Преглед документа IУз-28/2011 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић , председник Већа и судије др Боса Ненадић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, Предраг Ћетковић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 2013. године, донео је

1. Одбацују се иницијативе за покретање поступка за оцену уставности одредаба чл. 6. и 11, члана 12. став 1. и чл. 23, 25, 26, 45, 50. и 89. Закона о матичним књигама („Службени гласник РС“, број 20/09).

2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу одредаба члана 11, члана 12. став 1. и члана 89. З акона из тачке 1.

Иницијативу за покретање поступка за оцену уставности и законитости одредаба чл. 6, 23, 25, 26, 45. и 50. Закона о матичним књигама заједнички су дана 18. јула 2011. године поднели невладина организација Praxis из Београда, коју заступа извршна директорка Иванка Костић из Београда и Центар за унапређивање правних студија, Гоце Делчева 36, Нови Београд, који заступа директор проф. др Владимир Водинелић из Београда.

Подносиоци иницијативе сматрају да одредбе чл. чл. 6, 23, 25, 26, 45. и 50. Закона о матичним књигама нису у сагласности Уставом Републике Србије, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и то са чланом 21. Устава Републике Србије (забрана дискриминације), чланом 36. Устава Републике Србије (право на једнаку заштиту права и на правно средство), чланом 37. Устава Републике Србије (право на правну личност), чланом 76. Устава (забрана дискриминације националних мањина), са забраном дискриминације из члана 14. Европске конвенције за заштиту љ удских права и основних слобода , чланом 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију и праксом Европског суда за људска права, чланом 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, чл. 1. и 2. Конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, чл. 2. и 7. Конвенције о правима детета, чл. 3. и 4. Окв ирне конвенције за заштиту националних мањина, као и препорукама релевантних међународних организација и уговорних тела, па предл ажу да Уставни суд, у оквирима своје надлежности покрене поступак за оцену уставности и законитости наведеног закона и донесе одлуку да наведени оспорени чланови Закона о матичним књигама нису у складу са Уставом Републике Србије, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима.

Даље, иницијатори детаљно износе наводе везане за правне проблеме тзв. „правно невидљивих“ Рома који нису уписани у матичне књиге. Према наводима иницијатора, „један од главних проблема са којима се „Praxis“ и корисници његових услуга ромске националности континуирано суочавају јесте проблем немогућности уписа у матичне књиге рођених ових лица, и то зато што они не могу да испуне Законом о матичним књигама прописане услове који су потребни за овај упис“. Иницијатори даље наводе и следеће: „Наиме за упис у матичну књигу рођених према оспореним одредбама Закона о матичним књигама, потребно је да подносилац захтева за упис обезбеди доказе о одређеним чињеницама у вези са својим рођењем и идентитетом, као што су чињенице о месту, дану, месецу и години рођења, подаци везани за родитеље и сл, које правно невидљиви Роми не могу да обезбеде.“ Разлози за ову немогућност прибављања доказа о чињеницама везаним за рођење и идентитет су, према наводима иницијатора , многоструки и првенствено се односе на правну неукост наведених лица, „процес континуираног увећања заједнице правно невидљивих Рома, односно на то да „правно невидљиви родитељи“ добија ју децу која не могу да се упишу у матичне књиге због тога што и они сами нису уписани у њих, а онда временом и ова деца постају родитељи, који такође рађају своју „правно невидљиву децу“ итд“ , као и на чињеницу да се ради о лицима која су , по наводима иницијатора , „склона динамичном миграционом кретању, која се често селе са једног краја земље на други, и којима је због тога отежано заснивање или одржавање контаката са надлежним државним органима који би требало да се брину о њиховом правном статусу и заштити њихових права.“.

Према наводима иницијатора, правни режим уписа у матичне књиге рођених у оспореним одредбама Закона о матичним књигама „правно не могу да користе припадници ромске заједнице који нису уписани у матичне књиге рођених у року од 30 дана од дана свог рођења“ јер се пред њих постављају „правне препреке које они не могу да савладају, чиме се фактички онемогућава њихов упис у матичне књиге рођених“. Оспорене одредбе Закона о матичним књигама „прописују услове за упис у матичну књигу рођених који се односе на доказивање одређених чињеница у вези са рођењем и идентитетом, као што су дан, месец, година и час рођења, место и општина рођења, подаци о родитељима, и то име и презиме и ако су родитељи у браку, презиме пре закључења брака, и други подаци о родитељима међу којима и њихови јединствени матични бројеви, дан месец и година њиховог рођења, место и општина рођења, пребивалиште и адреса родитеља и тд“. На тај начин „правно невидљиви Роми, односно припадници ромске заједнице“ који „не могу да прибаве доказе и свим чињеницама које се упис ују у матичне књиге рођених“ стављају се у положај у коме, по мишљењу иницијатора, трпе тзв. посредну дискриминацију. Наиме, иницијатори у иницијативи коју су поднели закључују да „занемарујући специфичан стварни положај ове категорије лица, законодавац путем оспорених законских правила тр ајно онемогућава упис у матичну књигу рођених правно невидљивим Ромима и тако их на посредан начин дискриминише“, да се „припадници ромске заједнице који нису уписани у матичне књиге“ стављају „у неравноправан положај у односу на сва друга лица која могу да задовоље законске услове за упис у матичну књигу рођених“, као и да се неједнако третира питање накнадног уписа у матичне књиге нахочета, односно лица чији су родитељи непознати у „односу на остала лица која немају сазнања и доказе у вези са чињеницама свог рођења и својим идентитетом“ чиме законодавац „прави неоправдану разлику“.

У мишљењу Наро дне скупштине које је достављен о Уставном суду наводи се да је поверавање послова вођења матичних књига јединицама локалне самоуправе, према Закону о матичним књигама, законодавац извршио у складу са одредбом члана 137. став 1. Устава Републике Србије и да оспорена решења обезбеђују зајамчену „једнаку заштиту права грађана пред имаоцима јавних овлашћења (члан 36. став 1. Устава) и једнакост свих пред законом (члан 21. став 1. Устава )“. Доносилац оспореног акта у свом мишљењу наводи и да су оспорена решења у складу са „једним од основних начела у управном поступку - начелом ефикасности“, као и да се „податак о националној припадности не утврђује у поступку уписа и не уписује се у матичну књигу рођених“. Посебно се наглашава и да је прописан скуп података који се уписује у матичне књиге рођених сагласан са одредбама Породичног закона којима је уређена обавеза уписа личног имена, породичног статуса детета, усвојења, старатељства, лишења и враћања пословне способности и брака у матичну књигу рођених, одредбама Закона о јединственом матичном броју грађана који се уписује у матичну књигу рођених и служи за уписивање матичног броја у све друге јавне исправе и евиденције, као и са одредбама Закона о држављанству којима је уређено да се евиденција о држављанима Републике Србије води у матичним књигама рођених и да се држављанство Републике Србије уписује у матичну књигу рођених у складу за законом и прописима о матичним књигама. На крају, посебно се наводи да је одредбама Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник РС“, број 85/12) уређен „ поступак за утврђивање времена и места рођења, сагласно коме сва лица која нису уписана у матичну књигу рођених, а време и место свог рођења не могу доказати на начин предвиђен прописима којима се уређује вођење матичних књига, могу суду поднети предлог за доказивање рођења и на основу правоснажног решења о времену и месту рођења уписати чињеницу рођења у матичну књигу рођених“.




Послови вођења матичних књига и решавања у првостепеном управном поступку у области матичних књига поверавају се општинама, односно градовима, односно граду Београду.

Послове из става 1. овог члана извршава општинска управа, односно градска управа, односно градска управа града Београда.

Послови вођења матичних књига и решавања у првостепеном управном поступку у области матичних књига за подручје Аутономне покрајине Косово и Метохија поверавају се:


- граду Нишу за град Приштину и општине: Подујево, Глоговац, Обилић, Липљан и Косово Поље;


- граду Крагујевцу за општине: Пећ, Исток и Клина;


- граду Краљеву за општине: Косовска Митровица, Србица, Зубин Поток, Вучитрн, Звечан и Лепосавић;


- граду Крушевцу за општине: Призрен, Ораховац, Сува Река и Гора;


- граду Јагодини за општине: Ђаковица и Дечани;


- граду Врању за општине: Гњилане, Витина, Косовска Каменица и Ново Брдо;


- граду Лесковцу за општине: Урошевац, Качаник, Штимље и Штрпце.


Послове из става 3. овог члана извршава градска управа.




Матичар је дужан да пријављени податак упише у матичну књигу без одлагања.

Изузетно, упис се може одложити ради провере, односно утврђивања података који недостају, а који се уписују у матичну књигу.

О одложеним уписима води се посебна евиденција.



Ако се податак о рођењу, односно смрти, пријављује по истеку 30 дана од дана када се десила чињеница рођења, односно смрти, матичар га може уписати у матичну књигу само на основу решења надлежног органа.



Ако услед више силе или ванредне ситуације или других сличних разлога поједини подаци нису могли бити уписани у матичну књигу, накнадни упис извршиће се на основу решења надлежног органа из члана 6. ст. 2. и 4. овог закона."



У матичну књигу рођених уписују се:



1) подаци о рођењу, и то: име и презиме детета; скраћено лично име; пол детета; дан, месец, година и час рођења; место и општина рођења, а ако је дете рођено у иностранству и назив државе рођења; јединствени матични број грађана и држављанство детета;

2) подаци о родитељима детета, и то: име и презиме и ако су родитељи у браку, презиме пре закључења брака; јединствени матични број грађана; дан, месец и година рођења; место и општина рођења, а ако је родитељ рођен у иностранству и назив државе рођења; држављанство; пребивалиште и адреса;

3) подаци о: материнству утврђеном или оспореном судском одлуком; признању очинства; очинству утврђеном или оспореном судском одлуком; усвојењу и престанку усвојења; стављању под старатељство и престанку старатељства; лишењу и враћању родитељског права; продужењу и престанку продуженог родитељског права; закључењу и престанку брака; промени личног имена, имена или презимена детета и родитеља, односно усвојитеља или старатеља; стицању и престанку држављанства; смрти, као и други подаци одређени законом или другим прописом донетим на основу закона.



Чињеница рођења детета чији су родитељи непознати уписује се у матичну књигу рођених матичног подручја у чијем саставу је насељено место где је дете нађено.

Упис се врши на основу решења надлежног органа старатељства, које садржи следеће податке: лично име детета; пол детета; дан, месец, годину и час рођења; место и општину рођења и држављанство детета. Као место рођења уписује се насељено место где је дете нађено.

Орган старатељства доноси решење из става 2. овог члана на основу записника о налажењу детета и доставља га заједно са записником о налажењу детета матичару.”




Уставом Републике Србије и релевантним међународним уговорима утврђено је следеће:







Пред Уставом и законом сви су једнаки.

Свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.

Забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета.

Не сматрају се дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима.






Јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.

Свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.







Свако лице има правну способност.

Лице пунолетством стиче способност да самостално одлучује о својим правима и обавезама. Пунолетство наступа са навршених 18 година.

Избор и коришћење личног имена и имена своје деце слободни су.







Припадницима националних мањина јемчи се равноправност пред законом и једнака законска заштита.

Забрањена је било каква дискриминација због припадности националној мањини.

Не сматрају се дискриминацијом посебни прописи и привремене мере које Република Србија може увести у економском, социјалном, културном и политичком животу, ради постизања пуне равноправности између припадника националне мањине и грађана који припадају већини, ако су усмерене на уклањање изразито неповољних услова живота који их посебно погађају.








Уживање права и слобода предвиђених у овој Конвенцији обезбеђује се без дискриминације по било ком основу, као што су пол, раса, боја коже, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или социјално порекло, веза с неком националном мањином, имовно стање, рођење или други статус.









1. Свако право које закон предвиђа оствариваће се без дискриминације по било ком основу као нпр. полу, раси, боји коже, језику, вероисповести, политичком и другом уверењу, националном или друштвеном пореклу, повезаности с националном мањином, имовини, рођењу или другом статусу.

2. Јавне власти неће ни према коме вршити дискриминацију по основима као што су они поменути у ставу 1.


Међународни пакт о грађанским и политичким правима






Свако има право да му се призна на сваком месту правни субјективитет.




Сва су лица једнака пред законом и имају право без икакве дискриминације на подједнаку заштиту закона. У том смислу, закон мора да забрањује сваку дискриминацију и да обезбеди свим лицима подједнаку и успешну заштиту против сваке дискриминације, нарочито у погледу расе, боје, пола, језика, вере, политичког или другого убеђења, националног или социјалног порекла, имовног стања, рођења или другог стања.






1. Државе чланице ове конвенције поштују и обезбеђују права садржана у Конвенцији сваком детету под њиховом јурисдикцијом, без икакве дискриминације и без обзира на расу, боју коже, пол, језик, вероисповест, политичко или друго убеђење, национално, етничко или социјално порекло, имовно стање, онеспособљеност, рођење или други статус детета или његовог родитеља или законитог старатеља.


2. Државе чланице предузимају све потребне мере како би се обезбедила заштита детета од свих облика дискриминације или казне засноване на статусу, активностима, израженом мишљењу или убеђењу родитеља, законитих старатеља или чланова породице детета.





1. Дете се пријављује одмах након рођења и од рођења има право на име, право на старање, држављанство и, ако је то могуће, право да зна ко су му родитељи и право на њихово старање.

2. Државе чланице обезбеђују остваривање ових права у складу с националним законом и својим обавезама у складу с одговарајућим међународним инструментима из ове области, посебно у случајевима у којима би дете иначе било апатрид.









1. У овој конвенцији израз "расна дискриминација" односи се на свако разликовање, искључивање, ограничавање или давање првенства који се заснива на раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу који имају за циљ или за резултат да наруше или да компромитују признавање, уживање или вршење, под једнаким условима, права човека и основних слобода и политичкој, економској, социјалној и културној области или у свакој другој области јавног живота.

2. Ова конвенција не примењује се на разликовања, искључивања, ограничавања или давања првенства које спроводи држава чланица Конвенције кад су у питању њени држављани или лица која нису њени држављани.

3. Ниједна одредба ове конвенције не може се тумачити као да на било који начин нарушава законске одредбе држава чланица Конвенције у погледу народности, држављанства или пријема у држављанство, под условом да ове одредбе не неправе разлике у односу на неку посебну народност.

4. Посебне мере, донете једино ради обезбеђивања одговарајућег напретка извесних расних или етничких група или лица којима је неопходна заштита која може да буде потребна ради гарантовања, уживања и остваривања права човека и основних слобода под једнаким условима, не сматрају се као мере расне дискриминације, под условом да немају за резултат одржање различитих права за разне расне групе и да се не одржавају на снази кад се постигну циљеви због којих су ове мере биле предузете.






1. Државе чланице осуђују расну дискриминацију и обавезују се да свим одговарајућим средствима и без одлагања спроводе политику која тежи да укине сваки облик расне дискриминације и да помажу разумевање између свих раса, и у том циљу:

а) Свака држава чланица обавезује се да не почини никакво дело расне дискриминације или не врши расну дискриминацију против лица, група лица или установа, као и да поступа тако да се све јавне власти и јавне, националне и локалне установе придржавају ове обавезе;

б) Свака држава чланица обавезује се да не подстиче, брани или подржава расну дискриминацију коју спроводи било какво лице или организација;

ц) Свака држава чланица треба да предузме ефикасне мере ради поновног разматрања националне и локалне владине политике и измене, укидања или поништења сваког закона и сваког прописа који има за циљ да заведе расну дискриминацију или да је устали тамо где она постоји;

д) Свака држава чланица треба да свим одговарајућим средствима, укључујући, уколико то околности захтевају, и законске мере, забрани расну дискриминацију коју спроводе лица, групе или организације, као и да је оконча;

е) Свака држава чланица обавезује се да помаже, у датом случају, вишерасне интеграционистичке организације и покрете и друга средства ради укидања препрека између раса, као и да се бори против онога што тежи да ојача расну поделу.

2. Државе чланице ће предузети, ако околности то захтевају, у социјалној, економској, културној и осталим областима, посебне и конкретне мере за одговарајуће обезбеђивање развоја или заштите извесних расних група или појединаца који припадају овим групама ради гарантовања под условима једнакости, пуног остварења права човека и основних слобода. Ове мере не могу ни у ком случају имати за резултат одржање неједнаких или различитих права за разне расне групе, кад се постигну циљеви због којих су ове мере биле предузете.







1. Сваки припадник националне мањине имаће право да слободно бира да буде третиран као такав или не и неће доћи у неповољан положај због таквог опредељења или вршења права везаних за то опредељење.


2. Припадници националних мањина могу да врше она права и уживају слободе које произлазе из принципа уграђених у садашњу Оквирну конвенцију, појединачно или у заједници с другима.






1. Стране уговорнице се обавезују да ће припадницима националних мањина гарантовати равноправност пред законом и једнаку законску заштиту. У том смислу забрањена је било каква дискриминација на основу припадности националној мањини.


2. Стране уговорнице се обавезују да усвоје, где је потребно, одговарајуће мере како би у свим областима економског, друштвеног, политичког и културног живота обезбедиле пуну и стварну једнакост припадника националне мањине и припадника већине. У том погледу ће водити рачуна о специфичним условима припадника националних мањина.

3. Мере усвојене сходно ставу 2. неће се сматрати актом дискриминације.















(1) Лице које није уписано у матичну књигу рођених, а време и место свог рођења не може да докаже на начин предвиђен прописима којима се уређује вођење матичних књига, може суду поднети предлог за утврђивање времена и места рођења (доказивање рођења).


(2) Поред лица чије се рођење доказује, поступак за утврђивање времена и места рођења може покренути свако лице које за то има непосредни правни интерес, као и орган старатељства.







За утврђивање времена и места рођења месно је надлежан сваки стварно надлежан суд.





(1) Предлог за утврђивање времена и места рођења мора да садржи податке о имену и презимену лица чије се рођење доказује, његовом полу, времену и месту његовог рођења ако је познато, као и доказе којима се те чињенице могу утврдити или учинити вероватним.

(2) Ако постоје, у предлогу за утврђивање времена и места рођења треба навести и друге чињенице које могу олакшати суду да утврди време и место рођења (подаци о родитељима и другим блиским сродницима лица чије се рођење доказује, његовом супружнику, школовању, запослењу, промени боравишта и сл.).

(3) Предлог за утврђивање времена и места рођења који није поднело лице чије се рођење доказује, нити орган старатељства, мора да садржи чињенице из којих произлази да предлагач има правни интерес да покрене поступак за утврђивање времена и места рођења.





(1) Пошто прими предлог за утврђивање времена и места рођења, суд налаже министарству надлежном за унутрашње послове и матичарима на чијем подручју је боравило лице чије се рођење доказује да провере да ли у њиховим евиденцијама постоје подаци о времену и месту рођења лица чије се рођење доказује и да о томе доставе извештај у року који не може бити дужи од 30 дана.

(2) Ако процени да је то целисходно, суд налаже и другим органима и установама које воде евиденције о физичким лицима да му пруже потребна обавештења.

(3) Ако суду не буде достављен извештај у остављеном року, сматра се да о лицу чије се рођење доказује нема података у евиденцијама органа којима је наложено да изврше проверу.

(4) Ако има наговештаја да је лице чије се рођење доказује имало боравиште у страној држави, суд доноси решење о застоју поступка док не прибави потребна обавештења од надлежних органа стране државе у складу с правилима о међународној правној помоћи.





(1) Пошто прими извештај, односно кад протекне рок за достављање извештаја, суд заказује рочиште на које позива предлагача и лице чије се рођење доказује и изводи потребне доказе.

(2) Да би утврдио време и место рођења лицу чије се рођење доказује суд мора да саслуша најмање два пунолетна сведока чији идентитет утврђује увидом у јавну исправу с фотографијом.

(3) Суд може одредити да лекар одговарајуће специјалности прегледа лице чије се рођење доказује и дâ налаз и мишљење о његовој старости.





Решење којим се утврђује време и место рођења садржи: име и презиме лица чије се рођење доказује, његов пол, дан, месец, годину и час рођења, место рођења, као и податке о његовим родитељима ако су познати.





Ако суд не може да утврди када је рођено лице чије се рођење доказује, сматра се да је оно рођено 1. јануара у 00:01 часова оне године за коју се на основу изведених доказа може узети да је вероватно година његовог рођења.



Ако суд не може да утврди где је рођено лице чије се рођење доказује, као место рођења сматра се седиште града, односно општине за коју се на основу изведених доказа може узети да је вероватно место рођења, а ако се место рођења не може утврдити на такав начин, сматра се да је лице чије се рођење доказује рођено у месту где је нађено, односно где је имало боравиште у време подношења предлога за утврђивање времена и места рођења.




(1) Решење о времену и месту рођења суд је дужан да донесе у року од 90 дана од дана подношења предлога, а тај рок може бити продужен највише за 60 дана само ако је донето решење о застоју поступка зато што су постојали наговештаји да је лице чије се рођење доказује имало боравиште у страној држави.

(2) Против решења о времену и месту рођења може се изјавити жалба у року од осам дана од дана достављања.

(3) О жалби на решење о времену и месту рођења веће вишег суда одлучује у року од 30 дана од дана пријема жалбе.




У поступку за утврђивање времена и места рођења предлагач је ослобођен плаћања такса и других трошкова поступка, а трошкови вештачења у том поступку исплаћују се из средстава суда.




Правноснажно решење о времену и месту рођења првостепени суд доставља надлежном матичару у року од осам дана од дана правноснажности, ради уписа чињенице рођења у матичну књигу рођених.




(1) Правноснажност решења о времену и месту рођења не утиче на право овлашћених лица да у другом поступку утврђују породични статус лица чије је рођење доказано.



(2) Орган који је надлежан да спроведе поступак за стицање држављанства Републике Србије није везан правноснажним решењем о времену и месту рођења.




(1) Ако се накнадно утврди да је лице чије се рођење доказује већ уписано у матичну књигу рођених, суд који је донео решење о времену и месту рођења по службеној дужности покреће и спроводи поступак ради стављања ван снаге тог решења.

(2) Правноснажно решење о стављању ван снаге решења о времену и месту рођења првостепени суд у року од осам дана од дана правноснажности доставља надлежном матичару.






Ако учесник у поступку за утврђивање времена и места рођења сазна за нове чињенице или стекне могућност да употреби нове доказе на основу којих је могло другачије да се утврди време и место рођења, или постоје други услови за понављање поступка по правилима парничног поступка, неће се понављати поступак за утврђивање времена и места рођења, већ учесник своја права може да оствари у парничном поступку.








(1) Лично име састоји се од имена и презимена.


(2) Лично име уписује се у матичну књигу рођених.


(3) Свако је дужан да се служи својим личним именом.






Деци рођеној после 31. децембра 1978. године, матични број одређује надлежни општински орган по месту рођења детета.

Надлежни орган управе који води матичну књигу рођених дужан је да одмах по упису у матичну књигу рођених достави извод из матичне књиге надлежном општинском органу ради одређивања матичног броја.

Деци из става 1. овог члана која се роде ван територије Социјалистичке Републике Србије, а којој није одређен матични број, тај број ће одредити надлежни орган по месту пребивалишта.




Матични број уписан у личну карту, односно матичну књигу рођених служи за уписивање матичног броја у све друге јавне исправе и евиденције.







Евиденција о држављанима Републике Србије води се у матичним књигама рођених.

Држављанство Републике Србије уписује се у матичну књигу рођених у складу са овим законом и прописима о матичним књигама.

Евиденцију о држављанима Републике Србије води орган надлежан за вођење матичних књига као поверени посао.

Држављани Републике Србије који нису рођени на територији Републике Србије а у њој имају пребивалиште односно боравиште, уписују се у матичну књигу рођених по месту пребивалишта, односно боравишта.

Држављани Републике Србије који нису рођени на територији Републике Србије нити у њој имају пребивалиште односно боравиште, уписују се у матичну књигу рођених оне општине на територији града Београда коју одреди Скупштина града Београда.

У матичну књигу градске општине из става 5. овог члана уписују се и потомци исељеника рођени у иностранству, као и њихови брачни другови рођени у иностранству.





Држављанство Републике Србије доказује се изводом из матичне књиге рођених, уверењем о држављанству, а у иностранству - и важећом путном исправом.





Разматрајући поднету иницијативу за оцену уставности наведених одредаба Закона о матичним књигама, Уставни суд је установио да је оспорени поступак уписа у матичне књиге рођених прописан на тај н ачин да обезбеђује у правном смислу једнаке услове за све грађане Републике Србије, независно од њихове националне припадности или било ког другог својства, и то: правила о упису у матичну књигу пријављених података без одлагања, уз могућност одлагања ради провере, и вођењу посебне евиденције о тим одложеним уписима (члан 23.); правила о упису података о рођењу, односно смрти који се пријављују по истеку 30 дана од дана када се десила чињеница рођења, односно смрти , само на основу решења надлежног органа ( члан 25 .); правила о накнадном упису ако услед више силе или ванредне ситуације или других сличних разлога поједини подаци нису могли бити уписани у матичну књигу (члан 26.); правила о подацима, односно чињеницама које се уписују у матичну књигу рођених (члан 45 .) и правила о упису чињеница рођења детета чији су родитељи непознати у матичну књигу рођених (члан 50.).

Немогућност фактичке примене законом прописаних правила на одређене категорије лица које нису услед постојећих животних околности у могућности да надлежним органима пруже нпр. основне податке о својим личним својствима, однос но личним својствима својих родитеља, не може се , према схватању Суда , у правном поретку Републике Србије обезбедити преста нком важења наведених одредаба Закона о матичним књигама на основу одлуке Уставног суда, у складу са чланом 168. став 3. Устава, јер би доношењем такве одлуке настала правна празнина у правном поретку Републике Србије у оквиру које не би постојала прописана правила о начину вођења матичних књига и подацима , односно чињеницама које се у исте уписују, што би довело до правне несигур ности и немогућности спровођења других закона који су остваривање одређених права и обавеза условили уписом одређених података у матичне књиге рођених. Наиме, пружање одређених података од стране грађана приликом уписа у матичне књиге грађана законодавац је прописао полазећи од тога да се ради о основној евиденцији података о личности у правном систему Републике Србије и да се на упису тих података заснива и уписивање података о личности у друге евиденције које воде државни органи и имаоци јавних овлашћења, а у циљу остваривања права, обавеза и правних интереса грађана. Дакле, немогућност фактичке примене законом прописаних правила на одређене категорије лица може се у правном систему Републике Србије превазићи једино прописивањем посебних правила за те категорије лица, што је законодавац, увиђајући одређене потребе тзв. „правно невидљивих лица“ и учинио доношењем Закона о изменама и допунама Закона о ванпарничном поступку (''Службени гласник РС'', број 85/12) и прописивањем посебних правила у ванпарничном поступк у за утврђивање чињеница и околности неопходних ради уписа у матичну књигу рођених чиме се у правном систему Републике Србије отклањају одређени правни проблеми везани за положај тзв. „правно невидљивих лица“. Отклањање тих и других правних проблема тзв. „ правно невидљивих лица“, према схватању Суда, правно је могуће једино прописивањем посебних законских правила за ове категорије лица, чиме би се у правн ом систему Републике Србије отклонила свака законска и правна могућност њихове посредне дискриминације, а уважавају ћи уставна правила о забрани дискриминације и правне механизме и мере које Устав прописује у циљу онемогућавања такве дискриминације, а не стављањем ван снаге законских одредаба које на општи начин уређују правила у одређеној правној области или на којима је засновано вођење одређених евиденција о подацима о личности које је законодавац прописао. Наиме, захтев иницијатора изнет на индиректан начин у коме се тражи да Уставни суд поступи као тзв. позитиван законодавац, по схватању Суда , излази изван оквира Уставом прописане надлежности Уставног суда, јер Уставни суд не ствара правну норму, тј. нема улогу и овлашћења тзв. позитивног законодавца, већ има надлежност да укида постојећу норму, односно има, сагласно одредб ама члана 167. став 1. Устава, улогу и овлашћења тзв. негативног законодавца, при чему Уставни суд може дати и интерпретативно тумачење норме, али томе у конкретном случају, по о цени Суда, нема места.

Сами наводи иницијатора да је у више наврата пред надлежним државним органима иницирао доношење закона, односно прописивање посебних законских правила којима би се отконили правни проблеми тзв. „правно невидљивих лица “ само иду у прилог наведеним схватањима Суда.

Суд констатује и да се оправданост потребе уређивања посебног начина остваривања пре свега статусних права тзв. „правно невидљивих лица“ заснива се и на пресуди Великог већа Европског суда за људска права у предмету Курић против Словеније којом су утврђене повреде члана 8. (право на поштовање приватног и породичног живота), члана 13. (право на делотворан правни лек) и члана 14. (забрана дискриминације). Подносиоци представке припадају групи лица познатих као „избрисани“ који су, после проглашења независности Словеније 1991. године, током 1992. године избрисани из Регистра сталног боравка, након чега су се 20 година суочавали са низом тешкоћа. Велико веће Европског суда за људска права је утврдило да, и поред напора учињених од 1999. године, словеначке власти нису свеобухватно и са неопходном брзином поправиле последице које су по подносиоце представке настале брисањем њихових имена из Регистра сталног боравка.

Даље, надлежност за вођење матичних књига поверена је јединицама локалне самоуправе (општинама, градовима и граду Београду) Законом о матичним књигама, сходно члану 137. став 1. Устава, којим је утврђено да се у интересу ефикаснијег и рационалнијег остваривања права и обавеза грађана и задовољавања њихових потреба од непосредног интереса за живот и рад, законом може поверити обављање одређених послова из надлежности Републике Србије јединици локалне самоуправе (члан 6. Закона о матичним књигама). Уставни суд констатује да је наведено поверавање надлежности извршено у оквирима Уставом и Законом о државној управи прописаних правила и да сама надлежност за вођење матичних књига и њено поверавање није од пресудног значаја за решавање правних проблема тзв „правно невидљивих лица“, већ да су то горе наведене правне околности.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да изнетим разлозима иницијатора није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба чл. 6, 23, 25, 26, 45. и 50. Закона, те је иницијативу одбацио као неприхватљиву, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду.








Подносиоци више иницијатива којима се оспоравају одредбе члана 11, члана 12. став 1. и члана 89. Закона о матичним књигама наводе да „прописивање обавезе полагања стручног испита за матичара представља повреду достигнутог нивоа људског права запослених на овим пословима у моменту ступања на снагу Закона о матичним књигама, који се према одредби чл. 20. Устава Републике Србије не може смањивати“. Иницијатори даље наводе да „прописивање обавезе полагања посебног испита за матичаре значи да сви матичари на територији Републике Србије, који не положе посебан стручни испит за матичаре у остављеном року, остају практично нераспоређени и губе статус запосленог у општинским и градским управама, у којима су били запослени до момента ступања на снагу поменутог закона, без обзира што су претходно положили, као и сви запослени у општинским и градским управама, стручни испит за рад у органима државне управе“, иако „99% њих има средњу стручну спрему“ и „без обзира на чињеницу да су многи о д њих већи део или цео радни век, понекад и преко 30 година радног стажа, провели у овој служби и налазе се у одмаклим годинама свог животног и радног века“. По мишљењу иницијатора, „полагање новог посебног испита за матичаре, не би имало за последицу повећање квалитета услуга ових служби и у томе се састоји несразмера између прописивања ове обавезе и циља, којим се посебни стручни испит оправдава “. Иницијатори наводе и друге управне области у којима слична обавеза није прописана иако су прописи у тим областима у битнијој мери мењани него када је реч о прописима у области матичних књига. Даље, иницијатори наводе одредбе одређених закона Републике Србије са којима, по њиховом мишљењу, нису у сагласности оспорене одредбе Закона о матичним књигама (члан 63. Закона о локалној самоуправи, члан 84. З акона о државној управи, члан 100. став 1. и члан 101. став 2. Закона о државним службеницима и 8. Закона о забрани дискриминације).

Подносиоци иницијатива предлажу да Уставни суд утврди да одредбе члана 11, члана 12. став 1. и члана 89. Закона о матичним књигама нису у складу са одредбом члана 20. Устава, одредбом члана 63. Закона о локалној самоуправи, одредбом члана 84. Закона о државној управи, одредбом члана 100. став 1. и члана 101. став 2. Закона о државним службеницима и члана 8. Закона о забрани дискриминације. Подносиоци иницијатива предлажу и да се обуставе од извршења одредбе члана 11 , члана 12. став 1. и члана 89. Закона о матичним књигама и сви појединачни акти који су донети и радње које су предузете на основу ових одредаба до доношења коначне одлуке суда.



Оспореним и са њима повезаним одредбама Закона о матичним књигама утврђено је следеће:





Матичар, односно заменик матичара (у даљем тексту: матичар) може бити лице које има високо образовање стечено на студијама другог степена (дипломске академске студије - мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије) у образовно-научном пољу друштвено-хуманистичких наука, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године друштвеног смера, положен посебан стручни испит за матичара и овлашћење за обављање послова матичара.




Посебан стручни испит за матичара полаже се пред комисијом Министарства, по програму који доноси Министар.(оспорени став 1)

Овлашћење из члана 11. овог закона даје Министар на предлог функционера који руководи органом из члана 6. ст. 2. и 4. овог закона, након положеног посебног стручног испита за матичара.

О датим овлашћењима за обављање послова матичара Министарство води евиденцију.




Матичари и заменици матичара који на дан ступања на снагу овог закона немају високо образовање стечено на студијама другог степена (дипломске академске студије - мастер, специјалистичке академске студије, специјалистичке струковне студије) у образовно-научном пољу друштвено-хуманистичких наука, односно на основним студијама у трајању од најмање четири године друштвеног смера, настављају да обављају послове ако положе посебан стручни испит за матичара у року од три године од дана почетка примене овог закона.“











Људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права.

Достигнути ниво људских и мањинских права не може се смањивати.

При ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни су да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.



Јемчи се право на рад, у складу са законом.

Свако има право на слободан избор рада.

Свима су, под једнаким условима, доступна сва радна места.

Свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи.

Женама, омладини и инвалидима омогућују се посебна заштита на раду и посебни услови рада, у складу са законом.




У интересу ефикаснијег и рационалнијег остваривања права и обавеза грађана и задовољавања њихових потреба од непосредног интереса за живот и рад, законом се може поверити обављање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини и јединици локалне самоуправе.

Поједина јавна овлашћења се могу законом поверити и предузећима, установама, организацијама и појединцима.

Јавна овлашћења се могу законом поверити и посебним органима преко којих се остварује регулаторна функција у појединим областима или делатностима.

Република Србија, аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе могу основати јавне службе.

Делатности и послови због којих се оснивају јавне службе, њихово уређење и рад прописује се законом.



Државни службеник који је у радном односу на неодређено време мора да има положен државни стручни испит.

Влада уредбом ближе уређује програм и начин полагања државног стручног испита за све државне органе.




Државни стручни испит нису дужни да полажу они државни службеници у судовима, јавним тужилаштвима и Републичком јавном правобранилаштву који су обавезни да полажу правосудни испит, нити државни службеници у осталим државним органима који су положили правосудни испит.

Законом може да се предвиди посебан стручни испит који се полаже уместо државног стручног испита, ради запослења на радним местима са посебним дужностима и овлашћењима.




Државни службеник на пробном раду који је радни однос засновао на неодређено време полаже државни стручни испит до окончања пробног рада.

Приправник полаже државни стручни испит до окончања приправничког стажа.





Уредба о стручном испиту запослених у органима државне управе ("Службени гласник РС", бр. 80/92 и 62/01) примењује се до ступања на снагу уредбе којом ће бити уређени начин и програм полагања државног стручног испита.

Ко има положен стручни испит за запослене у органима државне управе не полаже државни стручни испит.




Одредбе Закона о радним односима у државним органима настављају да се сходно примењују на радне односе у органима аутономне покрајине и локалне самоуправе до доношења посебног закона.




Послове општинске управе који се односе на остваривање права, обавеза и интереса грађана и правних лица могу обављати лица која имају прописану школску спрему, положен стручни испит за рад у органима државне управе и одговарајуће радно искуство, у складу са законом и другим прописом.





Послове из делокруга органа државне управе врше државни службеници.

Државни службеник може да ради на пословима државне управе ако је положио државни стручни испит, према закону којим се уређује положај државних службеника.

За вођење управног поступка и одлучивање о правима и обавезама физичких и правних лица може бити овлашћен само државни службеник који има стечено високо образовање другог степена, односно завршене мастер академске студије или високо образовање стечено у складу са прописима који су важили до ступања на снагу Закона о високом образовању и које је законом изједначено са академским називом мастер.

Услове из ст. 2. и 3. овог члана мора да испуњава и запослени код носиоца јавног овлашћења који је овлашћен да води управни поступак и одлучује у управном поступку.

Положај државних службеника уређује се посебним законом.







Повреда начела једнаких права и обавеза постоји ако се лицу или групи лица, због његовог односно њиховог личног својства, неоправдано ускраћују права и слободе или намећу обавезе које се у истој или сличној ситуацији не ускраћују или не намећу другом лицу или групи лица, ако су циљ или последица предузетих мера неоправдани, као и ако не постоји сразмера између предузетих мера и циља који се овим мерама остварује.




Разматрајући поднете иницијативе Уставни суд је констатовао да се подносиоци иницијатива нису позвали на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије са којима су оспорене одредбе Закона о матичним књигама по њиховом мишљењу у супротности, осим на одредбу члана 20. став 2. Устава, према којој се достигнути ниво љ удских и мањинских права не може смањивати. У оквиру људских права и слобода основно право које би се могло довести у везу са предметном иницијативом је, по схватању Суда , право на рад зајамчено одредбама члана 60. Устава , које законодавац прописивањем обавезе полагања стручног испита за матичара није довео у питање јер је за сва лица у истој правној ситуацији насталој након ступања на снагу Закона о матичним књигама прописао обавезу полагања стручног испита за матичара, уважавајући и околност да сви запослени на пословима матичара у тренутку ступања на снагу закона немају високо образовање, па је оставио могућност да наставе са обављањем тих послова уколико положе посебан испит за матичаре у року од три године од дана ступања на снагу закона. Према схватању Суда, прописивање додатних услова за обављање послова одређеног радног места у конкретном случају не значи смањивање достигнутог нивоа људских и мањинских права у одређеној области у смислу Устава, већ подразумева став законодавца да је потребно извршити проверу одређених знања и вештина запослених на одређеним пословима, посебно имајући у виду да је законодавац, ценећи сложеност и значај послова матичара прописао нове услове у погледу стручне спреме који они морају испуњавати. У погледу одредаба Закона о државним службеницима, Уставни суд је стао на становиште да се домашај примене члана 101. З акона о државним службеницима односи на прописивање изузетака када се не полаже државни стручни испит, при чему није уређивао питање обавезе полагања другог испита којим се проверава постојање одређених знања и вештина потребних за обављање неких специфичних послова у органима државне управе и имаоцима јавних овлашћења којима су ти послови државне управе поверени. То је питање које је законодавац, по схватању Суда, препустио посебним законима који уређују одређене управне области, у овом случају Закону о матичним књигама. Овде посебно треба имати у виду и да према својој садржини државни стручни испит и испит за матичаре не садрже исте испитне предмете , већ државни стручни испит садржи предмет е који могу бити од општег значаја за обављање послова државне управе у органима државне управе и имаоцима јавних овлашћења и сродних послова у другим државним органима, док испит за матичаре садржи испитне предмете из области које су непосредно везани само за обављање послова матичара. При томе, Уставни суд посебно констатује и да није надлежан да цени међусобну усклађеност републичких закона, као аката исте хијарархијске правне снаге у правном систему Републике Србије . Везано за тврдње иницијатора да полагање посебног испита за матичаре не би имало за последицу повећање квалитета нивоа услуга надлежних служби, Уставни суд налази да прописивање нових услова у погледу постојања високог образовања као услова за обављање послова матичара, као и полагање посебног стручног испита као вида посебне провере постојећих знања и вештина, али и њиховог усавршавања у поступку припреме и полагања самог испита, може допринети повећању стручне оспособљености матичара, што као крајњу последицу може имати као легитиман циљ виши степен правне сигурности грађана и ефикасније остваривање њихових права , обавеза и правних интереса заснованих на Уставу, закону и другим прописима.

Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је оценио да изнетим разлозима иницијатора није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за оцену уставности оспорених одредаба члана 11, члана 12. став 1. и члана 89. Закона, те је иницијативе одбацио као неприхватљиве, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду.

Уставни суд је, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду, одбацио захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорених одредаба члана 11, члана 12. став 1. и члана 89. Закона, јер је донео коначну одлуку у овој правној ствари.





На темељу свега изложеног, и на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тачка 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

др Драгиша Б. Слијепчевић