Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, Предраг Ћетковић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Предрага Вујисића, на издржавању казне затвора у КПЗ Пожаревац - Забела, на основу члана 167. став 4. у вези чланa 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 7. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неснована уставна жалба Предрага Вујисића изјављена против пресуде Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 20 10. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предраг Вујисић, на издржавању казне затвора у КПЗ Пожаревац-Забела, поднео је Уставном суду 23. јула 20 10. године, преко пуномоћника Момчила Ковачевића, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 2010. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву, зајемченог одредбом члана 34. став 2. Устава Републике Србије и права из члана 7. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи: да је пресудом Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. ст ав 1. тач ка 9 ) Кривичног законика у вези са чланом 33. Кривичног законика и да му је изречена казна затвора у трајању од 40 година; да је пресудом Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године одбијена његова жалба изјављена против првостепене пресуде и да је иста потврђена у делу одлуке о кривици и одлуке о казни; да је пресудом Врховног суда Србије Кж. III 1/08 05. септембра 2008. године, донетом приликом одлучивања у трећем степену, одбијена његова жалба изјављена против другостепене пресуде и да је иста потврђена у целости; да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 2010. године, одбијен њехов захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда. Подносилац уставне жалбе сматра да му није могла бити изречена казна затвора у трајању од 40 година, односно, да је „ изрицање ове казне у конкретном случају противно одредби из члана 5. ст ав 2. Кривичног законика, којом се одређује примена блажег закона у случајевима када се после извршења дела једном или више пута промени закон, чиме је начињена повреда напред наведених зајемчених људских права“. Подносилац уставне жалбе истиче да су у време извршења кривичног дела (5. октобар 2000. године) на снази били Кривични закон Републике Србије , са последњим изменама и допунама објављеним у „Службеном гласнику РС“ бр ој 44/98, и Кривични закон Савезне Републике Југославије, са последњим допунама и изменама објављеним у „Службеном листу СРЈ“ бр ој 24/94. Детаљно наводећи све даље измене и допуне кривичних закона, подносилац закључује да, је „у конкретном случају несумњиво најблажи закон који је био на снази у периоду почев од 09. новембра 2001. године па до 01. марта 2002. године“, односно, „да би суд учиниоцу односног кривичног дела у том случају, као настрожију могао изрећи само казну затвора у трајњу од 15 година, односно од 20 година, зависно од тумачења конкретне одредбе из члана 47. ст ав 2. Кривичног закона Републике Србије“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорену пресуду и наложи Врховном касационом суду да о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучи поново „у најкраћем могућем року“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 34. став 2. Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени појединачни акт и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још једног лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Врању у предмету К. 2/06, који је правноснажно окончан.
Окружно јавно тужилаштво у Врању је 29. децембра 2000. године актом Кт. 110/00 подигло оптужницу против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је 5. октобра 2000. године, као саизвршилац, извршио кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије. Наведена оптужница је 21. јуна 2001. године након допуне истраге измењена и прецизирана, а 30. марта 2006. године је измењена у погледу правне квалификације кривичног дела, тако што је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело тешко убиство из члана 114. став 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Пресудом Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 200 6. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим јер је као саизвршилац извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 40 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору.
Врховни суд Србије је 25. септембра 2007. године донео пресуду Кж. I 277/07 и одбио као неосноване жалбе оптуженог Д.С. и жалбе бранилаца оптужених Предрага Вујисића и Д.С. и потврдио пресуду Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, осим у делу одлуке о трошковима кривичног поступка који се уважавањем жалбе бранилаца оптуженог Д.С. укида и у том делу враћа истом суду на поновно одлучивање.
Врховни суд Србије је, као суд трећег степена, 5. септембра 2008. године донео пресуду Кж. III 1/08 којом је одбио као неосноване жалбе оптужених Предрага Вујисића и Д.С. и њихових бранилаца и потврдио пресуду Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 200 7. године.
Подносилац уставне жалбе је потом, преко браниоца, поднео захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. III 1/08 од 5. септембра 200 8. године, због повреда кривичног закона на штету осуђеног и због повреде одредаба кривичног поступка. У захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео да су нижестепени судови применили кривични закон који се не може применити, односно „да је требало применити Кривични закон Републике Србије, који је важио у време извршења кривичног дела, као блажи закон, а не Кривични законик“.
Врховни касациони суд је одлучујући о поднетом захтеву, донео 25. марта 20 10. године оспорену пресуду Кзп. 26/10, којом су одбијени као неоснован захтеви бранилаца осуђених, овде подносиоца уставне жалбе Предрага Вујисића и Д.С , за испитивање законитости правноснажних Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. III 1/08 од 5. септембра 2008. године. У образложењу оспорене пресуде, Врховни касациони суд је, поред осталог, навео „да је Окружни суд правилно применио, а Врховни суд прихватио правну квалификацију противправних радњи осуђених по члану 114. тачка 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика, налазећи да је овај закон блажи по осуђене “. Образлажући овакав став, Врховни касациони суд је детаљно изнео све измене у кривичном законодавству Савезне Републике Југославије и Републике Србије у вези са смртном казном или казном затвора, које кривичне санкције су алтернативно биле прописане за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела. Након детаљне анализе свих измена кривичног законодавства након извршења кривичног дела (5. октобар 2000. године) , Врховни касациони суд је закључио да се „након измена савезног и републичког законодавства учиниоцу кривичног дела више не може изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, већ се на учиниоца има применити блажи закон, тако да се уместо смртне казне може изрећи казна затвора у трајању од 40 година“. Врховни касациони суд је посебно истакао да су неосновани „наводи захтева бранилаца осуђених да је ступањем на снагу Кривичног законика 1. јануара 2006. године смртна казна престала да постоји, јер је ова казна укинута и замењена казном затвора од 40 година 1. марта 2002. године, када је измењен Кривични закон Републике Србије између осталог и у том погледу, а такође и наводи који се тичу примене члана 5. став 3. Кривичног законика, јер примени ове одредбе закона није било места у конкретном случају, а изнета хронологија измена Кривичног закона Савезне Републике Југославије и Кривичног закона Републике Србије указује недвосмислено на континуитет у замени смртне казне, казнама затвора које се изричу за најтежа кривична дела...“. Врховни касациони суд је закључио да „имајући у виду да је кривични закон поново измењен доношењем Кривичног законика („ Службени гласник РС“, број 85. од 06. октобра 2005. године и број 88. од 04. октобра 2005. године, а који се примењује од 01. јануара 2006. године), којим је за кривично дело у питању, сада чланом 114 - тешко убиство , предвиђена казна затвора у трајању од најмање десет година или затвор од 30 до 40 година, правилно је најпре првостепени суд својом пресудом у погледу правне оцене дела применио Кривични законик, као блажи по учиниоце, јер у односу на ранији предвиђа и могућност изрицања казне затвора у трајању од 30 до 40 година, a потом и Врховни суд, када је прихватио правну оцену дела коју је дао првостепени суд по Кривичном законику, као закону блажем по учиниоце“ и да је „у време доношења првостепене пресуде за конкретно кривично дело био блажи закон који не предвиђа смртну казну, како су то правилно нашли нижестепени судови, a у складу са одредбом већ цитираног члана 4. став 2. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, а потом и на основу члана 5. став 2. Кривичног законика, због чега су неосновани наводи у захтевима о повреди кривичног закона на штету осуђених“.
4. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је на седници одржаној 24. марта 2010. године донео Одлуку Уж-969/2009, којом је, поред осталог, одбио као неосновану уставну жалбу Драгана Николића изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године. Уставни суд је у наведеној одлуци поред осталог, навео да: „ Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми. Због свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбом члана 34. став 2. Устава“.
Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да подносилац поставља идентично уставноправно питање као и подносилац устевне жалбе у предмету Уж-969/09 - који је закон и из којих разлога био повољнији у конкретном случају, при чему су оба подносиоца у кривичним поступцима који су претходили уставносудским, били у идентичној правној ситуацији.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспоренoм пресудом Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-969/2009 од 24. марта 20 10. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда ( www.ustavni.sud.rs).
5. У складу са одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи: да је пресудом Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године оглашен кривим за извршење кривичног дела тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. ст ав 1. тач ка 9 ) Кривичног законика у вези са чланом 33. Кривичног законика и да му је изречена казна затвора у трајању од 40 година; да је пресудом Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године одбијена његова жалба изјављена против првостепене пресуде и да је иста потврђена у делу одлуке о кривици и одлуке о казни; да је пресудом Врховног суда Србије Кж. III 1/08 05. септембра 2008. године, донетом приликом одлучивања у трећем степену, одбијена његова жалба изјављена против другостепене пресуде и да је иста потврђена у целости; да је оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 2010. године, одбијен њехов захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда. Подносилац уставне жалбе сматра да му није могла бити изречена казна затвора у трајању од 40 година, односно, да је „ изрицање ове казне у конкретном случају противно одредби из члана 5. ст ав 2. Кривичног законика, којом се одређује примена блажег закона у случајевима када се после извршења дела једном или више пута промени закон, чиме је начињена повреда напред наведених зајемчених људских права“. Подносилац уставне жалбе истиче да су у време извршења кривичног дела (5. октобар 2000. године) на снази били Кривични закон Републике Србије , са последњим изменама и допунама објављеним у „Службеном гласнику РС“ бр ој 44/98, и Кривични закон Савезне Републике Југославије, са последњим допунама и изменама објављеним у „Службеном листу СРЈ“ бр ој 24/94. Детаљно наводећи све даље измене и допуне кривичних закона, подносилац закључује да, је „у конкретном случају несумњиво најблажи закон који је био на снази у периоду почев од 09. новембра 2001. године па до 01. марта 2002. године“, односно, „да би суд учиниоцу односног кривичног дела у том случају, као настрожију могао изрећи само казну затвора у трајњу од 15 година, односно од 20 година, зависно од тумачења конкретне одредбе из члана 47. ст ав 2. Кривичног закона Републике Србије“.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорену пресуду и наложи Врховном касационом суду да о захтеву подносиоца уставне жалбе одлучи поново „у најкраћем могућем року“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 34. став 2. Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорени појединачни акт и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе и још једног лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Врању у предмету К. 2/06, који је правноснажно окончан.
Окружно јавно тужилаштво у Врању је 29. децембра 2000. године актом Кт. 110/00 подигло оптужницу против подносиоца уставне жалбе због постојања основане сумње да је 5. октобра 2000. године, као саизвршилац, извршио кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије. Наведена оптужница је 21. јуна 2001. године након допуне истраге измењена и прецизирана, а 30. марта 2006. године је измењена у погледу правне квалификације кривичног дела, тако што је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело тешко убиство из члана 114. став 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Пресудом Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 200 6. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим јер је као саизвршилац извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од 40 година, у коју казну му је урачунато време проведено у притвору.
Врховни суд Србије је 25. септембра 2007. године донео пресуду Кж. I 277/07 и одбио као неосноване жалбе оптуженог Д.С. и жалбе бранилаца оптужених Предрага Вујисића и Д.С. и потврдио пресуду Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, осим у делу одлуке о трошковима кривичног поступка који се уважавањем жалбе бранилаца оптуженог Д.С. укида и у том делу враћа истом суду на поновно одлучивање.
Врховни суд Србије је, као суд трећег степена, 5. септембра 2008. године донео пресуду Кж. III 1/08 којом је одбио као неосноване жалбе оптужених Предрага Вујисића и Д.С. и њихових бранилаца и потврдио пресуду Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 200 7. године.
Подносилац уставне жалбе је потом, преко браниоца, поднео захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. III 1/08 од 5. септембра 200 8. године, због повреда кривичног закона на штету осуђеног и због повреде одредаба кривичног поступка. У захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео да су нижестепени судови применили кривични закон који се не може применити, односно „да је требало применити Кривични закон Републике Србије, који је важио у време извршења кривичног дела, као блажи закон, а не Кривични законик“.
Врховни касациони суд је одлучујући о поднетом захтеву, донео 25. марта 20 10. године оспорену пресуду Кзп. 26/10, којом су одбијени као неоснован захтеви бранилаца осуђених, овде подносиоца уставне жалбе Предрага Вујисића и Д.С , за испитивање законитости правноснажних Окружног суда у Врању К. 2/06 од 13. новембра 2006. године, Врховног суда Србије Кж. I 277/07 од 25. септембра 2007. године и Врховног суда Србије Кж. III 1/08 од 5. септембра 2008. године. У образложењу оспорене пресуде, Врховни касациони суд је, поред осталог, навео „да је Окружни суд правилно применио, а Врховни суд прихватио правну квалификацију противправних радњи осуђених по члану 114. тачка 9. у вези са чланом 33. Кривичног законика, налазећи да је овај закон блажи по осуђене “. Образлажући овакав став, Врховни касациони суд је детаљно изнео све измене у кривичном законодавству Савезне Републике Југославије и Републике Србије у вези са смртном казном или казном затвора, које кривичне санкције су алтернативно биле прописане за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела. Након детаљне анализе свих измена кривичног законодавства након извршења кривичног дела (5. октобар 2000. године) , Врховни касациони суд је закључио да се „након измена савезног и републичког законодавства учиниоцу кривичног дела више не може изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, већ се на учиниоца има применити блажи закон, тако да се уместо смртне казне може изрећи казна затвора у трајању од 40 година“. Врховни касациони суд је посебно истакао да су неосновани „наводи захтева бранилаца осуђених да је ступањем на снагу Кривичног законика 1. јануара 2006. године смртна казна престала да постоји, јер је ова казна укинута и замењена казном затвора од 40 година 1. марта 2002. године, када је измењен Кривични закон Републике Србије између осталог и у том погледу, а такође и наводи који се тичу примене члана 5. став 3. Кривичног законика, јер примени ове одредбе закона није било места у конкретном случају, а изнета хронологија измена Кривичног закона Савезне Републике Југославије и Кривичног закона Републике Србије указује недвосмислено на континуитет у замени смртне казне, казнама затвора које се изричу за најтежа кривична дела...“. Врховни касациони суд је закључио да „имајући у виду да је кривични закон поново измењен доношењем Кривичног законика („ Службени гласник РС“, број 85. од 06. октобра 2005. године и број 88. од 04. октобра 2005. године, а који се примењује од 01. јануара 2006. године), којим је за кривично дело у питању, сада чланом 114 - тешко убиство , предвиђена казна затвора у трајању од најмање десет година или затвор од 30 до 40 година, правилно је најпре првостепени суд својом пресудом у погледу правне оцене дела применио Кривични законик, као блажи по учиниоце, јер у односу на ранији предвиђа и могућност изрицања казне затвора у трајању од 30 до 40 година, a потом и Врховни суд, када је прихватио правну оцену дела коју је дао првостепени суд по Кривичном законику, као закону блажем по учиниоце“ и да је „у време доношења првостепене пресуде за конкретно кривично дело био блажи закон који не предвиђа смртну казну, како су то правилно нашли нижестепени судови, a у складу са одредбом већ цитираног члана 4. став 2. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, а потом и на основу члана 5. став 2. Кривичног законика, због чега су неосновани наводи у захтевима о повреди кривичног закона на штету осуђених“.
4. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је на седници одржаној 24. марта 2010. године донео Одлуку Уж-969/2009, којом је, поред осталог, одбио као неосновану уставну жалбу Драгана Николића изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године. Уставни суд је у наведеној одлуци поред осталог, навео да: „ Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми. Због свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбом члана 34. став 2. Устава“.
Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да подносилац поставља идентично уставноправно питање као и подносилац устевне жалбе у предмету Уж-969/09 - који је закон и из којих разлога био повољнији у конкретном случају, при чему су оба подносиоца у кривичним поступцима који су претходили уставносудским, били у идентичној правној ситуацији.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да оспоренoм пресудом Врховног касационог суда Кзп. 26/10 од 25. марта 2010. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 2. Устава, због чега је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио као неосновану.
Оваква одлука је утемељена на разлозима датим у образложењу Одлуке Уставног суда Уж-969/2009 од 24. марта 20 10. године, која је објављена на веб-сајту Уставног суда ( www.ustavni.sud.rs).
5. У складу са одредбама члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић