О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Радета Перића и утврђује да су решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 16/11 од 24. јануара 2011. године и решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 295/11 од 7. фебруара 2011. године повређена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија, као неоснована.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раде Перић из Сомбора поднео је Уставном суду 7. марта 2011. године, преко пуномоћника Гордане Јовановић, адвоката из Сомбора, уставну жалбу против решења Вишег суда у Сомбору Кв. 16/11 од 24. јануара 2011. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 295/11 од 7. фебруара 2011. године, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на претпоставку невиности из члана 27. став 1, члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да му се у кривичном поступку који се пред Вишим судом у Сомбору против њега води ставља на терет кривично дело примање мита, и то јер је „као службено лице, лекар специјалиста неуропсихијатар у Пензијском фонду пензијског и инвалидског осигурања Нови Сад, у више наврата посредно примио поклон у новцу да у оквиру свог службеног положаја изврши службену радњу коју не би смео извршити или коју би морао извршити“, из чега закључује да је битно за извршење кривичног дела својство службеног лица; да је он својство службеног лица изгубио, јер му је престао радни однос у Фонду пензијског и инвалидског осигурања у Новом Саду, те да стога према њему није могао бити продужен због „наводне“ опасности да ће поновити кривично дело; да у оспореним решењима нису индивидуализовани разлози за његово задржавање у притвору. Истовремено, подносилац истиче да му је повређено право на претпоставку невиности, јер „у решењу Апелационог суда...тврдњом тога суда да је чињеница организовано деловање окривљених по добро припремљеном обрасцу са унапред утврђеним улогама, указује да ако се нешто сматра већ утврђеном чињеницом, а без да је то констатовано и утврђено у судком поступку и правноснажном пресудом“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду означених права и укине оспорена решења.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, одговор Вишег суда у Сомбору Кв. 16/11 од 13. маја 2011. године и одговор Апелационог суда у Новом Саду Су. VIII 44-94/11 од 18. маја 2011. године, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 10/11, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца и још 17 оптужених лица, по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кт. 109/10 од 24. јануара 2011. године која у то време није ступила на правну снагу.
Оптужница је подигнута након што је у периоду од 18. августа 2010. године до 24. јануара 2011. године, дакле за нешто више од пет месеци, спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и 17 других лица, по захтеву за спровођење и проширење истраге Вишег јавног тужилаштва у Сомбору, због више кривичних дела.
Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 26. јула 2010. године до 21. марта 2011. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Сомбору Кри. 125/10 од 28. јула 2010. године, а који му се рачуна од 26. јула 2010. године, на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку. Притвор је одређен и против других осумњичених лица.
Током трајања истражног поступка притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван, последњи пут решењем Апелационог суда у Новом Саду Кр. 123/10 од 12. новембра 2010. године, из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Након подизања оптужнице, подносиоцу уставне жалбе притвор је продужен оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кв. 16/11 од 24. јануара 2011. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе и другим оптуженим лицима, Виши суд у Сомбору је, поред осталог, навео: да је Веће по службеној дужности и на основу предлога датог у оптужници испитало да ли и даље постоје основи за продужење притвора, те је након разматрања списа предмета донело одлуку да се према оптуженима, међу којима је и подносилац, притвор продужи, јер постоје разлози за продужење притвора по законском основу из члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП; да је Веће утврдило да у конкретном случају постоји основана сумња да су оптужени извршили кривична дела која су им стављена на терет; да у конкретном случају „постоји основана сумња да су оптужени у дужем временском периоду, и то у периоду од четири године, основано сумњиви да су организовано чинили више радњи према више више лица у оквиру кривичног дела примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, па ова околност, те надаље основаност сумње да су вршењем предметних кривичних дела оптужени прибављали себи имовинску корист, те основана сумња да су у вршењу кривичних дела оптужени били добро организовани и поступали по већ уходаном начину у вршењу кривичних дела“, што све по становишту Већа „јесу околности које указују да би боравком на слободи сви оптужени именовани у изреци могли поновити кривично дело за које се у конкретном случају основано сумњиво терете“.
Наведено решење постало је правноснажно 7. фебруара 2011. године, доношењем оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 295/11 којим је, поред осталих, одбијена жалба браниоца окривљеног Радета Перића, овде подносиоца уставне жалбе, као неоснована. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено „да постоји основана сумња да су окривљени у дужем временском периоду од четири године, добро организовано, поступајући по већ уходаном начину у вршењу кривичних дела, чинили више радњи према више лица у оквиру кривичног дела примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, а имајући у виду друштвени значај предузетих радњи од стране окривљених у континуираном периоду и последице истих, које све околности управо представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени поновили дело уколико би се нашли на слободи...“.
Подносилац уставне жалбе је пуштен из притвора на основу решења о укидању притвора Вишег суда у Сомбору Кв. 77/11 од 21. марта 2011. године (које је постало правноснажно 12. априла 2011. године доношењем решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 883/11).
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се првитвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је важио у време доношења оспорених решења, (у даљем тексту: ЗКП) било је прописано: да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 146. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари, било је прописано: да се после предаје оптужнице суду до завршетка главног претреса, одлука о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси у складу са чланом 142а овог законика (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу (став 2.); да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења (став 3.).
Чланом 269. ЗКП било је прописано да ако је у оптужници стављен предлог да се против окривљеног одреди притвор или да се пусти на слободу о томе решава веће (члан 24. став 6) одмах, а најдоцније у року од 48 сати (став 1.) и да ако се окривљени налази у притвору, а у оптужници није стављен предлог да се пусти на слободу, веће из става 1. овог члана ће по службеној дужности, у року од три дана од дана пријема оптужнице, испитати да ли још постоје разлози за притвор и донети решење о продужењу или укидању притвора и да жалба против овог решења не задржава извршење решења (став 2.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. У односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, Уставни суд, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године), наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Одредбом члана 27. став 1. Устава утврђено је да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Одредбама члана 30. став 1. Устава и чл. 141. став 1. и 142. став 1. ЗКП утврђени су следећи услови за одређивање притвора према неком лицу: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело, да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да притвор може бити одређен само на основу одлуке суда. Сагласно одредбама члана 31. Устава трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора и пушта притвореника да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Уставни суд је у више својих одлука заузео правно становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују потребну ажурност у вођењу поступка.
Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Вишег суда у Сомбору Кв. 16/11 од 24. јануара 2011. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 295/11 од 7. фебруара 2011. године, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело примање мита из члана 367. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен из разлога предвиђеног одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које су указивале да ће поновити кривично дело. У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да постоји основана сумња да је Раде Перић извршио кривично дело примање мита и да је са осталим окривљенима основано сумњив да је предузимао радње извршења континуирано у периоду од четири године, добро организовано, по већ уходаном начину и унапред утврђеним улогама, те да је стицао имовинску корист. Надлежни судови су, полазећи од изнетог, као и друштвеног значаја и последица предузетих радњи за које се подносилац уставне жалбе оптужницом терети, закључили да наведене околности представљају особите околности које указују да би подносилац, уколико би се нашао на слободи могао поновити извршење кривичног дела.
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом и из разлога формално предвиђеног законом. Међутим, Уставни суд је оценио да Виши суд у Сомбору и Апелациони суд у Новом Саду у оспореним решењима нису навели уставноправно прихватљиве разлоге којима би се могло образложити зашто је притварање подносиоца уставне жалбе и даље неопходно ради вођења кривичног поступка. Наиме, према одредби тачке 3) члана 142. став 1. ЗКП, морају се утврдити особите околности које указују да ће окривљени, између осталог, поновити кривично дело. Надлежни судови су сматрали да предузимање радње извршења континуирано у периоду од четири године, добра организованост по већ уходаном начину и унапред утврђеним улогама, те стицање имовинске користи, представљају особите околности које указују да ће поновити кривично дело примање мита, пропустивши да анализирају чињеницу на коју је бранилац подносиоца уставне жалбе указивао - да је Раде Перић „суспендован“, односно удаљен са посла. Уставни суд није уверен да наведени разлози, у конкретном случају, представљају оне особите квалификаторне околности које су директно указивале на то да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело, нити су надлежни судови дали објашњење за то како би подносилац могао поновити дело (у групи, добро организовано, по већ уходаном начину и унапред утврђеним улогама) у ситуацији када је привремено удаљен са рада у „Пензијском фонду пензијског и инвалидског осигурања Нови Сад“ у коме је радио као лекар специјалиста неуропсихијатар. Кривично дело примање мита које је подносиоцу оптужницом надлежног јавног тужиоца стављено на терет, непосредно је повезано са нечијим својством службеног лица, односно његовим службеним овлашћењима и са вршењем службених радњи, а удаљењем окривљеног са посла и следственим престанком радног односа у органу вештачења, опасност од понављања кривичног дела је остала у сфери потпуне апстракције.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима нису навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка. У овим околностима није ни потребно да Уставни суд посебно испитује да ли су редовни судови показали посебну ревност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право из члана 31. Устава, да буде пуштен да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. Такође, како из утврђених чињеница несумњиво произлази да лишење слободе подносиоца уставне жалбе није спроведено из разлога предвиђеним законом, како то јемчи одредба члана 27. став 1. Устава, то се изнета оцена Уставог суда односи и на ову истакнуту повреду Уставом зајемченог права.
Уставни суд је оценио да се правично задовољење у овом случају оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, имајући у виду да подносилаца уставне жалбе није тражио накнаду нематеријалне штете.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство.
Следом изнетог, Уставни суд, на основу одредаба члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одлучио као у првом делу тачке 1. и у тачки 2. изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је, увидом у оспорено другостепено решење утврдио да су наводи изнети у уставној жалби неосновани, јер не одговарају садржини оспореног акта. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само део реченице садржане у образложењу оспореног решења који се односи на радње извршења кривичних дела која се окривљенима, међу којима је и подносилац уставне жалбе, стављају на терет, пропуштајући да наведе да након описа ових радњи следи констатација суда да „постоји основана сумња“ да су окривљени те радње извршили, из чега, по оцени Уставног суда, неспорно произлази да суд није „изнео тврдњу о утврђеној чињеници“, како се то неосновано тврди у уставној жалби.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на које се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић