Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменица председника Суда др Марија Драшкић, заменица председника Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Сузане Шантрић из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. марта 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Сузане Шантрић и утврђује да су у парничном поступку који је вођен пред Општинским судом у Лесковцу П. 3185/06 повређени прав о подноси тељке уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србијe и право родитеља, зајемчено одредбама члана 65. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Сузана Шантрић из Лесковца поднела је 18. ма ја 2010. године, преко пуномоћника Драгутина Видосављевића, адвоката из Лесковца, уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 3185/06 од 16. маја 2008. године и пресуде Апелационог суда у Нишу Гж. 20/10 од 4. марта 2010. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року и права и дужности родитеља, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 65. Устава Републике Србијe.
У уставној жалби, поред излагања незадовољства оспореном пресудом и чињеницом да је поступак предуго трајао, иако се ради о хитном поступку , наведено је : да је пресуду донео суд који више не постоји - Окружни суд у Нишу, а не Апелациони суд у Нишу како је то предвиђено Законом о уређењу судова; да су подноситељки уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, односно предугог трајања поступка повређена и права из члана 65. Устава која се односе на равноправно учествовање у чувању, васпитавању и подизању детета, те да је она фактички осам година лишена контакта са дететом. Предложи ла је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, али захтев за накнаду штете није истакнут.
2. Уставна жалба је, као правно средство, установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Општинског суда у Лесковцу П. 3185/06 , те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиља, овде подноситељка уставне жалбе , поднела је 11. априла 2002. године О пштинском суду у Лесковцу (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против туженог свог супруга С. Ј, ради развода брака и поверавања њиховог заједничког детета М. Ј. на чување, васпитавања и издржавање мајци (тужиљи).
Општински суд је 18. априла 2002. године уступио предмет на надлежност Центру за социјални ради спровођењ а поступка мирења брачних другова, да би 18. јуна 2002. године Центар за социјални рад обавестио суд да би дете требало поверити мајци на чување, негу и васпитање. Прво рочиште за мирење заказано за 18. јул 2002. године није одржано, јер тужени није дошао, док је следеће рочиште заказано за 8. август 2002. године одржано. На рочишту за главну расправу , које је одржано 11. септембра 2002. године, Општински суд је донео решење којим је констатовано да покушај мирења није успео. Након још два одржана рочишта, Општински суд је 9. јануара донео пресуду П. 1262/02 којом је разведен брак, мал. М. Ј. додељен мајци на чување и уређени односи виђања туженог оца са мал. М. Ј , као и обавеза туженог да месечно издваја део зараде за издржавање мал . М. Ј. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Лесковцу (у даљем тексту: Окружни суд) је 24. априла 2003. године донео решење Гж. 712/03 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 1262/02 од 9. јануара 2003. године и предмет вратио истом суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Општински суд је 7. маја 2003. године, поступајући по налогу из решења другостепеног суда, доставио предмет Центру за социјални ради давања допунског мишљења. Центар за социјални рад је у свом мишљењу од 13. августа 2003. године истакао да би дете требало поверити оцу на чување, негу и васпитање. Рочиште за главну расправу заказано за 9. октобар 2003. године није одржано на захтев туженог. У међувремену, Центар за социјални рад је 27. октобра 2003. године решењем уредио начин виђања тужиље и мал. М. Ј, до доношења правноснажне пресуде (тако што ће тужиља са дететом проводити свак и први, други и четврти викенд у месецу у времену од суботе у 10 сати до недеље у 18 сати) . Рочиште заказано за 11. новембар 2003. године је одржано, док рочиште заказано за 4. децембар 2003. године није одржано, због болести судије. Такође, рочиште заказано за 15. јануар 2004. године није одржано , јер представник Центра за социјални рад није дошао. Општински суд је 28. јануара 2004. године упутио допис Центру за социјални рад којим је тражио ново мишљење, због тога што су мишљења од 18. јуна 2002. године и 13. августа 2003. године , супротна. Рочиште заказано за 2. фебруар 2004. године није одржано, јер Центар за социјални рад није доставио своје мишљење суду, које је достављено суду једанаест дана касније. Након три одржана рочишта за главну расправу, Општински суд је 18. марта 2004. године донео другу по реду пресуду П. 3344/03, којом је у ставу првом изреке разведен брак, у ставу другом изреке мал. М. Ј. додељен мајци на чување, у ставу трећем изреке су уређени односи виђања оца са мал. М. Ј , у ставу четвртом утврђена обавеза оца да издржава мал. М. Ј , док је ставом петим изреке одлучено о трошковима поступка. Писмени отправак пресуде је достављен странкама 22. јуна 2004. године. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд је 8. септембра 2004. године донео решење Гж. 1191/04 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 3344/03 од 18. марта 2004. године у ставу другом, трећем, четвртом и петом и предмет у том делу вратио истом суду на поновно суђење, док је одлука садржана у ставу првом изреке првостепене пресуде о разводу брака тужиље и туженог постала правноснажна.
У поновном поступку пред Општинским судом рочишта заказана за 2. новембар и 23. новембар 2004. године нису одржана, јер тужени није дошао, иако је био уредно поз иван, док рочиште заказано за 9. децембар 2004. године није одржано, овога пута јер тужени није хтео да учествује у расправи без свог новог пуномоћника – адвоката, који није био присутан. Рочиште заказано за 11. јануар 2005. године је одложено, због потребе да се изврши вештачење подобности странака за вршење родитељске дужности. Општински суд је истога дана решењем одредио извођење доказа вештачењем од стране Института за ментално здравље и породицу. Тужиља је 22. марта 2005. године предложила да Општински суд усвоји привремену меру којом је тражила да јој се дозволи виђање детета једном недељно од по два сата. Општински суд је 8. априла 2005. године решењем П. 3746/04 усвој ио наведену привремену мер у. Институт за ментално здравље и породицу је 15. септембра 2005. године доставио своје мишљење Општинском суду. Рочиште за главну расправу заказано за 19. октобар 2005. године није одржано, јер тужени није био уредно позван , док су следећа два рочишта заказана за 18. новембар и 9. децембар 2005. године, одржана. Тужиља је 21. новембра 2005. године предложила да суд донесе привремену меру којом би се променило решење Општинског суда П. 3746/04 од 8. априла 2005. године, којом је регулисано виђање тужиље са мал. М. Ј. Општински суд је 14. децембра 2005. године упу тио допис Институту за ментално здравље и породицу ради допуне раније датог мишљења. Поступајући по налогу суда, Институт за ментално здравље и породицу је 13. јануара 2006. године доставио суду допуњено мишљење . Општински суд је решењем П. 3746/04 од 31. јануара 2006. године одбио предлог за усвајање привремене мере од 21. новембра 2005. године, уз образложење да тужиља није доказала да су се промениле околности од одлучног значаја за доношење привремене мере, односно да тужиља није уверила суд да је потребно да се промени дотадашњи начин виђања са дететом. Након тога, а након једног одложеног, једног неодржаног и једног одржаног рочишта за главну расправу, Општински суд је 21. марта 2006. године донео трећу по реду пресуду П. 3746/04 , којом је у ставу првом изреке дете додељено туженом - оцу на чување, васпитавање и издржавање, у ставу другом изреке су уређени односи виђања тужиље са дететом, у ставу трећем изреке утврђена је обавеза тужиље да доприноси издржавању мал . М. Ј. (20% од своје месечне зараде), док је ставом четвртим изреке одлучено о трошковима поступка. Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд је 7. децембра 2006. године донео решење Гж. 1901/06 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 3746/04 од 21. марта 2006. године и предмет вратио истом суду на поновно суђење. Списи предмета су враћени првостепеном суду 13. децембра 2006. године.
У поновном поступку, рочиште заказано за 2. октобар 2007. године није одржано, због непостојања процесних услова (тужени није био уредно позван). Након тога ни рочишта заказана за 24. октобар, 16. новембар и 20. децембар 2007. године, те 11. јануар, 24. јануар, 18. фебруар и 14. март 2008. године, такође нису одржана због непостојања процесних услова, односно због тога што тужени није био уредно позиван. Коначно, рочишта заказана за 10. април и 16. мај 2008. године су одржана. Општински суд је 16. маја 2008. године донео четврту по реду оспорену првостепену пресуду П. 3185/06 којом је: у ставу првом изреке мал. М. Ј. додељен туженом на чување, васпитавање и издржавање; у ставу другом изреке уређен однос виђања тужиље са мал. М. Ј; у ставу трећем изреке утврђена обавеза тужиље да доприноси издржавању мал. М. Ј. (20% од своје месечне зараде) ; у ставу четвртом изреке одлучено о трошковима парничног поступка.
Тужиља је 13. октобра 2008. године изјавила жалбу, да би Апелациони суд у Нишу оспореном пресудом Гж. 20/10 од 4. марта 2010. године жалбу одбио као неосновану и потврдио пресуду Општинског суда П. 3185/06 од 16. маја 2008. године у ставу првом изреке. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, из кога произлази : да је пресудом Општинског суда П. 3344/03 од 18. марта 2004. године разведен брак између тужиље и туженог и да у овом браку странке имају мал. сина рођеног 22. јула 2000. године , који након престанка брака живи са оцем; да су Центар за социјални рад у Лесковцу и Институт за ментално здравље из Београда мишљења да малолетно дете странака треба да буде поверено на чување мајци, с обзиром на старост детета и да мајка успешно раздваја родитељске од партијских садржаја. Даље је наведено: да испитујући све околности објективне и субјективне природе, полазећи од мишљења специјализованих установа да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права, да су економски и имовински услови родитеља слични, првостепени суд је закључио да су околности субјективног значаја такве да је у најбољем интересу детета да се оно повери туженом – оцу на старање; да, то због тога што се ради о детету старости осам година, да је досадашњу негу и бригу око детета обављао отац, да је дете од рођења у кући са оцем у средини на коју се навикло и да је емотивно везан за оца и њему привржено; да дете има проблема са здрављем - хиперактивношћу, због чега је боравило у Заводу за психофизичке поремећаје и говорну патологију, где је тужени обучаван за спровођење актуелних програма у породичној средини; да је обављен разговор са оцем о корекцији васпитних ставова и у циљу што успешнијег рада са дететом, те да би принудно одвајање детета у овом тренутку од оца по природи ствари изазвало поремећај у његовом даљем развоју; да је правилно првостепени суд одлучио о вршењу родитељског права над мал. дететом поверавајући га оцу и правилно регулисао одржавање личних односа са мајком са којом не живи, руководећи се најбољим интересом детета; да се неосновано у жалби указује да првостепени суд није уважио мишљење Центра за социјални рад и мишљење Института за ментално здравље из Београда; да ово стога што се првостепени суд одлучио да повери дете оцу, јер је то у најбољем интересу детета због његовог здравственог стања и лечења за које је отац обучен.
4. Одредбама Устава на која се подносилац позива у уста вној жалби, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбом члана 204. Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) је прописано да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право.
Одредбама члана 272. Породичног закона прописано је да а ко родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд.
Одредбама члана 369. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 119/09) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је да другостепени суд одлучује о жалби, по правилу, без расправе (став 1.), те да кад веће другостепеног суда нађе да је ради правилног утврђења чињеничног стања потребно да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази, заказаће расправу пред другостепеним судом (став 2.).
Одредбама члана 370. ЗПП прописано је да расправа пред другостепеним судом почиње извештајем известиоца, који излаже стање ствари не дајући своје мишљење о основаности жалбе (став 3.), као и да странка може на расправи износити чињенице и предлагати доказе из жалбе у смислу члана 359. овог закона (став 5.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је становишта да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен четири годи не и седам месеци , тако да је за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период - од 11. априла 2002. године, када је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу Општинском суду, па до 4. марта 2010. године, када је поступак правноснажно окончан.
Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао непуних осам година .
Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца који се процењују у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом парничном предмету није било толико сложених правних и чињеничних питања која би захтева ла осмогодишње трајање поступка, посебно имајући виду потребу за хитним решавањем породичних спорова.
Разматрајући значај предмета спора за подноситељку уставне жалбе, Уста вни суд налази да су се у предметном спору решавали посебно осетљиви породични односи , између осталог и то којем ће од родитеља дете бити додељено на чување, васпитавање и издржавање. Дакле, предмет спора је био од велике важности за подноситељку, као мајку детета.
Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе кој а је има ла процесну улогу тужиље, Уставни суд је утврдио да нити он а, нити њен пуномоћник нису својим понашањем допринели одуговлачењу парничног поступка.
Основни разлог дугом временском трајању парничног поступка је поступање судова који нису предузимали све законом предвиђене процесне мере које су им стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се о поднетој тужби, односно истакнутим тужбеним захтевима одлучи без непотребног одуговлачења, посебно имајући у виду законску обавезу хитности у поступању.
У прилог оцени о непримерено дугом трајању предметног парничног поступка, говори и поступање Окружн ог суд а који је три пута укидао пресуде Општинског суда и сваки пут предмет враћао на поновни поступак. Уставни суд сматра да, иако Окружни суд, као другостепени суд у поступку по жалби није био дужан да отвори расправу, јер то по правилу не чини (члан 369. став 1. ЗПП), тај суд је ипак имао законску могућност да то учини (члан 369. став 2. ЗПП). Штавише, Уставни суд налази, с обзиром на то да се ради о спору у коме је прописана хитност у поступању (члан 204. Породичног закона) , да је Окружни суд требало да отвори расправу и сам отклони недостатке на које је указивао у својим решењима којима је укидао првостепене пресуде и предмет враћао на поновно суђење. Уставни суд и у овој одлуци напомиње да свако враћање предмета на прву инстанцу по правилу доприноси одуговлачењу поступка (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-118/2010 од 21. октобра 2010. године). С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету „Pavlyulynets против Украјине“ ( број апликације 70767/01, став 51.), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе.
У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање како Општинског суда у Лесковцу, тако и Окружног суда у Лесковцу, довело до тога да је парнични поступак у коме се решавало о породичним односима и томе коме од родитеља ће се дете поверити на старање трајао непуних осам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је нашао, будући да подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду штете у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року, и њено објављивање у „Службеном гласнику Републике Србије“ довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подноси тељке уставне жалбе, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 65. Устава , коју подноситељка изводи из прекомерне дужин е трајања предметног парничног поступка, Уставни суд констат ује да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Према релевантним начелима из праксе Европског суда за људска права, узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету „Monory против Румуније“, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету „ВАМ против Србије“, став 130.). С тим у вези, Уставни суд указује да постоји обавеза државе, у предметима који се тичу вршења родитељског права, да предуз ме све мере како би се родитељ(и) поново спојили са децом, односно да држава , уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог и у разумном року (видети пресуду у предмету „ВАМ против Србије“, ст. 132. и 133.). Уважавајући осетљивост и хитност спорног поступка и нарочити значај који он има за подноситељску, као родитеља, Уставни суд је утврдио да осмогодишње трајање предметног парничног поступка за последицу има и повреду права из члана 65. Устава.
Стога је, Уставни суд утврдио да је у оспореном парничном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе као родитеља, зајемчено одредбом члана 65. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
9. Коначно, оцењујући допуштеност уставне жалбе у делу у коме је изјављена против оспорен их пресуда Општинског суда у Лесковцу П. 3185/06 од 16. маја 2008. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 20/10 од 4. марта 2010. године, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подноситељке не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење. Наиме, подноситељка наводе о повреди права на правично суђење заснива искључиво на тврдњи да је другостепену пресуду донео Окружни суд у Нишу, који након реформе правосуђа више не постоји. Међутим, Уставни суд налази да је оспорену другостепену пресуду донео стварно и месно надлежан Апелациони суд у Нишу, а да је очигледном омашком у писању у уводу пресуде означен Окружни суд у Нишу уместо Апелационог суда у Нишу.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби, поред излагања незадовољства оспореном пресудом и чињеницом да је поступак предуго трајао, иако се ради о хитном поступку , наведено је : да је пресуду донео суд који више не постоји - Окружни суд у Нишу, а не Апелациони суд у Нишу како је то предвиђено Законом о уређењу судова; да су подноситељки уставне жалбе због повреде права на суђење у разумном року, односно предугог трајања поступка повређена и права из члана 65. Устава која се односе на равноправно учествовање у чувању, васпитавању и подизању детета, те да је она фактички осам година лишена контакта са дететом. Предложи ла је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, али захтев за накнаду штете није истакнут.
2. Уставна жалба је, као правно средство, установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године. Сагласно члану 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и списе предмета Општинског суда у Лесковцу П. 3185/06 , те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиља, овде подноситељка уставне жалбе , поднела је 11. априла 2002. године О пштинском суду у Лесковцу (у даљем тексту: Општински суд) тужбу против туженог свог супруга С. Ј, ради развода брака и поверавања њиховог заједничког детета М. Ј. на чување, васпитавања и издржавање мајци (тужиљи).
Општински суд је 18. априла 2002. године уступио предмет на надлежност Центру за социјални ради спровођењ а поступка мирења брачних другова, да би 18. јуна 2002. године Центар за социјални рад обавестио суд да би дете требало поверити мајци на чување, негу и васпитање. Прво рочиште за мирење заказано за 18. јул 2002. године није одржано, јер тужени није дошао, док је следеће рочиште заказано за 8. август 2002. године одржано. На рочишту за главну расправу , које је одржано 11. септембра 2002. године, Општински суд је донео решење којим је констатовано да покушај мирења није успео. Након још два одржана рочишта, Општински суд је 9. јануара донео пресуду П. 1262/02 којом је разведен брак, мал. М. Ј. додељен мајци на чување и уређени односи виђања туженог оца са мал. М. Ј , као и обавеза туженог да месечно издваја део зараде за издржавање мал . М. Ј. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд у Лесковцу (у даљем тексту: Окружни суд) је 24. априла 2003. године донео решење Гж. 712/03 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 1262/02 од 9. јануара 2003. године и предмет вратио истом суду на поновно суђење.
У поновном поступку, Општински суд је 7. маја 2003. године, поступајући по налогу из решења другостепеног суда, доставио предмет Центру за социјални ради давања допунског мишљења. Центар за социјални рад је у свом мишљењу од 13. августа 2003. године истакао да би дете требало поверити оцу на чување, негу и васпитање. Рочиште за главну расправу заказано за 9. октобар 2003. године није одржано на захтев туженог. У међувремену, Центар за социјални рад је 27. октобра 2003. године решењем уредио начин виђања тужиље и мал. М. Ј, до доношења правноснажне пресуде (тако што ће тужиља са дететом проводити свак и први, други и четврти викенд у месецу у времену од суботе у 10 сати до недеље у 18 сати) . Рочиште заказано за 11. новембар 2003. године је одржано, док рочиште заказано за 4. децембар 2003. године није одржано, због болести судије. Такође, рочиште заказано за 15. јануар 2004. године није одржано , јер представник Центра за социјални рад није дошао. Општински суд је 28. јануара 2004. године упутио допис Центру за социјални рад којим је тражио ново мишљење, због тога што су мишљења од 18. јуна 2002. године и 13. августа 2003. године , супротна. Рочиште заказано за 2. фебруар 2004. године није одржано, јер Центар за социјални рад није доставио своје мишљење суду, које је достављено суду једанаест дана касније. Након три одржана рочишта за главну расправу, Општински суд је 18. марта 2004. године донео другу по реду пресуду П. 3344/03, којом је у ставу првом изреке разведен брак, у ставу другом изреке мал. М. Ј. додељен мајци на чување, у ставу трећем изреке су уређени односи виђања оца са мал. М. Ј , у ставу четвртом утврђена обавеза оца да издржава мал. М. Ј , док је ставом петим изреке одлучено о трошковима поступка. Писмени отправак пресуде је достављен странкама 22. јуна 2004. године. Поступајући по жалби туженог, Окружни суд је 8. септембра 2004. године донео решење Гж. 1191/04 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 3344/03 од 18. марта 2004. године у ставу другом, трећем, четвртом и петом и предмет у том делу вратио истом суду на поновно суђење, док је одлука садржана у ставу првом изреке првостепене пресуде о разводу брака тужиље и туженог постала правноснажна.
У поновном поступку пред Општинским судом рочишта заказана за 2. новембар и 23. новембар 2004. године нису одржана, јер тужени није дошао, иако је био уредно поз иван, док рочиште заказано за 9. децембар 2004. године није одржано, овога пута јер тужени није хтео да учествује у расправи без свог новог пуномоћника – адвоката, који није био присутан. Рочиште заказано за 11. јануар 2005. године је одложено, због потребе да се изврши вештачење подобности странака за вршење родитељске дужности. Општински суд је истога дана решењем одредио извођење доказа вештачењем од стране Института за ментално здравље и породицу. Тужиља је 22. марта 2005. године предложила да Општински суд усвоји привремену меру којом је тражила да јој се дозволи виђање детета једном недељно од по два сата. Општински суд је 8. априла 2005. године решењем П. 3746/04 усвој ио наведену привремену мер у. Институт за ментално здравље и породицу је 15. септембра 2005. године доставио своје мишљење Општинском суду. Рочиште за главну расправу заказано за 19. октобар 2005. године није одржано, јер тужени није био уредно позван , док су следећа два рочишта заказана за 18. новембар и 9. децембар 2005. године, одржана. Тужиља је 21. новембра 2005. године предложила да суд донесе привремену меру којом би се променило решење Општинског суда П. 3746/04 од 8. априла 2005. године, којом је регулисано виђање тужиље са мал. М. Ј. Општински суд је 14. децембра 2005. године упу тио допис Институту за ментално здравље и породицу ради допуне раније датог мишљења. Поступајући по налогу суда, Институт за ментално здравље и породицу је 13. јануара 2006. године доставио суду допуњено мишљење . Општински суд је решењем П. 3746/04 од 31. јануара 2006. године одбио предлог за усвајање привремене мере од 21. новембра 2005. године, уз образложење да тужиља није доказала да су се промениле околности од одлучног значаја за доношење привремене мере, односно да тужиља није уверила суд да је потребно да се промени дотадашњи начин виђања са дететом. Након тога, а након једног одложеног, једног неодржаног и једног одржаног рочишта за главну расправу, Општински суд је 21. марта 2006. године донео трећу по реду пресуду П. 3746/04 , којом је у ставу првом изреке дете додељено туженом - оцу на чување, васпитавање и издржавање, у ставу другом изреке су уређени односи виђања тужиље са дететом, у ставу трећем изреке утврђена је обавеза тужиље да доприноси издржавању мал . М. Ј. (20% од своје месечне зараде), док је ставом четвртим изреке одлучено о трошковима поступка. Поступајући по жалби тужиље, Окружни суд је 7. децембра 2006. године донео решење Гж. 1901/06 којим је укинуо пресуду Општинског суда П. 3746/04 од 21. марта 2006. године и предмет вратио истом суду на поновно суђење. Списи предмета су враћени првостепеном суду 13. децембра 2006. године.
У поновном поступку, рочиште заказано за 2. октобар 2007. године није одржано, због непостојања процесних услова (тужени није био уредно позван). Након тога ни рочишта заказана за 24. октобар, 16. новембар и 20. децембар 2007. године, те 11. јануар, 24. јануар, 18. фебруар и 14. март 2008. године, такође нису одржана због непостојања процесних услова, односно због тога што тужени није био уредно позиван. Коначно, рочишта заказана за 10. април и 16. мај 2008. године су одржана. Општински суд је 16. маја 2008. године донео четврту по реду оспорену првостепену пресуду П. 3185/06 којом је: у ставу првом изреке мал. М. Ј. додељен туженом на чување, васпитавање и издржавање; у ставу другом изреке уређен однос виђања тужиље са мал. М. Ј; у ставу трећем изреке утврђена обавеза тужиље да доприноси издржавању мал. М. Ј. (20% од своје месечне зараде) ; у ставу четвртом изреке одлучено о трошковима парничног поступка.
Тужиља је 13. октобра 2008. године изјавила жалбу, да би Апелациони суд у Нишу оспореном пресудом Гж. 20/10 од 4. марта 2010. године жалбу одбио као неосновану и потврдио пресуду Општинског суда П. 3185/06 од 16. маја 2008. године у ставу првом изреке. У образложењу оспорене пресуде, поред осталог, наведено је да је првостепени суд правилно утврдио чињенично стање, из кога произлази : да је пресудом Општинског суда П. 3344/03 од 18. марта 2004. године разведен брак између тужиље и туженог и да у овом браку странке имају мал. сина рођеног 22. јула 2000. године , који након престанка брака живи са оцем; да су Центар за социјални рад у Лесковцу и Институт за ментално здравље из Београда мишљења да малолетно дете странака треба да буде поверено на чување мајци, с обзиром на старост детета и да мајка успешно раздваја родитељске од партијских садржаја. Даље је наведено: да испитујући све околности објективне и субјективне природе, полазећи од мишљења специјализованих установа да су оба родитеља подобна за вршење родитељског права, да су економски и имовински услови родитеља слични, првостепени суд је закључио да су околности субјективног значаја такве да је у најбољем интересу детета да се оно повери туженом – оцу на старање; да, то због тога што се ради о детету старости осам година, да је досадашњу негу и бригу око детета обављао отац, да је дете од рођења у кући са оцем у средини на коју се навикло и да је емотивно везан за оца и њему привржено; да дете има проблема са здрављем - хиперактивношћу, због чега је боравило у Заводу за психофизичке поремећаје и говорну патологију, где је тужени обучаван за спровођење актуелних програма у породичној средини; да је обављен разговор са оцем о корекцији васпитних ставова и у циљу што успешнијег рада са дететом, те да би принудно одвајање детета у овом тренутку од оца по природи ствари изазвало поремећај у његовом даљем развоју; да је правилно првостепени суд одлучио о вршењу родитељског права над мал. дететом поверавајући га оцу и правилно регулисао одржавање личних односа са мајком са којом не живи, руководећи се најбољим интересом детета; да се неосновано у жалби указује да првостепени суд није уважио мишљење Центра за социјални рад и мишљење Института за ментално здравље из Београда; да ово стога што се првостепени суд одлучио да повери дете оцу, јер је то у најбољем интересу детета због његовог здравственог стања и лечења за које је отац обучен.
4. Одредбама Устава на која се подносилац позива у уста вној жалби, утврђено је : да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (32. став 1.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу, и у томе су равноправни, као и да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.).
Одредбом члана 204. Породичног закона („Службени гласник РС“, број 18/05) је прописано да је поступак у вези са породичним односима хитан ако се односи на дете или родитеља који врши родитељско право.
Одредбама члана 272. Породичног закона прописано је да а ко родитељи нису закључили споразум о вршењу родитељског права или суд процени да њихов споразум није у најбољем интересу детета, одлуку о поверавању заједничког детета једном родитељу, о висини доприноса за издржавање од стране другог родитеља и о начину одржавања личних односа детета са другим родитељем доноси суд.
Одредбама члана 369. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 125/04 и 119/09) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је да другостепени суд одлучује о жалби, по правилу, без расправе (став 1.), те да кад веће другостепеног суда нађе да је ради правилног утврђења чињеничног стања потребно да се пред другостепеним судом понове већ изведени докази, заказаће расправу пред другостепеним судом (став 2.).
Одредбама члана 370. ЗПП прописано је да расправа пред другостепеним судом почиње извештајем известиоца, који излаже стање ствари не дајући своје мишљење о основаности жалбе (став 3.), као и да странка може на расправи износити чињенице и предлагати доказе из жалбе у смислу члана 359. овог закона (став 5.).
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је утврдио да је период оцене разумности дужине трајања овог судског поступка који спада у надлежност Уставног суда почео 8. новембра 2006. године ступањем на снагу Устава Републике Србије, којим се установљава уставна жалба као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских или мањинских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање о његовим правима и обавезама у разумном року. Међутим, имајући у виду да парнични поступак по својој природи представља јединствену и недељиву целину, Уставни суд је становишта да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, до када је предмет био нерешен четири годи не и седам месеци , тако да је за оцену постојања повреде права подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року битан цео протекли период - од 11. априла 2002. године, када је подноситељка уставне жалбе поднела тужбу Општинском суду, па до 4. марта 2010. године, када је поступак правноснажно окончан.
Уставни суд је утврдио да је парнични поступак укупно трајао непуних осам година .
Ипак, при утврђивању разумног временског трајања судског поступка, мора се поћи од чињенице да поступак зависи од низа чинилаца који се процењују у сваком појединачном случају. Сложеност чињеничних и правних питања у одређеном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање судова који воде поступак и природа захтева, односно значај расправљаног права за подносиоца, основни су чиниоци који утичу на оцену временског трајања парничног поступка и одређују да ли је тај поступак окончан у оквиру разумног рока или не.
Испитујући наведене критеријуме за утврђивање повреде права на суђење у разумном року у конкретном случају, Уставни суд је закључио да у овом парничном предмету није било толико сложених правних и чињеничних питања која би захтева ла осмогодишње трајање поступка, посебно имајући виду потребу за хитним решавањем породичних спорова.
Разматрајући значај предмета спора за подноситељку уставне жалбе, Уста вни суд налази да су се у предметном спору решавали посебно осетљиви породични односи , између осталог и то којем ће од родитеља дете бити додељено на чување, васпитавање и издржавање. Дакле, предмет спора је био од велике важности за подноситељку, као мајку детета.
Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе кој а је има ла процесну улогу тужиље, Уставни суд је утврдио да нити он а, нити њен пуномоћник нису својим понашањем допринели одуговлачењу парничног поступка.
Основни разлог дугом временском трајању парничног поступка је поступање судова који нису предузимали све законом предвиђене процесне мере које су им стајале на располагању да се поступак ефикасно оконча и да се о поднетој тужби, односно истакнутим тужбеним захтевима одлучи без непотребног одуговлачења, посебно имајући у виду законску обавезу хитности у поступању.
У прилог оцени о непримерено дугом трајању предметног парничног поступка, говори и поступање Окружн ог суд а који је три пута укидао пресуде Општинског суда и сваки пут предмет враћао на поновни поступак. Уставни суд сматра да, иако Окружни суд, као другостепени суд у поступку по жалби није био дужан да отвори расправу, јер то по правилу не чини (члан 369. став 1. ЗПП), тај суд је ипак имао законску могућност да то учини (члан 369. став 2. ЗПП). Штавише, Уставни суд налази, с обзиром на то да се ради о спору у коме је прописана хитност у поступању (члан 204. Породичног закона) , да је Окружни суд требало да отвори расправу и сам отклони недостатке на које је указивао у својим решењима којима је укидао првостепене пресуде и предмет враћао на поновно суђење. Уставни суд и у овој одлуци напомиње да свако враћање предмета на прву инстанцу по правилу доприноси одуговлачењу поступка (видети нпр. Одлуку Уставног суда Уж-118/2010 од 21. октобра 2010. године). С тим у вези, Уставни суд указује на став Европског суда изражен у пресуди од 6. септембра 2005. године у предмету „Pavlyulynets против Украјине“ ( број апликације 70767/01, став 51.), у коме је констатовано да поновно разматрање једног предмета после враћања на нижу инстанцу може, само по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему тужене државе.
У вези са изнетим, Уставни суд констатује да је дужност судова да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
6. Уставноправна оцена спроведеног поступка у овој грађанскоправној ствари, заснована на пракси Уставног суда, као и Европског суда за људска права потврђује да је у конкретном случају повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року. Уставни суд је закључио да је поступање како Општинског суда у Лесковцу, тако и Окружног суда у Лесковцу, довело до тога да је парнични поступак у коме се решавало о породичним односима и томе коме од родитеља ће се дете поверити на старање трајао непуних осам година.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС), уставну жалбу усвојио и утврдио да је подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је нашао, будући да подноситељка уставне жалбе није истакла захтев за накнаду штете у смислу члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на суђење у разумном року, и њено објављивање у „Службеном гласнику Републике Србије“ довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подноси тељке уставне жалбе, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Оцењујући основаност навода о повреди права из члана 65. Устава , коју подноситељка изводи из прекомерне дужин е трајања предметног парничног поступка, Уставни суд констат ује да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Према релевантним начелима из праксе Европског суда за људска права, узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети: пресуду Европског суда за људска права у предмету „Monory против Румуније“, број представке 71099/01, од 5. априла 2005. године, став 70. и пресуду у предмету „ВАМ против Србије“, став 130.). С тим у вези, Уставни суд указује да постоји обавеза државе, у предметима који се тичу вршења родитељског права, да предуз ме све мере како би се родитељ(и) поново спојили са децом, односно да држава , уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог и у разумном року (видети пресуду у предмету „ВАМ против Србије“, ст. 132. и 133.). Уважавајући осетљивост и хитност спорног поступка и нарочити значај који он има за подноситељску, као родитеља, Уставни суд је утврдио да осмогодишње трајање предметног парничног поступка за последицу има и повреду права из члана 65. Устава.
Стога је, Уставни суд утврдио да је у оспореном парничном поступку повређено право подноситељке уставне жалбе као родитеља, зајемчено одредбом члана 65. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
9. Коначно, оцењујући допуштеност уставне жалбе у делу у коме је изјављена против оспорен их пресуда Општинског суда у Лесковцу П. 3185/06 од 16. маја 2008. године и Апелационог суда у Нишу Гж. 20/10 од 4. марта 2010. године, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се наводи подноситељке не могу сматрати уставноправним разлозима којима се аргументују тврдње о повреди права на правично суђење. Наиме, подноситељка наводе о повреди права на правично суђење заснива искључиво на тврдњи да је другостепену пресуду донео Окружни суд у Нишу, који након реформе правосуђа више не постоји. Међутим, Уставни суд налази да је оспорену другостепену пресуду донео стварно и месно надлежан Апелациони суд у Нишу, а да је очигледном омашком у писању у уводу пресуде означен Окружни суд у Нишу уместо Апелационог суда у Нишу.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
10. На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/07, 27/07 и 76/11), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИЦА
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
др Марија Драшкић