Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Друштвеног предузећа „ Монтинг енергетика“ из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Друштвеног предузећа „ Монтинг енергетика“ изјављена против решења Привредног суда у Београду И. 1434/10 од 14. маја 2010. године и решења Привредног апелационог суда Иж. 1903/10 од 15. јула 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Друштвено предузеће „ Монтинг енергетика“ из Београда је 8. септембра 2010. године, преко законског заступника Милована Спасића, Уставном суду поднело устав ну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде начела забране дискриминације и права на правично суђење , зајемчених одредбама чл. 21. и 32. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи : да је пред Привредним судом у Београду покренуо поступак извршења на основу прав носнажне пресуде Трговинског суда у Приштини П. 11/05, против извршног дужника првог реда Електропривреда Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић из Београда и извршног дужника другог реда ЈП Електропривреда Србије, Београд; да је оспореним првостепеним решењ ем одбијен наведени предлог , а које решење је потврђено оспореним решењем Привредног апелационог суда у Београду Иж. 1903/10 од 15. јула 2010. године; да се наведени извршни дужник првог реда налази у поступку реструктуирања, па се у смислу члана 20ж Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији не може одредити или спровести принудно извршење до доношења одлуке о окончању реструктуирања; да је због тога подносилац као извршног дужника другог реда означио ЈП Електропривреда Србије Београд, будући да је извршни дужник другог реда оснивач извршног дужника првог реда са 100% удела, што указује на постојање односа матичног и зависног предузећа, које по самом закону неограничено солидарно одговара за све обавезе зависног предузећа, а који став је заузео и Врховни суд Србије у пресуди РевII.271/09 од 1. јула 2009 године; да се, изјављујући жалбу против првостепеног решења, подносилац позвао на правно и чињенично идентични случај када је Четврти општински суд у Београду у извршном поступку усвојио предлог извршног повериоца и донео решење о извршењу И. 9336/06 од 3. јула 2006. године против овде означеног дужника другог реда, а на основу правноснажне пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 639/00 од 22. септембра 2004. године, која је гласила на овде означеног дужника првог реда; да одлучујући о жалби извршног повериоца, Привредни апелациони суд не само да није уважио жалбене наводе, већ ни једном реченицом није констатовао доказе на које се жалилац позвао. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, те је предложио да се пониште та решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Привредног суда у Београду И. 1434/10 од 14. маја 2010. године, у ставу првом изреке , одбијен је предлог за извршење извршног повериоца , овде подносиоца уставне жалбе, од 12. маја 2010. године, којим је тражио да суд одреди и спроведе извршење према извршном дужнику другог реда ЈП Електропривреда Србије Београд, као неоснован. Ставом другим изреке овог решења Привредни суд у Београду се огласио месно ненадлежннм за одлучивање о предлогу за извршење извршног повериоца и за спровођење извршења, према извршном дужнику првог реда ЈП Електропривреда Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић, Београд , а ставом трећим изреке одређено је да се по правоснажности овог решења, спис предмета достави Привредном суду у Нишу - за територију Аутономне покрајине Косова и Метохије, као стварно и месно надлежном суду.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Иж. 1903/10 од 15. јула 2010. године одбијена је као неоснована жалба извршног повериоца и потврђено ожалбено решење Привредног суда у Београду И. 1434/10 од 14. маја 2010. године. У образложењу овог оспореног решења је наведено: да је другостепе ни суд нашао да је правилан закључак првостепеног суда о неиспуњености услова из члана 52 . Закона о извршном поступку за дозволу извршења у односу на извршног дужника другог реда, будући да је извршни повери лац поднео предлог за дозволу извршења на основу извршне ис праве, правноснажне извршне пресуде Трговинског суда у Приштини П. 11/05 од 27. фебруара 2006. године којом је утврђено пот раживање тужиоца - извр шног повериоца у износу од 12.398.540.00 дин ара, са припадајућом законском затезном каматом, у односу на тужену Електропривреду Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић из Београда; да је правилно првостепени суд у складу са начелом формалног легалитета и члана 7. Закон а о извршном поступку нашао да нема места одређивању извршења у односу на извршног дужника другог реда, јер извршна исправа не гласи на њега, вeћ на извршног дужника првог реда; да се ради о два одвојена правна лица , што je првостепени суд правилно утврдио из Регистра привредних субјеката који се води код Агенције за привредне регистре Републике Србије; да извршном исправом на основу које je поднет предлог за извршење није утврђена солидарна одговорност овде туженог дру гог реда, а извршни поверилац није доставио доказ о испуњености услова из члан а 37. Закона о извршном поступку, односно да је његово потраживање према извршн ом дужнику првог реда јавном или по законом овереном исправом пренесено на овде извршног дужника другог реда или је на неки други начин прешло; да не стоје наводи жалбе да солидарна одговорност овде извршног дужника другог реда произлази из одредаба Закона о привредним друштви ма, јер су , п о налажењу другостепеног суда , такви наводи могли бити од значаја само приликом доношења извршне исправе - прав носнажне и извршне пресуде Трговинског су да у Приштини П. 11/05 пошто је у вођеном парничном поступку је овде извршни поверилац могао да ис ходује солидарну одговорност овде извршних дужн ика; да је правилан закључак првостепеног суда да није надлежан за одлучивање о предлогу за дозволу и спровођење извршења у односу на извршног дужника првог реда.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да кад су испуњени услови за доношење решења о извршењу и за споровођење извршења, суд је дужан да донесе решење о извршењу и предузима радње спровођења извршења (члан 7.); да је извршна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени извршни поверилац и извршни дужник, као и предмет, врста, обим и време испуњења обавезе (34. став 1.); да се извршење одређује и на предлог и у корист лица које у извршној исправи није означено као извршни поверилац, ако оно јавном или по закону овереном исправом докаже да је потраживање на њега пренесено или да је на њега на други начин прешло, а ако то није могуће, пренос или прелаз потраживања доказује се правоснажном односно коначном одлуком донесеном у парничном, односно управном и прекршајном поступку да се ова одредба сходно примењује и у случају извршења против лица које у извршној исправи није означено као дужник (члан 37.); да у предлогу за извршење морају бити назначени извршни поверилац и извршни дужник, извршна или веродостојна исправа, обавезе извршног дужника, средства и предмети извршења, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења (члан 49. став 1.); да у решењу о извршењу морају бити наведени извршни поверилац и извршни дужник, извршна, односно веродостојна исправа о потраживању, потраживање извршног повериоца, средства и предмети извршења , као и други подаци потребни за спровођење извршења одређени овим законом, да ће у решењу о извршењу на ос нову веродостојне исправе суд обавезати извршног дужника да у року од осам дана, а у меничним и чековним споровима у року од три дана, по достави решења, намири потраживање заједно са одмереним трошковима и одредити извршење р ади остваривања тих потраживања, да се у решењу о извршењу из става 2. овог члана уноси поука о праву на подношење приговора, да р ешење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено (члан 52.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Одредбама Закона о извршном поступку из 2004. године је било предвиђено извршни суд одређује извршење на основу извршне исправе по којој је дужник дужан да испуни одређену обавезу према повериоцу - плаћање новчаног износа или не ко чињење, односно нечињење . Извршна исправа је била подобна за извршење ако су у њој назначени поверилац и дужник, као и предмет, врста, оби м и време испуњења обавезе. Изузетно се извршење могло одредити на предлог повериоца и против лица које у извршној исправи није означено као дужник ако поверилац јавном или по закону овереном исправом докаже да је обавеза из извршне исправе пренесена или на други начин прешла на то лице .
Према томе, у случају постојања законом конституисане одговорности за извршење обавеза правних лица од стране њихових оснивача, извршни суд исту није могао непосредно применити у извршном поступку одређивањем извршења п рема том оснивачу уколико против правног лица и његовог оснивача не постоји правноснажна и извршна судска одлука или правно лице - извршни поверилац не докаже да је јавном или по закон у овереном исправом обавеза из извршне исправе пренесена или на други начин прешла на њеног оснивача .
Како у конкретном случају између ЈП Електропривреда Србије Београд и Електропривреде Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић, Београд, не постоји идентитет у смислу правног субјективитета, нити правноснажна и извршна судска одлука или друга извршна исправа којом је утврђена солидарна одговорност наведених привредних субјеката , а пошто наведено Јавно предузеће Електропривреда Србије није правни сукцесор обавезе дужника из извршне исправе , то Уставни суд налази да ЈП Електропривреда Србије Београд није у обавези да својом имовином одговара за обавезе извршног дужника из извршне исправе.
Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да су оспорена решења, донета у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснована на чињеничном стању које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, као и да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
6. В езано за позивање на неједнако поступање судова, Уставни суд је увидом у пресуду Врховног суда Србије РевII. 271/09 од 1. јула 2009 године, коју је подноси лац уставне жалбе доставио као доказ тврдње о неједнаком поступањ у, утврдио да се не ради о истој правној ситуацији као и у случају доношења оспорених извршења . Ово стога што је достављеном пресудом Врховног суда Србије коначно одлучено о тужбеном захтеву поднетом у парничном поступку, док је оспореним другостепеним решењем одлучено о предлогу за извршење у извршном поступку , а које је, као што је наведено , било од значаја за исход наведених поступака.
Подносилац уставне жалбе је доставио и пресуду Окружног суда у Београду Гж. 5074/06 од 22. новембра 2006. године за коју , такође, сматра да се односи на чињени чну и правну ситуацију која је иста као и ситуација у којој се он налазио. Међутим, увидом у наведено решење не може се утврдити да ли се то решење односи на исту чињеничну и правну ситуацију у којој се и подносилац уставне жалбе налазио.
Стога су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је повређено Уставом зајемчено право на правну сигурност, као елемент права на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Имајући у виду да подносилац није доказао наводе о недоследној судској пракси и повреди права на правну сигурност, то су неосновани наводи о повреди начела из члана 21. Устава.
8. Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореним решењима, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и начела из члана 21. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе наводи : да је пред Привредним судом у Београду покренуо поступак извршења на основу прав носнажне пресуде Трговинског суда у Приштини П. 11/05, против извршног дужника првог реда Електропривреда Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић из Београда и извршног дужника другог реда ЈП Електропривреда Србије, Београд; да је оспореним првостепеним решењ ем одбијен наведени предлог , а које решење је потврђено оспореним решењем Привредног апелационог суда у Београду Иж. 1903/10 од 15. јула 2010. године; да се наведени извршни дужник првог реда налази у поступку реструктуирања, па се у смислу члана 20ж Закона о изменама и допунама Закона о приватизацији не може одредити или спровести принудно извршење до доношења одлуке о окончању реструктуирања; да је због тога подносилац као извршног дужника другог реда означио ЈП Електропривреда Србије Београд, будући да је извршни дужник другог реда оснивач извршног дужника првог реда са 100% удела, што указује на постојање односа матичног и зависног предузећа, које по самом закону неограничено солидарно одговара за све обавезе зависног предузећа, а који став је заузео и Врховни суд Србије у пресуди РевII.271/09 од 1. јула 2009 године; да се, изјављујући жалбу против првостепеног решења, подносилац позвао на правно и чињенично идентични случај када је Четврти општински суд у Београду у извршном поступку усвојио предлог извршног повериоца и донео решење о извршењу И. 9336/06 од 3. јула 2006. године против овде означеног дужника другог реда, а на основу правноснажне пресуде Првог општинског суда у Београду П1. 639/00 од 22. септембра 2004. године, која је гласила на овде означеног дужника првог реда; да одлучујући о жалби извршног повериоца, Привредни апелациони суд не само да није уважио жалбене наводе, већ ни једном реченицом није констатовао доказе на које се жалилац позвао. Полазећи од наведеног, подносилац сматра да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, те је предложио да се пониште та решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорена решења и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Привредног суда у Београду И. 1434/10 од 14. маја 2010. године, у ставу првом изреке , одбијен је предлог за извршење извршног повериоца , овде подносиоца уставне жалбе, од 12. маја 2010. године, којим је тражио да суд одреди и спроведе извршење према извршном дужнику другог реда ЈП Електропривреда Србије Београд, као неоснован. Ставом другим изреке овог решења Привредни суд у Београду се огласио месно ненадлежннм за одлучивање о предлогу за извршење извршног повериоца и за спровођење извршења, према извршном дужнику првог реда ЈП Електропривреда Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић, Београд , а ставом трећим изреке одређено је да се по правоснажности овог решења, спис предмета достави Привредном суду у Нишу - за територију Аутономне покрајине Косова и Метохије, као стварно и месно надлежном суду.
Оспореним решењем Привредног апелационог суда Иж. 1903/10 од 15. јула 2010. године одбијена је као неоснована жалба извршног повериоца и потврђено ожалбено решење Привредног суда у Београду И. 1434/10 од 14. маја 2010. године. У образложењу овог оспореног решења је наведено: да је другостепе ни суд нашао да је правилан закључак првостепеног суда о неиспуњености услова из члана 52 . Закона о извршном поступку за дозволу извршења у односу на извршног дужника другог реда, будући да је извршни повери лац поднео предлог за дозволу извршења на основу извршне ис праве, правноснажне извршне пресуде Трговинског суда у Приштини П. 11/05 од 27. фебруара 2006. године којом је утврђено пот раживање тужиоца - извр шног повериоца у износу од 12.398.540.00 дин ара, са припадајућом законском затезном каматом, у односу на тужену Електропривреду Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић из Београда; да је правилно првостепени суд у складу са начелом формалног легалитета и члана 7. Закон а о извршном поступку нашао да нема места одређивању извршења у односу на извршног дужника другог реда, јер извршна исправа не гласи на њега, вeћ на извршног дужника првог реда; да се ради о два одвојена правна лица , што je првостепени суд правилно утврдио из Регистра привредних субјеката који се води код Агенције за привредне регистре Републике Србије; да извршном исправом на основу које je поднет предлог за извршење није утврђена солидарна одговорност овде туженог дру гог реда, а извршни поверилац није доставио доказ о испуњености услова из члан а 37. Закона о извршном поступку, односно да је његово потраживање према извршн ом дужнику првог реда јавном или по законом овереном исправом пренесено на овде извршног дужника другог реда или је на неки други начин прешло; да не стоје наводи жалбе да солидарна одговорност овде извршног дужника другог реда произлази из одредаба Закона о привредним друштви ма, јер су , п о налажењу другостепеног суда , такви наводи могли бити од значаја само приликом доношења извршне исправе - прав носнажне и извршне пресуде Трговинског су да у Приштини П. 11/05 пошто је у вођеном парничном поступку је овде извршни поверилац могао да ис ходује солидарну одговорност овде извршних дужн ика; да је правилан закључак првостепеног суда да није надлежан за одлучивање о предлогу за дозволу и спровођење извршења у односу на извршног дужника првог реда.
4. Одредбама Устава на чију повреду указује подносилац у уставној жалби, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Законом о извршном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04), који је важио у време подношења предлога за извршење у овој правној ствари, било је прописано: да кад су испуњени услови за доношење решења о извршењу и за споровођење извршења, суд је дужан да донесе решење о извршењу и предузима радње спровођења извршења (члан 7.); да је извршна исправа подобна за извршење ако су у њој назначени извршни поверилац и извршни дужник, као и предмет, врста, обим и време испуњења обавезе (34. став 1.); да се извршење одређује и на предлог и у корист лица које у извршној исправи није означено као извршни поверилац, ако оно јавном или по закону овереном исправом докаже да је потраживање на њега пренесено или да је на њега на други начин прешло, а ако то није могуће, пренос или прелаз потраживања доказује се правоснажном односно коначном одлуком донесеном у парничном, односно управном и прекршајном поступку да се ова одредба сходно примењује и у случају извршења против лица које у извршној исправи није означено као дужник (члан 37.); да у предлогу за извршење морају бити назначени извршни поверилац и извршни дужник, извршна или веродостојна исправа, обавезе извршног дужника, средства и предмети извршења, као и други подаци који су потребни за спровођење извршења (члан 49. став 1.); да у решењу о извршењу морају бити наведени извршни поверилац и извршни дужник, извршна, односно веродостојна исправа о потраживању, потраживање извршног повериоца, средства и предмети извршења , као и други подаци потребни за спровођење извршења одређени овим законом, да ће у решењу о извршењу на ос нову веродостојне исправе суд обавезати извршног дужника да у року од осам дана, а у меничним и чековним споровима у року од три дана, по достави решења, намири потраживање заједно са одмереним трошковима и одредити извршење р ади остваривања тих потраживања, да се у решењу о извршењу из става 2. овог члана уноси поука о праву на подношење приговора, да р ешење којим се предлог за извршење потпуно или делимично одбија мора бити образложено (члан 52.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе са становишта повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили материјално право у поступку у коме су одлучивали о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Оваквог становишта је и Европски суд за људска права (видети одлуку у предмету Pronina против Русије, број 65167/01). Задатак Уставног суда је, међутим, да испита да ли је у конкретном поступку од стране редовних судова примена процесног, односно материјалног права била произвољна или дискриминациона у односу на подносиоца уставне жалбе, чиме би указала на очигледну неправичност у поступању редовних судова, а тиме и на повреду права на правично суђење.
Одредбама Закона о извршном поступку из 2004. године је било предвиђено извршни суд одређује извршење на основу извршне исправе по којој је дужник дужан да испуни одређену обавезу према повериоцу - плаћање новчаног износа или не ко чињење, односно нечињење . Извршна исправа је била подобна за извршење ако су у њој назначени поверилац и дужник, као и предмет, врста, оби м и време испуњења обавезе. Изузетно се извршење могло одредити на предлог повериоца и против лица које у извршној исправи није означено као дужник ако поверилац јавном или по закону овереном исправом докаже да је обавеза из извршне исправе пренесена или на други начин прешла на то лице .
Према томе, у случају постојања законом конституисане одговорности за извршење обавеза правних лица од стране њихових оснивача, извршни суд исту није могао непосредно применити у извршном поступку одређивањем извршења п рема том оснивачу уколико против правног лица и његовог оснивача не постоји правноснажна и извршна судска одлука или правно лице - извршни поверилац не докаже да је јавном или по закон у овереном исправом обавеза из извршне исправе пренесена или на други начин прешла на њеног оснивача .
Како у конкретном случају између ЈП Електропривреда Србије Београд и Електропривреде Србије ЈП за производњу термоелектричне енергије и термоелектране Косово са п.о. Обилић, Београд, не постоји идентитет у смислу правног субјективитета, нити правноснажна и извршна судска одлука или друга извршна исправа којом је утврђена солидарна одговорност наведених привредних субјеката , а пошто наведено Јавно предузеће Електропривреда Србије није правни сукцесор обавезе дужника из извршне исправе , то Уставни суд налази да ЈП Електропривреда Србије Београд није у обавези да својом имовином одговара за обавезе извршног дужника из извршне исправе.
Сагласно устаљеној пракси овог суда и Европског суда за људска права у остварењу права на правично суђење, постоји обавеза судова да, између осталог, образложе своје пресуде. Ова обавеза, међутим, не може бити схваћена као обавеза да се у пресуди изнесу сви детаљи и дају одговори на сва постављена питања и изнесене аргументе. Судови имају одређену дискрециону оцену у вези са тим које ће аргументе и доказе прихватити у конкретном предмету, али, истовремено, имају обавезу да образложе своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Сврха обавезе да одлука буде образложена јесте да покаже да је странкама у поступку омогућено да на равноправан и правичан начин буду саслушане у поступку пред судом, као и да образложена одлука даје страни у поступку могућност да је оспорава пред судом више инстанце. Непостојање образложења може проузроковати тешкоће приликом приступа суду, уколико спречава ефикасно коришћење жалбеног поступка или поступка по ванредном правном леку. Међутим, овај принцип не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које суд сматра релевантним. Суд мора да узме у обзир аргументе странака у поступку, али они не морају сви бити изнесени у образложењу пресуде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да су оспорена решења, донета у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, заснована на чињеничном стању које је од значаја за доношење одговарајуће одлуке, као и да су редовни судови у својим одлукама дали логично и уверљиво образложење, које ни у једном делу не изгледа произвољно или неприхватљиво, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права на правично суђење.
6. В езано за позивање на неједнако поступање судова, Уставни суд је увидом у пресуду Врховног суда Србије РевII. 271/09 од 1. јула 2009 године, коју је подноси лац уставне жалбе доставио као доказ тврдње о неједнаком поступањ у, утврдио да се не ради о истој правној ситуацији као и у случају доношења оспорених извршења . Ово стога што је достављеном пресудом Врховног суда Србије коначно одлучено о тужбеном захтеву поднетом у парничном поступку, док је оспореним другостепеним решењем одлучено о предлогу за извршење у извршном поступку , а које је, као што је наведено , било од значаја за исход наведених поступака.
Подносилац уставне жалбе је доставио и пресуду Окружног суда у Београду Гж. 5074/06 од 22. новембра 2006. године за коју , такође, сматра да се односи на чињени чну и правну ситуацију која је иста као и ситуација у којој се он налазио. Међутим, увидом у наведено решење не може се утврдити да ли се то решење односи на исту чињеничну и правну ситуацију у којој се и подносилац уставне жалбе налазио.
Стога су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе да му је повређено Уставом зајемчено право на правну сигурност, као елемент права на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
7. Имајући у виду да подносилац није доказао наводе о недоследној судској пракси и повреди права на правну сигурност, то су неосновани наводи о повреди начела из члана 21. Устава.
8. Због свега наведеног, по оцени Уставног суда, оспореним решењима, није дошло до повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. и начела из члана 21. Устава, па је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
9. С обзиром на изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић