Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Терез Месарош из Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. јануара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Терез Месарош изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2672/11 од 7. јула 20 11. године и пресуде Првог основног суда у Београду П. 9860/10 од 8. децембра 2010. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Терез Месарош из Суботице је 12. октобра 2011 . године, преко пуномоћника Драгослава Љубичановића адвоката из Београда, изјавила Уставном суду уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж1. 2672/11 од 7. јула 2011. године и пресуде Првог основног суда у Београду П. 9860/10 од 8. децембра 2010. године, због повреде права на рад из члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби, поред осталог, наведено је да су ставом суда израженим у оспореним пресудама занемарене изричите одредбе Закона о раду о хијерархији правних п рописа по питању права запослених из радног односа, јер Закон о раду, на који упућује Закон о државним службеницима и намештеницима, нигде не предвиђа постојање колективног уговора као услов за остваривање права запослених утврђених чланом 118. тач. 5) и 6) Закона о раду .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду (у даље м тексту: Општински суд) П1. 9860/10 од 8. децембра 2010 . године одбијен је тужбени захтев т ужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражено да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде да тужиљи исплати на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмор а, и то за период од 1. јануара 2007. године до 31. децембра 2008. године, наведене новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом, почев од доспелости сваког појединачног месечног износа па до исплате. У образложењу ове пресуде наведено је, између осталог, да је на основу изведених доказа парнични суд утврдио да је тужиља у спорном периоду била у радном односу код тужене, у Општинском суду у Суботици, као намештеник, на радном месту спремачице, разврстаном у четврту врсту радних места намештеника, као и да јој је означеним решењима утврђено право на годишњи одмор у трајању од по 20 радних дана за 2007. и 2008. годину. Према ставу првостепеног суда изнетом у оспореној пресуди, сагласно наведеним одредбама чл. 1, 4, 170, 171. и 172. Закона о државним службеницима, чл. 2, 4. и 8, затим чл. 23. до 31. и чл. 32. до 41, као и члана 49. Закона о платама државних службеника и намештеника, и чл. 118. и 284. Закона о раду, додатак на плату за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за наведени период није утврђен за државне службенике и намештенике, те не постоји основ за остваривање права тужиље на ове накнаде. Према даљим наводима образложења, услов за остваривање права државних службеника и намештеника на накнаду ових трошкова је постојање колективног уговора којим би се, између осталог, утврдила висина и начин исплате тих накнада, али тај уговор није закључен.
Поступајући по жалби тужиље, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 2672/11 од 7. јула 2011 . године, којом је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио означену првостепену пресуду У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да и према оцени другостепеног суда не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права тужиље на наведене накнаде, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију.
4. Чланом 60. став 4. Устава је утврђено, између осталог, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07 ) прописано је : да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата намештеника одређује множењем коефицијента са основицом. (члан 40. став 1.); да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину законом о буџету Републике Србије (члан 41.); да се коефицијенти за радна места намештеника одређују тиме што се свако радно место намештеника сврстава у једну од шест платних група тако да платна група одговара врсти у коју је радно место разврстано у правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у државном органу. (члан 42.); да намештеници имају, под истим условима и у истој висини као државни службеници, право на додатак за време проведено у радном односу, додатак за рад ноћу, додатак за рад на дан празника који није радни дан, додатак за прековремени рад и на додатак за приправност (ч лан 47.); да намештеник има право на додатак за остварене резултате рада једном у три месеца ако је од јануара до марта, од априла до јуна, од јула до септембра или од октобра до децембра остварио натпросечне резултате по обиму и квалитету рада, који износи до 50% основне плате намештеника, а исплаћује се уз плату за март, јун, септембар и децембар (члан 48. ст. 1. и 2.). Овим законом прописано је и: да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да одредбе овог закона о накнади плате, накнади трошкова и другим примањима државних службеника примењују се и на намештенике (члан 49. став 1.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је : да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника (члан 1. став 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (у даљем тексту: посебан колективни уговор), да посебан колективни уговор закључују Влада и репрезентативни синдикати који су основани за територију Републике Србије, да се на права и дужности намештеника примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено (члан 4.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII. овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и друга примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тачком 6. Главе VIII . Закона о раду уређено је питање других примања, и то чл. 119. и 120. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбама члана 2. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 98/07) је прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак с рада, трошкови службеног путовања у земљи, трошкови службеног путовања у иностранство, трошкови селидбе у иностранство, трошкови рада и боравка на терену и трошкови привременог или трајног премештаја у друго место рада.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељки уставне жалбе оспореним пресудама није повређено ово Уставом зајемчено право.
Наиме, Уставни суд је, пре свега, на основу цитираних одредаба закона, утврдио да су Закон о државним службеницима и Закон о платама државних службеника и намештеника lex specialis којим а се уређују питања права и дужности државних службеника и намештеника. На сва питања који ови закони не уређују , примењују се општи прописи о раду и посебни колективни уговор за државне органе.
Уставни суд је даље утврдио да Законом о платама државних службеника и намештеника није утврђено право државног службеника, односно намештеника на накнаду за исхрану у току рада, као и за коришћење годишњег одмора, али да, сагласно члану 39. и члану 49. став 1. овог закона постоји могућност да се посебним колективним уговором за државне органе утврде и друга примања државних службеника и намештеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог и право на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи пропис на чију примену упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у Глави VIII. разликује три основне врсте примања, и то: зараду, накнаду зараде и друга примања, те да је наведен им одредбама члана 120. тач. 2) и 3) овог закона предвиђена могућност да се, у оквиру других примања, општим актом или уговором о раду, утврди право запосленог на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права намештеника не гарантују као посебна примања право на накнаду за исхрану у току рада и право на регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац намештеника, утврди прав а својих запослених на овакве врсте других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године, на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
Уставни суд је, у конкретном случају , утврдио да је оспореним пресудама оцењено да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току 2007. и 2008. године, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев тужиље , овде подноситељке уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена Апелационог суда је заснован на прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправичн о примењени на штету подноситељке уставне жалбе.
Наведено становиште заузето у овом предмету, већ је исказано кроз Одлуку Уставног суда Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године.
6. На основу изнетог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', бр. 109/07 и 99/11 ).
С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
У уставној жалби, поред осталог, наведено је да су ставом суда израженим у оспореним пресудама занемарене изричите одредбе Закона о раду о хијерархији правних п рописа по питању права запослених из радног односа, јер Закон о раду, на који упућује Закон о државним службеницима и намештеницима, нигде не предвиђа постојање колективног уговора као услов за остваривање права запослених утврђених чланом 118. тач. 5) и 6) Закона о раду .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у целокупну документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду (у даље м тексту: Општински суд) П1. 9860/10 од 8. децембра 2010 . године одбијен је тужбени захтев т ужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражено да се обавеже тужена Република Србија – Министарство правде да тужиљи исплати на име накнаде за исхрану у току рада и регреса за коришћење годишњег одмор а, и то за период од 1. јануара 2007. године до 31. децембра 2008. године, наведене новчане износе, са припадајућом законском затезном каматом, почев од доспелости сваког појединачног месечног износа па до исплате. У образложењу ове пресуде наведено је, између осталог, да је на основу изведених доказа парнични суд утврдио да је тужиља у спорном периоду била у радном односу код тужене, у Општинском суду у Суботици, као намештеник, на радном месту спремачице, разврстаном у четврту врсту радних места намештеника, као и да јој је означеним решењима утврђено право на годишњи одмор у трајању од по 20 радних дана за 2007. и 2008. годину. Према ставу првостепеног суда изнетом у оспореној пресуди, сагласно наведеним одредбама чл. 1, 4, 170, 171. и 172. Закона о државним службеницима, чл. 2, 4. и 8, затим чл. 23. до 31. и чл. 32. до 41, као и члана 49. Закона о платама државних службеника и намештеника, и чл. 118. и 284. Закона о раду, додатак на плату за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора за наведени период није утврђен за државне службенике и намештенике, те не постоји основ за остваривање права тужиље на ове накнаде. Према даљим наводима образложења, услов за остваривање права државних службеника и намештеника на накнаду ових трошкова је постојање колективног уговора којим би се, између осталог, утврдила висина и начин исплате тих накнада, али тај уговор није закључен.
Поступајући по жалби тужиље, Апелациони суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 2672/11 од 7. јула 2011 . године, којом је одбио као неосновану жалбу тужиље и потврдио означену првостепену пресуду У образложењу оспорене другостепене пресуде, поред осталог, наведено је да и према оцени другостепеног суда не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права тужиље на наведене накнаде, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију.
4. Чланом 60. став 4. Устава је утврђено, између осталог, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа.
Законом о платама државних службеника и намештеника (“Службени гласник РС“, бр. 62/06, 63/06, 115/06 и 101/07 ) прописано је : да се овим законом уређују плате, накнаде и друга примања државних службеника и намештеника (члан 1.); да се плата државних службеника и намештеника састоји од основне плате и додатака на плату и да се у плату урачунавају и порези и доприноси који се плаћају из плате (члан 2.); да се основна плата намештеника одређује множењем коефицијента са основицом. (члан 40. став 1.); да је основица јединствена и утврђује се за сваку буџетску годину законом о буџету Републике Србије (члан 41.); да се коефицијенти за радна места намештеника одређују тиме што се свако радно место намештеника сврстава у једну од шест платних група тако да платна група одговара врсти у коју је радно место разврстано у правилнику о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у државном органу. (члан 42.); да намештеници имају, под истим условима и у истој висини као државни службеници, право на додатак за време проведено у радном односу, додатак за рад ноћу, додатак за рад на дан празника који није радни дан, додатак за прековремени рад и на додатак за приправност (ч лан 47.); да намештеник има право на додатак за остварене резултате рада једном у три месеца ако је од јануара до марта, од априла до јуна, од јула до септембра или од октобра до децембра остварио натпросечне резултате по обиму и квалитету рада, који износи до 50% основне плате намештеника, а исплаћује се уз плату за март, јун, септембар и децембар (члан 48. ст. 1. и 2.). Овим законом прописано је и: да се посебним колективним уговором за државне органе могу утврдити и друга примања државних службеника, према општим прописима о раду (члан 39.); да одредбе овог закона о накнади плате, накнади трошкова и другим примањима државних службеника примењују се и на намештенике (члан 49. став 1.); да Закон о платама у државним органима и јавним службама (“Службени гласник РС“, број 34/01) и Уредба о коефицијентима за обрачун и исплату плата изабраних, постављених и запослених лица (“Службени гласник РС“, број 95/05) престају да се примењују на државне службенике и намештенике 1. јануара 2007. године (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о државним службеницима (“Службени гласник РС“, бр. 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07, 116/08 и 104/09) прописано је : да се овим законом уређују права и дужности државних службеника и поједина права и дужности намештеника (члан 1. став 1.); да је послодавац државних службеника и намештеника Република Србија (члан 3. став 1.); да се на права и дужности државних службеника који нису уређени овим или посебним законом или другим прописом примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор за државне органе (у даљем тексту: посебан колективни уговор), да посебан колективни уговор закључују Влада и репрезентативни синдикати који су основани за територију Републике Србије, да се на права и дужности намештеника примењују општи прописи о раду и посебан колективни уговор, ако овим или посебним законом није друкчије одређено (члан 4.); да се Посебан колективни уговор за државне органе (“Службени гласник РС“, број 23/98) примењује, изузев одредаба које су у супротности са овим законом, док не ступи на снагу Посебан колективни уговор за државне органе, који ће бити закључен према овом закону (члан 187.).
Одредбом члана 8. став 1. Закона о раду (“Службени гласник РС“, бр. 24/05, 61/05 и 54/09) је прописано да колективни уговор и правилник о раду (у даљем тексту: општи акт) и уговор о раду не могу да садрже одредбе којима се запосленом дају мања права или утврђују неповољнији услови рада од права и услова који су утврђени законом. Глава VIII. овог закона уређује питање зараде, накнаде зараде и друга примања. Тачком 5. ове главе Закона о раду уређено је питање накнаде трошкова тако што је чланом 118. тач. 5) и 6) прописано да запослени, поред осталог, има право на накнаду трошкова у складу са општим актом и уговором о раду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. Тачком 6. Главе VIII . Закона о раду уређено је питање других примања, и то чл. 119. и 120. Тако је чланом 120. тач. 2) и 3) овог закона прописано да се општим актом, односно уговором о раду, може утврдити право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора.
Одредбама члана 2. Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника („Службени гласник РС“, број 98/07) је прописано да се државном службенику и намештенику накнађују трошкови превоза за долазак на рад и одлазак с рада, трошкови службеног путовања у земљи, трошкови службеног путовања у иностранство, трошкови селидбе у иностранство, трошкови рада и боравка на терену и трошкови привременог или трајног премештаја у друго место рада.
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на рад из члана 60. став 4. Устава, Уставни суд је констатовао да подноситељки уставне жалбе оспореним пресудама није повређено ово Уставом зајемчено право.
Наиме, Уставни суд је, пре свега, на основу цитираних одредаба закона, утврдио да су Закон о државним службеницима и Закон о платама државних службеника и намештеника lex specialis којим а се уређују питања права и дужности државних службеника и намештеника. На сва питања који ови закони не уређују , примењују се општи прописи о раду и посебни колективни уговор за државне органе.
Уставни суд је даље утврдио да Законом о платама државних службеника и намештеника није утврђено право државног службеника, односно намештеника на накнаду за исхрану у току рада, као и за коришћење годишњег одмора, али да, сагласно члану 39. и члану 49. став 1. овог закона постоји могућност да се посебним колективним уговором за државне органе утврде и друга примања државних службеника и намештеника, према општим прописима о раду.
Дакле, Уставни суд је утврдио да посебним законима који уређују права државних службеника и намештеника, поред осталог и право на плату, накнаду и друга примања, није изричито гарантовано право на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора. С тим у вези, Уредба о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника изричито у члану 2. наводи трошкове који се надокнађују државним службеницима и намештеницима, при чему не предвиђа да су право на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора, посебна врста таквих трошкова на које државни службеници и намештеници имају право.
Уставни суд је даље констатовао да Закон о раду, као општи пропис на чију примену упућује одредба члана 39. Закона о платама државних службеника и намештеника, у Глави VIII. разликује три основне врсте примања, и то: зараду, накнаду зараде и друга примања, те да је наведен им одредбама члана 120. тач. 2) и 3) овог закона предвиђена могућност да се, у оквиру других примања, општим актом или уговором о раду, утврди право запосленог на накнаду за исхрану у току рада и регрес за годишњи одмор.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да посебни прописи који уређују права намештеника не гарантују као посебна примања право на накнаду за исхрану у току рада и право на регрес за коришћење годишњег одмора, те да је Законом о раду, као општим прописом, предвиђена само могућност да се општим актом или уговором о раду може утврдити право запосленог, односно намештеника, на овакву врсту другог примања. Стога, по оцени Уставног суда, не постоји обавеза Републике Србије да, као послодавац намештеника, утврди прав а својих запослених на овакве врсте других, посебних примања, већ је то законом предвиђена могућност. Обавеза послодавца да запосленом намештенику обезбеди накнаду трошкова на име месечне исхране у току рада за дане проведене на раду, као и регрес за коришћење годишњег одмора, постоји од 1. јануара 2009. године, на основу Одлуке о примени Општег колективног уговора на све послодавце на територији Републике Србије („Службени гласник РС“, број 104/08), али је примена ових одредаба одложена Анексом II Општег колективног уговора („Службени гласник РС“, број 8/09).
Уставни суд је, у конкретном случају , утврдио да је оспореним пресудама оцењено да не постоји основ ни у посебним ни у општим прописима за остваривање права на накнаду за исхрану у току рада и регрес за коришћење годишњег одмора у току 2007. и 2008. године, јер нема одговарајућег колективног уговора као општег акта и инструмента за њихову конкретну реализацију, те да је стога и тужбени захтев тужиље , овде подноситељке уставне жалбе, неоснован.
По оцени Уставног суда, овакав став и оцена Апелационог суда је заснован на прихватљивој примени и тумачењу меродавног материјалног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправичн о примењени на штету подноситељке уставне жалбе.
Наведено становиште заузето у овом предмету, већ је исказано кроз Одлуку Уставног суда Уж-240/2009 од 14. јула 2011. године.
6. На основу изнетог, Уставни суд је уставну жалбу одбио као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“', бр. 109/07 и 99/11 ).
С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић