Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Радована Штрпца из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 12. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Радована Штрпца изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Пои-По1. 16/10 од 15. марта 2010. године и решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Пои-По1. 16/10 – Кв-По1. 1159/10 од 19. маја 2010. године, због повреде права из члана 34. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Радован Штрбац из Новог Сада, преко пуномоћника Илије Поповића, адвоката из Београда, изјавио је Уставном суду 25. јуна 2010. године уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права из чл. 32, 33, 34. и 58. Устава Републике Србије.
Као разлоге позивања на повреду појединих уставних права, подносилац је навео следеће:
За повреду права из члана 32. Устава:
- да му није дата могућност да „у целости искористи рок од три дана за изјављивање жалбе против решења...“, јер подносилац је решење примио 11. маја 2010. године у 19 часова (уторак), а жалбу је морао предати до 13. маја 2010. године (четвртка) до 18 часова, јер се поднесци у Окружном затвору у Београду не примају петком, док је његов бранилац оспорено првостепено решење примио 14. маја 2010. године (петак), па му је као једини радни дан када је могао прибавити неопходне доказе ради изјављивања жалбе преостао понедељак;
- да другостепени суд није ценио потврду „Пиреус банке“, из које произлази да је кредит у износу од 12.790.386,63 динара, који је подносилац подигао, уплаћен Стамбеној задрузи „Рафинерија“, па је нетачна тврдња из оспорених решења да нема доказа да су новчана средства по основу кредита и уплаћена на рачун наведене стамбене задруге ради куповине спорне непокретности;
- да „веза порекла спорне имовине са кривичним делом уопште није ни доказана, нити се тако нешто уопште и захтева од тужиоца... јер никакво кривично дело није ни утврђено правоснажном пресудом, па се поставља питање како се може доказати да нема везе између имовине окривљеног и извршеног кривичног дела“;
За повреду права из члана 33. Устава:
- да се „право одбране окривљеног не може остварити у року од пет дана, јер овај рок није разуман, нити се ради о примереном времену за припрему доказа за тврдње супротне ставу тужилаштва“.
За повреду права из члана 34. Устава:
- да је „ретроактивност кривичног законодавства апсолутно забрањена Уставом, а доношењем оспорених решења се ретроактвиност допушта“;
- да је „одузимање имовине проистекле из кривичног дела казна која није предвиђена Кривичним законом и иста не спада у кривично-правне санкције предвиђене Кривичним законом“;
- да се „из писмених доказа које је суд ценио..., јасно утврђује да су евентуалне радње које је подносилац уставне жалбе извршио, а које би се евентуално односиле на извршење кривичног дела, извршене пре примене Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела“.
За повреду права из члана 58. Устава:
- да је подносилац „предметну непокретност стекао пре примене Закона о одузимању имовине пристекле из кривичног дела“, па се имовина није могла одузети;
- да је одузимање имовине по овом закону „фактичка казна која није предвиђена Кривичним закоником, те с тога није могућ ни правно ваљан начин постојања овакве санкције“;
У уставној жалби се предлаже поништeње оспорених решења.
Подносилац уставне жалбе није прецизирао одредбе Устава за које тврди да су повређене, па је Уставни суд, из садржине уставне жалбе, закључио да се уставном жалбом истичу повреде одредаба члана 32. став 1, члана 33. став 2, члана 34. став 1. и члана 58. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, увидом у оспорене акте, утврдио следеће чињенице које су од значаја за решавање овог уставносудског предмета:
Пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду против подносиоца уставне жалбе, његове супруге Дубравке и Ш.Ј. води се истрага у предмету Ки.По1. 5/10 због основане сумње да су извршили кривична дела
удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продужено кривично дело прање новца у саизвршилаштву из члана 231. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Пои-По1. 16/10 од 15. марта 2010. године, делимично су усвојени захтеви Тужилаштва за организовани криминал, па је, поред осталог, од подносиоца уставне жалбе, као окривљеног, привремно одузет стан бр. 7. у улици Народних хероја бр.5 у Новом Саду, по структури петособан, површине 153,64 м2, као имовина за коју постоји основана сумња да је проистекла из кривичног дела извршеног од стране окривљеног Радована Штрпца.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: „На овом рочишту Заменик Тужиоца је навео да постоји основана сумња да je имовина чије се привремено одузимање тражи проистекла из кривичног дела учињеног од стране окр.Штрбац Радована и Штрбац Дубравке, обзиром да се против ових окривљених пред Посебним одељењем овог суда води истрага због основане сумње да су извршили продужено кривично дело прање новца из чл. 231. ст. 2. у вези ст. 1. у вези чл. 33 и 61 КЗ, да из списа предмета произилази да су окр.Штрбац Радован и окр.Штрбац Дубравка, као и треће лице Ш.Ј,
власници некретнина чије се привремено одузимање тражи, па како постоји опасност да би у каснијој фази поступка одузимање ове имовине било онемогућено или знатно отежано, предлаже да се иста привремено одузме.
Разлози којима се руководио Суд када је усвојио Захтев Тужилаштва за привремено одузимање имовине од окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке, се налазе у чињеници, да постоји оонована сумња да су ови окривљени извршили два тешка кривична дела за која су законом прописане затворске казне са дугим трајањем, те да те чињенице, објективно и значајно могу утицати на њих као власнике имовине, као и на треће лице Ш.Ј, да њоме располажу и да на такав начин спрече или отежају одузимање исте, а за коју нису пружили доказе да су је стекли на основу законитих прихода, односно да су је добили на неки други законит начин, па је привремено одузео имовину ближе описану у ст. I, II и III изреке решења.
Све ово тим пре, јер окривљени Штрбац Радован и Штрбац Дубравка, као фактички власници имовине која се привремено одузима како од њих, тако и од трећег лица Ш.Ј, нису суду пружили доказе да су средства која су употребљена за куповину непокретности стечена законитим путем, па тако нису пружили дoказ да су средства кредита одобрена од стране Пиреус Атлас банке и реализована, односно да су употребљена за куповину непокретности како то окривљени истичу, поготово када се има у виду да је тржишна вредност предметних непокретности исузетно висока, као и да је стечена у кратком временском периоду. Такође, треће лице Ш.Ј. није пружио доказе да је заиста исплатио купопродајну цену по Уговору на основу кога је наводно стекао непокретности које се од њега привремено одузимају, нити је пружио доказ да је преко рачуна код било које банке у Србији извршио тренсфер новца на рачуне окривљених, поготово када се има у виду да се ради о страном држављанину и великој уговореној купопродајној цени, тако да постоји основана сумња да се ради о симулованом правном послу предузетом ради прикривања правих власника - окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке, а што је све у сагласности и са осталим изведеним доказима.
У складу са чл. 27. напред наведеног закона, привремено
одузимање имовине траје до доношења одлуке о Захтеву за трајно одузимање имовине, с тим да ако се појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања, Суд може преиспитати донету одлуку. Одлучујући о жалбама окривљених и њихових бранилаца, Виши суд у Београду – Посебно одељење донео је 19. маја 2010. године оспорено решење Пои-По1. 16/10 – Кв-По1. 1159/10, којим је жалбе окривљених одбио као неосноване. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да „из Уговора о купопродаји Ов1 20518/2006 од 8.05.2006.године који је закључен између стамбене Задруге „Рафинерија" из Новог Сада, као продавца и Штрбац Радована, као купца, произилази да је Штрбац Радован за купопродајну цену од 150.000 евра постао власник непокретности и то стана бр. 7, у ул. Народних хероја бр. 5, у Новом Саду, по структури петособан, површине 153,64м2, по ком Уговору је плаћен од стрaне купца порез на пренос апсолутних права у износу од 639.519,28 динара, на пореску основицу од 12.790.386,63 динара“;
- да „суду нису пружени докази о висини законито стечених прихода окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке, а на основу којих би било могуће купити непокретности које се привремено одузимају“.
Даље се у образложењу наводи: „Доносећи коначну одлуку Веће је извршило увид у Захтев тужилаштва за организовани криминал ОИК.С.21/09 од 08.03.2010.године, решење истражног судије овог одељења Пои-По1бр. 16/10 од 15.03.2010.године, Записник о одржаном рочишту ради одлучивања о Захтеву за привремено одузимање имовине од 15.03.2010. године, жалбе окривљеног Штрбац Радована и пуномоћника окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке, адвоката П.И, као и друге доказе и документацију који се налазе у списима предмета, па је нашло да је истражни судија исправно поступио када је усвојио Захтев тужилаштва и од окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке привремено одузео поменуту имовину, обзиром да суду нису пружили ваљане доказе да средства која су употребљена за куповину наведених непокретности потичу из њихових законитих прихода, имајући у виду чињеницу да нема доказа да су на основу одобрених кредита код Пиреус Атлас банке и купљене спорне непокретности, обзиром да суду није пружен доказ да су новчана средства која су исплаћена по основу кредита и уплаћена на рачун стамбене Задруге „Рафинерија" из Новог Сада као продавца непокретности. Ово тим пре што се из картице пословног промета Стамбене задруге „Рафинерија" коју је пуномоћник доставио уз жалбу не наводи привредни субјект, као ни физичко лице које је дана 05.05.2006.године на рачун ове задруге извршило уплату у износу од 12.790.386,63 динара. Осим тога ни окривљени као ни њихов пуномоћник не доказују којим средствима се врши отплата високих месечних рата по одобреним кредитима Пираеус Атлас банке бр. 125207458000080974, бр. 125207458000080877 и бр. 125207458000095330, реализацијом којих су наводно купљене непокретности које се привремено одузимају овим поступком.
Веће је мишљења да је у конкретном случају реч о очигледној несразмери између имовине са једне стране и законито стечених прихода окривљених с друге стране, што само по себи указује на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела.
Веће је ценило и остале жалбене наводе окривљеног Штрбац Радована и пуномоћника окривљених Штрбац Радована и Штрбац Дубравке адвоката П.И, али је утврдило да они нису од утицаја на правилност закључка истражног судије, као и да је побијано решење у свему засновано на закону. Имајући у виду све напред наведено, Веће налази да је истражни судија
правилно поступио када је усвојио Захтев Тужилаштва за организовани криминал, који се односи на одузимање напред наведене имовине, јер постоји основана сумња да су окривљени Штрбац Радован и Штрбац Дубравка извршили два тешка кривична дела, за које постоји основана сумња да су иста учинили у оквиру организоване криминалне групе која је према наводима Захтева за проширење истраге купила ради продаје укупно 2.171 кг опојне дроге - кокаина, за која кривична дела су прописане високе затворске казне, које чињенице би и по ставу Већа могле утицати на окривљене Штрбац Радована и Штрбац Дубравку, да као власници наведене имовине, њоме располажу и на такав начин спрече или отежају одузимање те имовине за коју по оцени Већа нису пружили доказе да су је стекли на основу законитих прихода или на неки други законит начин.
4. Одредбама Устава, за које се уставном жалбом тврди да су повређене, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.);
да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (члан 33. став 2.); да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (члан 34. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбом члана 3. став 2. Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела („Службени гласник РС“, број 97/08), поред осталог, прописано је: да се имовином сматра добро сваке врсте, материјално или нематеријално, покретно или непокретно, процењиво или непроцењиво велике вредности и исправе у било којој форми којима се доказује право или интерес у односу на такво добро, као и да се имовином сматра и приход или друга корист остварена, непосредно или посредно, из кривичног дела, као и добро у које је она претворена или са којим је помешана (тачка 1)); да се имовином проистеклом из кривичног дела сматра имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима (тачка 2)); да се окривљеним сматра осумњичени, лице против кога је кривични поступак покренут или осуђени за кривично дело из члана 2. овог закона (тачка 3)); да се трећим лицем сматра физичко или правно лице на које је пренета имовина проистекла из кривичног дела (тачка 6)); да се власником сматра окривљени, сведок сарадник, оставилац, правни следбеник или треће лице (тачка 7)); да се одузимањем сматра привремено или трајно одузимање од власника имовине проистекле из кривичног дела (тачка 8)).
Одредбама члана 21. овог закона прописано је: да када постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено, јавни тужилац може поднети захтев за привремено одузимање имовине (став 1.); да захтев из става 1. овог члана садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине (став 2.); да о захтеву из става 1. овог члана у зависности од фазе поступка одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес (став 3.).
Осталим одредбама Закона, које су релевантне у конкретном случају, прописано је: да ће пре доношења одлуке о захтеву за привремено одузимање имовине суд заказати рочиште на које ће позвати власника, његовог браниоца, односно пуномоћника ако га има и јавног тужиоца (члан 23. став 1.); да ће се рочиште из члана 23. став 1. овог закона одржати у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине, а да ће се започето рочиште довршити без прекидања (члан 24. став 1.); да јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2.); да власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3.); да по окончању рочишта суд доноси решење којим усваја или одбија захтев за привремено одузимање имовине (члан 25. став 1.); да се против решења из члана 25. став 1. овог закона може изјавити жалба у року од три дана од дана достављања решења и да о жалби против решења одлучује ванрасправно веће, односно виши суд (члан 26. ст. 1. и 2.); да привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине и да у случају смрти власника или ако се појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, суд може преиспитати донету одлуку (члан 27.).
5. Према цитираним одредбама Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, имовина проистекла из кривичног дела може се привремено или трајно одузети како од окривљеног, против кога се кривични поступак води, тако и од лица на које је имовина за коју се сматра да је стечена кривичним делом пренета. Поступак привременог одузимања имовине је јединствен поступак који се покреће захтевом овлашћеног предлагача, односно јавног тужиоца, а окончава одлуком надлежног суда и то у нарочито хитном поступку. Јавни тужилац овакав захтев може поднети поступајућем суду у свакој фази кривичног поступка, уколико процени да постоји опасност да би касније одузимање имовине проистекле из кривичног дела било отежано или онемогућено. Овај захтев мора да садржи податке о власнику, опис и законски назив кривичног дела, означење имовине коју треба одузети, доказе о имовини, околности из којих произилази основана сумња да имовина проистиче из кривичног дела и разлоге који оправдавају потребу за привременим одузимањем имовине. Имовином проистеклом из кривичног дела сматра се имовина окривљеног, сведока сарадника или оставиоца која је у очигледној несразмери са његовим законитим приходима. О овом захтеву, у зависности од фазе у којој се поступак налази, одлучује истражни судија, председник већа, односно веће пред којим се држи главни претрес.
Ова процесна ситуација је садржински упоредива са привременим одузимањем предмета који се по кривичном закону имају одузети или који могу послужити као доказ у кривичном поступку, о чему одлучује суд пред којим се води кривични поступак (члан 82. ЗКП), као и са могућности суда у парничном поступку да у току припремања главне расправе и у току главне расправе чак и ван рочишта одлучи о предлогу за одређивање привремене мере обезбеђења (члан 275. став 1. и члан 313. став 1. ЗПП).
С обзиром на то да се рочиште држи у року од пет дана од дана подношења захтева за привремено одузимање имовине и да се довршава без прекидања (члан 24. став 1. Закона), да на рочишту јавни тужилац износи доказе о имовини коју власник поседује, околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено (члан 24. став 2. Закона), да на том истом рочишту власник и његов бранилац, односно пуномоћник оспоравају наводе јавног тужиоца (члан 24. став 3. Закона), а да се по његовом окончању доноси одлука о захтеву (члан 25. став 1. Закона), према гледишту Уставног суда такво решење се може оценити као целисходно. Наиме, ако има места привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, правовремено донета судска одлука омогућава да се касније расправи питање евентуалног трајног одузимања имовине. Истовремено је и у интересу власника да се о захтеву тужиоца о одређивању ове превентивне мере благовремено одлучи, тј. да му се омогући да, у случају да суд не прихвати наводе о постојању опасности да би касније одузимање имовине било отежано или онемогућено, располаже имовином.
Против одлуке суда којом је привремено одузета имовина за коју се основано сумња да је проистекла из кривичног дела, допуштена је жалба о којој одлучује суд (члан 26. ст. 1. и 3. Закона), чиме је обезбеђено право на правно средство у складу са чланом 36. став 2. Устава.
Ако суд усвоји захтев за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, па се накнадно појаве околности које доводе у питање оправданост привременог одузимања имовине, власник има могућност да се, сагласно члану 27. став 2. Закона, обрати суду ради преиспитивања донете одлуке.
Мирно уживање својине и других имовинских права се јемчи чланом 58. став 1. Устава, под условом да је таква имовина стечена на основу закона. Дакле, уколико су приликом привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела испуњени Законом прописани услови, ради се о законом утврђеном ограничењу начина коришћења имовине из члана 58. став 3. Устава.
6. У конкретном случају, у време доношења оспорених решења, пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду водила се истрага против подносиоца уставне жалбе и његове супруге због основане сумње да су извршили кривична дела удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика и продужено кривично дело прање новца у саизвршилаштву из члана 231. став 2. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика. Из списа предмета произлази да је подносилац уставне жалбе власник и сувласник некретнина чије се одузимање тражи, па је Тужилаштво за организовани криминал предложило привремено одузимање наведених некретнина, јер постоји опасност да би у каснијој фази поступка одузимање те имовине било онемогућено или знатно отежано.
Како је захтев Тужилаштва за организовани криминал ради привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела поднет у фази истраге, то је за одлучивање о том захтеву био надлежан истражни судија Посебног одељења Вишег суда у Београду, а за одлучивање о жалби против тог решења кривично ванпретресно веће истог суда.
У спроведеном хитном поступку, Тужилаштво за организовани криминал је поднело суду доказе о имовини коју подносилац као власник поседује, навело околности о основаној сумњи да та имовина проистиче из кривичног дела и да није у сразмери са његовим законитим приходима, као и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено.
Подносиоцу уставне жалбе као власнику и његовом пуномоћнику пружена је могућност да оспоравају изнете наводе Тужилаштва за организовани криминал. Међутим, према оцени истражног судије Посебног одељења Вишег суда у Београду, подносилац за сада није успео да оспори наводе Тужилаштва, односно није доказао да је имовина, за коју се основано претпоставља да је проистекла из кривичног дела, у сразмери са његовим легалним приходима, па је истражни судија донео решење Пои-По1. 16/10 од 15. марта 2010. године о њеном привременом одузимању,
Ванпретресно веће Посебног одељења Вишег суда у Београду је разматрало жалбе изјављене против решења о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па је решењем Пои-По1. 16/10 – Кв-По1. 1159/10 од 19. маја 2010. године жалбе одбило као неосноване, у потпуности прихватајући аргументе истражног судије које је у оспореном првостепеном решењу навео као разлоге због којих је усвојио предлог Тужилаштва за организовани криминал. Ванпретресно веће је, као и истражни судија тог суда, било мишљења да је у конкретном случају реч о очигледној несразмери између имовине са једне стране и законито стечених прихода окривљених с друге стране, што само по себи указује на основану сумњу да се до такве и толике имовине могло доћи само извршењем кривичног дела.
Веће је ценило и остале жалбене наводе окривљеног Штрбац Радована и пуномоћника окривљених, адвоката П.И, али је утврдило да они нису од утицаја на правилност закључка истражног судије, као и да је побијано решење у свему засновано на закону. Имајући у виду све напред наведено, Веће је нашло да је истражни судија правилно поступио када је усвојио захтев Тужилаштва за организовани криминал, који се односи на привремено одузимање напред наведене имовине, јер постоји основана сумња да су окривљени и његова супруга извршили два тешка кривична дела у оквиру организоване криминалне групе која је, према наводима захтева за проширење истраге, купила ради продаје укупно 2.171 кг. опојне дроге кокаин, за која кривична дела су прописане високе затворске казне, које чињенице би и по ставу Већа могле утицати на окривљене Штрбац Радована и Штрбац Дубравку, да као власници наведене имовине, њоме располажу и на такав начин спрече или отежају евентуално трајно одузимање те имовине, за коју по оцени Већа нису пружили доказе да су је стекли на основу законитих прихода или на неки други законит начин.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су у конкретном случају сви Законом прописани услови за доношење решења о привременом одузимању имовине проистекле из кривичног дела били испуњени, јер су оспорена решења донели законом установљени органи, у законом прописаном поступку и из законом предвиђених разлога, те је тиме био испуњен захтев за законитошћу и сразмерношћу, утврђен чланом 58. Устава и чланом 1. став 2. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, што, по оцени Уставног суда, имовину која се привремено одузима сврстава у категорију имовине коју не штите одредбе члана 58.Устава, односно не може бити третирана као имовина стечена на основу закона, па се њено располагање може ограничити у јавном интересу, с обзиром на то да је такво ограничење у складу са законом.
Како се одредбе Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела примењују на имовину проистеклу из кривичног дела, без обзира на то када је стечена, наводе подносиоца да је предметну непокретност стекао пре почетка примене Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела, па се имовина због тога није могла одузети, Уставни суд оцењује неоснованим.
Тврдњу подносиоца да је одузимање имовине по овом закону „фактичка казна која није предвиђена Кривичним закоником, те с тога није могућ ни правно ваљан начин постојања овакве санкције“, Уставни суд такође оцењује неоснованом, имајући у виду да се не ради о кривичној санкцији, већ о посебној мери којом се обезбеђује евентуално касније трајно одузимање имовине за коју се основано сумња да је проистекла из кривичног дела, у ситуацији када постоји опасност да би касније одузимање ове имовине било отежано или онемогућено.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је оценио да су наводи уставне жалбе о повреди права зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава неосновани.
7. Подносилац је навео да му је право из члана 34. Устава повређено тиме што је „одузимање имовине проистекле из кривичног дела казна која није предвиђена Кривичним законом и не спада у кривично-правне санкције предвиђене Кривичним законом“, што је „ретроактивност кривичног законодавства апсолутно забрањена Уставом, а доношењем оспорених решења се ретроактивност допушта“ и што се „из писмених доказа које је суд ценио..., јасно утврђује да су евентуалне радње које је подносилац уставне жалбе извршио, а које би се евентуално односиле на извршење кривичног дела, извршене пре примене Закона о одузимању имовине проистекле из кривичног дела“.
С обзиром на већ изнете аргументе да мера привременог одузимања имовине проистекле из кривичног дела не представља кривично-правну санкцију, као што подносилац тврди, већ посебним законом установљену превентивну меру која спречава превремено отуђење ове имовине, Уставни суд наводе уставне жалбе о повреди права из члана 34. став 1. Устава сматра такође неоснованим.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у односу на повреду права из члана 34. став 1. и члана 58. став 1. Устава, одбио као неоносвану.
9. Подносилац је као разлоге који указују на повреду његових права из члана 32. став 1. Устава навео да му није дата могућност да у целости искористи рок од три дана за изјављивање жалбе против првостепеног решења, да другостепени суд није, као доказ, ценио потврду „Пиреус банке“, и да веза порекла спорне имовине са кривичним делом уопште није ни доказана, нити је какво кривично дело утврђено правоснажном пресудом, па се поставља питање како се може доказати да нема везе између имовине окривљеног и извршеног кривичног дела.
Уставни суд указује на већ изнето тумачење да се приликом привремног одузимања имовине проистекле из кривичног дела не утврђује веза између конкретног кривичног дела и имовине за коју се основано сумња да је проистекла из кривичног дела, већ се у том поступку утврђује само да ли је имовина коју окривљени поседује у моменту вођења поступка сразмерна његовим законитим приходима. Уколико овлашћени тужилац поднесе захтев за привремено одузимање имовине, изнесе околности о основаној сумњи да имовина проистиче из кривичног дела (односно да није сразмерна његовим законитим приходима) и околности које указују на опасност да би њено касније одузимање било отежано или онемогућено, а власник и његов бранилац, односно пуномоћник, не успеју да оспоре наводе јавног тужиоца, по окончању рочишта суд доноси решење којим усваја захтев за привремено одузимање имовине. Привремено одузимање имовине траје до доношења одлуке о захтеву за трајно одузимање имовине.
У односу на наводе подносиоца о повреди овог права погрешном оценом изведених доказа, односно неизвођењем неког од предложених доказа, Уставни суд истиче да у надлежност Уставног суда не спада да, као виши суд у односу на редовне судове који су одлучивали у поступку који је претходио уставносудском, још једном испитује законитост донетих судских одлука, као и да само формално позивање на повреду зајемчених уставних права не чини изјављену уставну жалбу допуштеним правним средством.
Истицање повреде или ускраћивања права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава тиме што подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису били у могућности да искористе законом прописан рок за изјављивање жалбе, односно за припремање одбране у поступку по захтеву за привремено одузимање имовине проистекле из кривичног дела, по оцени Уставног суда, не представља уставноправне разлоге који би поткрепили тврдње подносиоца о повреди или ускраћивању права зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду садржину оспорених аката, Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца уставне жалбе не могу довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права из члана 32. став 1. и члана 33. став 2. Устава, чија се повреда истиче, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка.
10. Имајући у виду да су уставноправна питања која су разматрана у овој одлуци од ширег значаја за заштиту уставности и законитости, Уставни суд је, сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, донео Закључак да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
11. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда ("Службени гласник РС", бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић