Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Игора Малбаше, Николе Родића, Ђорђа Креца и Небојше Бокана, сви из Апатина и Миленка Новаковића из Црвенке, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Игора Малбаше, Николе Родића, Ђорђа Креца, Небојше Бокана и Миленка Новаковића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године и пресудом Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад и на једнаку заштиту права, зајемчена одредбама члана 60. став 4. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца уставне жалбе изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Игор Малбаша и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке, су 27. јула 2012. године, преко заједничког пуномоћника Бранислава Милојичића, адвоката из Апатина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби подносилаца, донео пресуду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године којом је жалбу одбио као неосновану и оспорену првостепену пресуду потврдио у погледу одлуке о главној ствари; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима. Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по њиховој жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносилаца којим су тражили исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године. Ставом другим исте пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка, док је ставом трећим одбијен предлог подносилаца за ослобађање од плаћања судских такси. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицајци; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да су коефицијенти подносилаца утврђени појединачним решењима која су постала коначна, с обзиром да их подносиоци нису оспоравали у законом прописаном поступку; да су коефицијенти подносилаца Игора Малбаше и Небојше Бокана садржали увећање од 30%, док подносиоци Никола Родић, Ђорђе Крец и Миленко Новаковић нису доказали да њихов коефицијент није садржао предметно увећање; да је увећање коефицијента од 30% обухватало и исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, због чега је тужбени захтев подносилаца за исплату ових додатака на плату одбијен као неоснован.
Решавајући о жалби подносилаца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године, којом је одбио жалбу и првостепену пресуду потврдио у погледу одлуке о главној ствари. У погледу трошкова парничног поступка, другостепени суд је усвојио жалбу подносилаца Игора Малбаше и Миленка Новаковића и обавезао тужену да им на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 229.994,00 динара. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је Основни суд Сомбору – Судска јединица у Апатину дао за оспорену првостепену пресуду, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено. Као разлог за преиначење одлуке о трошковима парничног поступка наводи се успех у спору подносилаца Игора Малбаше и Миленка Новаковића, по правноснажној делимичној пресуди П1. 151/06 од 22. октобра 2008. године, донетој у истој правној ствари, којом је раније усвојен тужбени захтев именованих подносилаца за исплату трошкова за долазак и одлазак са рада.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, у периоду до 29. новембра 2005. године, када је био на снази Закон о унутрашњим пословима (вид. Одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице су првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцима уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложења оспорених пресуда темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносиоци уставне жалбе нису имали право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године и Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући наводе подносилаца о различитом поступању судова последње инстанце у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у одлуке које су приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће.
Пресудом Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу I изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим наведене пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да су тужиоци запослени код тужене у СУП Сомбор; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године делимично је укинута пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу ова пресуда потврђена, уз одбијање жалби које су изјавили тужиоци и тужена. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао у погледу пресуде П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и констатује се да је првостепени суд правилно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, приликом одлучивања о тужбеном захтеву за исплату предметних додатака за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као и одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, везано за исплату ових додатака у остатку утуженог периода. Што се тиче периода од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године, другостепени суд констатује да су тужиоци пред првостепеним судом повукли тужбу у том делу, због чега је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач ка 12) Закона о парничном поступку и иста је морала бити укинута.
Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору, као судова последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, Апелациони суд у Новом Саду је потврдио првостепену пресуду Основног суда у Сомбору – Судске јединице у Апатину којом је одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, док је Окружни суд у Сомбору, у погледу истог потраживања и за исти период, пресуду Општинског суда у Апатину којом се тужиоцима Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј. исплата ових накнада досуђује, потврдио.
Како су Апелациони суд у Новом Саду и Окружни суд у Сомбору донели другачије одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса судова супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносилаца на једнаку заштиту права и да је сама та чињеница код њих створила правну несигурност. С тим у вези, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалби подносилаца, донео пресуду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године којом је жалбу одбио као неосновану и оспорену првостепену пресуду потврдио у погледу одлуке о главној ствари; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима. Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по њиховој жалби изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године одбијен је као неоснован тужбени захтев подносилаца којим су тражили исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године. Ставом другим исте пресуде одлучено је да свака странка сноси своје трошкове поступка, док је ставом трећим одбијен предлог подносилаца за ослобађање од плаћања судских такси. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицајци; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима који је у члану 47. став 1. прописивао да се због посебних услова рада, тежине и природе задатака и послова, овлашћеним службеним лицима и радницима на одређеним дужностима обезбеђују за најмање 30% увећана средства за плате у односу на средства која се обезбеђују другим радницима; да су коефицијенти подносилаца утврђени појединачним решењима која су постала коначна, с обзиром да их подносиоци нису оспоравали у законом прописаном поступку; да су коефицијенти подносилаца Игора Малбаше и Небојше Бокана садржали увећање од 30%, док подносиоци Никола Родић, Ђорђе Крец и Миленко Новаковић нису доказали да њихов коефицијент није садржао предметно увећање; да је увећање коефицијента од 30% обухватало и исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, због чега је тужбени захтев подносилаца за исплату ових додатака на плату одбијен као неоснован.
Решавајући о жалби подносилаца, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године, којом је одбио жалбу и првостепену пресуду потврдио у погледу одлуке о главној ствари. У погледу трошкова парничног поступка, другостепени суд је усвојио жалбу подносилаца Игора Малбаше и Миленка Новаковића и обавезао тужену да им на име накнаде трошкова парничног поступка исплати износ од 229.994,00 динара. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је Основни суд Сомбору – Судска јединица у Апатину дао за оспорену првостепену пресуду, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено. Као разлог за преиначење одлуке о трошковима парничног поступка наводи се успех у спору подносилаца Игора Малбаше и Миленка Новаковића, по правноснажној делимичној пресуди П1. 151/06 од 22. октобра 2008. године, донетој у истој правној ствари, којом је раније усвојен тужбени захтев именованих подносилаца за исплату трошкова за долазак и одлазак са рада.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, у периоду до 29. новембра 2005. године, када је био на снази Закон о унутрашњим пословима (вид. Одлуке Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице су првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцима уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложења оспорених пресуда темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносиоци уставне жалбе нису имали право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 1571/12 од 13. јуна 2012. године и Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући наводе подносилаца о различитом поступању судова последње инстанце у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у одлуке које су приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће.
Пресудом Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу I изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим наведене пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да су тужиоци запослени код тужене у СУП Сомбор; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године делимично је укинута пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу ова пресуда потврђена, уз одбијање жалби које су изјавили тужиоци и тужена. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао у погледу пресуде П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и констатује се да је првостепени суд правилно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, приликом одлучивања о тужбеном захтеву за исплату предметних додатака за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као и одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, везано за исплату ових додатака у остатку утуженог периода. Што се тиче периода од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године, другостепени суд констатује да су тужиоци пред првостепеним судом повукли тужбу у том делу, због чега је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач ка 12) Закона о парничном поступку и иста је морала бити укинута.
Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору, као судова последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, Апелациони суд у Новом Саду је потврдио првостепену пресуду Основног суда у Сомбору – Судске јединице у Апатину којом је одбијен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, док је Окружни суд у Сомбору, у погледу истог потраживања и за исти период, пресуду Општинског суда у Апатину којом се тужиоцима Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј. исплата ових накнада досуђује, потврдио.
Како су Апелациони суд у Новом Саду и Окружни суд у Сомбору донели другачије одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса судова супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносилаца на једнаку заштиту права и да је сама та чињеница код њих створила правну несигурност. С тим у вези, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносилаца изјављеној против пресуде Основног суда у Сомбору - Судске јединице у Апатину П1. 1409/11 од 30. марта 2012. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић