Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Милана Дураковића, Жељка Миљевића и Немање Томића, сви из Апатина и Саше Зубера и Милана Павковића, обојице из Пригревице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Дураковића, Жељка Миљевића, Немање Томића, Саше Зубера и Милана Павковића и утврђује да су пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3217/10 од 3. марта 2010. године и ставом другим изреке пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године повређена права подносилаца уставне жалбе на правичну накнаду за рад и на једнаку заштиту права зајемчена одредбама члана 60. став 4. и члана 36. став 1. Устава Републике Србије.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалбама подносилаца уставне жалбе и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године.
2. Налаже се Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалбама подносилаца уставне жалбе и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Дураковић и друга лица наведена у уводу и изреци ове одлуке, су 29. јуна 2010. године, преко заједничког пуномоћника Марте Милојичић, адвоката из Апатина, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде права на једнаку заштиту права и права на правичну накнаду за рад, зајемчених одредбама члана 36. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, а у делу којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године тужбени захтев је одбијен као неоснован; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалбама подносилаца и тужене Републике Србије-Министарство унутрашњих послова, донео пресуду Гж1. 3217/2010 од 3. марта 2010. године којом је жалбу подносилаца одбио као неосновану, а жалбу тужене усвојио и првостепену пресуду преиначио у њеном усвајајућем делу, као и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату, из ког разлога је Општински суд у Апатину правилно досудио њихову исплату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, а Апелациони суд у Новом Саду без разлога преиначио првостепену пресуду у том делу; да је одредбом члана 147. Закона о полицији предвиђена само могућност да се запосленима у МУП-у утврде коефицијенти за исплату плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената других државних службеника, али да њихов послодавац није користио могућност предвиђену наведеном одредбом, односно није појединачним решењима утврдио коефицијенте за обрачун плате који су за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да уколико запосленом у МУП РС решењем послодавца није утврђен номинално већи коефицијент у односу на коефицијенте других државних службеника, том запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад ноћу, рад на дан празника и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима. Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по њиховој жалби и жалби тужене које су изјавили против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да свим подносиоцима на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да подносиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицајци; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев подносилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Решавајући о жалби подносилаца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3217/10 од 3. марта 2010. године, којом је одбио жалбу подносилаца и првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу потврдио, док је жалбу тужене усвојио и првостепену пресуду преиначио у усвајајућем делу, одбијајући тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као неоснован. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао за оспорену првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено. Као разлози за делимично преиначење првостепене пресуде се, између осталог, наводе: да подносиоци нису пружили доказе на околност да им у спорном периоду, сагласно одредби члана 47. став 1. Закона о унутрашњи пословима, посебни услови рада нису урачунати кроз увећање коефицијената радних места; да им због посебних услова рада плата у спорном периоду није могла бити увећана и кроз 30% уваћања масе плата у односу на остале раднике и кроз увећање предвиђено општим радно-правним прописима; да је првостепени суд погрешно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, те да није узео у обзир да је одредбом члана 1. став 2. Закона о државним службеницима предвиђено да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу другачије уредити посебним законом, ако то произлази из природе њиховог посла.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице је другостепени суд у оспореној пресуди извео погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцима уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
Првостепени и другостепени суд су у конкретном случају погрешно протумачили и одредбу члана 147. став 1. Закона о полицији, закључујући да сам Закон предвиђа увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. У Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године Уставни суд је стао на становиште да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде и део образложења оспорене првостепене пресуде који се односи на исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је другостепени суд погрешно оценио да подносиоци уставне жалбе нису имали право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима, док су и првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је након ступања на снагу Закона о полицији самим законом предвиђен увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3217/10 од 3. марта 2010. године и ставом другим изреке оспорене пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући наводе подносилаца о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у одлуке које су приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће.
Пресудом Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим изреке наведене пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да су тужиоци запослени код тужене у СУП Сомбор; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године делимично је укинута пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу ова пресуда потврђена, одбијањем жалби тужилаца и тужене. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао у погледу пресуде П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и констатује се да је првостепени суд правилно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, приликом одлучивања о тужбеном захтеву за исплату предметних додатака за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као и одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, везано за исплату ових додатака у остатку утуженог периода. Што се тиче периода од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године, другостепени суд констатује да су тужиоци пред првостепеним судом у том делу повукли тужбу, због чега је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач ка 12) Закона о парничном поступку.
Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору, као судова последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, Апелациони суд у Новом Саду је преиначио првостепену пресуду Општинског суда у Апатину и одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, док је Окружни суд у Сомбору, у погледу истог потраживања и за исти период, пресуду Општинског суда у Апатину којом се тужиоцима Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј. исплата ових накнада досуђује, потврдио.
Како су Апелациони суд у Новом Саду и Окружни суд у Сомбору донели другачије одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса судова супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносилаца на једнаку заштиту права и да је сама та чињеница код њих створила правну несигурност. С тим у вези, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалбама подносилаца и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, а у делу којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од децембра 2005. године до новембра 2006. године тужбени захтев је одбијен као неоснован; да је Апелациони суд у Новом Саду, поступајући по жалбама подносилаца и тужене Републике Србије-Министарство унутрашњих послова, донео пресуду Гж1. 3217/2010 од 3. марта 2010. године којом је жалбу подносилаца одбио као неосновану, а жалбу тужене усвојио и првостепену пресуду преиначио у њеном усвајајућем делу, као и у погледу одлуке о трошковима парничног поступка; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да додаци на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника нису били обухваћени тим увећањем; да Правилник о платама радника МУП-а није, у смислу одредбе члана 5. Закона о платама у државним органима и јавним службама, посебно вредновао предметне додатке на плату, из ког разлога је Општински суд у Апатину правилно досудио њихову исплату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, а Апелациони суд у Новом Саду без разлога преиначио првостепену пресуду у том делу; да је одредбом члана 147. Закона о полицији предвиђена само могућност да се запосленима у МУП-у утврде коефицијенти за исплату плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената других државних службеника, али да њихов послодавац није користио могућност предвиђену наведеном одредбом, односно није појединачним решењима утврдио коефицијенте за обрачун плате који су за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да уколико запосленом у МУП РС решењем послодавца није утврђен номинално већи коефицијент у односу на коефицијенте других државних службеника, том запосленом не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад ноћу, рад на дан празника и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији; да је Окружни суд у Сомбору у истој чињеничној и правној ситуацији донео другачију одлуку у погледу исплате предметних додатака на плату за период од октобра 2003. године до новембра 2005. године, чиме је повређено и право подносилаца на једнаку заштиту права пред судовима. Због напред наведених разлога, подносиоци уставне жалбе сматрају да су им оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу и наложи Апелационом суду у Новом Саду да понови поступак по њиховој жалби и жалби тужене које су изјавили против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године делимично је усвојен тужбени захтев подносилаца уставне жалбе, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да свим подносиоцима на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим изреке ове пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев подносилаца уставне жалбе којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да подносиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да су подносиоци запослени код тужене као полицајци; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев подносилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Решавајући о жалби подносилаца и тужене, Апелациони суд у Новом Саду је донео оспорену пресуду Гж1. 3217/10 од 3. марта 2010. године, којом је одбио жалбу подносилаца и првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу потврдио, док је жалбу тужене усвојио и првостепену пресуду преиначио у усвајајућем делу, одбијајући тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као неоснован. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао за оспорену првостепену пресуду у њеном одбијајућем делу, уз констатацију да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање материјално право правилно примењено. Као разлози за делимично преиначење првостепене пресуде се, између осталог, наводе: да подносиоци нису пружили доказе на околност да им у спорном периоду, сагласно одредби члана 47. став 1. Закона о унутрашњи пословима, посебни услови рада нису урачунати кроз увећање коефицијената радних места; да им због посебних услова рада плата у спорном периоду није могла бити увећана и кроз 30% уваћања масе плата у односу на остале раднике и кроз увећање предвиђено општим радно-правним прописима; да је првостепени суд погрешно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, те да није узео у обзир да је одредбом члана 1. став 2. Закона о државним службеницима предвиђено да се поједина права и дужности државних службеника у појединим државним органима могу другачије уредити посебним законом, ако то произлази из природе њиховог посла.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да се сваком јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносиоци уставне жалбе темеље тврдње о повреди права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене правне ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице је другостепени суд у оспореној пресуди извео погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцима уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и рад на дане државних и верских празника.
Првостепени и другостепени суд су у конкретном случају погрешно протумачили и одредбу члана 147. став 1. Закона о полицији, закључујући да сам Закон предвиђа увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. У Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године Уставни суд је стао на становиште да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50% номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорене другостепене пресуде и део образложења оспорене првостепене пресуде који се односи на исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 9. новембра 2006. године темеље на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да је другостепени суд погрешно оценио да подносиоци уставне жалбе нису имали право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима, док су и првостепени и другостепени суд извели погрешан закључак да је након ступања на снагу Закона о полицији самим законом предвиђен увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике.
Полазећи од свега изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Гж1. 3217/10 од 3. марта 2010. године и ставом другим изреке оспорене пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године подносиоцима уставне жалбе повређено право на правичну накнаду за рад зајемчено одредбом члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Оцењујући наводе подносилаца о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору у идентичној чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је извршио увид у одлуке које су приложене уз уставну жалбу и утврдио следеће.
Пресудом Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године делимично је усвојен тужбени захтев тужилаца Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј, па је тужена Република Србија - Министарство унутрашњих послова обавезана да им на име неисплаћених додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, за период од 10. октобра 2003. године до 30. новембра 2005. године, исплати износе ближе наведене у ставу првом изреке, са затезном каматом почев од њихове доспелости, па до коначне исплате. Ставом другим изреке наведене пресуде одбијен je као неоснован тужбени захтев тужилаца којим су тражили исплату наведених додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године, док је ставом трећим тужена обавезана да тужиоцима надокнади трошкове парничног поступка. У образложењу првостепене пресуде се, поред осталог, наводи: да су тужиоци запослени код тужене у СУП Сомбор; да су у утуженом периоду сви радили прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да се на радне односе у Министарству унутрашњих послова до 29. новембра 2005. године примењивао Закон о унутрашњим пословима, у ком периоду је на снази био и Закон о платама у државним органима и јавним службама, који је у члану 5. регулисао исплату додатака на плату, између осталог, и по основу прековременог, ноћног и рада на дане празника; да Правилником о платама запослених у МУП-у подносиоцима уставне жалбе није био посебно вреднован рад ноћу, рад на дане празника и прековремени рад, због чега је тужена обавезана да им за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године исплати тражене износе по наведеним основима; да је након ступања на снагу Закона о полицији, конкретно одредбом члана 147. став 3. закона, искључена примена општих радно-правних прописа о увећаној заради, с обзиром да се све нередовности у раду вреднују кроз увећање коефицијента у смислу члана 147. став 1. овог закона, због чега је тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 1. децембра 2005. године до 10. новембра 2006. године одбијен као неоснован.
Пресудом Окружног суда у Сомбору Гж1. 804/09 од 14. октобра 2009. године делимично је укинута пресуда Општинског суда у Апатину П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године у делу у коме је усвојен тужбени захтев тужилаца за исплату предметних додатака на плату за период од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године и предмет враћен првостепеном суду на поновни поступак и одлучивање, док је у преосталом делу ова пресуда потврђена, одбијањем жалби тужилаца и тужене. У образложењу другостепене пресуде се понављају разлози које је Општински суд у Апатину дао у погледу пресуде П1. 46/08 од 2. децембра 2008. године и констатује се да је првостепени суд правилно протумачио одредбу члана 47. став 1. Закона о унутрашњим пословима, приликом одлучивања о тужбеном захтеву за исплату предметних додатака за период од 10. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, као и одредбе члана 147. ст. 1. и 3. Закона о полицији, везано за исплату ових додатака у остатку утуженог периода. Што се тиче периода од 10. октобра 2003. године до 10. новембра 2003. године, другостепени суд констатује да су тужиоци пред првостепеним судом у том делу повукли тужбу, због чега је првостепена пресуда захваћена битном повредом одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач ка 12) Закона о парничном поступку.
Имајући напред изнето у виду, Уставни суд налази да су основани наводи подносилаца уставне жалбе о различитом поступању Апелационог суда у Новом Саду и Окружног суда у Сомбору, као судова последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији. Наиме, Апелациони суд у Новом Саду је преиначио првостепену пресуду Општинског суда у Апатину и одбио тужбени захтев подносилаца уставне жалбе за исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане празника за период од 9. новембра 2003. године до 30. новембра 2005. године, док је Окружни суд у Сомбору, у погледу истог потраживања и за исти период, пресуду Општинског суда у Апатину којом се тужиоцима Ђ.Ј, З.Б, Д.К, С.К. и М.Ј. исплата ових накнада досуђује, потврдио.
Како су Апелациони суд у Новом Саду и Окружни суд у Сомбору донели другачије одлуке у истој чињеничној и правној ситуацији, Уставни суд је становишта да је таква пракса судова супротна принципу правне сигурности и једнаке заштите права пред судовима. Стога је Уставни суд, полазећи од одредбе члана 36. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом датом поводом исте чињеничне ситуације и истог правног питања повређено право подносилаца на једнаку заштиту права и да је сама та чињеница код њих створила правну несигурност. С тим у вези, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и у овом делу и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на то да је повреда Уставом зајемчених права подносилаца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њих у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио Апелационом суду у Новом Саду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалбама подносилаца и тужене изјављеним против пресуде Општинског суда у Апатину П1. 153/06 од 8. октобра 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
У погледу захтева подносилаца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује на то да је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред Судом сносе своје трошкове.
8. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић