Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Милана Петровића, из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Петровића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Суботици Кв. 176/10 од 11. јуна 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 27. став 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Петровић из Суботице, преко пуномоћника Виктора Јухаса Ђурића, адвоката из Суботице, поднео је Уставном суду 19. јула 2010. године уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1567/10 од 1. јула 2010. године, због повреде права "да суд хитно одлучи о жалби на решење о продужењу притвора које гарантује члан 27. став 1. и став 3. Устава Републике Србије". У уставној жалби се наводи да је Виши суд у Суботици решењем Кв. 176/10 од 11. јуна 2010. године према окривљеном Милану Петровићу продужио притвор, на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку. Бранилац подносиоца уставне жалбе је 16. јуна 2010. године Вишем суду у Суботици поднео жалбу против наведеног решења, која је одбијена као неоснована решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1567/10 од 1. јула 2010. године. Ово решење је у првостепеном суду примљено 7. јула 2010. године, а браниоцу окривљеног достављено 8. јула 2010. године. Подносилац уставне жалбе сматра да другостепени суд није хитно одлучио о жалби, него у року од најмање 15 дана (рачунајући од дана предаје жалбе суду до дана одлучивања другостепеног већа) односно у року од 22 дана (рачунато од дана предаје жалбе до дана пријема другостепене одлуке у првостепени суд). На основу изнетог, подносилац закључује да му је повређено право да суд хитно одлучи о његовој жалби, на начин на који то јемчи одредба члана 27. став 3. Устава Републике Србије и члан 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Предложио је да Уставни суд утврди повреду наведеног права, као и право подносиоца на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, као и одговор Вишег суда у Суботици Су. VIII-43-7/11 од 8. јуна 2011. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Подносиоцу уставне жалбе одређен је притвор од 4. фебруара 2010. године по решењу истражног судије Окружног суда у Суботици Кри. 272/08 од 4. фебрауара 2009. године, на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 1, 3) и 5) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту Законик). Оптужницом Окружног јавног тужиоца у Суботици Кт. 26/09 од 15. јуна 2009. године подносиоцу уставне жалбе, те окривљенима О.С. и Б.Д. стављено је на терет постојање основање сумње да су извршили два кривична дела тешког убиства из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. Кривичног законика. Против подносиоца уставне жалбе притвор је више пута продужаван, како током истраге, тако и након подизања оптужнице и њеног ступања на правну снагу.
Кривично ванпретресно веће Вишег суда у Суботици је 11. јуна 2010. године донело је оспорено решење Кв. 176/10 којим је притвор подносиоцу уставне жалбе продужен до 16. августа 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика. Против решења о продужењу притвора подносилац уставне жалбе и његов бранилац су 16. јуна 2010. године изјавили жалбе. Доставна наредба првостепеног суда да се списи са решењем и жалбама доставе Апелационом суду у Новом Саду ради одлучивања донета је дана 28. јуна 2010. године и по њој је истог дана поступљено. Апелациони суд у Новом Саду је списе предмета са жалбама примио 30. јуна 2010. године.
Апелациони суд у Новом Саду је 1. јула 2010. године, решењем Кж. II 1567/10, одбио као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца изјављене против решења Вишег суда у Суботици Кв. 176/10 од 11. јуна 2010. године. Одлука Апелационог суда у Новом Саду о жалби, примљена је у Вишем суду у Суботици 7. јула 2010. године, а 8. јула 2010. године достављена браниоцу подносиоца уставне жалбе.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 27. став 3. Устава зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода зајемчено је да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и ''Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) прописано је: да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (члан 141. став 2); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (члан 142. став 1. тачка 3)); ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елемнтом насиља, и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (члан 142. став 1. тачка 5)). Одредбама члана 144. Законика прописано је да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа из члана 24. став 6. овог законика може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца, против ког решења је дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 3.).
Чланом 146. ЗКП прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (тачка 1)); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (тачка 2)); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама Законика прописано је: да се жалба подноси суду који је донео решење (члан 399. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено (члан 401. став 1.).
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) прописано је: затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казниће се код другог лиши живота при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе (члан 114. став 1. тачка 4)).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења. Одредба члана 27. став 3. Устава обезбеђује основну заштиту од произвољног лишења слободе, јер се притвореном лицу не јемчи само право да изјави жалбу суду, већ му се јемчи и да ће суд размотрити законитост притвора и да ће у том поступку испитивања хитно донети одлуку.
Одговор на питање да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд је већ дао у својим одлукама Уж - 39/2007 од 16. јула 2009. године и Уж - 1254/2009 од 8. октобра 2009. године, када је изнео став да „јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује да и свака следећа одлука којом се одлучује по жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева нарочите хитности“. Ово произлази и из одредбе члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, којом је прописано да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито“.
Иако је, у конкретном случају, о жалби на решење о продужењу притвора решавао Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени суд, Уставни суд сматра да се, с обзиром да је Виши суд у Суботици, као првостепени суд који је донео ожалбено решење био укључен у поступак по жалби, овај поступак мора посматрати као целина, дакле у свом трајању пред оба надлежна суда. Ово из разлога што из цитираних одредаба Законика произлази да се поступак по жалби на решење о продужењу притвора спроводи и пред судом чије решење се жалбом побија (првостепени суд) и пред судом који о жалби одлучује (другостепени суд), јер се жалба подноси другостепеном суду преко првостепеног суда и јер је првостепени суд овлашћен да цени благовременост и дозвољеност поднете жалбе.
6. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби, Уставни суд је утврдио да је поступак по жалби на решење Вишег суда у Суботици Кв. 176/10 од 11. јуна 2010. године, којим је према према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, трајао 22 дана, рачунајући од 16. јуна 2010. године, када су жалбе окривљеног и његовог браниоца примљене у Вишем суду у Суботици, до 8. јула 2010. године, када је одлука о жалби (решење Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 1567/10 од 1. јула 2010. године), уручена браниоцу окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд је стога оценио да жалбе подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца, изјављене против решења о продужењу притвора Вишег суда у Суботици Кв. 176/10 од 11. јуна 2010. године, нису биле хитно размотрене, првенствено услед пропуста Вишег суда у Суботици.
Наиме, и поред тога што су жалбе подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца примљене у Вишем суду у Суботици 16. јуна 2010. године, тај суд је тек 28. јуна 2010. године издао доставну наредбу да се пошаљу списи ради доношења одлуке по жалбама, дакле 12-ог дана од дана када су жалбе примљене у суду, те је списе предмета са значајним закашњењем проследио Апелационом суду у Новом Саду. За овај поступак Виши суд у Суботици у свом одговору није дао разлоге.
7. На основу свега изнетог, Уставни суд је утврдио да поступак по жалби на решење о продужењу притвора пред Вишим судом у Суботици није спроведен хитно, те да је тиме повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07) уставну жалбу усвојио и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се правично задовољење због утврђене повреде права подносиоца уставне жалбе у овом случају оствари објављивањем одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, и одлучио као у тачки 2. изреке.
8. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић