Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Снежане Срећковић из Ковина, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јула 2012. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Снежане Срећковић и утврђује да je решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 23/11 од 11. јануара 2011. године, којим је потврђено решење Апелационог суда у Новом Саду Кр. 139/10 од 22. децембра 2010. године, повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено одредбама члана 31. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Снежана Срећковић из Ковина, преко пуномоћника Новака Станића, адвоката из Панчева, поднела је 11. фебруара 2011. године уставну жалбу, против решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 139/10 од 22. децембра 2010. године, решења Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 23/11 од 11. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 3/11 од 21. јануара 2011. године, због повреде права у погледу трајања притвора и права на правично суђење у разумном року, зајемчених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је решењем истражног судије Вишег суда у Панчеву Ки. 156/10 од 1. октобра 2010. године према подноситељки одређен притвор из разлога предвиђеним одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који је током истражног поступка продужаван; да је у образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кр. 139/10 од 22. децембра 2010. године, између осталог, истакнуто да је „окривљена само привремено удаљена са радног места те да би уколико би била пуштена на слободу могла поновити кривично дело“ без навођења било којег конкретног образложења које би појаснило како би могла поновити кривично дело када је удаљена са радног места; да је против наведеног решења бранилац окривљене, овде подноситељке, 30. децембра 2010. године изјавио жалбу у којој је навео да је подноситељки коначним решењем Пореске управе број 118-940/2010-05 од 17. децембра 2010. године престао радни однос са даном 29. новембар 2010. године, као и да је то решење Пореска управа – Филијала Ковин уз допис од 24. децембра 2010. године доставила Вишем јавном тужилаштву, те да од тог момента више не постоји објективна могућност да подноситељка понови кривично дело; да је Апелациони суд у Новом Саду 11. јануара 2011. године, решавајући о жалби, донео оспорено решење Кж II 23/11, којим је жалбу одбио, наводећи да се „не може искључити могућност да ће окривљена, нашавши се на слободи закључити нови радни однос, што представља особиту околност која указује да би уколико би се нашла на слободи могла поновити кривично дело“. Подноситељка уставне жалбе из наведеног закључује да је Апелациони суд у Новом Саду био дужан да у образложењима оспорених решења оцени реалну могућност да понови кривично дело које јој се ставља на терет, односно да наведе конкретне особите околности које оправдавају такву бојазан, што није учинио, те закључује да јој је повређено право на ограничено трајање притвора.
Такође, у уставној жалби се истиче и да надлежни судови, имајући у виду да се подноситељка налазила у притвору, нису поступали са нарочитом хитношћу у вођењу поступка, те да јој је повређено право на правично суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, услед чега јој је онемогућено да у односу на оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кр. 3/11 од 21. јануара 2011. године изјави жалбу и заштити своја права, „јер би подношењем жалбе на решење Кр. 3/11 од 21. јануара 2011. године практично само створила даље услове за неосновано продужење притвора“.
Предложила је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорена решења, наложи њено пуштање на слободу и јавно објави своју одлуку.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговоре Вишег суда у Панчеву Су. VIII 43-3/11 од 8. априла 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII 44-66/11 од 14. априла 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Панчеву вођен је кривични поступак у предмету Ки. 156/11 против Снежане Срећковић, овде подноситељке уставне жалбе, због постојања основане сумње да је извршила једно продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Кривични поступак је покренут доношењем решења о спровођењу истраге Ки. 156/11 од 1. октобра 2010. године, током које је саслушано 20 сведока и обављено књиговодствено-финансијско вештачење.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Панчеву је 24. фебруара 2011. године против подноситељке уставне жалбе подигло оптужницу .
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подноситељка уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (11. фебруар 2011. године) налазила у притвору четири месеца и једанаест дана. Притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Панчеву Ки. 156/10 од 1. октобра 2010. године и током истражног поступка је продужаван.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 139/11 од 22. децембра 2010. године, подноситељки уставне жалбе је продужен притвор за један месец, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу решења је, поред осталог, наведено: да је Веће Апелационог суда у Новом Саду размотрило списе предмета и да је нашло да је предлог истражног судије Вишег суда у Панчеву да се притвор продужи основан; да из списа предмета произлази да истрага није довршена из објективних разлога, јер није спроведено књиговодствено вештачење, а „да постоји основана сумња да је у дужем временском периоду и то од 2002. године до 7. септембра 2010. године, као и бројност радњи од 381 пореског обвезника преузимала новац, као и од 71 пореског обвезника примила обвезнице дечијег додатка, обећавајући да ће за њихов рачун извршити уплату, које околности указују на континуитет у вршењу радњи, те да је што произилази из списа, окривљена само привремено удаљена са радног места, на постојање особитих околности, да би окривљена уколико би била пуштена на слободу могла поновити кривично дело, односно и даље стоје разлози за одређивање притвора...“.
Бранилац окривљене, овде подноситељке уставне жалбе је против наведеног решења изјавио жалбу 30. децембра 2010. године, у којој је, поред осталог, навео да је подноситељки коначним решењем Пореске управе број 118-940/2010-05 од 17. децембра 2010. године престао радни однос са даном 29. новембар 2010. године, те да је Пореска управа ово решење доставила Вишем јавном тужилаштву у Панчеву 24. децембра 2011. године.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. II 23/11 од 11. јануара 2011. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, изјављене против првостепеног решења. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је: „чињеница да је окривљеној престао радни однос, како то произилази из садржине поднеска достављеном суду од стране браниоца окривљене, међутим не може се искључити могућност да ће окривљени нашавши се на слободи закључити нови радни однос, а с обзиром да је окривљена наведено кривично дело извршила у периоду од осам година, предузимањем великог броја радњи и са великим бројем пореских обвезника и да имајући у виду наведено, правилно веће Апелационог суда које је продужило притвор окривљеној закључује да поменуте околности представљају особите околности које указују да би окривљена уколико би се нашла на слободи могла поновити кривично дело“.
Притвор је подноситељки уставне жалбе продужен потом оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 3/11 од 21. јануара 2011. године за још месец дана, против ког решења жалба није изјављена.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу, а да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору, те да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 144. ЗКП прописано је: да се на основу решења истражног судије, окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе и да се после тог рока окривљени може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа (члан 24. став 6) може продужити највише за два месеца и да је против решења већа дозвољена жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће непосредно вишег суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена је жалба која не задржава извршење решења (став 3.); да ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени ће се пустити на слободу (став 4.).
5. Полазећи од чињенице да се уставном жалбом оспоравају решења о продужењу притвора донета у истрази, као и садржине уставних права утврђених одредбама члана 31. ст. 1. и 2. Устава, којима се, у ставу 1, јемчи да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време и одређује колико притвор у истрази може да траје, те да се, у ставу 2. јемчи да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, Уставни суд налази да за оцену навода уставне жалбе може бити релевантна само одредба члана 31. став 1. Устава.
Уставни суд и у овом уставносудском предмету наглашава да је право на личну слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом, као и да физичка слобода има велики значај за појединца. Притвор, као законска мера којом се ускраћује наведено право, представља посебно осетљиву меру одузимања личне слободе човека у периоду пре доношења правноснажне судске одлуке о кривици. Притвор се, наиме, одређује пре него што је правноснажном судском одлуком утврђена кривица, тако да током трајања мере притвора у кривичном поступку који није правноснажно окончан, још увек у потпуности важи Уставом и Закоником о кривичном поступку утврђена претпоставка невиности. Притвор није казна и за притвореника се не сме претворити у казну.
У надлежности редовних судова је да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законског основа за притвор, те подробно образложе разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Приликом сваке контроле притвора суд утврђује да ли су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору, и да ли се иста сврха (несметано вођење кривичног поступка) може остварити другом мером. Дакле, у надлежности редовних судова је да утврде постојање конкретних разлога који се односе на основ за одређивање или продужење мере притвора. Није задатак Уставног суда да утврђује или преиспитује те разлоге, нити да замени редовне судове који одлучују о притвору подносилаца уставних жалби. Међутим, Уставни суд јесте надлежан да на основу разлога који су у вези са притвором дати у одлукама редовних судова и чињеница на које подносиоци уставних жалби указују, одлучи да ли је или није у конкретном случају дошло до повреде Уставом зајемчених права.
Да ли је надлежни суд трајање мере притвора, имајући у виду разлоге притвора, свео на најкраће неопходно време у складу за Уставом и законом, односно и да ли је време трајања притвора разумно, не може се проценити in abstracto. Стога, да ли је разумно да окривљени остане у притвору мора се процењивати у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Продужавање мере притвора може бити оправдано само ако постоје такве околности које оправдавају јавни интерес и претежу над правилом поштовања слободе појединца (видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима: „W. против Швајцарске”, 26. јануар 1993, став 30; „Kudla против Пољске”, 26. октобар 2000, ст. 110. и 111; „Solmaz против Турске”, 16. јануар 2007, став 38.).
Постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, је услов sine qua non за постојање законитости, како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, став 7.). Међутим, постојање основане сумње, само по себи није довољно. Стога, када се притвор продужава, надлежни судови су приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни. Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни органи не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно (пресуда „Kay против Велике Британије”, од 1. марта 1994, став 31.) или ако суд даје стално идентичне и стереотипне разлоге због којих је донето решење о продужењу притвора, а да при томе не елаборира нове разлоге због којих је продужење притвора неопходно (пресуда „Mansur против Турске”, од 8. јуна 1995, став 55.).
Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, став 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима опавдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је, полазећи од наведених општих принципа и чињеница, као и околности конкретног случаја, утврдио да је притвор према подноситељки уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршила продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја. Остаје да се утврди да ли су надлежни судови дали релевантне и довољне разлоге који би оправдали продужење притвора и да ли су показали посебну хитност у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да се подноситељка уставне жалбе до подношења уставне жалбе 11. фебруара 2011. године налазила у притвору четири месеца.
Апелациони суд у Новом Саду се у образложењу оспореног првостепеног решења ослонио, поред постојања основане сумње у правцу извршења кривичног дела против подноситељке, на особите околности из којих је закључио да ће поновити кривично дело које јој је стављено на терет и у том смислу се позвао на бројност радњи извршења за које је окривљена, са посебним освртом на континуитет у вршењу радњи у периоду од 2002. до 7. септембра 2010. године.
Узимајући у обзир да је подноситељка уставне жалбе окривљена да је извршила продужено кривично дело злоупотребе службеног положаја, Уставни суд прихвата да је надлежни суд основано сматрао да наведене околности могу бити особите околности које указују да ће поновити дело и тиме оправдан разлог за продужење притвора.
Међутим, Уставни суд налази да у конкретном случају треба имати у виду и следеће:
Из утврђеног чињеничног стања произлази да је 30. децембра 2011. године бранилац подноситељке изјавио жалбу против првостепеног решења о продужењу притвора у којој је истакао да је подноситељки престао радни однос у Пореској управи – Филијала Ковин. Поред наведеног, Уставни суд, такође, констатује да из утврђеног чињеничног стања несумњиво произлази да се у списима предмета Вишег суда у Панчеву у време доношења одлуке Апелационог суда у Новом Саду по жалби на првостепено решење о продужењу притвора налазило решење Пореске управе број 118-940/2010-05 од 17. децембра 2010. године којим је подноситељки престао радни однос са даном 29. новембар 2010. године. Имајући у виду врсту и природу кривичног дела које је подноситељки уставне жалбе стављено на терет (злоупотреба службеног положаја), те чињеницу да је према подноситељки притвор продужен због особитих околности које указују да ће поновити дело, а да јој је радни однос престао, по мишљењу Уставног суда, надлежни суд је ову чињеницу морао посебно узети у обзир приликом доношења одлуке о потврђивању решења о продужењу притвора, односно морао је посебно образложити особите околности које указују да ће поновити дело у ситуацији када више није запослена у Пореској управи. Закључак Апелационог суда из оспореног другостепеног решења „да се не може искључити могућност да ће се окривљена нашавши се на слободи закључити нови радни однос“, по оцени Уставног суда, представља будућу неизвесну околност која се ни у ком случају не може сматрати довољним разлогом за продужење притвора.
Уставни суд, стога, сматра да је Апелациони суд у оспореном другостепеном решењу, одлучујући о жалби на решење о продужењу притвора, јасно потврдио недовољно брижљив однос према даљем трајању притвора подноситељке уставне жалбе, чију жалбу је, без конкретних и довољних чињеница, односно без уважавања измењених околности које су морале да се узму у обзир, одбио као неосновану и одржао на снази меру притвора. Надлежни суд није узео у обзир чињеницу да је наведени разлог за притвор, иако у почетку релевантан, постао недовољан у измењеним околностима конкретног случаја.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да је подноситељки уставне жалбе оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 23/11 од 11. јануара 2011. године повређено право на ограничено трајање притвора зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава и оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подноситељка уставне жалбе није тражила накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство доношењем нових решења о продужењу притвора.
Следом изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. У односу на оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кр. 3/11 од 21. јануара 2011. године, Уставни суд је утврдио да подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 144. став 3. Законика о кривичном поступку, имала право да против наведеног решења изјави жалбу. Како из навода уставне жалбе и документације која је уз њу достављена произлази да подноситељка пре обраћања Уставном суду није искористила Закоником прописано правно средство за заштиту својих права у редовном поступку, то је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић