Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Милан Станић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Недељка Кукића из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Недељка Кукића изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 358/11 од 22. новембра 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3143/11 од 30. децембра 2011. године, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Недељко Кукић из Зрењанина поднео је Уставном суду 1. фебруара 2012. године, преко пуномоћника Вићентија Даријевића и Богољуба Станкова, адвоката из Зрењанина, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 358/11 од 22. новембра 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3143/11 од 30. децембра 2011. године и против „радњи Вишег суда у Зрењанину“, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење из члана 27. став 1, члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да су му означена права повређенa тиме штo поступајући судови нису своје побијане одлуке, као ни претходне, образлагали на начин како би несумњиво објаснили због којих разлога је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору неопходно и јер нису дали нова оправдања због чега се притвор продужава, већ све време дају иста, стереотипна образложења. Такође, подносилац истиче да је „оптужница ступила на правну снагу четири месеца након подизања“ и да још увек није одржан ни један главни претрес. Истовремено, подносилац истиче да му није омогућено да изврши увид у судске списе, иако се писмено обраћао поступајућем председнику судског већа, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, наложи укидање притвора и наложи председнику судског већа Вишег суда у Зрењанину да омогући подносиоцу увид у списе предмета тог суда К. 93/11.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Зрењанину Су. IX-48/2012-2 од 11. априла 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Зрењанину у предмету К. 93/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 11 оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 166/10 од 20. септембра 2011. године.
Подносилац уставне жалбе је 12. октобра против наведене оптужнице изјавио приговор.
Према наводима посносиоца, оптужница је ступила на правну снагу 17. јануара 2012. године.
Након подношења уставне жалбе заказан је главни претрес.
Оптужница је подигнута након што је спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и осталих лица, по захтеву за спровођење и проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Зрењанину, због више кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет 17 кривичних дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, једно кривично дело изнуда у покушају из члана 214. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 30. Кривичног законика и једно кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди у саизвршилаштву из члана 238. став 1. тачка 4) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (1. фебруар 2012. године) налазио у притвору 10 месеци и 8 дана рачунајући од 23. марта 2011. године када је лишен слободе.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Зрењанину Ки. 110/10 од 6. августа 2010. године.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка, последњи пут на основу одредбе члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку.
Након подизања оптужнице, притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, док, по налажењу суда, више није било основа за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору из разлога прописаног одредбом члана 142. став 1. тачка 2) ЗКП.
Притвор је подносиоцу последњи пут пре изјављивања уставне жалбе продужен решењем Вишег суда у Зрењанину Кв. 384/11 од 21. децембра 2011. године. Виши суд у Зрењанину је, образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, поред осталог, навео: „да постоји основана сумња да је окривљени извршио укупно 19 кривичних дела и то 17 истих и једно истоврсно кривично дело у периоду од 8. октобра 2007. до 12. јуна 2009. године, а основано је сумњив да је током марта месеца 2011. године налазећи се у притвору покушао да изврши кривично дело друге врсте“, као и да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе раније два пута осуђиван, те да би окривљени, „имајући у виду наведене чињенице о ранијој осуђиваности окривљеног, те чињенице о броју и тежини кривичних дела за која постоји основана сумња да их је окривљени извршио“, могао поновити кривично дело уколико би се нашао на слободи.
Апелациони суд у Новом Саду је одлучујући о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе на решење Вишег суда у Зрењанину Кв. 384/11 од 21. децембра 2011. године, оспореним решењем Кж2. 3143/11 од 30. децембра 2011. године, исту одбио као неосновану, наводећи да је правилно првостепени суд окривљеном овде подносиоцу, продужио притвор у складу са одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Будући да је подносилац уставне жалбе оспорио решења о продужењу притвора која су сукцесивно доношена у истом кривичном поступку, Уставни суд је приликом оцене постојања означене повреде права пошао од последњег донетог решења – оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 3143/11 од 30. децембра 2011. године. Наведеним решењем одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Кв. 384/11 од 21. децембра 2011. године којим је притвор према подносиоцу продужен. Апелациони суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основано продужити на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују, поред осталог, да ће поновити кривично дело, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
У односу на наведени притворски разлог, Апелациони суд у Новом Саду у оспореном решењу у потпуности прихвата наводе и разлоге из образложења првостепеног решења Вишег суда у Зрењанину, у којем је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио укупно 19 кривичних дела и то 17 истих и једно истоврсно кривично дело у периоду од 8. октобра 2007. до 12. јуна 2009. године, као и да постоји основана сумња да је током марта месеца 2011. године налазећи се у притвору покушао да изврши кривично дело друге врсте, да је раније два пута осуђиван, те да ове околности збирно представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би се нашао на слободи, могао поновити извршење кривичног дела.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да је Апелациони суд у Новом Саду оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступио у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Апелациони суд у Новом Саду је своју одлуку аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривична дела која су му оптужницом стављена на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору из разлога предвиђеног чланом 142. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Имајући у виду изнето, Суд је наводе подносиоца да надлежни судови нису „несумњиво објаснили због којих разлога је задржавање подносиоца уставне жалбе неопходно“ оценио неоснованим.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак који се у конкретном случају води против подносиоца уставне жалбе пред Вишим судом у Зрењанину веома сложен, како због бројности оптужених (12 лица) и бројности кривичних дела, тако и због комплексности чињеничних и правних питања која надлежни првостепени суд треба да расправи и оцени, те на основу којих потом треба да донесе мериторну одлуку. До тренутка подношења уставне жалбе кривични поступак против подносиоца је трајао једну годину и шест месеци, а притвор 10 месеци, за које време је спроведена истрага по захтеву надлежног тужиоца за спровођење и проширење истраге, током које су саслушавани окривљени (осим тројице окривљених који су се налазили у бекству и у односу на које је тужилац у оптужници предложио да им се суди у одсуству), испитивани бројни сведоци и обављено економско-финансијско вештачење, одлучивано је о бројним приговорима против оптужнице, након чега је оптужница ступила на правну снагу и заказан је главни претрес. У околностима овог конкретног случаја, Уставну суд налази да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Истовремено, Уставни суд је приликом доношења одлуке имао у виду и да је надлежни суд одлучујући о притвору након подизања оптужнице, притвор продужио на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, а да је утврдио да је престао законски основ за даље задржавање подносиоца у притвору на основу притворског разлога из тачке 2) истог члана, што по оцени Суда, управо указује да су надлежни судови са посебном пажњом приступали одлучивању о притвору према подносиоцу уставне жалбе, односно да је основаност његовог даљег задржавања у притвору пажљиво и свестрано разматрана. Стога ни навод подносиоца уставне жалбе да се разлози којима се образлаже продужење притвора у оспореним решењима понављају и да се не елаборирају нови разлози и околности који би упућивали да је продужење притвора неопходно, у конкретном случају, није од значаја за другачију одлуку Суда.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорену радњу Вишег суда у Зрењанину истиче повреда права из члана 32. став 1. Устава, јер је подносиоцу онемогућен увид у судске списе, што му је неопходно „ради припреме одбране и упознавања са чињеницама и доказима које му се стављају на терет“, Уставни суд је из одговора Вишег суда у Зрењанину Су IX-48/2012-2 од 11. априла 2012. године утврдио да је подносиоцу уставне жалбе омогућено да изврши увид у списе предмета, о чему постоји наредба тог суда Окружном затвору у Зрењанину, као и да је, како подносиоцу, тако и његовим браниоцима, омогућено фотокопирање документације из списа, што је у више наврата председник већа одобравао. Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да су овакви наводи уставне жалбе очигледно неосновани.
Стога је Уставни суд у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, и одлучио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тач. 1) и 2), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић