Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Јована Крсмановића из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 20. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Јована Крсмановића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Ре в. 2135/10 од 1. априла 2010. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Јован Крсмановић из Суботице је 17. јуна 2010 . године, преко пуномоћника Оливере Јованић, адвоката из Суботице, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, права на накнаду материјалне штете из члана 35. став 2. Устава, права на једнаку заштиту права, као и на правно средство из члана 36. Устава.
У уставној жалби се наводи да је оспореном пресудом Врховног касационог суда одбијена ревизија подносиоца уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Суботици П1. 227/07 од 26. маја 2009. године, а којом је одб ијен тужбени захтев подносиоца да му тужена Република Србија – Војска Србије исплати накнаду материјалне штете у виду разлике између припадајуће и исплаћене зараде. Даље се наводи да је побијаном пресудом Врховног касационог суда повређено право подносиоца на правично суђење, на коришћење сопственог језика и писма, јер су записници, позиви и решења у првостепеном поступку, као и првостепена пресуда, писани латиницом, иако је за језик поступка био одређен српски језик; да су пресуде донете погрешном применом материјалног права која се у уставној жалби ближе образлаже, а недосуђивањем накнаде ове материјалне штете првостепени, другостепени и ревизијски суд су повредили подносиочево право на накнаду материјалне штете коју му је незаконитим радом проузроковао државни орган из члана 35. Устава; да је поступањем суда у првостепеном и другостепеном поступку повређена једнака заштита права подносиоца, јер није донета пресуда у његову корист, упркос постојању правноснажно пресуђених предмета са идентично постављеним тужбеним захтевима, у којим је тужбени захтев оправдано усвојен као основан; да је подносиоцу повређено и право на правно средство, јер уложени прави лекови током судског поступка (жалба и ревизија) нису били делотворни. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду, одреди да му се накнади штета и да се уклоне штетне последице и да се подносиоцу накнаде трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћеноњегово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, као и увидом у списе предмета Основног суда у Суботици П1. 743/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П1. 227/07), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Суботици П1. 227/07 од 26. маја 2009. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставна жалбе да се тужена Република Србија – Војска Србије обавеже да му на име накнаде штете због мање исплаћење зараде у периоду од 1. јануара 2000. године до 31. децембра 2006. године исплати појединачне месечне износе, са каматом за периоде ближе утврђене у овом ставу изреке, ставом другим изреке одбије н је приговор месне ненадлежности, а ст авовима трећим, четвртим и петим је одлучено о обавези тужиоца на плаћање судске таксе и о трошковима поступка.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена пресуда Општинског суда у Суботици.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године. Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана, јер ревизијом побијана пресуда није захваћена битном повредом Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити повредом на коју се указује у ревизији, те да су на основу утврђеног чињеничног стања нижестепени судови правилном применом материјалног права одбили тужбени захтев као неоснован. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужиоцу који је у радном односу код тужене као п рофесионално војно лице, обрачун и исплата плате вршена према наредбама о постављењу које су садржавале платну групу, формацијско место и чин, као и висину коефицијента према закону и саопштаване су му уз потпис; да се плата професионалних војних лица одређује у складу са одредбом члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада и обрачунава се и исплаћује по платном списку; да се војни додатак, посебан део плате, посебне друге накнаде, награде, отпремнина и друга новчана примања из Уредбе, исплаћују на основу решења која по службеној дужности доноси надлежни старешина; да Савезна влада у смислу одредби члана 52. став 1. Уредбе, у вези са чланом 75. и 137. Закона о В ојсци, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у војсци, а према ставу 2. наведене законске одредбе савезни министар одбране у оквиру укупних износа новачаних средстава доноси одлуку о вредности бода, односно коефицијентима за обрачунавање плата и других новчаних примања. У образложењу пресуде се, такође, наводи да је у конкретном случају тужиоцу, као лицу у радном односу код тужене , редовно исплаћивана плата у складу са одлуком надлежног органа, те стога нема места за одговорност тужене на осно ву одредби члана 172. Закона о облигационим односима због неправилног или незаконитог рада; да би до тога дошло уколико би надлежни орган без законски прописаног разлога ускраћивао исплату у целини или делимично или вршио селекцију приликом испуњења обавеза по извршним решењима, односно на други начин неправилно или назаконито поступао; да у таквој ситуацији суд у парничном поступку оцењује да ли постоји законски основ одговорности тужене државе за накнаду евентуално настале штете; да како су у извршавању обавезе исплате према тужиоцу органи тужене поступали у складу са донетим коначним и прав носнажним појединачним решењем, нема незаконитог или неправилног рада тог органа као основа одговорности државе за штету у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационом односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст.1 и 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног касационог суда.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на накнаду штете гарантованог одредбом члана 35. став 2 . Устава.
У складу с тим, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на исплату разлике зараде одлучивали Уставом и законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом материјалних прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утем ељен основ за доношење оспорене пресуде.
Наиме, по становишту Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата која је вршена у складу са правноснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату плате, односно на други начин неправилно, незаконито или селективно поступао у извршењу појединачних решења.
Из наведених разлога, оспореном пресудом Врховног касационог суда, по оцени Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, нити право на накнаду штете на које се подносилац позива.
Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди начела употребе језика у парничном поступку, због тога што су списи првостепеног предмета написани латиничним писмом, Уставни суд указује да је на првом рочишту за главну расправу пред првостепеним судом утврђено да је језик поступка српски, а да подносилац у току целог првостепеног поступка, као ни доцније у жалби и ревизији, није указивао на евентуалну повреду члана 361. став 2. тачка 8) Закона о парничном поступку, те да стога овај разлог који се први пут истиче у уставној жалби не може представљати ваљан уставноправни разлог за постојање повреде уставних права приликом доношења оспорене пресуде.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године ни су повређен а права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. и на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Уставни суд је исти став већ заузео у више својих одлука (видети нпр. Одлуку Уж- 860/2009 од 22. септембра 2011. године).
Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије у тој одлуци одговорио на ревизијске наводе и оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се само позивање на неке првостепене и другостепене судске одлуке навођењем њихових пословних бројева, као што је то учињено у уставној жалби, не може прихватити као доказ о различитом поступању надлежних судова који су правноснажно одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, те је, како подносилац уставне жалбе није пружио доказе за своју тврдњу о повреди наведеног уставног права, нашао да је уставна жалба и у овом делу неоснована.
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
У уставној жалби се наводи да је оспореном пресудом Врховног касационог суда одбијена ревизија подносиоца уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године, којом је потврђена пресуда Општинског суда у Суботици П1. 227/07 од 26. маја 2009. године, а којом је одб ијен тужбени захтев подносиоца да му тужена Република Србија – Војска Србије исплати накнаду материјалне штете у виду разлике између припадајуће и исплаћене зараде. Даље се наводи да је побијаном пресудом Врховног касационог суда повређено право подносиоца на правично суђење, на коришћење сопственог језика и писма, јер су записници, позиви и решења у првостепеном поступку, као и првостепена пресуда, писани латиницом, иако је за језик поступка био одређен српски језик; да су пресуде донете погрешном применом материјалног права која се у уставној жалби ближе образлаже, а недосуђивањем накнаде ове материјалне штете првостепени, другостепени и ревизијски суд су повредили подносиочево право на накнаду материјалне штете коју му је незаконитим радом проузроковао државни орган из члана 35. Устава; да је поступањем суда у првостепеном и другостепеном поступку повређена једнака заштита права подносиоца, јер није донета пресуда у његову корист, упркос постојању правноснажно пресуђених предмета са идентично постављеним тужбеним захтевима, у којим је тужбени захтев оправдано усвојен као основан; да је подносиоцу повређено и право на правно средство, јер уложени прави лекови током судског поступка (жалба и ревизија) нису били делотворни. Подносилац уставне жалбе предлаже да Уставни суд утврди повреду уставних права подносиоца, поништи оспорену пресуду, одреди да му се накнади штета и да се уклоне штетне последице и да се подносиоцу накнаде трошкове ове уставне жалбе у износу од 50.000,00 динара.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћеноњегово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, као и увидом у списе предмета Основног суда у Суботици П1. 743/10 (раније предмета Општинског суда у Суботици П1. 227/07), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пресудом Општинског суда у Суботици П1. 227/07 од 26. маја 2009. године, у ставу првом изреке , одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиоца – овде подносиоца уставна жалбе да се тужена Република Србија – Војска Србије обавеже да му на име накнаде штете због мање исплаћење зараде у периоду од 1. јануара 2000. године до 31. децембра 2006. године исплати појединачне месечне износе, са каматом за периоде ближе утврђене у овом ставу изреке, ставом другим изреке одбије н је приговор месне ненадлежности, а ст авовима трећим, четвртим и петим је одлучено о обавези тужиоца на плаћање судске таксе и о трошковима поступка.
Пресудом Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена наведена пресуда Општинског суда у Суботици.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Суботици Гж1. 116/09 од 24. августа 2009. године. Врховни касациони суд је нашао да ревизија није основана, јер ревизијом побијана пресуда није захваћена битном повредом Закона о парничном поступку на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, нити повредом на коју се указује у ревизији, те да су на основу утврђеног чињеничног стања нижестепени судови правилном применом материјалног права одбили тужбени захтев као неоснован. У образложењу пресуде се, поред осталог, наводи: да је тужиоцу који је у радном односу код тужене као п рофесионално војно лице, обрачун и исплата плате вршена према наредбама о постављењу које су садржавале платну групу, формацијско место и чин, као и висину коефицијента према закону и саопштаване су му уз потпис; да се плата професионалних војних лица одређује у складу са одредбом члана 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада и обрачунава се и исплаћује по платном списку; да се војни додатак, посебан део плате, посебне друге накнаде, награде, отпремнина и друга новчана примања из Уредбе, исплаћују на основу решења која по службеној дужности доноси надлежни старешина; да Савезна влада у смислу одредби члана 52. став 1. Уредбе, у вези са чланом 75. и 137. Закона о В ојсци, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у војсци, а према ставу 2. наведене законске одредбе савезни министар одбране у оквиру укупних износа новачаних средстава доноси одлуку о вредности бода, односно коефицијентима за обрачунавање плата и других новчаних примања. У образложењу пресуде се, такође, наводи да је у конкретном случају тужиоцу, као лицу у радном односу код тужене , редовно исплаћивана плата у складу са одлуком надлежног органа, те стога нема места за одговорност тужене на осно ву одредби члана 172. Закона о облигационим односима због неправилног или незаконитог рада; да би до тога дошло уколико би надлежни орган без законски прописаног разлога ускраћивао исплату у целини или делимично или вршио селекцију приликом испуњења обавеза по извршним решењима, односно на други начин неправилно или назаконито поступао; да у таквој ситуацији суд у парничном поступку оцењује да ли постоји законски основ одговорности тужене државе за накнаду евентуално настале штете; да како су у извршавању обавезе исплате према тужиоцу органи тужене поступали у складу са донетим коначним и прав носнажним појединачним решењем, нема незаконитог или неправилног рада тог органа као основа одговорности државе за штету у смислу одредбе члана 172. Закона о облигационом односима.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. ст.1 и 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреде права на које се формално позива у уставној жалби и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подносилац уставне жалбе у суштини жали на примену материјалног права од стране Врховног касационог суда.
Уставни суд је и у овом уставносудском предмету констатовао да у принципу није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начина на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, оцењујући постојање повреде права на правично суђење, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, евентуално, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, да би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд најпре испитао да ли је поступак који је претходио подношењу уставне жалбе и у коме је донета оспорена пресуда у целини био правичан на начин на који то гарантује одредба члана 32. став 1. Устава, као и да ли је тиме евентуално дошло до повреде права на накнаду штете гарантованог одредбом члана 35. став 2 . Устава.
У складу с тим, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на исплату разлике зараде одлучивали Уставом и законом установљени судови, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом материјалних прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утем ељен основ за доношење оспорене пресуде.
Наиме, по становишту Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата која је вршена у складу са правноснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату плате, односно на други начин неправилно, незаконито или селективно поступао у извршењу појединачних решења.
Из наведених разлога, оспореном пресудом Врховног касационог суда, по оцени Уставног суда, није повређено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, нити право на накнаду штете на које се подносилац позива.
Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди начела употребе језика у парничном поступку, због тога што су списи првостепеног предмета написани латиничним писмом, Уставни суд указује да је на првом рочишту за главну расправу пред првостепеним судом утврђено да је језик поступка српски, а да подносилац у току целог првостепеног поступка, као ни доцније у жалби и ревизији, није указивао на евентуалну повреду члана 361. став 2. тачка 8) Закона о парничном поступку, те да стога овај разлог који се први пут истиче у уставној жалби не може представљати ваљан уставноправни разлог за постојање повреде уставних права приликом доношења оспорене пресуде.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године ни су повређен а права подносиоца на правично суђење из члана 32. став 1. и на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава.
Уставни суд је исти став већ заузео у више својих одлука (видети нпр. Одлуку Уж- 860/2009 од 22. септембра 2011. године).
Испитујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је оценио да оспореном ревизијском пресудом није повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство. Наиме, Уставни суд је увидом у оспорену пресуду утврдио да је Врховни суд Србије у тој одлуци одговорио на ревизијске наводе и оценио да у другостепеном парничном поступку нису учињене битне повреде парничног поступка на које суд пази по службеној дужности и повреде на које се у ревизији указује, као и да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев подносиоца уставне жалбе. Стога је, по оцени Уставног суда, у поступку по ревизији обезбеђено право подносиоца уставне жалбе зајемчено чланом 36. став 2. Устава.
Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта права на једнаку заштиту права пред судовима, зајемченог чланом 36. став 1. Устава, Уставни суд је констатовао да се само позивање на неке првостепене и другостепене судске одлуке навођењем њихових пословних бројева, као што је то учињено у уставној жалби, не може прихватити као доказ о различитом поступању надлежних судова који су правноснажно одлучивали у истоветним чињеничним и правним ситуацијама, те је, како подносилац уставне жалбе није пружио доказе за своју тврдњу о повреди наведеног уставног права, нашао да је уставна жалба и у овом делу неоснована.
Полазећи од напред изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2135/10 од 1. априла 2010. године одбио као неосновану.
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић