Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Милан Станић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Леонида Војиновића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Леонида Војиновића изјављена против пресуде Четвртог општинског суда у Београду П1. 548/03 од 21. децембра 2007. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 4765/08 од 18. фебруара 2009. године и пресуде Врховног суда Србије РевII 1372/09 од 15. октобра 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Леонида Војиновића изјављена против решења о отказу уговора о раду Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенског аеротранспорта“ Београд број 02-914 од 14. априла 2003. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Леонид Војиновић из Београда је 25. децембра 2009. године, преко пуномоћника Предрага Николића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде начела владавине права, права на правично суђење, права на правно средство и права на рад, зајемчених одредбама члана 3, члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи да су поступајући судови засновали оспорене пресуде на незаконито спроведеном поступку и на погрешном тумачењу материјалног права, као и да првостепени, другостепени и ревизијски суд нису образложили своје одлуке. Наиме, подносилац истиче да је „незаконитим“ тумачењем налога за лет од 11. марта 2003. године, којим је одређено вршење компанијске провере копилотске дужности и дозволе подносиоца уставне жалбе – пилота, тужени донео решење на основу којег му је престао радни однос. Ово стога што подносилац поседује дозволу пилота са капетанским дужностима, па је наведена провера морала бити за капетанске дужности. Самим тим је незаконито продужавати наведену дозволу спровођењем копилотске провере за копилотске дужности. Иако је неспорно да је подносилац обављао копилотске послове радног места на основу уговора о раду, подносилац сматра да се, у конкретном случају, није могао применити Закон о раду, будући да је компанијска провера и продужавање важења дозволе регулисана Законом о ваздушном саобраћају. Одбијајући да се компанијска провера изврши копилотском провером односно одбијањем једног лета подносилац је привидно учинио повреду радне обавезе предвиђене уговором о раду, јер је подносилац имао обавезу да лети-поступа на основу Закона о ваздушном саобраћају, па се може закључити да је подносилац без своје кривице поступио супротно уговору о раду. Поред тога, подносилац тврди да је послодавац, након што је добио попуњени налог за лет којим је констатована неправилност која угрожава безбедност, био дужан да комисијски утврди да ли је лет био угрожен или не, а што, у конкретном случају, није урађено. Коначно у уставној жалби се указује да оспорене пресуде не садрже разлоге у чему се састоји кривица подносиоца, прописана чланом 101. Закона о раду, односно зашто није примењена одредба члана 151. Закона о ваздушном саобраћају, као и да се ревизијска одлука не може испитати, јер не садржи ревизијске наводе, нити образложење тих навода. Полазећи од наведеног подносилац је мишљења да су му оспореним актима повређена означена уставна права, те предлаже да се оспорени акти пониште и да му се одреди накнада штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене акте и документа достављена уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенског аеротранспорта“ Београд број 02-914 од 14. априла 2003. године отказан је уговор о раду Леониду Војновићу, овде подносиоцу уставне жалбе.
Подносилац уставне жалбе у својству тужиоца је 24. априла 2003. године поднео тужбу Четвртом општинском суду у Београду против туженог Јавног предузећа „ЈАТ Airways“, ради поништаја наведеног решења о отказу уговора о раду број 02-914 од 14. априла 2003. године.
Оспореном пресудом Четвртог општинског суда у Београду П1. 548/03 од 21. децембра 2007. године је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се поништи решење о отказу уговора о раду од 14. априла 2003. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, наведено: да је по спроведеном доказном поступку, ценећи све доказе заједно и сваки доказ засебно првостепени суд утврдио следеће: да је тужилац на дан заказане провере, 11. марта 2003. године, код туженог био запослен на радном месту „капетан на располагању“, или "stand by" капетан, а из достављеног уговора о раду је утврђено да је опис послова тог радног места подразумевао обављање послова копилота (првог официра Ф/О), а не капетана (ЦПТ), и истовремено је имао пилотску књижицу за транспортног пилота са уписаним овлашћењем "ЦПТ"; да је тужилац тог дана упућен на тзв. „компанијску" проверу“; да је због претходне суспензије и нелетења у периоду дужем од 60 дана упућен на лет са инструктором и да је упућен да лет обави у својству копилота Ф/О сa десног седишта; да је тај лет одбио и то констатовао на налогу за лет уписавши у рубрици инциденти своју примедбу, иако за то није имао ни усмени ни писани налог, нити овлашћење капетана и вође ваздухоплова - инструктора З. Р.; да тужилац, при томе, није испоштовао рок од најмање два сата пре почетка лета да одбије да лети; да је наведено одбијање тужиоца узроковало кашњење полетања авиона од 17 минута; да, иако је тужилац имао капетанско овлашћење у летачкој књижици, у конкретном случају, лет са инструктором на дан 11. марта 2003. године није био одређен ради продужавања капетанског овлашћења тужиоца, већ ради обавезне провере због нелетења дужег од 60 дана на терет послодавца, а не запосленог, а коју проверу је и тужилац захтевао дописом од 17. фебруара 2003. године, и која провера је била нужна да би тужилац, након нелетења дужег од 60 дана, могао поново да обавља послове свог радног места из уговора о раду.
Полазећи од наведеног, суд је закључио да су неосновани наводи тужиоца о његовом капетанском праву да одбије лет и да је био овлашћен да, као одговорно лице за безбедност саобраћаја, стави примедбе у налогу за лет, с обзиром на то да је несумњиво утврђено да тужени није тужиоца одредио на спорном налогу за лет за капетана, нити за вођу ваздухоплова, већ за члана посаде ваздухоплова, а што је законско право туженог као корисника ваздухоплова према одредбама Закона о ваздушном саобраћају, као и због тога што код туженог није ни био запослен на пословима капетана. Без обзира на своје капетанско овлашћење у пилотској дозволи, једино лице овлашћено да попуни и потпише налог за лет био је капетан З. Р., који није овластио тужиоца да исти налог, односно рубрику инцидентни, попуни. Наиме, чињеница да је назив радног места тужиоца из уговора о раду и акта о систематизацији туженог „капетан на располагању“ не значи да лице запослено на том радном месту обавља послове капетана у смислу одредби Закона о ваздушној пловидби, већ се питање послова које запослени обавља мора ценити у сваком конкретном случају према опису послова његовог радног места, и не постоји сметња да послодавац приликом одређивања назива радног места у својој систематизацији радно место назове уз употребу терминологије која не одговара у потпуности законској терминологији, поштујући, наравно, при одређивању послова радног места које запослени заиста обавља, ограничења које Закон о ваздушној пловидби и други императивни прописи намећу послодавцу, у складу са природом његове делатности и захтевима безбедности ваздушне пловидбе. Дакле, тужилац је слободно израженом вољом са туженим закључио уговор о раду за послове под називом „капетан на располагању“, који послови представљају према свом опису и суштини послове копилота, без обзира на чињеницу да у дозволи има уписано овлашћење капетана, те је на наведени начин пристао да обавља те послове за које је на основу свог ваздухопловног овлашћења испуњавао услове. Имајући увиду да код туженог у спорном периоду више није био на снази акт од 16. септембра 2002. године, то је нетачна тврдња тужиоца да је код туженог постојала забрана летења тужиоца и З. Р. у истој посади на дан 11. марта 2003. године. Наводи тужиоца да је одлуком директора од 15. децембра 2000. године за радно место „капетана на располагању“ била предвиђена завршена обука и поседовање важеће дозволе са звањем капетана су без значаја за исход спора, јер је реч о условима који се траже за заснивање радног односа, те како је тужилац, иако је испуњавао услове и за радно место капетана и за радно место капетана на располагању засновао радни однос за радно место „капетана на располагању“. Како је из Статута Југословенског удружења линијских пилота утврђено да оно не представља синдикалну организацију, већ струковно удружење, то је суд оценио да приликом доношења оспореног решења није повређена одредба члана 104. став 3. Закона о раду.
Полазећи од наведеног произлази да је тужилац је учинио повреду радне обавезе која му је стављена на терет одбијањем да лети дана 11. марта 2003. године и неовлашћеним попуњавањем рубрике инциденти и запажање у налогу за лет, као и кашњењем лета од 17 минута. Самим тим је у поступању тужиоца остварена повреда из члана 8. тачка 8. 4. алинеја 1. и 4. уговора о раду и члана 101. став 1. тачка 4. Закона о раду што је довољно за доношење побијаног решења о отказу уговора о раду. Поред тога, суд је утврдио да у поступку доношења побијаног решења није било повреда поступка, да нису протекли рокови из члана 104. став 1. Закона о раду за доношење побијаног решења, те да је тужени упозорио тужиоца на постојање разлога за отказ уговора о раду и омогућио му право на одбрану. При том је оспорено решење донело овлашћено лице на образложени предлог директора делатности. Суд је ценио и остале доказе као и наводе парничних странака, али их није посебно образлагао закључивши да нису од утицаја на другачију одлуку у овој парници.
Оспореном пресудом Окружног суда у Београду Гж1. 4765/08 од 18. фебруара 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена пресуда Четвртог општинског суда у Београду П1. 548/03 од 21. децембра 2007. године. У образложењу ове пресуде је, поред осталог, изнето да је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право и за своју одлуку дао разлоге које у битном као правилне и на закону засноване прихвата и другостепени суд.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије РевII 1372/09 од 15. октобра 2009. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 4765/08 од 18. фебруара 2009. године. У образложење ове пресуде је, поред осталог, наведено: да у поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка, на које ревизијски суд пази по службеној дужности, а нема ни других битних повреда на које се указује у ревизији; да је побијана одлука јасна, садржи све разлоге о одлучним чињеницама и нема недостатака због којих се не може испитати; да су код утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се решење, на основу којег му је отказан уговор о раду, поништи као незаконито, те да су за такву одлуку дати разлози које као правилне и потпуне у свему прихвата и Врховни суд Србије; да је правилно и законито отказан уговор о раду на основу одредаба Правилника о раду летачког особља, Правилника о стручној спреми, испитима и дозволама за рад чланова посаде ваздухоплова, Закона о ваздушном саобраћају, Закона о раду („Службени гласник PC“, број 70/01); као и на основу уговора о раду закљученог између тужиоца и туженог; да ни остали наводи ревизије о погрешној примени материјалног права нису од значаја за другачије решавање ове правне ствари, јер је тужилац исте разлоге истицао и у својој жалби и током поступка, а другостепени суд je у побијаној пресуди у том погледу дао одговоре и навео правилне разлоге зашто сматра да је тужиоцу законито отказан уговор о раду, а те разлоге у целости прихвата и Врховни суд Србије.
4. Уставом је утврђено: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, те да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, као и да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Законом о ваздушном саобраћају („Службени лист СРЈ“, бр. 12/98, 5/99, 38/99, 44/99, 73/2000, 70/01), који је био на снази у време спорног догађаја, било је прописано: да налог за лет садржи податке о сврси лета, рути летења, аеродрому опредељења, датуму и времену полетања и слетања ваздухоплова, као и о капетану, вођи и члановима посаде ваздухоплова (члан 67. став 1.); да летачко особље управља ваздухопловом и обавља друге послове у току лета ваздухоплова (члан 135.); да се дозвола пилота транспортног ваздухоплова, професионалног пилота, инжењера-летача и навигатора-летача издаје на период од пет година, с тим да је рок важења дозволе једнак року важења овлашћења за тип ваздухоплова, да овлашћење за тип ваздухоплова за ова лица важи 12 месеци, као и да пилоту транспортног ваздухоплова који управља ваздухопловом у јавном авио-транспорту и има више од 40 година живота рок важења овлашћења за тип ваздухоплова је шест месеци (члан 136. ст. 1. до 3.); да ће корисник ваздухоплова за сваки лет, односно део лета одредити капетана ваздухоплова (члан 137. став 1.); да авио-превозилац за сваки лет, поред капетана ваздухоплова, одређује вођу ваздухоплова који представља авио-превозиоца, да је вођа ваздухоплова истовремено и капетан ваздухоплова, а изузетно то може бити и други члан посаде (члан 141. ст. 1. и 2.).
Законом о раду („Службени гласник РС“, бр. 70/01 и 73/01) је било прописано: да се одредбе овог закона примењују се на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног, односно физичког лица, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца (члан 2. став 1.); да послодавац може запосленом да откаже уговор о раду ако за то постоји оправдани разлог који се односи на радну способност запосленог, његово понашање и потребе послодавца, и то ако запослени својом кривицом учини повреду радне обавезе утврђене уговором о раду, као и ако не поштује радну дисциплину, односно ако је његово понашање такво да не може да настави рад код послодавца, те да је послодавац је дужан да, пре отказа уговора о раду у случају из става 1. тач. 3) и 4) овог члана, запосленог упозори на постојање разлога за отказ уговора о раду (члан 101. став 1. тач. 3. и 4. и став 2.); да је послодавац дужан да, пре отказа уговора о раду запосленом, затражи мишљење синдиката чији је члан запослени (члан 104. став 3.).
Одредбама Правилника о раду летачког особља - "Flight operations manual" ФОМ 141, било je одређено да дозвола летачког особља престаје да важи по истеку рока за који је издата, а да пилота који дуже од 60 дана на врши послове на ваздухоплову за који му је дозвола издата, мора стручно проверавати инструктор летења (тачка 112.), да су сви чланови посаде ваздухоплова дужни да се упознају са планом летења за следећи дан и правовремено долазе на лет, aуколико из оправданих разлога (болест, смрт у породици итд.) члан посаде не може доћи на летачки задатак, дужан је да одмах, aнајкасније два сата пре предвиђеног времена полетања обавести информатора, односно СЦ (тачка 141).
Одредбама Правилника о раду летачког особља - "Flight operations manual" - ФОМ 1.4.2 je било одређено да је вођа ваздухоплова капатан (тачка 111.); да је он једино лице које је одговорно за правилно и безбедно извршење летачког задатка у целини (тачка 113); да су њему потчињени сви чланови посаде ваздухоплова (тачка 120); и да је одговоран за безбедност лета и да у случају спречености део својих овлашћења може пренети на члана посаде, али да га то не ослобађа одговорности за извршени посао (тачка 140.); да до лета за два капетана може, доћи у случају проширене посаде, недостатка копилота или провере или лета за упознавање аеродрома у ком случају капетан који није вођа ваздухоплова на датом лету има улогу копилота и његове дужности и одговорности у складу са ФОМ 143 лист 1 (тачка 501.).
Одредбама правила "Flight operations manual" ФОМ 143 лист 1, су одређене дужности и одговорности копилота, као и да седи на десном седишту. Одредбама правила "Flight operations manual" - ФОМ 7.2.2. je било одређено да налог за лет попуњава Одељење за планирање посаде, који потписује директор летачких послова и вођа ваздухоплова (тачка 101.); да су скраћенице у налогу за лет које представљају дужности, између осталог "ЦПТ" - капетан и "ЦОП" - копилот, да се у рубрици „инциденти, запажања“ уписују кашњења, разлог и време и код кашњења као и други значајни догађаји који утичу на безбедност летања; да су у случају обимнијег објашњења догађања попуњава формулар извештај капетана, као и да ознака ЈУ означава редован лет (тачка 103.).
Одредбама члана 8. Правилника о стручној спреми, испитима и дозволама за рад чланова посаде ваздухоплова („Службени лист СФРЈ“, бр. 2/08 и др.), који је важио у спорном периоду, било је прописано да је први пилот лице на ваздухоплову за која су прописана два пилота који управља ваздухопловом са левог седишта и може бити одређен да врши дужност вође ваздухоплова, други пилот лице које, на ваздухоплову за који су прописана најмање два пилота, врши одређене стручне послове из свог делокруга.
Уговором о раду број 01-2520/10232 од 23. марта 2002. године закљученог између туженог као послодавца и подносиоца уставне жалбе као запосленог, а који је оспореним решењем отказан, је било утврђено је да тим уговором уређен радни однос запосленог код послодавца на пословима „капетан на располагању“ и да ће запослени почев од 1. априла 2002. године обављати послове копилота ваздухоплова. Поред тога одредбом члана 8. тачка 8. 4. алинеја 1, 2. и 4. уговора о раду су биле одређене повреде радне обавезе због којих послодавац може отказати уговор о раду запосленом на основу образложеног предлога директора - делатности и то: повреда закона и других прописа које је запослени дужан да примењује у раду и у вези са радом (алинеја 1), неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза које је проузроковало тежу штетну последицу или је учињено са намером, односно грубом непажњом или више пута поновљен нехат (алинеја 2), као и одбијање запосленог да обавља послове на којима ради (алинеја 4). Одредбом члана 8. тач. 8.5. алинеја 5. наведеног уговора о раду је било одређено да запосленом који не поштује радну дисциплину, односно чије је понашање такво да не може да настави рад послодавца, послодавац може да откаже уговор о раду на основу образложеног предлога директора делатности, а нарочито у случају недоличног понашања према запосленима у предузећу (непосредном руководиоцу, генералном директору и осталим запосленима), као штосу свађе, псовке, непристојно обраћање, клевета, увреда и слично, као и да ће директор делатности писмено упозорити запосленог на кршење радне дисциплине пре достављања предлога послодавцу ради уговора о раду.
5. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе своје тврдње о повреди означених уставних права, у суштини заснива, пре свега, на томе да образложења аката, донетих у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, не садрже јасне и потпуне разлоге у погледу одлучних чињеница, нити у погледу ревизионих навода подносиоца, као и да је погрешно примењено материјално право.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Пронина против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Из чињеничног стања утврђеног у оспореном парничном поступку произлази: да је подносилац уставне жалбе на дан заказане „компанијске“ провере код туженог био запослен на радном месту „капетан на располагању“; да је опис послова тог радног места подразумевао обављање послова копилота (првог официра Ф/О); да је због претходне суспензије и нелетења у периоду дужем од 60 дана упућен на лет - „компанијску“ проверу са инструктором и да је упућен да лет обави у својству копилота Ф/О сa десног седишта; да је подносилац уставне жалбе тај лет одбио и то констатовао у налогу за лет; да подносилац није испоштовао рок од најмање два сата пре почетка лета да одбије да лети; да је наведено одбијање подносиоца уставне жалбе узроковало кашњење полетања авиона од 17 минута; да су уговором о раду закљученим између туженог и подносиоца уставне жалбе, поред остало, биле одређене повреде радне обавезе због којих послодавац може отказати уговор о раду запосленом и то повреда закона и других прописа које је запослени дужан да примењује у раду и у вези са радом, неблаговремено, несавесно и немарно извршавање радних дужности и обавеза које је проузроковало тежу штетну последицу или је учињено са намером, односно грубом непажњом или више пута поновљен нехат, као и одбијање запосленог да обавља послове на којима ради.
Дакле, како је подносилац уставне жалбе, у конкретном случају, одбио налог, односно да лети без оправданог разлога, што је проузроковало кашњење полетања авиона, Уставни суд оценио да су поступајући судови дали уставноправно прихватљиве разлоге када су утврдили да је на тај начин дошло до повреде радне обавезе утврђене уговором о раду која је за последицу имала отказ тог уговора. Такође, Уставни суд сматра да су, у конкретном случају, надлежни судови правилно применили одредбе Закона о раду из 2001. године, будући да су тим законом били предвиђени разлози и поступак за отказ уговора о раду.
Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да се пресуде, донете у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснивају на чињеничном стању које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, као и на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права, односно да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
Оцењујући постојање повреде права из члана 60. ст. 1. и 4. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац своју тврдњу о повреди ових права, у ствари, изводи из навода о повреди права на правично суђење. Будући да је Уставни суд утврдио да право подносиоца на правично суђење није повређено, то нема основа ни за тврдњу о повреди права из члана 60. ст. 1. и 4. Устава.
6. Такође, Уставни суд је утврдио да су подносиоцу уставне жалбе у предметном парничном поступку стајала на располагању правна средства за заштиту његових права и на закону заснованих интереса, и то жалба другостепеном суду, као редовно правно средство, и ревизија Врховном суду Србије, као ванредни правни лек, а које је подносилац уставне жалбе и искористио. Уставни суд указује да се правом на правно средство грађанима јемчи право да изјављивањем жалбе или другог прописаног правног средства траже од надлежног органа да преиспита одлуку којом је одлучено о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу и да поводом изјављеног правног средства донесе своју одлуку, што не значи и јемство да изјављено правно средство буде и усвојено.
7. Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
8. Због свега наведеног, по оцени Уставног суда оспореним пресудама, није дошло до повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 60. ст. 1. и 4. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у односу на оспорене пресуде одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 1 изреке.
9. Имајући у виду правну природу и садржину оспореног решења о отказу уговора о раду Јавног предузећа за ваздушни саобраћај „Југословенског аеротранспорта“ Београд број 02-914 од 14. априла 2003. године, Уставни суд је, утврдио да се не ради о појединачном акту из члана 170. Устава, те је сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је решио као у тачки 2. изреке.
10. На основу изложеног, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ('“Службени гласник РС'“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
|
|
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић |