Уставни суд у саставу: председник др Драгиша Слијепчевић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Братислав Ђокић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Милан Марковић, др Боса Ненадић, Милан Станић, мр Томислав Стојковић, Сабахудин Тахировић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Николе Миловановића из Инђије, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 14. јула 2011. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Николе Миловановића и утврђује да је решењем Министарства унутрашњих послова - Полицијска управа Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија Ку. 174/10 од 14. јуна 2010. године и решењем Основног суда у Сремској Митровици Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на слободу и безбедност, зајемчено одредбом члана 27. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Миловановић из Инђије изјавио је 3. августа 2010. године, преко пуномоћника мр Николе Јасике, адвоката из Инђије, уставну жалбу против решења Министарства унутрашњих послова - Полицијска управа Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија Ку. 174/10 од 14. јуна 2010. године и решења Основног суда у Сремској Митровици Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године, због повреде права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. Устава Републике Србије и права из члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Према наводима подносиоца уставне жалбе, 14. јуна 2010. године, у 9,00 сати, био је задржан у Полицијској управи у Сремској Митровици - Полицијска станица у Инђији, која је донела оспорено решење о његовом задржавању Ку. 174/10, у трајању до 48 сати, уз образложење да постоје разлози за задржавање из члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку. Против овог решења бранилац осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, истог дана је изјавио жалбу истражном судији Основног суда у Сремској Митровици, наводећи да је за кривична дела поводом којих је осумњичени задржан предвиђена казна затвора до пет година, односно до три године, због чега се за таква дела по одредбама Законика о кривичном поступку спроводи скраћени поступак, те да стога његово задржавање није могло бити одређено из разлога наведених у ожалбеном решењу. Истражни судија Основног суда у Сремској Митровици је решењем Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године одбио жалбу као неосновану. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним решењима повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, јер је одлука о жалби, у којој није наведен час одлучивања, уручена браниоцу тек 5. јула 2010. године, односно 21 дан након што је жалба изјављена, иако је обавеза суда била да о жалби одлучи у року од четири сата од момента предаје органу који је одредио задржавање. Даље наводи да оспорена решења уопште не садрже образложење за лишење слободе подносиоца, због чега му је повређено и право на слободу и безбедност из члана 5. Европске конвенције. Предлаже да Уставни суд утврди повреду наведених права и одреди накнаду нематеријалне штете у износу од 300.000,00 динара.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и извештај Основног суда у Сремској Митровици Кри. 218/10 од 20. јуна 2011. године, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореним решењем Министарства унутрашњих послова -Полицијска управа Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија Ку. 174/10 од 14. јуна 2010. године, према подносиоцу уставне жалбе као осумњиченом је одређено задржавање у трајању до 48 сати, које му се рачунало од 14. јуна 2010. године од 09,00 часова када је лишен слободе. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено да је задржано лице осумњичено да је извршило кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика и кривично дело учествовање у тучи из члана 123. став 1. Кривичног законика, те да му се задржавање одређује „сходно члану 142. став 2. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку - ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке и саучеснике и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело”.
Бранилац осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе је против решења о задржавању изјавио жалбу истражном судији Основног суда у Сремској Митровици у којој је, између осталог, навео: да је осумњичени задржан из разлога који се не могу применити у скраћеном поступку, те да је његово лишење слободе незаконито; да је за кривична дела поводом којих је задржан предвиђена казна затвора до пет година, односно до три године, а за која дела се по одредбама Законика о кривичном поступку спроводи скраћени поступак, тако да се задржавање могло одредити само по основима из члана 436. ЗКП; да орган управе уопште није образложио у чему се огледају особите околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке и саучеснике, као и у чему се огледају исте околности које указују да ће осумњичени останком на слободи поновити кривично дело.
Истражни судија Основног суда у Сремској Митровици је оспореним решењем Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године одбио жалбу браниоца осумњиченог изјављену против решења о задржавању као неосновану, уз образложење да “постоји основана сумња да је осумњичени Никола Миловановић учинио кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика и кривично дело учествовање у тучи из члана 123. став 1. Кривичног законика и да постоје околности које указују да би могао поновити кривично дело, а које се огледају у томе да се ради о лицу против кога се води други кривични поступак". Оспорено решење Основног суда у Сремској Митровици Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године уручено је задржаном Николи Миловановићу тек 24. децембра 2010. године, док за његовог браниоца - адвоката Владимира Алишића тог податка нема у спису предмета, али је према наводима уставне жалбе бранилац ово решење примио 5. јула 2010. године.
4. Одредбом члана 27. став 1. Устава зајемчено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбом члана 27. став 3. Устава утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду подносилац уставне жалбе такође указује, јемчи се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, између осталог, зајемчено је: да свако има право на слободу и безбедност личности и да нико не може бити лишен слободе осим у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу (став 1. тачка ц)); да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито (став 4.).
Како се наводи подносиоца о повреди права из члана 5. Европске конвенције у суштини односе на повреде права утврђених одредбама члана 27. ст. 1 и 3. Устава, Суд је постојање повреде овог права ценио у односу на назначену одредбу Устава.
Закоником о кривичном поступку (''Службени лист СРЈ'', бр. 70/01 и 68/02 и Службени гласник РС'', бр. 58/04, 85/05, 115/05, 85/05, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе ако постоји ма који разлог предвиђен у члану 142. овог законика за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим у случају из члана 229. овог законика и да ће приликом довођења, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова обавестити истражног судију о разлозима и о времену лишења слободе (члан 227. став 1.); да лице лишено слободе према члану 227. став 1, као и осумњиченог из члана 226. ст. 7. и 8, орган унутрашњих послова може изузетно задржати ради прикупљања обавештења (члан 226. став 1.) или саслушавања најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно одазивања на позив, да о задржавању орган унутрашњих послова одмах, а најкасније у року од два сата, доноси и задржаном лицу уручује решење, да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања, да против решења о задржавању осумњичени и бранилац имају право жалбе, која се одмах доставља истражном судији, да је истражни судија дужан да о жалби одлучи у року од четири сата од пријема жалбе и да жалба не задржава извршење решења, да је орган унутрашњих послова дужан да о задржавању одмах обавести истражног судију, а да истражни судија може захтевати да му орган унутрашњих послова одмах спроведе задржано лице и да осумњичени има права предвиђена у члану 226. став 8. овог законика (члан 229. ст. 1. до 5.).
Одредбом члана 142. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (став 1.), ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, вештаке, саучеснике или прикриваче (став 2.) и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (став 3.).
Скраћени поступак предвиђен је у глави XXVI ЗКП и чланом 433. је прописано да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе чл. 434. до 448. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, примењиваће се сходно остале одредбе овог законика.
Одредбом члана 436. став 1. ЗКП предвиђено је да се притвор може одредити, у циљу несметаног вођења кривичног поступка против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело - ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства (тачка 1)) и ако је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године, а особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело (тачка 2)).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је: да ће се ко учествује у тучи у којој је неко лишен живота или је другом нанесена тешка телесна повреда казнити за само учествовање новчаном казном или затвором до три године (Учествовање у тучи – члан 123. став 1.); да ће се ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир казнити затвором до три године (Насилничко понашање - члан 344. став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година (став 2.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж - 314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6.) наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да како одређивање притвора, тако и полицијско задржавање, представљају посебно осетљиве мере његовог ограничења. Уставом је утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да неко лице може бити лишено слободе само из разлога предвиђених законом, и друго, да то мора бити учињено у складу са законом прописаним поступком.
У складу са наведеним, Уставни суд је конкретном случају пошао од следећих утврђених чињеница и околности: да је оспореним решењем Министарства унутрашњих послова - Полицијска управа Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија Ку. 174/10 од 14. јуна 2010. године, према подносиоцу уставне жалбе, као осумњиченом лицу, одређено задржавање у трајању до 48 сати, које му се рачунало од 14. јуна 2010. године у 09,00 часова; да је у образложењу овог решења, поред осталог, наведено да је подносилац осумњичен за кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. Кривичног законика и кривично дело учествовање у тучи из члана 123. став 1. Кривичног законика, те да је задржавање одређено „сходно члану 142. став 2. тач. 2) и 3) ЗКП - ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке и саучеснике и ако особите околности указују да ће поновити кривично дело"; да је, одлучујући о жалби браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе против решења о задржавању, истражни судија Основног суда у Сремској Митровици оспореним решењем Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године жалбу одбио као неосновану и да је у образложењу тог решења истакнуто да „постоји основана сумња да је задржани учинио наведена кривична дела и постоје околности које указују да би могао поновити кривично дело, а које се огледају у томе да се ради о лицу против кога се води други кривични поступак".
При томе је несумњиво утврђено и да је за кривична дела због којих је подносилац уставне жалбе у својству осумњиченог задржан у полицији, предвиђена казна затвора до пет година, односно новчана казна или затвор до три године. ЗКП прописује да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или затвор до пет година, примењивати одредбе које се односе на скраћени кривични поступак. Разлози због којих се може одредити притвор лицу које је осумњичено за кривична дела за која је предвиђена новчана казна или казна затвора до пет година су, numerus clausus, прописани у тач. 1) и 2) става 1. члана 436. ЗКП (обезбеђење присуства окривљеног – ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност или ако постоје друге околности које очигледно указују на опасност од бекства, као и спречавање нове криминалне делатности – ако особите околности указују да ће окривљени довршити покушано кривично дело или да ће извршити кривично дело којим прети или да ће поновити кривично дело, под условом да је у питању кривично дело за које се може изрећи казна затвора од три године). Због тога се одређивање притвора у скраћеном поступку, па тиме и задржавање у полицији оних лица за која постоји основана сумња да су учинила кривична дела за која се примењују одредбе ЗКП о скраћеном поступку, не може законито извршити позивањем на било који други законски основ. Овлашћења која нема кривични суд у поступку лишења слободе неког лица, не може имати ни министарство унутрашњих послова као орган државне управе.
6. По оцени Уставног суда, из претходно наведеног, као и из цитираних одредаба ЗКП које се односе на овлашћења органа преткривичног поступка, произлази да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе извршено у складу са поступком предвиђеним Закоником. Ово из разлога што је подносилац лишен слободе од стране овлашћених службених лица Полицијске управе Сремска Митровица и задржан је ради прикупљања обавештења и саслушања најдуже 48 сати од часа лишења слободе. Притом је о задржавању Полицијска управа Сремска Митровица донела и задржаном лицу, овде подносиоцу уставне жалбе, односно његовом браниоцу уручила решење у року од пола сата и у образложењу решења навела кривична дела за која се осумњичени терети, основе сумње, дан и час лишења слободе, као и време почетка задржавања. О задржавању подносиоца одмах су обавештени надлежни истражни судија и јавни тужилац.
Међутим, у образложењу решења Полицијске управе Сремска Митровица се као разлози задржавања подносиоца наводе разлози из члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, који се односе на редован кривични поступак. Притом, задржавање подносиоца није ни могло бити извршено на основу члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП (из разлога спречавања доказне опструкције), јер овај притворски основ није прописан за скраћени поступак у члану 436. став 1. ЗКП, док је задржавање у суштини, мада не и формално, могло да се заснива на одредби члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП (спречавање нове криминалне делатности), с обзиром да је наведена одредба практично истоветна одредби члана 436. став 1. тачка 2) ЗКП, по којој се осумњиченом може одредити притвор у скраћеном поступку. Међутим, за овај разлог задржавања подносиоца, у решењу органа управе није наведена ниједна реч образложења. Иако је бранилац осумњиченог изјавио жалбу против решења о задржавању, истражни судија Основног суда у Сремској Митровици је у оспореном решењу Кри. 218/10 од 14. јуна 2010. године, задржавање подносиоца уставне жалбе оценио законитим, образложивши га тиме да постоји опасност да би "могао поновити кривично дело јер се ради о лицу против кога се води и други кривични поступак". Дакле, за овај законом прописан основ задржавања, суд није дао јасне, довољне и релевантне разлоге на основу којих би се могло закључити да заиста постоје особите околности које указују да би задржано лице услед пуштања на слободу могло поновити кривично дело, нити је дат било какав конкретан податак о другом кривичном поступку који се води против подносиоца, који је само паушално споменут. Такође, у оцену правилности првостепеног решења у вези другог основа задржавања - спречавања доказне опструкције, који разлог, како је већ речено, уопште није предвиђен као основ за одређивање притвора у одредбама ЗКП о скраћеном поступку, суд се није ни упуштао нити је дао икакво образложење. Уставни суд наглашава да су надлежни судови приликом доношења одлуке о лишењу слободе, у случају када утврде да постоје разлози за лишење слободе осумњиченог, дужни да детаљно образложе разлоге за задржавање или притвор (Видети пресуде Европског суда за људска права у предметима Kurt против Турске, 24276/94 од 25. маја 1998. године и Bayorkina против Русије, 69481/01 од 27. јула 2006. године). Арбитрерно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (Видети пресуду истог суда у предмету Kay против Велике Британије, од 1. марта 1994. године, став 31.).
Полазећи од тога да је оспореним првостепеним решењем Полицијске управе Сремска Митровица подносиоцу уставне жалбе одређено задржавање из разлога који се односе на редован, а не на скраћени кривични поступак, те да ово решење не садржи образложење у погледу основа и разлога доношења, а да у поступку по жалби истражни судија Основног суда у Сремској Митровици то није ценио, нити је оспореним другостепеним решењем отклонио очигледне недостатке првостепеног решења, иако је на њих у жалби указивано, при чему ни оспорено судско решење очигледно не садржи релевантне разлоге за задржавање осумњиченог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореним актима повређено право на слободу и безбедност зајемчено чланом 27. став 1. Устава.
7. У погледу навода уставне жалбе да је о жалби браниоца одлучено 21 дан након што је жалба уложена, Уставни суд указује да одредба члана 27. став 3. Устава, између осталог, јемчи и да ће суд размотрити и испитати законитост лишења слободе и да ће у том поступку хитно донети одлуку.
Одговор на питање да ли је период судског преиспитивања законитости задржавања неког лица у полицији у сагласности са обавезом хитности поступања из члана 27. став 3. Устава, треба сагледати у светлу чињеница времена доношења али и достављања другостепене одлуке задржаном лицу и његовом браниоцу.
Иако је, у конкретном случају, о жалби на решење о задржавању истражни судија Основног суда у Сремској Митровици био дужан да донесе одлуку у року од четири сата од момента предаје жалбе Полицијској управи Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија (предата у 12,50 сати), а имајући у виду да се датум доношења одлуке (14. јун 2010. године) поклапа са даном задржавања подносиоца, Уставни суд сматра да постоји висок степен извесности да је ова одлука донета у законом прописаном року, али да иста очигледно није достављена подносиоцу уставне жалбе нити његовом браниоцу у времену које задовољава стандард хитности. Наиме, иако Основни суд у Сремској Митровици нема у спису податак ни доказ о времену уручења ове одлуке браниоцу осумњиченог, према наводима уставне жалбе, којима Суд поклања веру јер нису ничим доведени у сумњу, другостепена одлука је уручена браниоцу тек 5. јула 2010. године, након 21-ог дана од момента улагања жалбе. Подносиоцу уставне жалбе ова одлука је уручена знатно касније - 24. децембра 2010. године, односно након више од шест месеци од дана одлучивања надлежног суда.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да жалба браниоца подносиоца уставне жалбе на решење о задржавању Министарства унутрашњих послова - Полицијска управа Сремска Митровица - Полицијска станица Инђија Ку. 174/10 од 14. јуна 2010. године, није била хитно размотрена од стране суда, услед значајних пропуста и испољене немарности надлежних органа код достављања одлуке о жалби подносиоцу, односно његовом браниоцу, те да је тиме повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
8. У складу са изреченим, Уставни суд је у тачки 1. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу као основану усвојио.
На основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца због утврђене повреде Уставом зајемченог права у овом случају оствари објављивањем ове Одлуке у "Службеном гласнику Републике Србије". Уставни суд је имао у виду да је подносилац уставне жалбе истакао захтев за накнаду нематеријалне штете, али указује да ова одлука, сагласно одредбама чл. 556. до 564. ЗКП, представља правни основ за остваривање права на накнаду штете у поступку пред министарством надлежним за правосуђе, а на темељима одредбе члана 35. став 2. Устава.
Уставни суд је имао у виду и наводе подносиоца да је уручивањем одлуке о жалби на решење о задржавању његовом браниоцу након 21-ог дана од дана улагања жалбе, повређено његово право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, али ове наводе није посебно разматрао налазећи да су исти консумирани кроз већ утврђену повреду права подносиоца из члана 27. став 3. Устава, с обзиром да се заснивају на потпуно истим чињеницама и околностима.
9. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одонео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Драгиша Слијепчевић