Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Слађане Марковић из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. марта 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Слађане Марковић и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године повређен а прав а подноси тељке уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад , зајемчен а одредб ама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да , у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да , у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу, а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слађана Марковић из Ваљева је 29. новембра 2012. године, преко пуномоћника Јасмине Михаиловић, адвоката из Ваљева, подне ла Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж 1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права пред судовима и права на правичну накнаду за рад , зајемчен их одредб ама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суд а у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011. године усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца, па је тужен а Републик а Србиј а - Министарство унутрашњих послова - ПУ Ваљево обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од децембра 2005. године до маја 2006. године исплати одређене новчане износе , са припадајућом затезном каматом, као и трошкове парничног поступка; да је оваква пресуда уследила након доношења Одлуке Уж-292/2008 од 18. маја 2010. године, у којој је Уставни суд оценио да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији примењивале одредбе до тада важећих прописа, све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом; да је Апелациони суд у Београду, игноришући став Уставног суда из поменуте Одлуке, погрешно применио материјално право, наводећи да је тужиоцима извршено увећање плате за 30%, по основу предметних нередовности на раду, те да је на тај начин тужена испунила облигацију према тужиоцима; да је у поступку не спорно утврђено да тужиоци нису примили решења по новом Закону о полицији, те да самим тим нису ни могли добити увећање од 30% по основу нередовности, прописано тим законом, док је нови Правилник о платама почео да се примењује тек након утуженог периода; да Апелациони суд у Београду без икаквог основа изједначава члан 47. Закона о унутрашњим пословима и члан 147. Закона о полицији, с обзиром да су у питању одредбе које на потпуно другачији начин регулишу питање увећања плате; да није тачна тврдња другостепеног суда да је подноситељки уставне жалбе увећан коефицијент у односу на друге државне службенике који немају нередовности на раду, с обзиром да је вештачењем утврђено да су и остали државни службеници имали исто увећање коефицијента, без обзира на нередовност; да је у и стој чињеничној и правној ситуацији Апелациони суд у Крагујевцу донео већи број одлука, у којима је заузео прав ни став да припадници полиције имају право на предметне додатке на плату и у периоду важења Закона о унутрашњим пословима и на основу решења донетих у складу са новим Законом о полицији.
Због напред наведених разлога, подноситељка уставне жалбе сматра да су јој оспореном пресудом повређена означена Уставом зајемчена права. Предлаже да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен у пресуду и предузме све друге мере потребне за отклањање штетних последица, укључујући и проширење правног дејства одлуке према лицима која нису поднела уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Слађане Марковић, овде подноситељке уставне жалбе, затим Дарка Пантелића, Дејана Ранисављевића, Дана Ђуђића и Слободана Мишковића, па је тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву, обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до априла, односно маја 2006. године , исплати одређене новчане износе, са затезном каматом на сваки појединачни износ, почев од дан а доспелости до коначне исплате, као и трошкове парничног поступка. У образложењу првостеп ене пресуде је , између осталог, наведено : да су сви тужиоци запослени код Полицијске управе у Ваљеву; да из налаза и мишљења веш така економске струке произлази да се увећање коефицијента од 30% примењивало на све запослене код тужене, укључујући и оне који нису били изложени нередовностима на раду ; да у периоду из тужбе није примењива на одредб а члана 147. став 1. Закона о полицији, већ су тужиоцима плате исплаћиване у складу са правилником који је за обрачун утврдио коефицијенте према Закону о унутрашњим пословима који се примењивао до 29. новембра 2005. године; да Општи колективни уговор у утуженом периоду није био у примени, због чега се право тужилаца на увећану зараду изводи из сходн е примене члана 108. став 1. Закона о раду, у вези са чланом 2. Закона о раду .
Решавајући о жалби тужене , Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године, којом је преиначио првостепену пресуду и одбио у целости тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца за исплату неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до априла, односно маја 2006. године . У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: даје првостепени суд на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право ; да након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова остварују право на увећану плату због нередовности на раду повећањем коефицијента, уз искључење примене одредби општих радно-правних прописа о увећаној заради; да се увећање плате по основу нередовности на раду вреднује кроз увећани коефицијент, који је према члану 147. став 1. Закона од 30% до 50% номинално већи од коефицијента других државних службеника, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 136. став 1. истог закона; да је првостепени суд утврдио да је тужиоцима и осталим запосленима код тужене увећан коефицијент за 30%, што је исказано у правноснажним решењима за обрачун и исплату плата; да је тужена овим у цел ости испунила облигацију по сви м основ има, а у смислу одредбе члана 295. Закона о облигационим односима; да је без значаја чињеница што је и осталим државним службеницима био увећан коефицијент у истом проценту, јер суд не улази у оцену да ли су и други запослени који нису имали нередовности у свом раду имали право на такво увећање; да је у конкретном случају испоштован и став Уставног суда из већег броја његових одлука (Уж-2822/2010 од 10. фебруара 2011. године, Уж-1530/20 08 од 21. јануара 2010. године) да "уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате који је за 30-50% номинално већи од коефицијента у односу на друге државне службенике запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени.
4. Одредбама Устава на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) ; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године, који је донет непосредно по ступању на снагу Закона о полицији и који је био на снази у периоду за који је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подноси тељке уставне жалбе и других тужи лаца за исплату увећане зараде, било је прописано да се коефицијент за обрачун плата радника запослених у Министарству унутрашњих послова састоји од основног коефицијента радног места, који је био утврђен у члану 2. Правилника, као и да се тај коефицијент увећава за 30 одсто, што је било прописано чланом 3. Правилника.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подноситељка уставне жалбе темељ и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад , Уставни суд је оценио да се он а жали на погрешну примену материјалног права и истовремено указује на различито поступање Апелационог суда у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији у односу на Апелациони суд у Крагујевцу.
Из цитираних одредаба Закона о полицији следи да се запосленима у Министарству унутрашњих послова могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан и ноћни рад (члан 147. став 1.), као и да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена у случају да је запослени у Министарству унутрашњих послова остварио право на такво увећање коефицијента за обрачун плате (члан 147. став 3.). Наведени Закон је ступио на снагу 29. новембра 2005. године. Прелазним и завршним одредбама тог закона изричито је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према дотадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону. Овакав став Уставни суд је већ изнео у својим ранијим одлукама (видети, између осталих, Одлуке Уж- 109/2008 од 1. априла 2008. године и Уж-279/2008 од 3. јуна 2010. године).
Уставни суд налази да Апелациони суд у Београду, у конкретном случају, одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији тумачи на начин који није уставноправно прихватљив . Узимајући у обзир прелазне и завршн е одредб е Закона о полицији, затим чињенично стањ е утврђено у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, околност да ни фактички, ни правно није постојала могућност да истог дана када је ступио на снагу Закон о полицији буде донет и општи акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, изводи се закључак да није било могуће истог дана донети ни појединачна решења о распоређивању сваког службеника на одређено радно место. С тим у вези, Уставни суд констатује да је другостепени суд погрешно нашао да подноси тељка уставне жалбе и други тужиоци немају право на исплату додатака на плату за тражени период, јер им је коефицијент за обрачун и исплату плате увећан за 30% , из разлога што је такво увећање вршено на основу члана 3. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године и односило се на све запослене у Министарству унутрашњих послова, како на оне који су у свом раду били изложени нередовностима, тако и на оне који то нису . Увећање основног коефицијента, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о унутрашњим пословима, према прелазним и завршним одредбама истог Закона, није било везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању, који садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији у Министарству.
Имајући у виду да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама), Уставни суд указује да је у већем броју својих одлука заузео став да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дан е државн их и верск их празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. (вид. одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Управо у погледу ове чињенице је другостепени суд изве о погрешан закључак да је увећањем коефицијента од 30% по основу посебних услова рада, подноситељки уставне жалбе и осталим тужиоцима плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорен е пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који се односе на право подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане празника који су нерадни дани , у утуженом периоду.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспорен ом пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године подноситељки уставне жалбе повређен а права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачк и 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Београду да понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајамчених права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подноситељке уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима.
8. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава , имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као у тачки 3. изреке.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суд а у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011. године усвојен тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца, па је тужен а Републик а Србиј а - Министарство унутрашњих послова - ПУ Ваљево обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника за период од децембра 2005. године до маја 2006. године исплати одређене новчане износе , са припадајућом затезном каматом, као и трошкове парничног поступка; да је оваква пресуда уследила након доношења Одлуке Уж-292/2008 од 18. маја 2010. године, у којој је Уставни суд оценио да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији примењивале одредбе до тада важећих прописа, све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом; да је Апелациони суд у Београду, игноришући став Уставног суда из поменуте Одлуке, погрешно применио материјално право, наводећи да је тужиоцима извршено увећање плате за 30%, по основу предметних нередовности на раду, те да је на тај начин тужена испунила облигацију према тужиоцима; да је у поступку не спорно утврђено да тужиоци нису примили решења по новом Закону о полицији, те да самим тим нису ни могли добити увећање од 30% по основу нередовности, прописано тим законом, док је нови Правилник о платама почео да се примењује тек након утуженог периода; да Апелациони суд у Београду без икаквог основа изједначава члан 47. Закона о унутрашњим пословима и члан 147. Закона о полицији, с обзиром да су у питању одредбе које на потпуно другачији начин регулишу питање увећања плате; да није тачна тврдња другостепеног суда да је подноситељки уставне жалбе увећан коефицијент у односу на друге државне службенике који немају нередовности на раду, с обзиром да је вештачењем утврђено да су и остали државни службеници имали исто увећање коефицијента, без обзира на нередовност; да је у и стој чињеничној и правној ситуацији Апелациони суд у Крагујевцу донео већи број одлука, у којима је заузео прав ни став да припадници полиције имају право на предметне додатке на плату и у периоду важења Закона о унутрашњим пословима и на основу решења донетих у складу са новим Законом о полицији.
Због напред наведених разлога, подноситељка уставне жалбе сматра да су јој оспореном пресудом повређена означена Уставом зајемчена права. Предлаже да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорен у пресуду и предузме све друге мере потребне за отклањање штетних последица, укључујући и проширење правног дејства одлуке према лицима која нису поднела уставну жалбу.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Пресудом Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Слађане Марковић, овде подноситељке уставне жалбе, затим Дарка Пантелића, Дејана Ранисављевића, Дана Ђуђића и Слободана Мишковића, па је тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Ваљеву, обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до априла, односно маја 2006. године , исплати одређене новчане износе, са затезном каматом на сваки појединачни износ, почев од дан а доспелости до коначне исплате, као и трошкове парничног поступка. У образложењу првостеп ене пресуде је , између осталог, наведено : да су сви тужиоци запослени код Полицијске управе у Ваљеву; да из налаза и мишљења веш така економске струке произлази да се увећање коефицијента од 30% примењивало на све запослене код тужене, укључујући и оне који нису били изложени нередовностима на раду ; да у периоду из тужбе није примењива на одредб а члана 147. став 1. Закона о полицији, већ су тужиоцима плате исплаћиване у складу са правилником који је за обрачун утврдио коефицијенте према Закону о унутрашњим пословима који се примењивао до 29. новембра 2005. године; да Општи колективни уговор у утуженом периоду није био у примени, због чега се право тужилаца на увећану зараду изводи из сходн е примене члана 108. став 1. Закона о раду, у вези са чланом 2. Закона о раду .
Решавајући о жалби тужене , Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године, којом је преиначио првостепену пресуду и одбио у целости тужбени захтев подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца за исплату неисплаћених додатака на плату за прековремени рад, рад на дане празника и рад ноћу за период од децембра 2005. године до априла, односно маја 2006. године . У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: даје првостепени суд на утврђено чињенично стање погрешно применио материјално право ; да након ступања на снагу Закона о полицији, запослени у Министарству унутрашњих послова остварују право на увећану плату због нередовности на раду повећањем коефицијента, уз искључење примене одредби општих радно-правних прописа о увећаној заради; да се увећање плате по основу нередовности на раду вреднује кроз увећани коефицијент, који је према члану 147. став 1. Закона од 30% до 50% номинално већи од коефицијента других државних службеника, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 136. став 1. истог закона; да је првостепени суд утврдио да је тужиоцима и осталим запосленима код тужене увећан коефицијент за 30%, што је исказано у правноснажним решењима за обрачун и исплату плата; да је тужена овим у цел ости испунила облигацију по сви м основ има, а у смислу одредбе члана 295. Закона о облигационим односима; да је без значаја чињеница што је и осталим државним службеницима био увећан коефицијент у истом проценту, јер суд не улази у оцену да ли су и други запослени који нису имали нередовности у свом раду имали право на такво увећање; да је у конкретном случају испоштован и став Уставног суда из већег броја његових одлука (Уж-2822/2010 од 10. фебруара 2011. године, Уж-1530/20 08 од 21. јануара 2010. године) да "уколико запосленом у Министарству унутрашњих послова решењем послодавца није утврђен коефицијент за обрачун плате који је за 30-50% номинално већи од коефицијента у односу на друге државне службенике запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени.
4. Одредбама Устава на чију се повреду у уставној жалби указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.) ; да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
Законом о унутрашњим пословима ("Службени гласник РС", бр. 44/91, 79/91, 54/96, 25/2000, 8/01 и 106/03), који је, поред осталог, уређивао и питања из области радних односа запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и плате и накнаде радника тог министарства, било је прописано: да се на раднике Министарства унутрашњих послова примењују прописи о државној управи, радним односима, здравственом, пензијском и инвалидском осигурању и образовању, ако овим законом није друкчије одређено (члан 37.); да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30 одсто увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују за остале раднике Министарства унутрашњих послова и раднике других министарстава (члан 47. став 1.); да се звање, напредовање, плате и накнаде овлашћених службених лица и радника на одређеним дужностима и друга питања из радних односа, уређују прописом министра у складу са законом. Закон о унутрашњим пословима престао је да важи ступањем на снагу Закона о полицији ("Службени гласник РС", број 101/05), 29. новембра 2005. године.
Законом о полицији уређена су, поред осталог, и питања начина утврђивања плата и коефицијената за обрачун плата полицијских службеника и других запослених у Министарству унутрашњих послова. Овим законом је прописано: да полицијски службеници и други запослени у Министарству имају право на плату која се састоји од основице коју утврђује Влада и основног и додатног коефицијента у односу на звање, посебне услове рада, опасност, одговорност и сложеност послова (члан 146. став 1.); да висину коефицијента из става 1. овог члана утврђује министар актом о платама запослених у Министарству, који доноси уз сагласност Владе (члан 146. став 3.); да се због посебних услова рада, опасности по живот и здравље, одговорности, тежине и природе послова, рада на дан празника који је нерадни дан, ноћног рада, рада у сменама, прековременог рада, дежурстава, приправности и других видова нередовности у раду, запосленима у Министарству могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 одсто номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, а у висини масе средстава потребних за исплату додатних коефицијената из члана 146. став 1. овог закона (члан 147. став 1.); да се на права и обавезе проистекле из напред наведених посебних услова рада не примењују одредбе општих радно-правних прописа о увећаној заради (члан 147. став 3.).
Прелазним и завршним одредбама Закона о полицији прописано је: да до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у Министарству у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом или доношења другог решења у складу са законом, запослени у Министарству на дан ступања на снагу овог закона настављају да раде на истим радним местима и задржавају чинове, односно звања и плате према досадашњим прописима и другим актима (члан 194.); да ће се акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места и решења из члана 194. овог закона донети у року од годину дана од дана ступања на снагу овог закона (члан 195.).
Правилником о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године, који је донет непосредно по ступању на снагу Закона о полицији и који је био на снази у периоду за који је оспореном пресудом правноснажно одбијен тужбени захтев подноси тељке уставне жалбе и других тужи лаца за исплату увећане зараде, било је прописано да се коефицијент за обрачун плата радника запослених у Министарству унутрашњих послова састоји од основног коефицијента радног места, који је био утврђен у члану 2. Правилника, као и да се тај коефицијент увећава за 30 одсто, што је било прописано чланом 3. Правилника.
Одредбама члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама ("Службени гласник РС", број 34/01), које су се примењивале на постављена и запослена лица у министарствима до 1. јануара 2007. године, када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника ("Службени гласник РС", бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07), било је прописано да додатак на плату, између осталог, припада за дежурство и друге случајеве рада дужег од пуног радног времена одређене прописима (прековремени рад), рад на дан државног и верског празника и рад ноћу (између 22,00 и 6,00 часова наредног дана), ако такав рад није вреднован при утврђивању коефицијента (став 1. тач. 2), 3) и 5)), као и да се додатак на плату обрачунава и исплаћује у висини утврђеној Општим колективним уговором.
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подноситељка уставне жалбе темељ и тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад , Уставни суд је оценио да се он а жали на погрешну примену материјалног права и истовремено указује на различито поступање Апелационог суда у Београду у истој чињеничној и правној ситуацији у односу на Апелациони суд у Крагујевцу.
Из цитираних одредаба Закона о полицији следи да се запосленима у Министарству унутрашњих послова могу утврдити коефицијенти за обрачун плате који су од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, између осталог, за прековремени рад, рад на дан празника који је нерадни дан и ноћни рад (члан 147. став 1.), као и да је примена одредаба општих радноправних прописа о увећаној заради искључена у случају да је запослени у Министарству унутрашњих послова остварио право на такво увећање коефицијента за обрачун плате (члан 147. став 3.). Наведени Закон је ступио на снагу 29. новембра 2005. године. Прелазним и завршним одредбама тог закона изричито је прописано да запослени у Министарству унутрашњих послова задржавају, између осталог, и плату према дотадашњим прописима и другим актима до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са овим законом и решења о распоређивању на радно место у складу са тим актом (члан 194.). Према томе, по оцени Уставног суда, на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале су се одредбе до тада важећих прописа, а све до доношења акта о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у складу са новодонетим законом и решења о распоређивању на радно место на основу тог акта, при чему је Закон, у одредби члана 195. одредио рок од годину дана од дана ступања на снагу овог закона за доношење новог општег акта и појединачних решења државним службеницима у Министарству, а којима се приликом распоређивања на радна места утврђују и коефицијенти за обрачун плата, сагласно Закону. Овакав став Уставни суд је већ изнео у својим ранијим одлукама (видети, између осталих, Одлуке Уж- 109/2008 од 1. априла 2008. године и Уж-279/2008 од 3. јуна 2010. године).
Уставни суд налази да Апелациони суд у Београду, у конкретном случају, одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији тумачи на начин који није уставноправно прихватљив . Узимајући у обзир прелазне и завршн е одредб е Закона о полицији, затим чињенично стањ е утврђено у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, околност да ни фактички, ни правно није постојала могућност да истог дана када је ступио на снагу Закон о полицији буде донет и општи акт о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места, изводи се закључак да није било могуће истог дана донети ни појединачна решења о распоређивању сваког службеника на одређено радно место. С тим у вези, Уставни суд констатује да је другостепени суд погрешно нашао да подноси тељка уставне жалбе и други тужиоци немају право на исплату додатака на плату за тражени период, јер им је коефицијент за обрачун и исплату плате увећан за 30% , из разлога што је такво увећање вршено на основу члана 3. Правилника о платама радника Министарства унутрашњих послова СТ. 01. СТР. број 1507/05-06 од 28. новембра 2005. године и односило се на све запослене у Министарству унутрашњих послова, како на оне који су у свом раду били изложени нередовностима, тако и на оне који то нису . Увећање основног коефицијента, сагласно одредби члана 147. став 1. Закона о унутрашњим пословима, према прелазним и завршним одредбама истог Закона, није било везано за дан ступања на снагу тог закона, већ за доношење новог појединачног решења о распоређивању, који садржи и ново одређивање коефицијента за обрачун плате, а које је могло бити донето тек по доношењу и ступању на снагу новог акта о унутрашњем уређењу и систематизацији у Министарству.
Имајући у виду да су се на плате запослених у Министарству унутрашњих послова, укључујући и додатке на плату, и након ступања на снагу Закона о полицији, примењивале одредбе до тада важећих прописа (Закон о унутрашњим пословима и Закон о платама у државним органима и јавним службама), Уставни суд указује да је у већем броју својих одлука заузео став да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дан е државн их и верск их празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. (вид. одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на веб-сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs). Управо у погледу ове чињенице је другостепени суд изве о погрешан закључак да је увећањем коефицијента од 30% по основу посебних услова рада, подноситељки уставне жалбе и осталим тужиоцима плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорен е пресуде темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који се односе на право подноситељке уставне жалбе и осталих тужилаца на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане празника који су нерадни дани , у утуженом периоду.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ), Уставни суд је утврдио да су оспорен ом пресудом Апелационог суда у Београду Гж 1. 4869/12 од 17. октобра 20 12. године подноситељки уставне жалбе повређен а права на правично суђење и на правичну накнаду за рад, зајемчен а одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тачк и 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити једино налагањем Апелационом суду у Београду да понови поступак одлучивања по жалби тужене изјављеној против пресуде Основног суда у Ваљеву П1. 223/11 од 8. децембра 2011, те је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио постојање повреде Уставом зајамчених права на правично суђење и на правичну накнаду за рад подноситељке уставне жалбе, а да се у истој правној ситуацији налазе и други тужиоци у предметном парничном поступку који нису поднели уставну жалбу, Суд је, на основу одредбе члана 87. Закона о Уставном суду, утврдио да ова одлука има правно дејство и према тим лицима.
8. Уставни суд није разматрао наводе о повреди права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог одредбом члана 36. став 1. Устава , имајући у виду да је утврдио повреду права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, као у тачки 3. изреке.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић