Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, др Горан Илић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа , на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије Закона о Уставном суду на седници Већа одржаној 13. фебруара 2013. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 24. став 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара ("Службени гласник РС", бр. 26/01, 80/02, 43/04, 132/04, 112/05, 114/06, 118/07, 114/08, 31/09, 106/09 и 95/10).
О б р а з л о ж е њ е
Уставном суду поднета је иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 24. став 2. Закона наведеног у изреци, којом је прописано да се порез на оружје за личну безбедност за које је издат оружни лист за држање оружја, односно оружни лист за држање и дозвола за ношење оружја плаћа у годишњем износу, и то за: 1) оружје за које је издат оружни лист за држање оружја - 2.700 динара и 2) оружје за које је издат оружни лист за држање и дозвола за ношење оружја - 13.460 динара. Из садржине навода иницијативе проистиче да се наведена одредба Закона оспорава у односу на одредбу члана 91. став 3. Устава Републике Србије , којом је прописано да је обавеза плаћања пореза и других дажбина општа и заснива се на економској моћи обвезника. Према наводима иницијатора, прописивањем обавезе плаћања пореза на регистровано оружје на основу издатог оружног листа за држање оружја нарушава се економска моћ пореског обвезника. Иницијатор оспорава висину прописаног пореза , наводећи да прекомерно повећање износа пореза за држање и ношење оружја за личну безбедност "онемогућава грађанима да бране себе од напада". Од Уставног суда затражио је и обуставу извршења аката донетих на основу оспорене одредбе Закона због ненадокнадиве штете коју оспорена одредба Закона производи.
Разматрајући наводе иницијативе којима се оспорава уставност одредбе члана 24. став 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара ("Счужбени гласник РС", бр. 26/01, 80/02, 43/04, 132/04, 112/05, 114/06, 118/07, 114/08, 31/09, 106/09 и 95/10), Уставни суд је најпре констатовао, да је, на седници одржаној 9. децембра 2010. године, у предмету IУз-11/2008 донео Решење о неприхватању иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 24. и члана 27а ст. 1. и 2. наведеног Закона, са изменама које су објављене у "Службеном гласнику РС", број 43/04, као и за оцену сагласности одредбе члана 24. став 2. истог закона са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију. У наведеном решењу Суд је изразио став да о целисходности мера пореске политике Уставни суд није надлежан да одлучује, јер је то у домену воље законодавног органа.
Европски суд за људска права полази од начелног става да је свако опорезивање prima facie мешање у право на мирно уживање имовине зајамчено чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода , будући да оно "погођену" особу лишава имовине, тј. износа новца који мора платити (види: пресуду Великог већа Европског суда у предмету ''Burden против Уједињеног краљевства'' од 20. априла 2008. године, представка број 13378/05, став 59.). Међутим, то не значи да је држава лишена права да донесе и примени законе које сматра потребним да би осигурала плаћање пореза неопходних за остваривање јавних потреба и у том домену има широко поље процене. Устав је препустио законодавцу да уређује и обезбеђује порески систем (члан 97. тачка 6.), па је законодавац овлашћен да одреди параметре на основу којих ће се реализовати уставно начело сразмерности плаћања пореза са економском моћи обвезника (члан 91. став 2.).
Разматрајући прихватљивост поднете иницијативе, Уставни суд је најпре констатовао да је одредба члана 24. став 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара од 2004. године претрпела више измена које се односе на повећање износа пореза на оружје за које је издат оружни лист за држање оружја за личну безбедност (тачка 1)), односно оружје за које је издата дозвола за ношење оружја за личну безбедност (тачка 2)), тако да је висина тих пореза утврђивана у следећим износима: 1.350 и 6.750 динара ("Службени гласник РС", број 43/04); 1.460 и 7.300 динара ("Службени гласник РС", број 132/04); 1.720 и 8.610 динара ("Службени гласник РС", број 115/05); 1.870 и 9.370 динара ("Службени гласник РС", број 114/06); 2.040 и 10.190 динара ("Службени гласник РС", број 118/07); 2.230 и 11.130 динара ("Службени гласник РС", број 114/08); 2.230 и 11.130 динара ("Службени гласник РС", број 31/09); 2440 и 12.150 динара ("Службени гласник РС", број 106/09); 2700 и 13.460 динара ("Службени гласник РС", број 95/10).
У погледу навода иницијатора да је прекомерно повећана висина пореза за држање и ношење оружја за личну безбедност, а посебно номинални износи пореза који се примењују од 1. јануара 2011. године, због чега оспорена одредба члана 24. став 2. Закона није у сагласности са чланом 91. став 2. Устава јер нарушава економску моћ пореских обвезника, Уставни суд истиче да фактичке разлике које постоје у имовинској сфери појединаца ограничавају овај Суд да у поступку нормативне контроле оцењује дејство апстрактних правних норми, у овом случају пореских прописа, на економску моћ пореских обвезника која је практично неупоредива. Наведено се посебно односи на порезе чија висина не зависи од вредности имовине пореског обвезника или његовог дохотка, већ је порез исти за све пореске обвезнике, као што је случај са порезом из оспореног члана 24. став 2. Закона. О домашају начела сразмерности, праведности и једнакости у пореским законима Савезни уставни суд Савезне Републике Немачке је у дугогодишњој пракси изградио следећи став: "Који су елементи меродавни за животне односе које треба уредити да би се према њима поступало једнако или неједнако, начелно одлучује законодавац... При утврђивању пореских основа законодавац има широку слободу одлучивања, она завршава тек тамо где једнако или неједнако поступање према регулисаним чињеничним стањима више није спојиво са начином посматрања који је усмерен према замисли правде, где, дакле, недостаје очигледан разлог за једнако или неједнако поступање. Савезни уставни суд проверава само поштовање ових спољних граница законодавчеве слободе (забрана произвољности), али не и то да ли је законодавац у конкретном случају пронашао најсврсисходније, најрационалније и најправедније решење." (B Verf GЕ 26, 302, Решење Другог сената од 9. јуна 1969. године).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе члана 24. став 2. Закона.
Уставни суд је, стога, поднету иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).
Будући да је Суд одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе Закона, захтев за обуставу извршења појединачних аката донетих на основу ове одредбе Закона је беспредметан.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду донео Решење као у изреци.
Разматрајући наводе иницијативе којима се оспорава уставност одредбе члана 24. став 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара ("Счужбени гласник РС", бр. 26/01, 80/02, 43/04, 132/04, 112/05, 114/06, 118/07, 114/08, 31/09, 106/09 и 95/10), Уставни суд је најпре констатовао, да је, на седници одржаној 9. децембра 2010. године, у предмету IУз-11/2008 донео Решење о неприхватању иницијативе за покретање поступка за утврђивање неуставности одредаба члана 24. и члана 27а ст. 1. и 2. наведеног Закона, са изменама које су објављене у "Службеном гласнику РС", број 43/04, као и за оцену сагласности одредбе члана 24. став 2. истог закона са Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију. У наведеном решењу Суд је изразио став да о целисходности мера пореске политике Уставни суд није надлежан да одлучује, јер је то у домену воље законодавног органа.
Европски суд за људска права полази од начелног става да је свако опорезивање prima facie мешање у право на мирно уживање имовине зајамчено чланом 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода , будући да оно "погођену" особу лишава имовине, тј. износа новца који мора платити (види: пресуду Великог већа Европског суда у предмету ''Burden против Уједињеног краљевства'' од 20. априла 2008. године, представка број 13378/05, став 59.). Међутим, то не значи да је држава лишена права да донесе и примени законе које сматра потребним да би осигурала плаћање пореза неопходних за остваривање јавних потреба и у том домену има широко поље процене. Устав је препустио законодавцу да уређује и обезбеђује порески систем (члан 97. тачка 6.), па је законодавац овлашћен да одреди параметре на основу којих ће се реализовати уставно начело сразмерности плаћања пореза са економском моћи обвезника (члан 91. став 2.).
Разматрајући прихватљивост поднете иницијативе, Уставни суд је најпре констатовао да је одредба члана 24. став 2. Закона о порезима на употребу, држање и ношење добара од 2004. године претрпела више измена које се односе на повећање износа пореза на оружје за које је издат оружни лист за држање оружја за личну безбедност (тачка 1)), односно оружје за које је издата дозвола за ношење оружја за личну безбедност (тачка 2)), тако да је висина тих пореза утврђивана у следећим износима: 1.350 и 6.750 динара ("Службени гласник РС", број 43/04); 1.460 и 7.300 динара ("Службени гласник РС", број 132/04); 1.720 и 8.610 динара ("Службени гласник РС", број 115/05); 1.870 и 9.370 динара ("Службени гласник РС", број 114/06); 2.040 и 10.190 динара ("Службени гласник РС", број 118/07); 2.230 и 11.130 динара ("Службени гласник РС", број 114/08); 2.230 и 11.130 динара ("Службени гласник РС", број 31/09); 2440 и 12.150 динара ("Службени гласник РС", број 106/09); 2700 и 13.460 динара ("Службени гласник РС", број 95/10).
У погледу навода иницијатора да је прекомерно повећана висина пореза за држање и ношење оружја за личну безбедност, а посебно номинални износи пореза који се примењују од 1. јануара 2011. године, због чега оспорена одредба члана 24. став 2. Закона није у сагласности са чланом 91. став 2. Устава јер нарушава економску моћ пореских обвезника, Уставни суд истиче да фактичке разлике које постоје у имовинској сфери појединаца ограничавају овај Суд да у поступку нормативне контроле оцењује дејство апстрактних правних норми, у овом случају пореских прописа, на економску моћ пореских обвезника која је практично неупоредива. Наведено се посебно односи на порезе чија висина не зависи од вредности имовине пореског обвезника или његовог дохотка, већ је порез исти за све пореске обвезнике, као што је случај са порезом из оспореног члана 24. став 2. Закона. О домашају начела сразмерности, праведности и једнакости у пореским законима Савезни уставни суд Савезне Републике Немачке је у дугогодишњој пракси изградио следећи став: "Који су елементи меродавни за животне односе које треба уредити да би се према њима поступало једнако или неједнако, начелно одлучује законодавац... При утврђивању пореских основа законодавац има широку слободу одлучивања, она завршава тек тамо где једнако или неједнако поступање према регулисаним чињеничним стањима више није спојиво са начином посматрања који је усмерен према замисли правде, где, дакле, недостаје очигледан разлог за једнако или неједнако поступање. Савезни уставни суд проверава само поштовање ових спољних граница законодавчеве слободе (забрана произвољности), али не и то да ли је законодавац у конкретном случају пронашао најсврсисходније, најрационалније и најправедније решење." (B Verf GЕ 26, 302, Решење Другог сената од 9. јуна 1969. године).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је иницијатива неприхватљива, јер изнетим разлозима оспоравања није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе члана 24. став 2. Закона.
Уставни суд је, стога, поднету иницијативу одбацио, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11).
Будући да је Суд одбацио иницијативу за покретање поступка за оцену уставности оспорене одредбе Закона, захтев за обуставу извршења појединачних аката донетих на основу ове одредбе Закона је беспредметан.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 5) Закона о Уставном суду донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић