Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зорана Крчевинца, Милована Цимеше и Милана Станојевића, свих из Сомбора, Јадранке Михајловић из Бездана и Драгана Којића из Гакова, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 27. марта 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Зорана Крчевинца, Милована Цимеше, Милана Станојевића, Јадранке Михајловић и Драгана Којића и утврђује да је пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад, зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Сомбору П1. 396/06 од 15. новембра 2007. године.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године и одређује да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Сомбору П1. 396/06 од 15. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Зоран Крчевинац, Милован Цимеша и Милан Станојевић, сви из Сомбора, Јадранка Михајловић из Бездана и Драган Којић из Гакова су 9. септембра 2010. године, преко пуномоћника Марте Милојичић, адвоката из Апатина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године, због повреде права на једнаку заштиту права и на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду повређено уставно право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, због тога што подносиоцима у спорном периоду није исплаћивана разлика зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника, те је тужбени захтев подносилаца требало усвојити; да је оспореном пресудом повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, а у прилог чега се указује на пресуду Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године, као и на праксу Уставног суда. Подносиоци предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду, а траже и трошкове састављања уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене пресуде и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Сомбору П1. 454/08 од 23. децембра 2008. године усвојен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од августа 2003. године до децембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом и обавезана тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд из налаза и мишљења вештака утврдио да у предметном периоду није дошло до обрачуна исплате додатака на зараду тужилаца по основу прековременог рада, ноћног рада и рада на дане државних и верских празника, а ако је било повећања од 30% то се односило на зараду свих запослених, а не на прековремени рад, ноћни рад и рад у дане државних и верских празника, те је на основу налаза вештака суд утврдио висину потраживања тужилаца и нашао да је тужбени захтев основан, јер запослени имају право на накнаду зараде у виду прековременог рада, ноћног рада и рада у дане празника како је одређено чланом 114. став 1. Закона о раду.
Решавајући о жалби тужене против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж. 3758/10 од 21. јула 2010. године, којом је усвојио жалбу и преиначио ожалбену пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 454/08 од 23. децембра 2008. године, тако што је тужбени захтев подносилаца у целости одбио као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепена пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, али да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право, те је другостепени суд ожалбену пресуду преиначио сагласно одредби члана 380. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку; да првостепени суд није могао пресуду засновати на општим радноправним прописима, већ на Закону о унутрашњим пословима и Закону о полицији, који су специјални закони и садрже посебне одредбе које искључују примену Закона о раду; да се одредбе Закона о раду и Закона о платама у државним органима и јавним службама примењују само у случају када Закон о унутрашним пословима, односно Закон о полицији не садрже посебне одредбе; да Закон о унутрашњим пословима у члану 47. говори о увећању плата за овлашћена службена лица и раднике на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова по основу посебних услова рада, а Закон о полицији одредбом члана 147. предвиђа да се за ноћни рад, прековремени рад, рад у сменама и на дане државних празника врши повећање коефицијента за обрачун плата од најмање 30%, а највише 50% од коефицијента за друге државне службенике; да је на страни тужилаца био терет доказивања да им тужена није у складу са цитираним одредбама закона вршила обрачун и исплату плате за прековремени рад, ноћни рад и рад на дане државних празника; да како тужиоци у току поступка нису доказали да им обрачун и исплата зараде нису вршени у складу са цитираним одредбама закона, њихов тужбени захтев је неоснован.
4. Подносиоци уставне жалбе су доставили пресуде за које су сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију у којој су се они налазили у оспореном поступку. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао следеће:
Општински суд у Апатину је пресудом П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године, ставом првим изреке, усвојио тужбени захтев тужилаца за исплату разлике зараде за прековремени, ноћни рад и рад у дане државних и верских празника за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године и обавезао тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова да тужиоцима исплати износе назначене у изреци са законском затезном каматом, а ставом другим изреке одбио истоврсни тужбени захтев тужилаца за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године.
Окружни суд у Сомбору је донео пресуду Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године, којом је укинуо наведену првостепену пресуду у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца (став први изреке) и предмет вратио на поновно одлучивање, а у ставу другом и трећем изреке ожалбену пресуду је потврдио.
5. Одредбама Устава на које се подносиоци уставне жалбе позивају, је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе закона:
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
6. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносилаца зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. августа 2003. године до 31. децембра 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка другостепеног суда да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама било неосновано, Уставни суд је оценио да за спорни период од 1. августа 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су у донета у смислу Закона о полицији, подносиоцима уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подносилаца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како није доказано да новим решењима подносиоцима није утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене решења донетих на основу Закона о полицији и одговарајућег Правилника па до 31. децембра 2006. године, подносиоцима не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Идентичан правни став овај Суд је већ заузео у више својих одлука, међу којима и у одлуци Уж-2007/2010 од 13. јуна 2012. године.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), у првом делу тачке 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду и одредио да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Саду П1. 396/06 од 15. новембра 2007. године.
7. Испитујући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да достављена пресуда Окружног суда у Сомбору Гж1. 3758/2010 од 21. јула 2010. године, којом је делимично укинута првостепена пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и у том делу предмет враћен на поновно одлучивање, не може представљати доказ за тврдњу о повреди наведеног права, већ то може бити само пресуда којом је судски поступак правноснажно окончан. Уставни суд, такође, указује да није надлежан да врши уједначавање праксе редовних судова, за шта је надлежан Врховни касациони суд, те да је за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судом неопходно да подносилац уставне жалбе достави доказ о томе да је надлежни суд последње инстанце у истоветној чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке. С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе нису пружили уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84 Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду повређено уставно право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад из члана 60. став 4. Устава, због тога што подносиоцима у спорном периоду није исплаћивана разлика зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника, те је тужбени захтев подносилаца требало усвојити; да је оспореном пресудом повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, а у прилог чега се указује на пресуду Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године, као и на праксу Уставног суда. Подносиоци предлажу да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду, а траже и трошкове састављања уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у достављене пресуде и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Општинског суда у Сомбору П1. 454/08 од 23. децембра 2008. године усвојен је тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова обавеже да им на име накнаде зараде за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од августа 2003. године до децембра 2006. године исплати одговарајуће новчане износе, са законском затезном каматом и обавезана тужена да тужиоцима накнади трошкове парничног поступка. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепени суд из налаза и мишљења вештака утврдио да у предметном периоду није дошло до обрачуна исплате додатака на зараду тужилаца по основу прековременог рада, ноћног рада и рада на дане државних и верских празника, а ако је било повећања од 30% то се односило на зараду свих запослених, а не на прековремени рад, ноћни рад и рад у дане државних и верских празника, те је на основу налаза вештака суд утврдио висину потраживања тужилаца и нашао да је тужбени захтев основан, јер запослени имају право на накнаду зараде у виду прековременог рада, ноћног рада и рада у дане празника како је одређено чланом 114. став 1. Закона о раду.
Решавајући о жалби тужене против првостепене пресуде, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж. 3758/10 од 21. јула 2010. године, којом је усвојио жалбу и преиначио ожалбену пресуду Општинског суда у Сомбору П1. 454/08 од 23. децембра 2008. године, тако што је тужбени захтев подносилаца у целости одбио као неоснован. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено: да је првостепена пресуда донета без битних повреда одредаба парничног поступка, али да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање погрешно примењено материјално право, те је другостепени суд ожалбену пресуду преиначио сагласно одредби члана 380. став 1. тачка 4) Закона о парничном поступку; да првостепени суд није могао пресуду засновати на општим радноправним прописима, већ на Закону о унутрашњим пословима и Закону о полицији, који су специјални закони и садрже посебне одредбе које искључују примену Закона о раду; да се одредбе Закона о раду и Закона о платама у државним органима и јавним службама примењују само у случају када Закон о унутрашним пословима, односно Закон о полицији не садрже посебне одредбе; да Закон о унутрашњим пословима у члану 47. говори о увећању плата за овлашћена службена лица и раднике на одређеним дужностима у Министарству унутрашњих послова по основу посебних услова рада, а Закон о полицији одредбом члана 147. предвиђа да се за ноћни рад, прековремени рад, рад у сменама и на дане државних празника врши повећање коефицијента за обрачун плата од најмање 30%, а највише 50% од коефицијента за друге државне службенике; да је на страни тужилаца био терет доказивања да им тужена није у складу са цитираним одредбама закона вршила обрачун и исплату плате за прековремени рад, ноћни рад и рад на дане државних празника; да како тужиоци у току поступка нису доказали да им обрачун и исплата зараде нису вршени у складу са цитираним одредбама закона, њихов тужбени захтев је неоснован.
4. Подносиоци уставне жалбе су доставили пресуде за које су сматрали да се односе на исту чињеничну и правну ситуацију у којој су се они налазили у оспореном поступку. Увидом у ове пресуде, Уставни суд је констатовао следеће:
Општински суд у Апатину је пресудом П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године, ставом првим изреке, усвојио тужбени захтев тужилаца за исплату разлике зараде за прековремени, ноћни рад и рад у дане државних и верских празника за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године и обавезао тужену Републику Србију – Министарство унутрашњих послова да тужиоцима исплати износе назначене у изреци са законском затезном каматом, а ставом другим изреке одбио истоврсни тужбени захтев тужилаца за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године.
Окружни суд у Сомбору је донео пресуду Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године, којом је укинуо наведену првостепену пресуду у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца (став први изреке) и предмет вратио на поновно одлучивање, а у ставу другом и трећем изреке ожалбену пресуду је потврдио.
5. Одредбама Устава на које се подносиоци уставне жалбе позивају, је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.).
За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе закона:
Законом о унутрашњим пословима („Службени гласник РС“, бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом (члан 48.). Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији („Службени гласник РС“, број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.). Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова, који је важио до ступања на снагу Закона о полицији и на основу тог закона донетог Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова од 28. новембра 2005. године и 13. јуна 2006. године, било је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава, право на увећање тог коефицијента за 30% и право на коефицијент по основу звања, односно чина који запослени има.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама („Службени гласник РС“, број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
6. Оцењујући да ли је оспореним пресудама повређено право подносилаца зајемчено чланом 60. став 4. Устава, Уставни суд је, полазећи од чињенице да су подносиоци уставне жалбе поднели захтев за исплату додатка на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника у периоду од 1. августа 2003. године до 31. децембра 2006. године, оценио да је приликом одлучивања о овом захтеву било неопходно разликовати начин на који је ово питање било уређено до 29. новембра 2005. године и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији.
Након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о полицији, због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, могу остварити право на коефицијенте за обрачун плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. Из наведеног произлази да се запосленима у Министарству унутрашњих послова прековремени рад, рад ноћу и рад у дане државних и верских празника вреднује увећањем коефицијента, тако да се на њих не примењују одредбе општих радноправних прописа о увећаној заради. Наравно, примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради је искључена уколико је запослени који је радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника, остварио право на увећање коефицијента за обрачун плате на претходно наведени начин. Уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате од 30% до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији. Такође, треба имати у виду да је прелазним и завршним одредбама Закона о полицији изричито прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према досадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатак на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта.
Међутим, одредбама Закона о унутрашњим пословима, који је важио до 29. новембра 2005. године, односно до ступања на снагу Закона о полицији, питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, била су другачије регулисана. Одредбом члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима било је прописано да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава. Законом о платама у државним органима и јавним службама било је, између осталог, прописано да се плате утврђују на основу основице за обрачун плата, коефицијента који се множи основицом, додатка на плату и обавеза које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, у складу са законом, те да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Одредбама Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова који је важио у време важења Закона о унутрашњим пословима, било је предвиђено да запослени у Министарству унутрашњих послова има право на коефицијент који се одређује према платној групи или платном разреду у који се радно место разврстава и право на увећање тог коефицијента за 30%. Из наведеног произлази да, за разлику од Закона о полицији који прописује могућност увећања коефицијента по основу прековременог, ноћног и рада на дане државног и верског празника, те искључује примену других прописа о увећаној заради, одредбама Закона у унутрашњим пословима ови основи нису били посебно наведени као услов за увећање коефицијента, нити је била искључена примена других прописа о увећаној заради. Дакле, одредбама Закона о платама у државним органима и јавним службама било је, поред осталог, прописано да плату чини основица, коефицијент који се множи основицом, додатак на плату и обавезе које запослени плаћа по основу пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, те је утврђено да се додаци на плату дају, између осталог, у случају прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента.
У вези закључка другостепеног суда да су, у смислу Закона о унутрашњим пословима и Закона о полицији, прековремени рад, рад на дане државних и верских празника и рад ноћу вредновани кроз увећани коефицијент радног места, па се на обрачун плате у спорном периоду не примењују општи радноправни прописи о увећаној заради, јер би у супротном увећање зараде по наведеним основама било неосновано, Уставни суд је оценио да за спорни период од 1. августа 2003. године до примене нових решења о распоређивању, која садрже и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, која су у донета у смислу Закона о полицији, подносиоцима уставне жалбе припада право на увећање зараде по наведеним основима, будући да у том периоду рад подносилаца није био посебно вреднован по основу додатака на плату, у смислу члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, јер увећана плата због услова рада, не обухвата и додатак на плату. Међутим, како није доказано да новим решењима подносиоцима није утврђен коефицијент за обрачун плате за 30% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, следи да за период од примене решења донетих на основу Закона о полицији и одговарајућег Правилника па до 31. децембра 2006. године, подносиоцима не припада право на додатак на зараду због прековременог, ноћног и рада на дан државног и верског празника, будући да је тај рад вреднован при утврђивању коефицијента.
Идентичан правни став овај Суд је већ заузео у више својих одлука, међу којима и у одлуци Уж-2007/2010 од 13. јуна 2012. године.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), у првом делу тачке 1. изреке усвојио уставну жалбу и утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3758/10 од 21. јула 2010. године повређено право подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава, док је тачком 2. изреке одредио начин отклањања штетних последица учињене повреде, тако што је поништио оспорену пресуду Апелационог суда у Новом Саду и одредио да Апелациони суд у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Саду П1. 396/06 од 15. новембра 2007. године.
7. Испитујући наводе подносилаца уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да достављена пресуда Окружног суда у Сомбору Гж1. 3758/2010 од 21. јула 2010. године, којом је делимично укинута првостепена пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и у том делу предмет враћен на поновно одлучивање, не може представљати доказ за тврдњу о повреди наведеног права, већ то може бити само пресуда којом је судски поступак правноснажно окончан. Уставни суд, такође, указује да није надлежан да врши уједначавање праксе редовних судова, за шта је надлежан Врховни касациони суд, те да је за утврђивање повреде права на једнаку заштиту права пред судом неопходно да подносилац уставне жалбе достави доказ о томе да је надлежни суд последње инстанце у истоветној чињеничној и правној ситуацији доносио различите одлуке. С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе нису пружили уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у том делу уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84 Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС, бр. 24/07, 27/07 и 76/11) Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић