Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа, и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Драгише Радића из Сремске Каменице, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгише Радића изјављена против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 535/11 од 27. октобра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 328/11 од 29. новембра 2011. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгиша Радић из Сремске Каменице, преко пуномоћника Срђана Лакића и Мироја Јовановића, адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду 20. децембра 2011. године уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 535/11 од 27. октобра 2011. године и решења Апелационог суда у Београду - Посебно одељење Кж2.По1. 328/11 од 29. новембра 2011. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да има статус окривљеног у кривичном поступку који се води против њега пред Посебним одељењем за организовани криминал Вишег суда у Београду у предмету Ки.По1. 43/11, због кривичног дела оружана побуна из члана 124. став 1. у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије;
- да му је оспореним решењем Вишег суда у Београду - Посебно одељење Кв.По1. 535/11 од 27. октобра 2011. године продужен притвор за још највише два месеца, на основу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку;
- да је Апелациони суд у Београду - Посебно одељење решењем Кж2.По1. 328/11 од 29. новембра 2011. године одбио као неосновану жалбу његовог браниоца против решења о продужењу притвора;
- да су оспорена решења заснована на „разлозима који су нејасни и у знатној мери противречни, односно да докази на којима су судови засновали своја решења нису у међусобној сагласности, те да не чине логичку целину“;
- да из оспорених решења произлази да је „једина околност која се индивидуално односи на уставног жалиоца чињеница да је у критичном периоду био шеф возног парка... што нису никакве посебно тешке околности предметног кривичног дела“;
- да „побијана решења садрже нејасне разлоге за одређивање притвора према окривљеном Радић Драгиши“;
- да судови нису дали „довољно јасне, убедљиве и индивидуализоване разлоге за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору“;
- да су се судови ослонили пре свега на тежину кривичног дела која се подносиоцу уставне жалбе и осталим окривљенима стављена на терет, а пропуштају да наведу субјективне разлоге за продужење притвора, који би их индивидуализовали у односу на сваког притвореника појединачно;
- да „интерпретација разлога из поднетих жалби у оспореном другостепеном решењу не одговара разлозима наведеним у жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе“, из чега подносилац закључује да другостепени суд разлоге његове жалбе није ни оцењивао;
У преосталом делу уставне жалбе, подносилац анализира елементе кривичног дела које је подносиоцу стављено на терет, доказујући да се не ради о кривичном делу оружана побуна, због чега није ни било места одређивању и продужењу притвора против њега, односно образлаже шта би у конкретном предмету биле посебно тешке околности кривичног дела, јер сматра да околности које су судови навели нису посебно тешке.
У уставној жалби се тврди да су наведеним пропустима судова повређена подносиочева права из члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорене акте, утврди право подносиоца на накнаду штете, одреди објављивање судске одлуке и обавеже Републику Србију - Виши суд у Бепграду - Посебно одељење на „сношење трошкова овог поступка“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду - Посебно одељење VIII Су. 52/12-8 од 7. фебруара 2012. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење против подносиоца уставне жалбе и других лица води се истрага у предмету Ки.По1. 43/11 због основане сумње да су извршили кривично дело оружана побуна из члана 124. став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије.
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки.По1. 43/11 од 29. септембра 2011. године, који му се рачуна од 29. септембра 2011. године, када је лишен слободе.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кв.По1. 535/11 од 27. октобра 2011. године продужио притвор подносиоцу уставне жалбе највише за два месеца, на основу члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку. У образложењу решења, суд наводи да је за кривично дело оружана побуна из члана 124. став 1. у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије прописана казна затвора преко десет година, те да постоје посебно тешке околности извршења овог кривичног дела, које се огледају у томе „што је и овај окривљени основано сумњив да је учествовао у оружаној побуни као припадник јединице за специјалне операције, која је припадала ресору Државне безбедности Министарства правде Републике Србије и по свом бројном саставу и опремљености била једина професионално оспособљена за извршење најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, а управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље“. Даље се наводи „да постоји основана сумња да је наведена оружана побуна изведена тако што је, између осталог, у два наврата извршена блокада аутопута Е-75 борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице, у првом наврату 10. новембра 2001. године код Врбаса, а потом 12. новембра 2001. године у Београду код „Центра Сава“, при чему је окривљени Драгиша Радић поступао као шеф возног парка јединице, а према подацима из списа предмета постоји основана сумња да су, поред осталог, циљеви оружане побуне били заузимање зграда Аеродрома Београд, Владе Републике Србије и Радио Телевизије Србије“. Коначно, наводи се „ да је цењена и околност да је ова јединица расформирана након увођења ванредног стања у Републици Србији током марта месеца 2003. године, којем је претходило убиство премијера Републике Србије Зорана Ђинђића, за које су правноснажно осуђени и М.У. и З.Ј, иначе окривљени у овом поступку, да је у току оружане побуне учешће узело више стотина припадника јединице, од којих већина до сада нису идентификовани, јер је архива ове јединице у међувремену делимично уништена, те да постоји основана сумња да су у блокади аутопута Е-75 код Врбаса сви учесници побуне били маскирани фантомкама, због чега се ни дан данас на несумњив начин не може утврднти не само њихов идентитет, већ и ко им је тада непосредно командовао.“ Из свега изнетог, првостепени суд налази да све наведене околности, сагледане у својој међусобној вези и у односу на окривљеног Драгишу Радића, без обзира на протек времена од ових догађаја, а сагледане у контексту тежине кривичног дела за које постоји основана сумња да га је окривљени извршио и начина извршења истог, имају карактер посебно тешких околности извршења кривичног дела.
Решавајући о жалбама бранилаца окривљеног, овде подносиоца, против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж2.По1. 328/11 од 29. новембра 2011. године жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспореног другостепеног решења се понављају разлози образложени у првостепеном оспореном решењу, и додаје се да су жалбени наводи бранилаца којима се указује на непостојање наведеног законског основа за продужење притвора, као и да не постоји основана сумња да је окривљени, овде подносилац, као саизвршилац починио кривично дело, оцењени као неосновани „будући да постојање основане сумње да је окривљени Драгиша Радић као саизвршилац са осталим саокривљенима починио кривично дело оружане побуне произилази из правоснажног решења истражног судије Вишег суда у Београду-Посебно одељење Ки.По1. 43/11 од 29. септембра 2011. године, којим је одређено да се спроведе истрага између осталих и против окривљеног Драгише Радића због постојања основане сумње да је као саизвршилац починио кривично дело оружане побуне, а како му је то диспозитивом захтева за спровођење истраге...стављено на терет“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, и да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, с тим да га виши суд може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09, 76/10 и 72/11), који је важио у време доношења оспорених решења, (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће потребно време (члан 16. став 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути, чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. став 1. до 3.).
Према одредби члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Осталим одредбама ЗКП које су од значаја за одлучивање било је прописано: да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног, а одлука о продужењу или укидању притвора доноси се у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика (члан 142а став 1.); да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (члан 144. став 1.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. став 1. и 3.).
5. Уставни суд указује да је у више донетих одлука (видети, поред осталих, одлуке Уж-1197/2008, од 13. новембра 2008. године, Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, Уж-1738/2009 и Уж-1429/2009 од 16. јула 2009. године, и Уж-34/2008 од 10. марта 2011. године) дао тумачење права заштићених одредбама чл. 27, 30. и 31. Устава и заузео став о критеријумима на основу којих се утврђује да ли повреде наведених права постоје или не, па су у овом уставносудском предмету, у поступку оцене, примењени већ заузети ставови.
6. Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Уставa, Уставни суд је пошао од тога да је, код сваког одлучивања о продужењу притвора током кривичног поступка, надлежни суд дужан да цени да ли и даље постоје законом прописани разлози за задржавање ове процесне мере на снази, те уколико нађе да такви разлози и даље постоје, обавезан је да их у решењу о продужењу притвора јасно и довољно образложи.
Оспорена решења о продужењу притвора донета су, по оцени Уставног суда, у поступку спроведеном у складу са законом, заснована су на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор, и у њима су дати детаљни и довољни разлози за даље задржавање окривљеног (подносиоца уставне жалбе) у притвору.
Одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП било је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно преко пет година за кривично дело са елементом насиља и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела.
Виши суд у Београду – Посебно одељење је у оспореном решењу Кв.По1. 535/11 од 27. октобра 2011. године, нашао да је, поред услова у погледу тежине кривичног дела (казна затвора преко десет година) испуњен и услов постојања посебно тешких околности кривичног дела из члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП. Виши суд је сматрао да посебно тешке околности извршења кривичног дела које оправдавају даље трајање притвора према подносиоцу уставне жалбе представља: то што је подносилац у оружаној побуни учествовао као припадник Јединице за специјалне операције, јединице која је припадала ресору Државне безбедности МУП-а РС; то што је та јединица по свом бројном саставу и опремљености била једина професионално оспособљена за извршавање најсложенијих антитерористичких и других најтежих задатака, и то управо у циљу заштите уставног уређења и безбедности земље; то што постоји основана сумња да су у два наврата извршене блокаде ауто-пута Е75 борбеним возилима и наоружаним припадницима јединице и то 10. новембра 2001. године код Врбаса и 12. новембра 2001. године у Београду, при чему је подносилац поступао као шеф возног парка јединице; то што постоји основана сумња да су циљеви оружане побуне били и насилно заузимање Аеродрома у Београду, зграде Владе Републике Србије и зграде Радио Телевизије Србије.
Уставни суд оцењује да наводи подносиоца уставне жалбе о томе да су судови као отежавајућу околност у односу на подносиоца ценили само његову функцију шефа возног парка Јединице за специјалне опреације, не одговара чињеничном стању утврђеном у овом уставносудском поступку. Судови су, према оцени Уставног суда, посебно тешким околностима извршења кривичног дела сматрали управо околности које свака појединачно, а посебно све заједно, представљају посебно тешке околности извршења кривичног дела.
Решавајући о жалбама бранилаца подносиоца уставне жалбе против оспореног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је оспореним решењем Кж.2.По1. 328/11 од 29. новембра 2011. године жалбе одбио као неосноване, у целости прихватајући разлоге првостепеног суда.
Уставни суд сматра да је другостепени суд у оспореном решењу оценио и образложио жалбене наводе подносиоца против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, водећи при томе рачуна да оцени наводе који се односе на основаност продужења притвора, а не и наводе жалбе који не доводе у питање правилност првостепеног решења о продужењу притвора, с обзиром на то да се ти наводи односе на оцену изведених доказа, утврђивање чињеничног стања, те претпоставке и калкулације одбране, којима је место у жалби против осуђујуће пресуде, а не и у жалби против решења о продужењу притвора.
Сагласно изложеном, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају испуњени услови прописани одредбом члана 142. став 1. тачка 5) ЗКП за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе као окривљеном, као и да су у оспореним решењима дати довољни и релевантни разлози за његово даље задржавање у притвору.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да су тврдње подносиоца о повреди његових права зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, неосноване.
7. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 1. Устава, које подносилац уставне жалбе изричито истиче, Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 30. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом штите људска права у вези иницијалног одређивања притвора лицима за која постоји основана сумња да су учинила кривично дело. Како је у конкретном случају оспореним решењима подносиоцу уставне жалбе притвор продужен, Уставни суд није вршио оцену постојања повреде права подносиоца зајемченог одредбом члана 30. став 1. Устава.
8. У односу на преостале наводе уставне жалбе, Уставни суд је закључио да подносилац овим наводима анализира елементе кривичног дела које му је стављено на терет, доказујући да се не ради о кривичном делу оружана побуна, због чега није било места одређивању и продужењу притвора против њега, односно образлаже шта би у конкретном предмету биле посебно тешке околности кривичног дела, јер сматра да околности које су судови навели нису посебно тешке, па нема основа ни за притвор.
Имајући у виду да се у преосталом делу поднете уставне жалбе не наводе разлози који се могу довести у везу са повредом или ускраћивањем Уставом зајемчених права или слобода, већ се од Уставног суда захтева да оцени постојање кривичног дела и кривице подносиоца, што спада у надлежност поступајућег суда, Уставни суд је нашао да због ненадлежности не може да одлучује о том делу уставне жалбе.
9. Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1. и члана 31. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
10. Полазећи од изложеног, Уставни суд је, на основу одредсбс члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић