на који му је мера изречена, постојали оправдани разлози за неспровођење извршења.
Анализирајући поступање суда у периоду у којем нису постојали објективни разлози који су спречавали спровођење извршења, Уставни суд је пошао од тога да је поступак извршења одлуке о одржавању личних односа деликатан и изузетно осетљив због с једне стране, изналажења правичне равнотеже између интереса свих учесника у поступку и с друге стране, обавезе да се заштити најбољи интерес детета, што подразумева ангажовање органа старатељства и других стручних служби у поступку извршења. У вези са изнетим, Уставни суд примећује да се извршни суд, због чињенице да је подносиоцу била изречена заштитна мера због насиља у породици, обратио Центру за социјални рад тражећи мишљење о најпогоднијем средству и начину извршења. Уставни суд такође констатује да је извршни суд, по добијању траженог мишљења, у којем је изнето да су оба родитеља сагласна да се виђање одвија у контролисним условима, заказао рочиште. Међутим, на овом рочишту подносилац је одустао од претходно исказане спремности да дете виђа у контролисаним условима. Надаље, Уставни суд констатује да је суд, после одржаног рочишта, а након што је подносилац у јуну 2012. године тражио спровођење извршења, истога месеца поново одредио извршење принудном наплатом изречене новчане казне уз изрицање увећане новчане казне. Поред тога, суд је одмах по сазнању да је протекао рок на који је подносиоцу поново изречена заштитна мера, донео ново решење о извршењу 12. фебруара 2013. године. По налажењу Уставног суда, чињеница да је поступак по приговору дужника пред већем првостепеног суда трајао шест месеци, није од утицаја на дужину поступка, јер је у том периоду (јул 2012. године – фебруар 2013. године) на снази била правноснажна пресуда којом је подносиоцу изречена мера заштите од насиља у породици .
У односу на понашање подносиоца уставне жалбе , Уставни суд примећује да подносилац, осим што је одустао од првобитно исказане сагласности да дете виђа у контролисаним условима, надлежни суд ниједном није обавестио о наступању разлога који су објективно онемогућавали спровођење извршења.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио, да је надлежни извршни суд, до сада предузео све неопходне радње у циљу спровођења извршења у мери у којој се то разумно могло очекивати, с обзиром на све специфичности конкретног случаја. Стога је Уставни суд утврдио да у досадашњем току предметног извршног поступка који се води пред Основним судом у Сремској Митровици – Судска јединица у Старој Пазови у предмету И. 501/13, подносиоцу није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе наводе о повреди права и дужности родитеља везује за наводе о повреди права на суђење у разумном року у односу на које је утврђено да није повређено, Уставни суд је оценио да су наводи о повреди права из члана 65. Устава неосновани.
У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд указује да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове. Уставни суд такође указује да је одредбом члана 83. став 1. Закона утврђено да свако лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу и предузимати друге радње у поступку, што значи да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника из реда адвоката. Поред тога, одредбом члана 44. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и у случају када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да нема основа за одређивање тражене накнаде на име састава уставне жалбе од стране пуномоћника из реда адвоката.
6. Имајући у виду све изложено , Уставни суд је одбио уставну жалбу у целини као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић