Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Небојше Дачковића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Небојше Дачковића и утврђује да су пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године и Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и правичну накнаду за рад, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована, а у погледу повреде начела забране дискриминације одбацује.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани.
2. Налаже се Апелационом суду у Београду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у делу који се односи на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани.
О б р а з л о ж е њ е
1. Небојша Дачковић из Београда је 10. августа 2010. године, преко пуномоћника Драгана Благојевића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуда наведених у тачки 1. изреке, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на рад, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године одбијена жалба подносиоца изјављена против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године којом су одбијени као неосновани тужбени захтеви подносиоца за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године; да је против наведене другостепене пресуде подносилац изјавио ревизију, која је решењем Врховног касационог суда Рев2. 74/11 од 10. фебруара 2011. године одбачена као недозвољена; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да су по члану 3. Правилника о платама радника МУП-а бр. 021-992/96-1 од 5. априла 1996. године увећање коефицијента од 30% добијали и запослени на радном месту "писарница и архива", који по природи свог посла не раде прековремено, ноћу и у дане празника, из ког разлога се не може прихватити став редовних судова да су предметни додаци на плату били обухваћени поменутим увећањем коефицијента; да је одредбом члана 147. Закона о полицији предвиђена само могућност да се запосленима у МУП-у утврде коефицијенти за исплату плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената других државних службеника, али да његов послодавац није користио могућност предвиђену наведеном одредбом, односно није за подносиоца уставне жалбе појединачним решењем утврдио коефицијент за обрачун плате који је за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да ни Правилником о платама запослених у МУП-у бр. 4908/06 од 26. јуна 2006. године такво увећање није предвиђено за подносиоца и његове колеге - полицајце запослене у МУП-у, због чега је погрешан став редовних судова да су додаци на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у дане празника вредновани приликом утврђивања коефицијента; да је подносиоцу у утуженом периоду следовала и исплата накнаде за исхрану у току рада (топли оброк), као и регреса за коришћење годишњег одмора, те да су без основа позивања првостепеног, другостепеног и ревизијског суда на одредбу члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, по којој коефицијент за исплату плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, јер ни Правилником о платама радника МУП-а од 5. априла 1996. године, ни Правилником о платама запослених у МУП-у од 26. јуна 2006. године предметни додаци нису били укључени у коефицијент за исплату плате. Због напред наведених разлога, подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и оспорене пресуде поништи.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године, у износима опредељеним у ставу другом изреке пресуде, са затезном каматом почев од дана њихове доспелости, па до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је подносилац запослен код тужене , на радном месту полицајца; да је у утуженом периоду радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да му је у у време важења Закона о унутрашњим пословима (до 29. новембра 2005. године) због посебних услова рада плата била увећана за најмање 30% увећаних средстава за плату, а након тога, Закон о полицији још прецизније регулише да се сви видови нередовности у раду рачунају у коефицијент плате који је за 30 до 50% већи од коефицијента плате других државних службеника; да је Закон о полицији lex specialis, због чега је искључена непосредна примена Општег колективног уговора и Закона о платама државних службеника и намештеника, на које се подносилац у току поступка позивао; да је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама било одредђено да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док Закон о платама државних службеника и намештеника предвиђа могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити друга примања државних службеника према општим прописима о раду, те да из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужиоцу обрачуната и накнада за топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора за цео утужени период.
Решавајући о жалби подносиоца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године, којом је одбио жалбу и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је за оспорену првостепену пресуду дао Четврти општински суд у Београду, уз констатацију да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
Решењем Врховног касационог суда Рев2. 74/11 од 10. фебруара 2011. године, које се уставном жалбом не оспорава, одбачена је као недозвољена ревизија подносиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године, са образложењем да вредност предмета спора побијаног дела пресуде очигледно не прелази законом прописани лимит од 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије, сагласно одредби из члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, измењеној одредбом члана 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09).
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs)), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице првостепени и другостепени суд су у оспореним пресудама извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцу уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника.
Редовни судови су у конкретном случају, такође , погрешно протумачили и одредбу члана 147. став 1. Закона о полицији , закључујући да сам закон предвиђа увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. У Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године Уставни суд је стао на становиште да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорених пресуда темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносилац уставне жалбе није имао право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима, односно да је након ступања на снагу Закона о полицији самим законом предвиђен увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике.
Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године и Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио и наложио Апелационом суду у Београду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у делу који се односи на наведене додатке на плату, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Што се тиче права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године, Уставни суд истиче да је у погледу ове врсте примања из радног односа донео већи број одлука, у којима сагласно констатује да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, што значи да су исплаћиване кроз плату полицијских службеника (вид. Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године), а после 1. јануара 2007. године, од када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, полицијски службеници немају право на исплату предметних накнада, с обзиром на то да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања (вид. Одлуке Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-116/2009 од 8. септембра 2011. године, Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године).
7. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се, између осталог, наводи: да је пресудом Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године одбијена жалба подносиоца изјављена против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године којом су одбијени као неосновани тужбени захтеви подносиоца за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године; да је против наведене другостепене пресуде подносилац изјавио ревизију, која је решењем Врховног касационог суда Рев2. 74/11 од 10. фебруара 2011. године одбачена као недозвољена; да је чланом 47. Закона о унутрашњим пословима, који се примењивао до ступања на снагу Закона о полицији, била предвиђена могућност увећања средстава за плате полицајаца за најмање 30%, али да су по члану 3. Правилника о платама радника МУП-а бр. 021-992/96-1 од 5. априла 1996. године увећање коефицијента од 30% добијали и запослени на радном месту "писарница и архива", који по природи свог посла не раде прековремено, ноћу и у дане празника, из ког разлога се не може прихватити став редовних судова да су предметни додаци на плату били обухваћени поменутим увећањем коефицијента; да је одредбом члана 147. Закона о полицији предвиђена само могућност да се запосленима у МУП-у утврде коефицијенти за исплату плате који су од 30% до 50% номинално већи од коефицијената других државних службеника, али да његов послодавац није користио могућност предвиђену наведеном одредбом, односно није за подносиоца уставне жалбе појединачним решењем утврдио коефицијент за обрачун плате који је за 30 до 50% номинално већи од коефицијената осталих државних службеника; да ни Правилником о платама запослених у МУП-у бр. 4908/06 од 26. јуна 2006. године такво увећање није предвиђено за подносиоца и његове колеге - полицајце запослене у МУП-у, због чега је погрешан став редовних судова да су додаци на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада у дане празника вредновани приликом утврђивања коефицијента; да је подносиоцу у утуженом периоду следовала и исплата накнаде за исхрану у току рада (топли оброк), као и регреса за коришћење годишњег одмора, те да су без основа позивања првостепеног, другостепеног и ревизијског суда на одредбу члана 4. Закона о платама у државним органима и јавним службама, по којој коефицијент за исплату плате садржи и додатак на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмора, јер ни Правилником о платама радника МУП-а од 5. априла 1996. године, ни Правилником о платама запослених у МУП-у од 26. јуна 2006. године предметни додаци нису били укључени у коефицијент за исплату плате. Због напред наведених разлога, подносилац уставне жалбе сматра да су му оспореним пресудама повређена означена Уставом зајемчена права, због чега је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и оспорене пресуде поништи.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене пресуде и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године одбијени су као неосновани тужбени захтеви подносиоца уставне жалбе за исплату накнаде за исхрану у току рада, регреса за коришћење годишњег одмора и додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане државних и верских празника за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године, у износима опредељеним у ставу другом изреке пресуде, са затезном каматом почев од дана њихове доспелости, па до коначне исплате. У образложењу ове пресуде је, између осталог, наведено: да је подносилац запослен код тужене , на радном месту полицајца; да је у утуженом периоду радио прековремено, ноћу и на дане државних и верских празника; да му је у у време важења Закона о унутрашњим пословима (до 29. новембра 2005. године) због посебних услова рада плата била увећана за најмање 30% увећаних средстава за плату, а након тога, Закон о полицији још прецизније регулише да се сви видови нередовности у раду рачунају у коефицијент плате који је за 30 до 50% већи од коефицијента плате других државних службеника; да је Закон о полицији lex specialis, због чега је искључена непосредна примена Општег колективног уговора и Закона о платама државних службеника и намештеника, на које се подносилац у току поступка позивао; да је одредбом члана 4. став 2. Закона о платама у државним органима и јавним службама било одредђено да коефицијент за обрачун плате садржи и додатак за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док Закон о платама државних службеника и намештеника предвиђа могућност да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити друга примања државних службеника према општим прописима о раду, те да из утврђеног чињеничног стања произилази да је тужиоцу обрачуната и накнада за топли оброк и регрес за коришћење годишњег одмора за цео утужени период.
Решавајући о жалби подносиоца, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године, којом је одбио жалбу и потврдио пресуду Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године. У образложењу ове пресуде се понављају разлози које је за оспорену првостепену пресуду дао Четврти општински суд у Београду, уз констатацију да је првостепени суд на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право.
Решењем Врховног касационог суда Рев2. 74/11 од 10. фебруара 2011. године, које се уставном жалбом не оспорава, одбачена је као недозвољена ревизија подносиоца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године, са образложењем да вредност предмета спора побијаног дела пресуде очигледно не прелази законом прописани лимит од 100.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије, сагласно одредби из члана 394. став 2. Закона о парничном поступку, измењеној одредбом члана 38. Закона о изменама и допунама Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 111/09).
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи и да се женама, омладини и инвалидима омогућују посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом (члан 60. став 4.).
5. Имајући у виду наведене уставноправне разлоге на којима подносилац уставне жалбе темељи тврдње о повреди права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, Уставни суд указује да је у својим ранијим одлукама заузео одређене ставове о праву полицијских службеника на исплату додатака на плату за прековремени, ноћни и рад на дане државних и верских празника, како у периоду до 29. новембра 2005. године, у време важења Закона о унутрашњим пословима, тако и након тог датума, када је ступио на снагу Закон о полицији (вид. Одлуке Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године, Уж-2822/2010 од 22. децембра 2010. године, Уж-1362/2009 од 7. јула 2011. године, све објављене на сајту Уставног суда www.ustavni.sud.rs)), на које упућује и у овој уставносудској ствари.
Полазећи од ставова заузетих у својим ранијим одлукама, Уставни суд и на овом месту истиче да су се у време важења Закона о унутрашњим пословима додаци на плату исплаћивали, између осталог, и у случају прековременог, ноћног и рада на дане државних и верских празника, осим уколико тај рад није вреднован при утврђивању коефицијента. Управо у погледу ове чињенице првостепени и другостепени суд су у оспореним пресудама извели погрешан закључак да је увећањем коефицијента за најмање 30% по основу посебних услова рада, подносиоцу уставне жалбе плаћен и прековремени рад, рад ноћу и на дане државних и верских празника.
Редовни судови су у конкретном случају, такође , погрешно протумачили и одредбу члана 147. став 1. Закона о полицији , закључујући да сам закон предвиђа увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике. У Одлуци Уж-1530/2008 од 21. јануара 2010. године Уставни суд је стао на становиште да уколико за полицијског службеника решењем послодавца није био утврђен коефицијент за обрачун плате од 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике, њему не може бити ускраћено право на увећану зараду коју за рад на дан празника, рад ноћу, рад у сменама и прековремени рад имају сви запослени у Републици Србији, јер би у противном право на увећану зараду било ускраћено категорији запослених који свој посао обављају у условима опасним по живот и здравље. С обзиром на изнето, Уставни суд је оценио да се образложење оспорених пресуда темељи на уставноправно неприхватљивом тумачењу прописа који су од значаја за решавање спорне правне ствари и налази да су редовни судови погрешно оценили да подносилац уставне жалбе није имао право на исплату увећане зараде по основу прековременог рада, ноћног рада и рада у дане државних празника који су нерадни дани, у време важења Закона о унутрашњим пословима, односно да је након ступања на снагу Закона о полицији самим законом предвиђен увећани коефицијент по основу нередовности на раду за 30 до 50 % номинално већи од коефицијената за друге државне службенике.
Полазећи од свега изложеног и одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС", број 109/07 и 99/11), Уставни суд је утврдио да је оспореним пресудама Апелационог суда у Београду Гж1. 1199/10 од 3. јуна 2010. године и Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у деловима који се односе на исплату додатака на плату по основу прековременог рада, рада ноћу и рада на дане празника који су нерадни дани, подносиоцу уставне жалбе повређена права на правично суђење и на правичну накнаду за рад зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио и наложио Апелационом суду у Београду да, у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда, понови поступак одлучивања о жалби подносиоца изјављеној против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 245/07 од 22. септембра 2008. године, у делу који се односи на наведене додатке на плату, одлучујући као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. Што се тиче права подносиоца на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за период од 1. новембра 2003. године до 1. октобра 2007. године, Уставни суд истиче да је у погледу ове врсте примања из радног односа донео већи број одлука, у којима сагласно констатује да су на основу Закона о платама у државним органима и јавним службама, у периоду до 31. децембра 2006. године, ове накнаде улазиле у коефицијент за обрачун плата, што значи да су исплаћиване кроз плату полицијских службеника (вид. Одлуку Уж-3683/2010 од 23. маја 2012. године), а после 1. јануара 2007. године, од када је почео да се примењује Закон о платама државних службеника и намештеника, полицијски службеници немају право на исплату предметних накнада, с обзиром на то да посебни прописи који уређују права државних службеника и намештеника не гарантују као посебно примање право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, док је Законом о раду, као општим радноправним прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду утврди право државног службеника или намештеника на овакву врсту примања (вид. Одлуке Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године, Уж-116/2009 од 8. септембра 2011. године, Уж-2695/2011 од 23. маја 2012. године).
7. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, због чега је одлучено као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да нема основа за тврдње да је оспореним пресудама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да је подносиоцу уставне жалбе због неког његовог личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда уставног начела забране дискриминације. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу одбацио и одлучио као у трећем делу тачке 1. изреке, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и одлучивање
9. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић