Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Миломира Васића из Сремчице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. марта 2013 . године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миломира Васића изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж. 5148/10 од 7. септембра 2010. године и пресуде Првог основног суда у Београду К. 4884/10 од 11. маја 2010. године због повреде права из члана 32. став 1 , члана 33. став 6. и члана 34. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 4884/10, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миломир Васић из Сремчице, преко пуномоћника Татјане Петровић, адвоката из Сремчице, поднео је Уставном суду 25. новембра 2010. године уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж. 5148/10 од 7. септембра 2010. године и пресуде Првог основног суда у Београду К. 4884/10 од 11. маја 2010. године због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног, права на правну сигурност у казненом праву и права на имовину из члана 32. став 1 , члана 33. став 6, члана 34. став 2. и члана 58. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 4884/10.
У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац оспореним пресудама оглашен кривим за извршење кривичног дела лака телесна повреда опа сним оруђем из члана 54. став 2. КЗРС;
- да је поступак застарео, с обзиром на то да је подносилиц требало да буде осуђен за кривично дело из члана 122. став 1. КЗ, а не за став 2, па како је за то дело запрећена новчана казна или затвор до годину дана, кривично гоњење је застарело;
- да је вођење кривичног поступк у сваком случају застарело, чак и за дело из члана 122. став 2. КЗ, јер застарелост је наступила 20. септембра 2010. године, док је подносиоцу пресуда уручена након наступања застарелости – 26. октобра 2010. године;
- да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно ни правилно утврђено, нити има доказа да је подносилац извршио кривично дело које му је стављено на терет, па је осуђујућа пресуда донета на основу произвољно утврђеног чињеничног стања, без икаквих поузданих доказа, нити је суд ценио доказе који иду подносиоцу као окривљеном у прилог, чиме је повређена одредба члана 32. став 1. Устава;
- да приликом изрицања казне није примењен закон који је блажи за учиниоца, чиме је повређено подносиочево право из члана 34. став 2. Устава;
- да пресуду није потписао записничар, па је повређен закон, а тиме и уставна права подносиоца;
- да је повређен закон тиме што пред већем другостепеног суда није одржан претрес, чиме је повређена одредба члана 377. став 5. ЗКП, а тиме и Устав;
- да је поступак трајао преко шест година, чиме је повређено подносиочево право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и право окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 33. став 6. Устава.
Подносилац је предложио да се утврди повреда његових означен их уставн их права и пониште оспорене пресуде .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорене пресуде, као и из навода уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду К. 4884/10 од 11. маја 2010. године подносилац је осуђен због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 54. став 2. у вези става 1. КЗ РС, извршеног 18. септембра 2004. године и изречна му је условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и истовремено одређено да се тако утврђена казна неће извршити уколико окривљени у року од једне године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Овај кривични поступак је покренут оптужним предлогом Другог општинског јавног тужиоца Кт. 2317/04 од 6. септембра 2005. године.
Одлучујући о жалби браниоца окривљеног, Апелациони суд у Београду је 7. септембра 2010. године пресудом Кж. 5148/10 жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
4. Одредбама Устава, на које се подносилац позива, утврђено је: да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а кривична дела и кривичне санкције се одређују законом (члан 34. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да п раво својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.).
Одредбама члана 54. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) (у даљем тексту: КЗ РС) , који је био на снази у време извршења кривичног дела за које је подносилац осуђен, било је, поред осталог, прописано да ће се казном затвора до једне године казнити онај ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши (став 1.), а да ће се казнити затвором до три године уколико је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши (став 2.).
Чланом 122. Кривичног законик а („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) (у даљем тексту: КЗ) , који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, прописано је, поред осталог, да ће се новчаном казном или затвором до једне године казнити онај к о другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши (став 1.), а а ко је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се казнити затвором до три године (став 2.) . Одредбом члана 103. став 1. тачка 6) КЗ је прописано да се кривично гоњење не може предузети кад протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године, док је одредбом члана 104. став 6. КЗ прописано да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.
Одредбом члана 360. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да пресуду потписују председник већа и записничар, док је одредбом члана 377. став 5. прописано да се претрес пред другостепеним судом мора одржати ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута.
5. Оцењујући постојање повреда уставних права, на која подносилац уставном жалбом указује, Уставни суд је пошао од садржине поједних означених одредаба Устава и навода уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је вођење кривичног поступка против њега у конкрет ном случају застарело 20. септембра 2010. године, док му је оспорена другостепена пресуда уручена 26. октобра 2010. године.
Уставни суд, првенствено, констатује да је кривично дело, за које је подносилац оглашен кривим и осуђен, извршено 18. септембра 2004. године, а да је другостепена оспорена пресуда донета 7. септембра 2010. године. Казна прописана за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем је , према одредби члана 54. став 2. КЗ РС, као и према одредби члана 122. став 2. КЗ, казна затвора до три године. Сагласно одредбама члана 103. став 1. тачка 6) и члана 104. став 6. КЗ, релативна застарелост кривичног гоњења у конкретном случају наступа 18. септембра 2007. године , док апсолутна застарелост кривичног гоњења наступа 18. септембра 2010. године. Уставни суд је утврдио да застарелост кривичног гоњењ а за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем у конкретном случају није наступила, с обзиром на то да је другостепена оспорена пресуда донета 7. септембра 2010. године, односно 11 дана пре наступања апсолутне зстарелости кривичног гоњења. При томе, Уставни суд напомиње да се као датум релевантан за утврђивање наступања застарелости не рачуна датум достављања оспорене пресуде, већ датум њеног доношења. Стога је Уставни суд оценио да је овај навод подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава неоснован.
6. У односу на наводе о повред и одредб е члана 3 77. став 5. ЗКП а тиме и повреди одредбе члана 32. став 1. Устава, зато што пред већем другостепеног суда није одржан претрес, Уставни суд указује на већ више пута изнето тумачење да претрес пред расправним већем другостепеног суда није у сваком случају обавезан, ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, већ се ова одредба мора сагледати у логичкој и правној вези са одредбом става 1. овог члана, као и са одредбама члана 376. ЗКП. Наиме, по оцени Уставног суда, другостепени суд је обавезан да одржи претрес када одлучује о жалби против првостепене пресуде, ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, само уколико је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази, односно да се отклони уочена апсолутно битна повреда одредаба кривичног поступка, како се поновним укидањем пресуде и враћањем предмета првостепеном суду ради одржавања главног претреса не би сувишно одуговлачило са пресуђењем кривичне ствари. Уколико другостепени суд сматра да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, па нема потребе за извођењем нових доказа, нити за понављањем већ изведених доказа, а не постоје ни други разлози да се предмет врати првостепеном суду на поновни главни претрес, по ставу Уставног суда, без обзира на то што је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, нема обавезе тога суда да одлуку донесе на основу одржаног претреса , већ то може учинити у седници жалбеног већа.
Имајући у виду изложено, Уставни суд сматра да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је одбијањем Апелационог суда у Београду да у конкретном случају отвори главни претрес и изведе накнадно предложене доказе, повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Подносилац истиче да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је кривични поступак против њега трајао шест година.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је у конкретном случају кривични поступак започео оптужним предлогом Другог општинског јавног тужиоца Кт. 2317/04 од 6. септембра 2005. године, а окончан је оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду Кж. 5148/10 од 7. септембра 2010. године.
Иако је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежнот Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је, ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка узео у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, односно у конкретном случају је узео у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка који је, према утврђеним чињеницама, трајао пет година.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, а имајући у виду све до сада установљене критеријуме за оцену повреде овог права ( сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца), уз констатацију да је првостепена пресуда у овом поступку једном била укинута и предмет враћен на поновни поступак, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућих судова, односно о томе да су судови непотребно одуговлачили поступак и толерисали злоупотребу права од стране лица која у њему учествују.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
8. Оцењујући тврдњу подносиоца да у конкретном случају приликом изрицања кривичне санкције није примењен закон који је блажи за њега као учиниоца, чиме је повређено подносиочево право из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је казна прописана за конкретно кривично дело затвор до три године према оба кривична закона, и то како према КЗ РС који је важио у време извршења кривич ног дела, тако и према КЗ важећем у време доношења пресуде. Стога, овај навод подносиоца Уставни суд такође оцењује као неоснован.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда права на правично суђење и суђење у разумном року, повреда права на правну сигурност у казненом праву и повреда права окривљеног да му се суди без одуговлачења , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 34. став 2. и члана 33. ст ав 6. Устава, и одлучио као у првом делу изреке.
10. У уставној жалби се тврди да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно ни правилно утврђено, нити има доказа да је подносилац извршио кривично дело које му је стављено на терет, па је осуђујућа пресуда донета на основу произвољно утврђеног чињеничног стања, без икаквих поузданих доказа, нити је суд ценио доказе који иду подносиоцу као окривљеном у прилог, чиме је повређена одредба члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означених уставних права, већ се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката, што не спада у Уставом утврђене надлежности Уставног суда, због чега је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду.
11. Наводе подносиоца о томе да је кривично гоњење у конкретном случају застаре ло, с обзиром на то да је подносилиц требало да требало да буде осуђен за кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, а не за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем из става 2. овог члана, због чега би застарелост кривичног гоњења раније наступила, Уставни суд оцењује као произвољне и исконструисан е, засноване на субјективном тумачењу релевантних прописа и тврдњи да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно утврђено.
Не упуштајући се у оцену основаности навода подносиоца уставне жалбе о томе да првостепену пресуду није потписао и записничар, како је прописано одредбом члана 360. став 2. ЗКП, Уставни суд оцењује да евентуална повреда ове одредбе ЗКП нема тежину повреде Уставом зајемченог права, утврђеног одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
12. Тврдње о повреди права на имовину из члана 58. ст. 1. и 2. Устава подносилац уставне жалбе није аргументовао, нити је изнео разлоге који би указивали на повреду овог права, због чега је Уставни суд, сагласно одредби члана 3 6. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање .
13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац оспореним пресудама оглашен кривим за извршење кривичног дела лака телесна повреда опа сним оруђем из члана 54. став 2. КЗРС;
- да је поступак застарео, с обзиром на то да је подносилиц требало да буде осуђен за кривично дело из члана 122. став 1. КЗ, а не за став 2, па како је за то дело запрећена новчана казна или затвор до годину дана, кривично гоњење је застарело;
- да је вођење кривичног поступк у сваком случају застарело, чак и за дело из члана 122. став 2. КЗ, јер застарелост је наступила 20. септембра 2010. године, док је подносиоцу пресуда уручена након наступања застарелости – 26. октобра 2010. године;
- да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно ни правилно утврђено, нити има доказа да је подносилац извршио кривично дело које му је стављено на терет, па је осуђујућа пресуда донета на основу произвољно утврђеног чињеничног стања, без икаквих поузданих доказа, нити је суд ценио доказе који иду подносиоцу као окривљеном у прилог, чиме је повређена одредба члана 32. став 1. Устава;
- да приликом изрицања казне није примењен закон који је блажи за учиниоца, чиме је повређено подносиочево право из члана 34. став 2. Устава;
- да пресуду није потписао записничар, па је повређен закон, а тиме и уставна права подносиоца;
- да је повређен закон тиме што пред већем другостепеног суда није одржан претрес, чиме је повређена одредба члана 377. став 5. ЗКП, а тиме и Устав;
- да је поступак трајао преко шест година, чиме је повређено подносиочево право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и право окривљеног да му се суди без одуговлачења из члана 33. став 6. Устава.
Подносилац је предложио да се утврди повреда његових означен их уставн их права и пониште оспорене пресуде .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у оспорене пресуде, као и из навода уставне жалбе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду К. 4884/10 од 11. маја 2010. године подносилац је осуђен због извршења кривичног дела лака телесна повреда из члана 54. став 2. у вези става 1. КЗ РС, извршеног 18. септембра 2004. године и изречна му је условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од три месеца и истовремено одређено да се тако утврђена казна неће извршити уколико окривљени у року од једне године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело. Овај кривични поступак је покренут оптужним предлогом Другог општинског јавног тужиоца Кт. 2317/04 од 6. септембра 2005. године.
Одлучујући о жалби браниоца окривљеног, Апелациони суд у Београду је 7. септембра 2010. године пресудом Кж. 5148/10 жалбу одбио као неосновану и потврдио првостепену пресуду.
4. Одредбама Устава, на које се подносилац позива, утврђено је: да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да с вако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (члан 33. став 6.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а кривична дела и кривичне санкције се одређују законом (члан 34. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.); да п раво својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (члан 58. став 2.).
Одредбама члана 54. Кривичног закона Републике Србије („Службени гласник СРС“, бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89, 21/90 и „Службени гласник РС“, бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95, 44/98, 10/02, 11/02, 80/02, 39/03 и 67/03) (у даљем тексту: КЗ РС) , који је био на снази у време извршења кривичног дела за које је подносилац осуђен, било је, поред осталог, прописано да ће се казном затвора до једне године казнити онај ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши (став 1.), а да ће се казнити затвором до три године уколико је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши (став 2.).
Чланом 122. Кривичног законик а („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09 ) (у даљем тексту: КЗ) , који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, прописано је, поред осталог, да ће се новчаном казном или затвором до једне године казнити онај к о другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши (став 1.), а а ко је таква повреда нанесена оружјем, опасним оруђем или другим средством подобним да тело тешко повреди или здравље тешко наруши, учинилац ће се казнити затвором до три године (став 2.) . Одредбом члана 103. став 1. тачка 6) КЗ је прописано да се кривично гоњење не може предузети кад протекне три године од извршења кривичног дела за које се по закону може изрећи казна затвора преко једне године, док је одредбом члана 104. став 6. КЗ прописано да застарелост кривичног гоњења настаје у сваком случају кад протекне двоструко време које се по закону тражи за застарелост кривичног гоњења.
Одредбом члана 360. став 2. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01, 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је да пресуду потписују председник већа и записничар, док је одредбом члана 377. став 5. прописано да се претрес пред другостепеним судом мора одржати ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута.
5. Оцењујући постојање повреда уставних права, на која подносилац уставном жалбом указује, Уставни суд је пошао од садржине поједних означених одредаба Устава и навода уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе истиче да му је право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је вођење кривичног поступка против њега у конкрет ном случају застарело 20. септембра 2010. године, док му је оспорена другостепена пресуда уручена 26. октобра 2010. године.
Уставни суд, првенствено, констатује да је кривично дело, за које је подносилац оглашен кривим и осуђен, извршено 18. септембра 2004. године, а да је другостепена оспорена пресуда донета 7. септембра 2010. године. Казна прописана за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем је , према одредби члана 54. став 2. КЗ РС, као и према одредби члана 122. став 2. КЗ, казна затвора до три године. Сагласно одредбама члана 103. став 1. тачка 6) и члана 104. став 6. КЗ, релативна застарелост кривичног гоњења у конкретном случају наступа 18. септембра 2007. године , док апсолутна застарелост кривичног гоњења наступа 18. септембра 2010. године. Уставни суд је утврдио да застарелост кривичног гоњењ а за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем у конкретном случају није наступила, с обзиром на то да је другостепена оспорена пресуда донета 7. септембра 2010. године, односно 11 дана пре наступања апсолутне зстарелости кривичног гоњења. При томе, Уставни суд напомиње да се као датум релевантан за утврђивање наступања застарелости не рачуна датум достављања оспорене пресуде, већ датум њеног доношења. Стога је Уставни суд оценио да је овај навод подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава неоснован.
6. У односу на наводе о повред и одредб е члана 3 77. став 5. ЗКП а тиме и повреди одредбе члана 32. став 1. Устава, зато што пред већем другостепеног суда није одржан претрес, Уставни суд указује на већ више пута изнето тумачење да претрес пред расправним већем другостепеног суда није у сваком случају обавезан, ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, већ се ова одредба мора сагледати у логичкој и правној вези са одредбом става 1. овог члана, као и са одредбама члана 376. ЗКП. Наиме, по оцени Уставног суда, другостепени суд је обавезан да одржи претрес када одлучује о жалби против првостепене пресуде, ако је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, само уколико је потребно да се због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања изведу нови докази или понове већ раније изведени докази, односно да се отклони уочена апсолутно битна повреда одредаба кривичног поступка, како се поновним укидањем пресуде и враћањем предмета првостепеном суду ради одржавања главног претреса не би сувишно одуговлачило са пресуђењем кривичне ствари. Уколико другостепени суд сматра да је чињенично стање правилно и потпуно утврђено, па нема потребе за извођењем нових доказа, нити за понављањем већ изведених доказа, а не постоје ни други разлози да се предмет врати првостепеном суду на поновни главни претрес, по ставу Уставног суда, без обзира на то што је у истом кривичном предмету пресуда једном била укинута, нема обавезе тога суда да одлуку донесе на основу одржаног претреса , већ то може учинити у седници жалбеног већа.
Имајући у виду изложено, Уставни суд сматра да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је одбијањем Апелационог суда у Београду да у конкретном случају отвори главни претрес и изведе накнадно предложене доказе, повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
7. Подносилац истиче да му је право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава повређено тиме што је кривични поступак против њега трајао шест година.
Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је у конкретном случају кривични поступак започео оптужним предлогом Другог општинског јавног тужиоца Кт. 2317/04 од 6. септембра 2005. године, а окончан је оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду Кж. 5148/10 од 7. септембра 2010. године.
Иако је период за оцену разумности дужине трајања судског поступка, који спада у надлежнот Уставног суда, почео да тече 8. новембра 2006. године, када је на снагу ступио Устав Републике Србије, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која започиње покретањем поступка, а завршава се доношењем правноснажне одлуке, Уставни суд је, ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка узео у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, односно у конкретном случају је узео у обзир целокупан период трајања предметног судског поступка који је, према утврђеним чињеницама, трајао пет година.
Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, а ради утврђивања постојања повреде права на суђење у разумном року, као елемента права на правично суђење, а имајући у виду све до сада установљене критеријуме за оцену повреде овог права ( сложеност чињеничних и правних питања у поступку, понашање подносиоца уставне жалбе током поступка, поступање надлежног суда и значај предмета расправљања за подносиоца), уз констатацију да је првостепена пресуда у овом поступку једном била укинута и предмет враћен на поновни поступак, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају не може говорити о неажурности поступајућих судова, односно о томе да су судови непотребно одуговлачили поступак и толерисали злоупотребу права од стране лица која у њему учествују.
Следствено наведеном, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
8. Оцењујући тврдњу подносиоца да у конкретном случају приликом изрицања кривичне санкције није примењен закон који је блажи за њега као учиниоца, чиме је повређено подносиочево право из члана 34. став 2. Устава, Уставни суд констатује да је казна прописана за конкретно кривично дело затвор до три године према оба кривична закона, и то како према КЗ РС који је важио у време извршења кривич ног дела, тако и према КЗ важећем у време доношења пресуде. Стога, овај навод подносиоца Уставни суд такође оцењује као неоснован.
9. С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 , 99/11 и 18/13 – Одлука УС ), одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда права на правично суђење и суђење у разумном року, повреда права на правну сигурност у казненом праву и повреда права окривљеног да му се суди без одуговлачења , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 34. став 2. и члана 33. ст ав 6. Устава, и одлучио као у првом делу изреке.
10. У уставној жалби се тврди да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно ни правилно утврђено, нити има доказа да је подносилац извршио кривично дело које му је стављено на терет, па је осуђујућа пресуда донета на основу произвољно утврђеног чињеничног стања, без икаквих поузданих доказа, нити је суд ценио доказе који иду подносиоцу као окривљеном у прилог, чиме је повређена одредба члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да се изнети наводи подносиоца не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди означених уставних права, већ се од Суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката, што не спада у Уставом утврђене надлежности Уставног суда, због чега је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду.
11. Наводе подносиоца о томе да је кривично гоњење у конкретном случају застаре ло, с обзиром на то да је подносилиц требало да требало да буде осуђен за кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став 1. КЗ, а не за кривично дело лака телесна повреда опасним оруђем из става 2. овог члана, због чега би застарелост кривичног гоњења раније наступила, Уставни суд оцењује као произвољне и исконструисан е, засноване на субјективном тумачењу релевантних прописа и тврдњи да у оспореном кривичном поступку чињенично стање није потпуно утврђено.
Не упуштајући се у оцену основаности навода подносиоца уставне жалбе о томе да првостепену пресуду није потписао и записничар, како је прописано одредбом члана 360. став 2. ЗКП, Уставни суд оцењује да евентуална повреда ове одредбе ЗКП нема тежину повреде Уставом зајемченог права, утврђеног одредбом члана 32. став 1. Устава.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду.
12. Тврдње о повреди права на имовину из члана 58. ст. 1. и 2. Устава подносилац уставне жалбе није аргументовао, нити је изнео разлоге који би указивали на повреду овог права, због чега је Уставни суд, сагласно одредби члана 3 6. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу и у овом делу одбацио, јер не постоје Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање .
13. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић