Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радивоја Зарића из Горњег Милановца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 28. фебруара 2013 . године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Радивоја Зарића изјављена против пресуд е Врховног суда Србије РевII. 459/08 од 20. новембра 2009. године.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Радивоја Зарића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06.
2. Одбија се као неоснована уставна жалба Радивоја Зарића изјављена због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се водио у предмету Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радивоје Зарић из Горњег Милановца је 15. јануара 2010. године, преко пуномоћника Невенке Видојевић, адвоката из Горњег Милановца, изјавио Уставном с уду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и права на рад зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је у време престанка радног односа услед тога шт о је проглашен технолошким вишком уживао заштиту од отказа уговора о раду у складу са националним законодавством и потврђеним међународним уговорима, будући да је у то време био члан Надзорног одбора код послодавца. Поред тога, подносилац указује да се Врховни суд Србије није осврнуо на све наводе из ревизије. Такође истиче да је Врховном суду Србије требало две године да одлучи о ревизији коју је изјавио против другостепене пресуде. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му оспореном пресудом и поступком у коме је донета та пресуда повређена означена уставна права, па предлаже да му се утврди право на накнаду одговарајуће штете ради отклањања штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Подносилац уставне жалбе је 5. септембра 2006. године, у својству тужиоца , поднео тужбу Општинском суду у Горњем Милановцу против тужене Фабрике аутомобилских делова „ФАД“ а.д. Горњи Милановац , ради поништаја решења и накнаде штете.
Пресудом Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06 од 6. јула 2007. године, у ставу првом изреке, одбачена је тужба у делу којим је тужилац тражио да се поништи решење о отказу уговора о раду број 3217 од 8. јуна 2006. године; у ставу другом изреке одбијен је као неоснован захтев тужиоца да се поништи решење о отказу уговора о раду број 4352 од 16. августа 2006. године ; у ставу трећем изреке одбије н је захтев тужиоца да му тужена на име накнаде штете исплати одговарајући нов чани износ; у ставу четвртом изрек е обавезан је тужилац да туженој плати трошкове парничног поступка. У образл ожењу ове пресуде је , поред осталог, наведено: да је решењем о отказу у говора о раду број 3217 од 8. јуна 2006. године утврђено да тужиоцу 8. јуна 2006. године престаје радни однос као технолошком вишку, а да је решењем о отказу уговора о раду број 4352 од 16. августа 2006. године одређено да тужиоцу престаје радни однос дана 29. јуна 2006. године , с тим што је истим решењем стављено ван снаге решење о отказу уговора о раду број 3217 ; да је увидом у решења о отказу уговора о раду тужиоцу као разлог престанка потребе за његовим радом наведено да је код тужене дошло до организационих и економских промена и исказивања технолошког вишка Програмом, те да тужиоцу није било могуће обезбедити обављање других одговарајућих послова, преквалификацију нити рад са скраћеним радним временом, a у сарадњи са Националном службом за запошљавање утврђено је да нема могућности за његово запошљавање код другог послодавца; да је било места одбачају тужбе у делу захтева за поништај решења о отказу од 8. јуна 2006. године , с обзиром на то да је сама тужена пре подно шења тужбе ставила ван снаге то р ешење тако да оно није постојало нити је производило правно дејство , па је суд одлучио као у ставу првом изреке пресуде, из разлога што тужилац не може тражити да суд поништи р ешење које не постоји; да је Управни одбор тужене донео Програм решавања вишка запослених 20. априла 2006. године , којим је утврдио да је престала потреба за радом 18 4 радника ; да тужилац није оспорио да му је исплаћена отпремнина и да му је утврђено право на накнаду код Службе за запошљавање у трајању од две године , те да ће у периоду од две године стећи право на старосну пензију; да је тужилац потврдио наводе тужене да у Н адзорни одбор тужене није биран као представник запослених референдумом , већ да га je бирала Скупштина; да је суд ценио наводе тужиоца да јe као члан Н адзорног одбора заштићен те да не може бити проглашен технолошким вишком, али код неспорне чињенице да тужилац није био представник запослених у Надзорном одбору послодавца, већ чл ан Надзорног одбора кога је изабрала Скупштина, суд је утврдио да су наводи тужиоца без основа јер , сагласно члану 188 . став 1. тачка 1. Закона о рад у, послодавац не може да откаже у говор о раду нити на други начин стави у неповољан положај представника запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако запослени поступа у складу са Законом, општим актом и уговором о раду, и то - члану савета запослених и представнику запослених у управном и надзорном одбору послодавца.
Окружни суд у Чачку је пресудом Гж. 1533/07 од 17. октобра 2007. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06 од 6. јула 2007. године.
Тужилац је 10. децембра 2007. године изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1533/07 од 17. октобра 2007. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије РевII. 459/08 од 20. новембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против наведене другостепене пресуде. У образложењу ове пресуде је наведено да је, по оцени ревизијског суда , правилно одбијен тужбени захтев тужиоца, будући да је услед технолошких, економских и организационих промена доношењем нове систематизације радно место на коме је тужилац радио укинуто, а да му је пре доношења решења исплаћена отпремнина. Такође се наводи да је тај суд без детаљног образлагања донео ову пресуду, јер се у ревизији понављају жалбени наводи које је другостепени суд правилно оценио. Ова пресуда је 18. децембра 2009. године достављена пуномоћнику тужиоца.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4 .).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
Закон о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који је био на снази у време доношења решења којим је подносиоцу отказан уговор о раду, је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да послодавац не може да откаже уговор о раду, нити на други начин да стави у неповољан положај представника запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако представник запослених поступа у складу са законом, општим актом и уговором о раду, и то члану савета запослених и представнику запослених у управном и надзорном одбору послодавца (члан 188. став 1. тачка 1)).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да је задатак Уставног суда да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење. Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнете аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да судска одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Према одредби члана 179. тачка 9) Закона о раду , послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако је услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног п осла. При томе, у смислу одредаба члана 188. став 1. тачка 1) Закона о раду , послодавац не може да откаже уговор о раду запосленом који је као представник запослених биран у састав управног и надзорног одбора послодавца, и то за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако представник запослених поступа у складу са законом, општим актом и уговором о раду .
Дакле, запослени је уживао заштиту од отказа уговора о раду за време обављања функције у надзорном одбору послода вца, само уколико је биран као представник запослених, а не и у случају да је на неки други начин иза бран у наведени орган.
Имајући у виду наведено, као и да подносилац уставне жалбе, који је проглашен технолошким вишком, у Н адзорни одбор тужене није биран као представник запослених, то је Уставни суд оценио да су нижестепени и ревизијски судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постав љени тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, као и да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво. Стога, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе о постојањ у повреде права из члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. Будући да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. ст. 1. и 4. Устава.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ),у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући основаност уставне жалбе у делу којим се повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава истиче у односу на поступак који је вођен пред Врховним судом Србије , Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца нису основани.
Наиме, иако је поступак по ревизији трајао две године, чињеница да је оспорени парнични поступак окончан у року од три године и три месеца од подношења тужбе, по становишту Уставног суда, не може се сматрати неразумним роком за одлучивање. Ово поготову што су пресуде првостепеног и другостепеног суда донете у роковима који се сматрају разумним, и код чињенице да је пред Врховним судом Србије одлучивано о ванредном правном леку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу такође одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи да је у време престанка радног односа услед тога шт о је проглашен технолошким вишком уживао заштиту од отказа уговора о раду у складу са националним законодавством и потврђеним међународним уговорима, будући да је у то време био члан Надзорног одбора код послодавца. Поред тога, подносилац указује да се Врховни суд Србије није осврнуо на све наводе из ревизије. Такође истиче да је Врховном суду Србије требало две године да одлучи о ревизији коју је изјавио против другостепене пресуде. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му оспореном пресудом и поступком у коме је донета та пресуда повређена означена уставна права, па предлаже да му се утврди право на накнаду одговарајуће штете ради отклањања штетних последица.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени акт и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање.
Подносилац уставне жалбе је 5. септембра 2006. године, у својству тужиоца , поднео тужбу Општинском суду у Горњем Милановцу против тужене Фабрике аутомобилских делова „ФАД“ а.д. Горњи Милановац , ради поништаја решења и накнаде штете.
Пресудом Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06 од 6. јула 2007. године, у ставу првом изреке, одбачена је тужба у делу којим је тужилац тражио да се поништи решење о отказу уговора о раду број 3217 од 8. јуна 2006. године; у ставу другом изреке одбијен је као неоснован захтев тужиоца да се поништи решење о отказу уговора о раду број 4352 од 16. августа 2006. године ; у ставу трећем изреке одбије н је захтев тужиоца да му тужена на име накнаде штете исплати одговарајући нов чани износ; у ставу четвртом изрек е обавезан је тужилац да туженој плати трошкове парничног поступка. У образл ожењу ове пресуде је , поред осталог, наведено: да је решењем о отказу у говора о раду број 3217 од 8. јуна 2006. године утврђено да тужиоцу 8. јуна 2006. године престаје радни однос као технолошком вишку, а да је решењем о отказу уговора о раду број 4352 од 16. августа 2006. године одређено да тужиоцу престаје радни однос дана 29. јуна 2006. године , с тим што је истим решењем стављено ван снаге решење о отказу уговора о раду број 3217 ; да је увидом у решења о отказу уговора о раду тужиоцу као разлог престанка потребе за његовим радом наведено да је код тужене дошло до организационих и економских промена и исказивања технолошког вишка Програмом, те да тужиоцу није било могуће обезбедити обављање других одговарајућих послова, преквалификацију нити рад са скраћеним радним временом, a у сарадњи са Националном службом за запошљавање утврђено је да нема могућности за његово запошљавање код другог послодавца; да је било места одбачају тужбе у делу захтева за поништај решења о отказу од 8. јуна 2006. године , с обзиром на то да је сама тужена пре подно шења тужбе ставила ван снаге то р ешење тако да оно није постојало нити је производило правно дејство , па је суд одлучио као у ставу првом изреке пресуде, из разлога што тужилац не може тражити да суд поништи р ешење које не постоји; да је Управни одбор тужене донео Програм решавања вишка запослених 20. априла 2006. године , којим је утврдио да је престала потреба за радом 18 4 радника ; да тужилац није оспорио да му је исплаћена отпремнина и да му је утврђено право на накнаду код Службе за запошљавање у трајању од две године , те да ће у периоду од две године стећи право на старосну пензију; да је тужилац потврдио наводе тужене да у Н адзорни одбор тужене није биран као представник запослених референдумом , већ да га je бирала Скупштина; да је суд ценио наводе тужиоца да јe као члан Н адзорног одбора заштићен те да не може бити проглашен технолошким вишком, али код неспорне чињенице да тужилац није био представник запослених у Надзорном одбору послодавца, већ чл ан Надзорног одбора кога је изабрала Скупштина, суд је утврдио да су наводи тужиоца без основа јер , сагласно члану 188 . став 1. тачка 1. Закона о рад у, послодавац не може да откаже у говор о раду нити на други начин стави у неповољан положај представника запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако запослени поступа у складу са Законом, општим актом и уговором о раду, и то - члану савета запослених и представнику запослених у управном и надзорном одбору послодавца.
Окружни суд у Чачку је пресудом Гж. 1533/07 од 17. октобра 2007. године одбио као неосновану жалбу тужиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 286/06 од 6. јула 2007. године.
Тужилац је 10. децембра 2007. године изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1533/07 од 17. октобра 2007. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије РевII. 459/08 од 20. новембра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против наведене другостепене пресуде. У образложењу ове пресуде је наведено да је, по оцени ревизијског суда , правилно одбијен тужбени захтев тужиоца, будући да је услед технолошких, економских и организационих промена доношењем нове систематизације радно место на коме је тужилац радио укинуто, а да му је пре доношења решења исплаћена отпремнина. Такође се наводи да је тај суд без детаљног образлагања донео ову пресуду, јер се у ревизији понављају жалбени наводи које је другостепени суд правилно оценио. Ова пресуда је 18. децембра 2009. године достављена пуномоћнику тужиоца.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, те да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, те да се тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4 .).
Законом о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/04 и 111/09), који је био на снази у време покретања оспореног парничног поступка, било је прописано: да су странке дужне да изнесу све чињенице на којима заснивају своје захтеве и да предложе доказе којима се утврђују те чињенице (члан 7. став 1.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, а да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.).
Закон о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05 и 61/05), који је био на снази у време доношења решења којим је подносиоцу отказан уговор о раду, је прописано: да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако услед технолошких, економских или организационих промена престане потреба за обављањем одређеног посла или дође до смањења обима посла (члан 179. тачка 9)); да послодавац не може да откаже уговор о раду, нити на други начин да стави у неповољан положај представника запослених за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако представник запослених поступа у складу са законом, општим актом и уговором о раду, и то члану савета запослених и представнику запослених у управном и надзорном одбору послодавца (члан 188. став 1. тачка 1)).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да је задатак Уставног суда да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење. Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнете аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да судска одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Према одредби члана 179. тачка 9) Закона о раду , послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако је услед технолошких, економских или организационих промена престала потреба за обављањем одређеног п осла. При томе, у смислу одредаба члана 188. став 1. тачка 1) Закона о раду , послодавац не може да откаже уговор о раду запосленом који је као представник запослених биран у састав управног и надзорног одбора послодавца, и то за време обављања функције и годину дана по престанку функције, ако представник запослених поступа у складу са законом, општим актом и уговором о раду .
Дакле, запослени је уживао заштиту од отказа уговора о раду за време обављања функције у надзорном одбору послода вца, само уколико је биран као представник запослених, а не и у случају да је на неки други начин иза бран у наведени орган.
Имајући у виду наведено, као и да подносилац уставне жалбе, који је проглашен технолошким вишком, у Н адзорни одбор тужене није биран као представник запослених, то је Уставни суд оценио да су нижестепени и ревизијски судови дали уставноправно прихватљиве разлоге зашто, по њиховој оцени, није основан постав љени тужбени захтев подносиоца уставне жалбе, као и да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво. Стога, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Оцењујући наводе о постојањ у повреде права из члана 60. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. Будући да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. ст. 1. и 4. Устава.
Због свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 - Одлука УС ),у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, те је одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Оцењујући основаност уставне жалбе у делу којим се повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава истиче у односу на поступак који је вођен пред Врховним судом Србије , Уставни суд је оценио да ови наводи подносиоца нису основани.
Наиме, иако је поступак по ревизији трајао две године, чињеница да је оспорени парнични поступак окончан у року од три године и три месеца од подношења тужбе, по становишту Уставног суда, не може се сматрати неразумним роком за одлучивање. Ово поготову што су пресуде првостепеног и другостепеног суда донете у роковима који се сматрају разумним, и код чињенице да је пред Врховним судом Србије одлучивано о ванредном правном леку.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу у овом делу такође одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић