Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Љ убице Станковић из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 31. јануар 201 3. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Љубице Станковић изјављена против пресуде Управног суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године.
Об р а з л о ж е њ е
1. Љубица Станковић из Лесковца поднела је Уставном суду 25. новембра 20 10. године уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године, због повреде права на правну заштиту за случај престанка радног односа зајемченог чланом 60. став 4. Устава Републике Србије.
Подноситељка уставне жалбе, поред осталог, наводи: да јој је Национална служба за запошљавање – Филијала у Лесковцу својим
решењем признала право на новчану накнаду у трајању од 3 месеца, уместо у тра јању од 24 месеца , како је регулисано Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености («Сл. гласник РС», бр ој 71/03 ); да је њена жалба против тог решења одбијена, а да је пресудoм Управног суда којом је одлучено о њен ој тужби у управном спору „ само решење Националне службе за запошљавање преточено у п ресуду“.
Подноситељка уставне жалбе даље наводи: да се у коначном решењу управног органа „потенцира“ да стаж остварен за време коришће ња права на новчану накнаду због незапослености није стаж остварен из радног односа, те се као такав не урачунава у стаж за остваривање пра ва на новчану накнаду, али указује да „наведено мишљење није поткрепљено нити једном речју у прописима којима је уређено наше радно право“; да њен стаж осигурања, на основу плаћених доприноса за социјално осигурање у складу са Законом о доприносима за социјално осигурање, износи 25 година, десет месеци и један дан , због чега има право на новчану накнаду у трајању од 24 месеца, у складу са одредбама члана 115. став 1. тачка 6) у вези са чланом 124. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености.
По мишљењу подноситељке уставне жалбе, надлежни органи у решења односно оспорену пресуду „уграђују своје мишљење, због тога што наводно није плаћен допринос за осигурање од незапослености, чиме бацају прашину у очи незапосленом“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у успорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Националне службе за запошљавање – Филијала Лесковац број 1400-10411-466-1/2009 од 9. марта 2009. године Љубици Станковић (овде подноситељка уставне жалбе) признато је право на новчану накнаду у трајању од три месеца, почев од 1. новембра 2008 године, одређен је износ новчане накнаде и утврђено да з а време исплате новчане накнаде подноситељка има право на пензијско и инвалидско и на здравствено осигурање, на основицу коју чини новчана накнада одређена тим решењем. У образложењу решења првостепеног органа је наведено: да је подноситељки престало осигурање 31. октобра 2008. године због брисања из регистра предузетника, коју делатност је обављала од 29. октобра 2007. године; да је поднела захтев у року од 30 дана од дана престанка осигурања; да је последњи пут била корисник новчане накнаде признате решењем тог органа број 1400-10411-1742/1998 од 22. септембра 1998. године, у периоду од 1. августа 1998. до 31. јануара 2000. године; да је по престанку права на новчану накнаду била обавезно осигурана за случај незапослености 12 месеци непрекидно или са прекидима у последњих 18 месеци и да има укупан стаж осигурања за поновно остваривање права на новчану накнаду од једне године и три дана; да је подноситељки исплаћена просечна зарада, односно накнада зараде у последњих шест месеци који претходе месецу у којем је престало осигурање, односно допринос је плаћен на најнижу основицу осигурања; да је подноситељка рођена 7. јуна 1952. године. У образложењу овог решења је даље наведено да су испуњени услови из чл. 108. и 109. Закона за поново признавање права на новчану накнаду, да се сходно члану 115. став 1. тачка 1. Закона, новчана накнада исплаћује у трајању од три месеца, од првог дана од дана престанка осигурања, те да је сагласно члану 125. Закона, подноситељки признато право на пензијско и инвалидско и на здравствено осигурање за време исплате новчане накнаде.
Решењем Националне службе за запошљавање број 0021-10412-851/2009 од 14. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба коју је
подноситељка изјавила против наведеног решења Филијале Лесковац . У образложењу другостепеног решења је, између осталог, наведено: да је одредбом члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/09) прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), осим ако је за лице које тражи запослење повољније да се поступак оконча по одредбама овог закона; да је одредбом ч лана 115. став 1. тачка 1. раније важећег Закона било прописано да се новчана накнада исплаћује незапосленом три месеца ако осигураник има стаж осигурања дужи од једне до пет година; да је одредбом члана 124. став 1. Закона било прописано да незапослени коме је престало право на новчану накнаду може да оствари ово право ако поново испуни услове за остваривање права на новчану накнаду, с тим што му ce у стаж осигурања не урачунава стаж за који је остварио последњу новчану накнаду, осим незапосленом који по престанку последњег осигурања има 25 и више година ста жа осигурања; да је подноситељка уставне жалбе у моменту престанка осигурања имала 24 године, четири месец а и један дан укупног стажа из радног односа и самосталне делатности; да је имала 18 месеци пензијског стажа по основу коришћења новчане накнаде, за који се не уплаћује допринос за осигурање за случај незапослености и који се не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду, јер представља стаж изван радног однос а. Доносилац другостепеног решења је, полазећи од тога да подноситељка нема укупно 25 година стажа осигурања, оценио да се у стаж осигурања за поновно признавање права на новчану накнаду може рачунати једино стаж остварен у периоду од 29. октобра 2007. године до 31. октобра 2008.године, односно остварен по престанку ранијег права..
Одлучујући о тужби подноситељке у управном спору, Управни суд је, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео оспорену пресуду У. 11055/10, којом је одбио тужбу као неосновану. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде оценио да је тужени орган правилно поступио када је побијаним решењем одбио као неосновану жалбу подноситељке, исправно закључујући да je у првостепеном поступку, на потпуно и тачно утврђено чињенично стање, правилно примењено материјално право. Управни суд је, полазећи од тога да подноситељка нема укупан стаж осигурања у трајању од 25 година стажа осигурања, те да јој се у стаж осигурања за признавање права на новчану накнаду не урачунава стаж за који је остварила последњу новчану накнаду, а имајући у виду да услови у погледу остваривања тог права нису повољније прописани одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник PC “, број 36/09) , нашао да је подоситељки уставне жалбе правилно признато право на новчану накнаду у трајању од три месеца.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, н а чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 9. став 1. Закона о доприносима за социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 и 7/09), одређено је да с војство обвезника доприноса за осиг урање за случај незапослености имају: запослени, изабрана, именована и постављена лица која остварују разлику зараде, односно плате; лица која обављају привремене и повремене послове по уговору ; лица која остварују накнаду зараде по закону који уређује финансијску подршку породици са децом ; лица која остварују накнаду зараде по закону који уређује обавезно здравствено осигурање ; предузетници, оснивачи, односно чланови привредног друштва и други осигураници, у складу са законом који уређује систем обавезног осигурања за случај незапослености.
Одредбом члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), који се примењивао на дан подношења предметног захтева, било је прописано да је обавезно осигурано лице за случај незапослености код Националне службе: запослени који у складу са прописима о раду остваруј е зараду, односно накнаду зараде (тачка 1.) ; лице које обавља привремене и повремене послове, осим лица из члана 5. став 1. овог закона (тачка 2.); изабрано или именовано лице које за свој рад прима плату, односно накнаду плате (тачка 3.); физичко лице које у складу са законом самостално обавља привредну и другу делатност као основно занимање (тачка 4.); оснивач, односно суоснивач предузећа (тачка 5.).
Одредбом члана 108. наведеног закона било је прописано да обавезно осигурана лица из члана 105. закона имају право на новчану накнаду ако су била осигурана најмање 12 месеци непрекидно или с прекидима у последњих 18 месеци .
Одредбама члана 115. Закона било је предвиђено: да се новчана накнада исплаћује незапосленом три месеца, ако осигураник има стаж осигурања од једне до пет година, 24 месеца ако осигураник има најмање 20 година стажа осигурања и 61 годину старости (мушкарац), односно 56 година старости (жена) или навршених 38 година стажа осигурања (мушкарац), односно 33 године стажа осигурања (ж ена) и најмање 51 годину живота, 24 месеца ако је осигураник старији од 55 година и има с таж осигурања дужи од 25 година ( став 1. тач. 1), 5) и 6 )); да се годином стажа осигурања сматра навршених 12 месеци за које је запослени и послодавац платио допринос за осигурање (ч лан 115. став 2.).
Сагласно одредби ч лана 124. став 1. Закона, незапослени коме је престало право на новчану накнаду могао је да да оствари ово право ако поново испуни услове за стицање права на новчану накнаду, с тим што му се у стаж осигурања н ије урачунавао стаж за који је остварио последњу новчану накнаду, осим незапосленом који је по престанку последњег осигурања имао 25 и више го дина стажа осигурања
Сагласно одредби ч лана 12 5. став 1. Закона, к орисник новчане накнаде имао је право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду.
Новим Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/ 09), кoји је ступио на снагу 23. маја 2009. године, прописано је да ће се по ступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о запошљавању и осигу рању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), осим ако је за лице које тражи запослење повољније да се поступак оконча по одредбама овог закона (члан 105).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореном пресудом Управног суда повређено право на правну заштиту за случ ај престанка радног односа, јер, по њеном мишљењу, ниједним прописом није искључен стаж осигурања остварен за време коришћења права на новчану накнаду због незапослености из укупног стажа осигурања , а у образложењу аката донетих у поступку који је претходио уставној жалби није наведен правни основ за становиште да се пензијски стаж по основу коришћења новчане накнаде не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду. Полазећи од навода уставне жалбе , Уставни суд је оценио да подноситељка у суштини указује на повреду права зајемченог одредбом члан а 69. став 3. Устава, којом је утврђено да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом.
Из утврђеног чињеничног стања произлази да је подноситељка уставне жалбе даном престанка радног односа ( 31. октобра 2008. године) стекла права утврђена Законом о запошљавању и остваривању права незапослених лица, која су јој призната решењем Националне службе за запошљавање – Филијала Лесковац број 1400-10411-466-1/2009 од 9. марта 2009. године.
Оцењујући основаност уставне жалбе , Суд је најпре констатовао да је подноситељка уставне жалбе поднела захтев за признавање права на новчану накнаду за време важења Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености из 2003. године, те да се на поступак одлучивања о њеном захтеву примењују одредбе тог закона, сагласно одредби члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/ 09), јер новим законом нису прописани повољнији услови за остварење права на новчану накнаду .
Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 125. став 1. раније важећег Закона, за време остваривања права на новчану накнаду имала право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање . Овај суд даље указује да у том периоду подноситељка није имала својство обвезника доприноса за осиг урање за случај незапослености, што произлази из наведених одредаба члана 9. став 1. Закона о доприносима за социјално осигурање и члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености из 2003. године, којима је одређен круг лица која су обвезници тог доприноса . Имајући у виду одредб у члана 108. раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, Уставни суд оцењује да је за остваривање права на новчану накнаду било потребно кумулативно испуњење два услова : да је подносилац захтева обавезно осигурано лиц е из члана 105. тог закона и да је био осигуран најмање 12 месеци непрекидно или с прекидима у последњих 18 месеци. С обзиром на то да се годином стажа осигурања у смислу тог закона сматра навршених 12 месеци за које је запослени, односно послодав ац платио допринос за осигурање за случај незапослености (члан 115. став 2. истог закона), Уставни суд је оценио уставноправно прихватљивим став Управног суда да се стаж осигурања остварен за време коришћења новчане накнаде за случај незапослености не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду, који је, по правилу, везан за радни однос код послодавца, односно за обављање самосталне делатности.
Испитујући наводе уставне жалбе којима подноситељка указује на то да су надлежни органи били дужни да јој признају право на новчану накнаду у складу са одредбом члана 124. став 1. раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , Уставни суд је нашао да су ови наводи засновани на погрешно м уверењ у подноситељке уставне жалбе да период за који су уплаћивани доприноси за здравствено и пензијско и инвалидско осигурање представља стаж осигурања у смислу одредаба Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , односно стаж у коме је постојала обавеза уплаћивања доприноса за осигурање за случај незапослености. Наиме, н аведеном одредбом Закона је било предвиђено да се приликом поновног остваривања права на новчану накнаду у стаж осигурања не урачунава стаж за који је остварена последњ а новчан а накнад а, осим незапосленом који је по престанку последњег осигурања имао 25 и више го дина стажа осигурања. Из утврђеног чињеничног стања произлази да је подноситељка уставне жалбе у моменту престанка осигурања имала 24 године, четири месец а и један дан укупног стажа из радног односа код послодавца и самосталне делатности. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су надлежни управни органи применом меродавних одредаба раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , утврдили да се подноситељки уставне жалбе у стаж осигурања за поновно признавање права на новчану накнаду може рачунати једино стаж остварен у периоду од 29. октобра 2007. године до 31. октобра 2008. године, односно оства рен по престанку ранијег права на новчану накнаду.
Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да је оспорена пресуда Управног Суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године „ само решење Националне службе за запошљавање преточено у п ресуду“. С тим у вези, Уставни суд указује да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, т е не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи већ оцењени. Такав случај најчешће постоји када су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о истим одлучио. Наведени став изразио је и Европски суд за људска права, истакавши да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме се одлучује, већ само на оне које оцени правно релевантним (пресуда у предмету ''Van de H urk против Холандије'' oд 19. априла 1994. године ).
Налазећи да је подноситељка уставне жалбе остварила право на новчану накнаду због незапослености у складу са меродавним одредбама материјалног права и у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, Уставни суд је утврдио да оспореним актом подноситељки није повређено право на накнаду у случају привремене незапослености зајемчено чланом 69. став 3. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде Управног суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године.
6. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подноситељка уставне жалбе, поред осталог, наводи: да јој је Национална служба за запошљавање – Филијала у Лесковцу својим
решењем признала право на новчану накнаду у трајању од 3 месеца, уместо у тра јању од 24 месеца , како је регулисано Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености («Сл. гласник РС», бр ој 71/03 ); да је њена жалба против тог решења одбијена, а да је пресудoм Управног суда којом је одлучено о њен ој тужби у управном спору „ само решење Националне службе за запошљавање преточено у п ресуду“.
Подноситељка уставне жалбе даље наводи: да се у коначном решењу управног органа „потенцира“ да стаж остварен за време коришће ња права на новчану накнаду због незапослености није стаж остварен из радног односа, те се као такав не урачунава у стаж за остваривање пра ва на новчану накнаду, али указује да „наведено мишљење није поткрепљено нити једном речју у прописима којима је уређено наше радно право“; да њен стаж осигурања, на основу плаћених доприноса за социјално осигурање у складу са Законом о доприносима за социјално осигурање, износи 25 година, десет месеци и један дан , због чега има право на новчану накнаду у трајању од 24 месеца, у складу са одредбама члана 115. став 1. тачка 6) у вези са чланом 124. став 1. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености.
По мишљењу подноситељке уставне жалбе, надлежни органи у решења односно оспорену пресуду „уграђују своје мишљење, због тога што наводно није плаћен допринос за осигурање од незапослености, чиме бацају прашину у очи незапосленом“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у успорени акт и приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем Националне службе за запошљавање – Филијала Лесковац број 1400-10411-466-1/2009 од 9. марта 2009. године Љубици Станковић (овде подноситељка уставне жалбе) признато је право на новчану накнаду у трајању од три месеца, почев од 1. новембра 2008 године, одређен је износ новчане накнаде и утврђено да з а време исплате новчане накнаде подноситељка има право на пензијско и инвалидско и на здравствено осигурање, на основицу коју чини новчана накнада одређена тим решењем. У образложењу решења првостепеног органа је наведено: да је подноситељки престало осигурање 31. октобра 2008. године због брисања из регистра предузетника, коју делатност је обављала од 29. октобра 2007. године; да је поднела захтев у року од 30 дана од дана престанка осигурања; да је последњи пут била корисник новчане накнаде признате решењем тог органа број 1400-10411-1742/1998 од 22. септембра 1998. године, у периоду од 1. августа 1998. до 31. јануара 2000. године; да је по престанку права на новчану накнаду била обавезно осигурана за случај незапослености 12 месеци непрекидно или са прекидима у последњих 18 месеци и да има укупан стаж осигурања за поновно остваривање права на новчану накнаду од једне године и три дана; да је подноситељки исплаћена просечна зарада, односно накнада зараде у последњих шест месеци који претходе месецу у којем је престало осигурање, односно допринос је плаћен на најнижу основицу осигурања; да је подноситељка рођена 7. јуна 1952. године. У образложењу овог решења је даље наведено да су испуњени услови из чл. 108. и 109. Закона за поново признавање права на новчану накнаду, да се сходно члану 115. став 1. тачка 1. Закона, новчана накнада исплаћује у трајању од три месеца, од првог дана од дана престанка осигурања, те да је сагласно члану 125. Закона, подноситељки признато право на пензијско и инвалидско и на здравствено осигурање за време исплате новчане накнаде.
Решењем Националне службе за запошљавање број 0021-10412-851/2009 од 14. јула 2009. године одбијена је као неоснована жалба коју је
подноситељка изјавила против наведеног решења Филијале Лесковац . У образложењу другостепеног решења је, између осталог, наведено: да је одредбом члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/09) прописано да ће се поступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), осим ако је за лице које тражи запослење повољније да се поступак оконча по одредбама овог закона; да је одредбом ч лана 115. став 1. тачка 1. раније важећег Закона било прописано да се новчана накнада исплаћује незапосленом три месеца ако осигураник има стаж осигурања дужи од једне до пет година; да је одредбом члана 124. став 1. Закона било прописано да незапослени коме је престало право на новчану накнаду може да оствари ово право ако поново испуни услове за остваривање права на новчану накнаду, с тим што му ce у стаж осигурања не урачунава стаж за који је остварио последњу новчану накнаду, осим незапосленом који по престанку последњег осигурања има 25 и више година ста жа осигурања; да је подноситељка уставне жалбе у моменту престанка осигурања имала 24 године, четири месец а и један дан укупног стажа из радног односа и самосталне делатности; да је имала 18 месеци пензијског стажа по основу коришћења новчане накнаде, за који се не уплаћује допринос за осигурање за случај незапослености и који се не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду, јер представља стаж изван радног однос а. Доносилац другостепеног решења је, полазећи од тога да подноситељка нема укупно 25 година стажа осигурања, оценио да се у стаж осигурања за поновно признавање права на новчану накнаду може рачунати једино стаж остварен у периоду од 29. октобра 2007. године до 31. октобра 2008.године, односно остварен по престанку ранијег права..
Одлучујући о тужби подноситељке у управном спору, Управни суд је, на седници одржаној 21. октобра 2010. године, донео оспорену пресуду У. 11055/10, којом је одбио тужбу као неосновану. Управни суд је у образложењу оспорене пресуде оценио да је тужени орган правилно поступио када је побијаним решењем одбио као неосновану жалбу подноситељке, исправно закључујући да je у првостепеном поступку, на потпуно и тачно утврђено чињенично стање, правилно примењено материјално право. Управни суд је, полазећи од тога да подноситељка нема укупан стаж осигурања у трајању од 25 година стажа осигурања, те да јој се у стаж осигурања за признавање права на новчану накнаду не урачунава стаж за који је остварила последњу новчану накнаду, а имајући у виду да услови у погледу остваривања тог права нису повољније прописани одредбама Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник PC “, број 36/09) , нашао да је подоситељки уставне жалбе правилно признато право на новчану накнаду у трајању од три месеца.
4. Одредбом члана 60. став 4. Устава, н а чију повреду указује подноситељка уставне жалбе, утврђено је да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се н ико тих права не може одрећи.
Одредбом члана 9. став 1. Закона о доприносима за социјално осигурање („Службени гласник РС“, бр. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09 и 7/09), одређено је да с војство обвезника доприноса за осиг урање за случај незапослености имају: запослени, изабрана, именована и постављена лица која остварују разлику зараде, односно плате; лица која обављају привремене и повремене послове по уговору ; лица која остварују накнаду зараде по закону који уређује финансијску подршку породици са децом ; лица која остварују накнаду зараде по закону који уређује обавезно здравствено осигурање ; предузетници, оснивачи, односно чланови привредног друштва и други осигураници, у складу са законом који уређује систем обавезног осигурања за случај незапослености.
Одредбом члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), који се примењивао на дан подношења предметног захтева, било је прописано да је обавезно осигурано лице за случај незапослености код Националне службе: запослени који у складу са прописима о раду остваруј е зараду, односно накнаду зараде (тачка 1.) ; лице које обавља привремене и повремене послове, осим лица из члана 5. став 1. овог закона (тачка 2.); изабрано или именовано лице које за свој рад прима плату, односно накнаду плате (тачка 3.); физичко лице које у складу са законом самостално обавља привредну и другу делатност као основно занимање (тачка 4.); оснивач, односно суоснивач предузећа (тачка 5.).
Одредбом члана 108. наведеног закона било је прописано да обавезно осигурана лица из члана 105. закона имају право на новчану накнаду ако су била осигурана најмање 12 месеци непрекидно или с прекидима у последњих 18 месеци .
Одредбама члана 115. Закона било је предвиђено: да се новчана накнада исплаћује незапосленом три месеца, ако осигураник има стаж осигурања од једне до пет година, 24 месеца ако осигураник има најмање 20 година стажа осигурања и 61 годину старости (мушкарац), односно 56 година старости (жена) или навршених 38 година стажа осигурања (мушкарац), односно 33 године стажа осигурања (ж ена) и најмање 51 годину живота, 24 месеца ако је осигураник старији од 55 година и има с таж осигурања дужи од 25 година ( став 1. тач. 1), 5) и 6 )); да се годином стажа осигурања сматра навршених 12 месеци за које је запослени и послодавац платио допринос за осигурање (ч лан 115. став 2.).
Сагласно одредби ч лана 124. став 1. Закона, незапослени коме је престало право на новчану накнаду могао је да да оствари ово право ако поново испуни услове за стицање права на новчану накнаду, с тим што му се у стаж осигурања н ије урачунавао стаж за који је остварио последњу новчану накнаду, осим незапосленом који је по престанку последњег осигурања имао 25 и више го дина стажа осигурања
Сагласно одредби ч лана 12 5. став 1. Закона, к орисник новчане накнаде имао је право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање за време остваривања права на новчану накнаду.
Новим Законом о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/ 09), кoји је ступио на снагу 23. маја 2009. године, прописано је да ће се по ступци започети пре ступања на снагу овог закона окончати по одредбама Закона о запошљавању и осигу рању за случај незапослености („Службени гласник РС“, бр. 71/03 и 84/04), осим ако је за лице које тражи запослење повољније да се поступак оконча по одредбама овог закона (члан 105).
5. Подноситељка уставне жалбе сматра да јој је оспореном пресудом Управног суда повређено право на правну заштиту за случ ај престанка радног односа, јер, по њеном мишљењу, ниједним прописом није искључен стаж осигурања остварен за време коришћења права на новчану накнаду због незапослености из укупног стажа осигурања , а у образложењу аката донетих у поступку који је претходио уставној жалби није наведен правни основ за становиште да се пензијски стаж по основу коришћења новчане накнаде не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду. Полазећи од навода уставне жалбе , Уставни суд је оценио да подноситељка у суштини указује на повреду права зајемченог одредбом члан а 69. став 3. Устава, којом је утврђено да запослени има право на накнаду зараде у случају привремене спречености за рад, као и право на накнаду у случају привремене незапослености, у складу са законом.
Из утврђеног чињеничног стања произлази да је подноситељка уставне жалбе даном престанка радног односа ( 31. октобра 2008. године) стекла права утврђена Законом о запошљавању и остваривању права незапослених лица, која су јој призната решењем Националне службе за запошљавање – Филијала Лесковац број 1400-10411-466-1/2009 од 9. марта 2009. године.
Оцењујући основаност уставне жалбе , Суд је најпре констатовао да је подноситељка уставне жалбе поднела захтев за признавање права на новчану накнаду за време важења Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености из 2003. године, те да се на поступак одлучивања о њеном захтеву примењују одредбе тог закона, сагласно одредби члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Службени гласник РС“, број 36/ 09), јер новим законом нису прописани повољнији услови за остварење права на новчану накнаду .
Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе, сагласно одредби члана 125. став 1. раније важећег Закона, за време остваривања права на новчану накнаду имала право на здравствено и пензијско и инвалидско осигурање . Овај суд даље указује да у том периоду подноситељка није имала својство обвезника доприноса за осиг урање за случај незапослености, што произлази из наведених одредаба члана 9. став 1. Закона о доприносима за социјално осигурање и члана 105. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености из 2003. године, којима је одређен круг лица која су обвезници тог доприноса . Имајући у виду одредб у члана 108. раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености, Уставни суд оцењује да је за остваривање права на новчану накнаду било потребно кумулативно испуњење два услова : да је подносилац захтева обавезно осигурано лиц е из члана 105. тог закона и да је био осигуран најмање 12 месеци непрекидно или с прекидима у последњих 18 месеци. С обзиром на то да се годином стажа осигурања у смислу тог закона сматра навршених 12 месеци за које је запослени, односно послодав ац платио допринос за осигурање за случај незапослености (члан 115. став 2. истог закона), Уставни суд је оценио уставноправно прихватљивим став Управног суда да се стаж осигурања остварен за време коришћења новчане накнаде за случај незапослености не урачунава у стаж за остваривање права на новчану накнаду, који је, по правилу, везан за радни однос код послодавца, односно за обављање самосталне делатности.
Испитујући наводе уставне жалбе којима подноситељка указује на то да су надлежни органи били дужни да јој признају право на новчану накнаду у складу са одредбом члана 124. став 1. раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , Уставни суд је нашао да су ови наводи засновани на погрешно м уверењ у подноситељке уставне жалбе да период за који су уплаћивани доприноси за здравствено и пензијско и инвалидско осигурање представља стаж осигурања у смислу одредаба Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , односно стаж у коме је постојала обавеза уплаћивања доприноса за осигурање за случај незапослености. Наиме, н аведеном одредбом Закона је било предвиђено да се приликом поновног остваривања права на новчану накнаду у стаж осигурања не урачунава стаж за који је остварена последњ а новчан а накнад а, осим незапосленом који је по престанку последњег осигурања имао 25 и више го дина стажа осигурања. Из утврђеног чињеничног стања произлази да је подноситељка уставне жалбе у моменту престанка осигурања имала 24 године, четири месец а и један дан укупног стажа из радног односа код послодавца и самосталне делатности. Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су надлежни управни органи применом меродавних одредаба раније важећег Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености , утврдили да се подноситељки уставне жалбе у стаж осигурања за поновно признавање права на новчану накнаду може рачунати једино стаж остварен у периоду од 29. октобра 2007. године до 31. октобра 2008. године, односно оства рен по престанку ранијег права на новчану накнаду.
Подноситељка уставне жалбе, такође, сматра да је оспорена пресуда Управног Суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године „ само решење Националне службе за запошљавање преточено у п ресуду“. С тим у вези, Уставни суд указује да се у управном спору проверава законитост коначног управног акта на подлози чињеница утврђених у управном поступку, т е не постоји обавеза суда да образлаже све наводе тужбе уколико су они већ истицани у управном поступку који је претходио управном спору и у ком поступку су ти наводи већ оцењени. Такав случај најчешће постоји када су наводи тужбе у управном спору идентични жалбеним наводима, које је другостепени орган већ разматрао и о истим одлучио. Наведени став изразио је и Европски суд за људска права, истакавши да обавеза суда да образложи своју одлуку и да узме у обзир аргументе странака не подразумева да суд мора да детаљно одговори на све наводе странака изнете у правном средству о коме се одлучује, већ само на оне које оцени правно релевантним (пресуда у предмету ''Van de H urk против Холандије'' oд 19. априла 1994. године ).
Налазећи да је подноситељка уставне жалбе остварила право на новчану накнаду због незапослености у складу са меродавним одредбама материјалног права и у поступку који је спроведен у складу са важећим процесним законом, Уставни суд је утврдио да оспореним актом подноситељки није повређено право на накнаду у случају привремене незапослености зајемчено чланом 69. став 3. Устава. Стога је Суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против оспорене пресуде Управног суда У. 11055/10 од 21. октобра 2010. године.
6. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић