Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љубише Ђорђевића из Нишке Бање, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Љубише Ђорђевића и утврђује да су пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 1063/09 од 2. новембра 2009. године, у делу у коме је потврђена пресуда Општинског суда у Сврљигу П1.253/08 од 27. маја 2009. године, у ставу другом изреке, и у делу у коме је преиначена наведена пресуда, у ставу трећем изреке, повређена права подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Налаже се надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања Одлуке Уставног суда понови поступак по жалбама изјављеним против ст. 2. и 3. пресуде Општинског суда у Сврљигу П1.253/08 од 27. маја 2009. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Љубиша Ђорђевић из Нишке Бање је 18. децембра 2009. године, преко пуномоћника Браниславе Панић, адвоката из Ниша, поднела Уставном суду уставну жалбу против пресуде наведене у изреци, због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на правну заштиту за случај престанак радног односа зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом, поред осталог, потврђена пресуда Општинског суда у Сврљигу П1.253/08 од 27. маја 2009. године у делу у коме је одбијен тужбени захтев подносиоца за накнаду штете на име мање исплаћене отпремнине, као и да је преиначена наведена првостепена пресуда у делу у коме је одлучено о трошковима поступка. Према наводима подносиоца уставне жалбе, неприхватљиво је становиште првостепеног суда, а које прихвата и другостепени суд у оспореној пресуди, о томе да је подносилац као запослени учинио отпуст дуга према послодавцу, тиме што је са послодавцем закључио споразум којим је регулисано и питање висине отпремнине. Подносилац сматра да није могуће пуноважно се одрећи потраживања која му припадају, у складу са чланом 158. Закона о раду, с обзиром на то да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите у случају престанка радног односа. Стога је подносилац предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди да су му оспореном пресудом повређена наведена Уставом зајемчена права, да поништи оспорену пресуду у делу у коме је потврђена првостепена пресуда у ставу другом изреке и у делу у коме је преиначена у ставу трећем изреке, те да наложи надлежном суду да донесе нову одлуку по његовој жалби изјављеној против првостепене пресуде.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредба члана 82. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) је исте садржине као одредба члана 170. Устава.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Сврљигу П1. 253/08 од 27. маја 2009. године, у ставу другом изреке, одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, према туженом МИН „ДИВ“ Сврљиг АД из Сврљига, ради исплате накнаде штете на име мање исплаћене отпремнине у нето износу од 399.086,04 динара, са опредељеном законском затезном каматом и са припадајућим порезима и доприносима на овај износ и по стопама које буду важиле на дан уплате надлежним фондовима ПИО. У ставу трећем изреке обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка у означеном износу. Против наведене пресуде и тужилац и тужени су изјавили жалбе.
Оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 1063/09 од 2. новембра 2009. године одбијене су као неосноване жалбе тужиоца и туженог и потврђена је пресуда Општинског суд у Сврљигу П1. 253/08 од 27. маја 2009. године, у првом и другом ставу изреке, док је иста пресуда преиначена у трећем ставу изреке, у коме је одлучено о трошковима поступка, тако што је одређено да свака странка сноси своје трошкове парничног поступка. У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено: да је у спроведеном поступку утврђено да је тужилац био запослен код туженог на пословима возача камиона, те да му је решењем туженог од 27. августа 2007. године отказан уговор о раду због престанак потребе за његовим радом; да је наведеним решењем туженог послодавца утврђено да тужиоцу припада право на отпремнину у износу од 110.067,00 динара у нето износу, а на основу споразума о престанку радног односа који су закључили тужилац и тужени, којим се тужилац сагласио да му престане радни однос као лицу за чијим радом је престала потреба уз исплату једнократне новчане накнаде у наведеном износу; да је тужилац 4. септембра 2007. године потписао изјаву да се одриче отпремнине која му припада у складу са чланом 158. Закона о раду; да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је одбио тужбени захтев тужиоца за исплату разлике износа који је наведен у решењу о престанку радног односа и износа који би му припадао према одредбама Појединачног колективног уговора туженог који је закључен 10. јуна 2006. године; да је у поступку несумњиво утврђено да је тужилац потписао споразум са туженом у коме се сагласио да му радни однос престане услед економско-организационих промена, уз услов исплате отпремнине у означеном износу, чиме су странке на аутономан начин регулисале не само раднопрвни статус тужиоца код туженог, већ и права и обавезе у погледу основа и висине потраживања која су настала у циљу регулисања тог статуса; да тужилац није тражио поништај споразума, нити поништај решења о престанку радног односа, у делу у коме је утврђено право на исплату отпремнине у означеном износу, те је стога оно постало коначно и правноснажно и неспорно производи правно дејство и у погледу исплате отпремнине утврђене споразумом; да како законитост одлуке о престанку радног односа у делу утврђивања висине отпремнине није оспоравана, то је првостепена пресуда правилна и на закону заснована; да су неосновани наводи жалбе тужиоца којима истиче да се у конкретном случају ради о накнади штете коју је тужилац туженом нанео, тиме што му није исплатио пун износ отпремнине у складу са колективним уговором, из разлога што тужилац није доказао да је штету претрпео кривицом туженог, тако да нема одговорности туженог; да с обзиром да је тужилац тражио исплату веће суме од оне која му је досуђена првостепеном пресудом, као и да у претежном делу тужбеног захтева није успео, не само по висини, већ и по основу, суд је, у складу са одредбом члана 149. став 2. Закона о парничном поступку, преиначио одлуку о трошковима поступка као у изреци.
4. Одредбама Устава на чију повреду се уставном жалбом указује је утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се тих права нико не може одрећи (члан 60. став 4.).
Одредбама Закона о раду („Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано: да је послодавац дужан да пре отказа уговора о раду, у смислу члана 179. тачка 9) овог закона, запосленом исплати отпремнину у висини утврђеној општим актом или уговором о раду (члан 158. став 1.); да отпремнина из става 1. овог члана не може бити нижа од збира трећине зараде запосленог за сваку навршену годину рада у радном односу за првих 10 година проведених у радном односу и четвртине зараде запосленог за сваку наредну навршену годину рада у радном односу преко 10 година проведених у радном односу (члан 158. став 2.); да против решења којим је повређено право запосленог или кад је запослени сазнао за повреду права, запослени, односно представник синдиката чији је запослени члан ако га запослени овласти, може да покрене спор пред надлежним судом и да је рок за покретање спора 90 дана од дана достављања решења, односно сазнања за повреду права (члан 195.).
5. Оцењујући основаност поднете уставне жалбе са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је оценио да је подносиоцу у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право на правично суђење и право на правну заштиту за случај престанка радног односа, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава.
Наиме, како је подносиоцу радни однос престао због престанка потребе за његовим радом услед технолошких, економских или организационих промена, у конкретном случају, радни однос му је могао престати само под условом да му претходно буде исплаћена отпремнина утврђена општим актом или уговором у раду, у складу са одредбама члана 158. Закона о раду. Имајући у виду да исплата отпремнине представља један од законом утврђених облика правне заштите запослених у случају престанка радног односа због увођења технолошких, економских и организационих промена, које се у смислу члана 60. став 4. Устава нико не може одрећи, Уставни суд сматра да је другостепени суд на произвољан и арбитреран начин одлучио када је оспореном пресудом одбио жалбу подносиоца и потврдио пресуду Општинског суда у Сврљигу П1. 253/08 од 27. маја 2009. године, у ставу другом изреке.
При томе, по оцени Уставног суда, чињеница да је подносиоцу уставне жалбе приликом престанка радног односа само делимично исплаћена отпремнина и да због тога у законом предвиђеном року није тражио поништај решења о престанку радног односа, не искључује подносиоца од права да захтева од туженог исплату неисплаћеног дела отпремнине.
Овакав став Уставни суд је заузео и у Одлуци Уж-798/2009 од 17. новембра 2011. године.
6. На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж1. 1063/09 од 2. новембра 2009. године, у делу у коме је потврђена пресуда Општинског суда у Сврљигу П1.253/08 од 27. маја 2009. године, у ставу другом изреке, и у делу у коме је преиначена наведена пресуда у ставу трећем изреке, повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, односно на правну заштиту за случај престанка радног односа, те је, у тачки 1. изреке, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио.
Имајући у виду да су повреде Уставом зајемчених права подносиоца такве природе да је то очигледно могло бити од утицаја на доношење повољније одлуке за њега у парници поводом које је поднета уставна жалба, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, наложио надлежном суду да у року од 60 дана од дана достављања ове одлуке понови поступак по жалбама изјављеним против ст. 2. и 3 пресуде Општинског суда у Сврљигу П1.253/08 од 27. маја 2009. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Уставни суд је закључио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге који би поткрепили тврдњу да је оспореном другостепеном пресудом повређено право подносиоца уставне жалбе на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, јер подносилац није пружио аргументе и одговарајуће доказе да је другостепени суд у истим чињеничним и правним ситуацијама донео другачије одлуке, па је у том делу уставну жалбу сагласно члану 36. став 1. тачка 7. Закона о Уставном суду одбацио, као у тачки 1, други део изреке.
8. Полазећи од свих изнетих разлога, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
|
|
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић |