Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије др Боса Ненадић, Катарина Манојловић Андрић, др Оливера Вучић, др Горан Илић, Милан Станић, Братислав Ђокић и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Мирослава Васовића из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Мирослава Васовића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2989/09 од 8. октобра 2009. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1918/08 од 19. марта 2009. године и пресуде Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. септембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мирослав Васовић из Београда је 20. марта 2010 . године, преко пуномоћника Игњата Никића, адвоката из Београда, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2989/09 од 8. октобра 2009. године, пресуде Окружног суда у Београду Гж. 1918/08 од 19. марта 2009. године и пресуде Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. септембра 2007. године, због повреде права на правично суђење и права на правичну накнаду за рад, из члана 32. став 1. и члана 60. став 4. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореном првостепеном пресудом одбијен тужбени захтев подносиоца да му тужена Република Србија – Министарство одбране исплати разлику између припадајуће и исплаћене плате, чиме је повређено уставно право подносиоца на правично суђење и право на правичну накнаду за рад; да је ова пресуда потврђена оспореном пресудом Окружног суда у Београду, а Врховни суд Србије је одбио као неосновану ревизију подносиоца изјављену против другостепене пресуде. Подносилац у уставној жалби износи разлоге због којих сматра да су оспорене пресуде донете погрешном применом материјалног права и предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. септембра 2007. године, по тужби овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарства одбране, ради исплате разлике плате, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате за период од 1. јануара 2000. године до 11. новембра 2006. године исплати опредељене новчане износе по месецима, са законском затезном каматом, односно укупно 750.220,22 динара (став први изреке) одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда за поступање у предметној правној ствари истакнут од стране туже ног (став други изреке) и одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (став трећи изреке). У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено да се, сагласно одредбама Закона о Војсци и Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, право на плату и висина плате утврђује управним актима, да оцену законитости тих управних аката, па и контролу правилне примене од редаба позитивних прписа на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, врше надлежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд у управном спору; да се у парничном поступку не може оцењивати да ли је одлука надлежног војног старешине о праву на плату и висину плате законита и да ли је плата одлуком правилно обрачуната; да тужилац није пружио доказ да му је тужена ускраћивала право на исплату утврђене висине зараде, нити да је тужена вршила селекцију приликом испуњења обавезе по решењима, односно наредбама о постављену и да је тужилац евентуално дискриминисан у том погледу у односу на остала професионална лица, па стога нема незаконитог ни неправилног рада органа тужене, као основа одговорно сти тужене за штету у смислу одредби члана 172. Закона о облигационим односима и обавезивање тужене на исплату накнаде штете у висини тражене разлике у плати.
Решавајући о жалби тужиоца подне тој против првостепене пресуде, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1918/08 од 19. марта 2009. године, којом је жалба одбијена као неоснована и потврђена пресуда Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. се птембра 2007. године у ставу првом и трећем изреке. Окружни суд у Београду је нашао да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је закључио да је тужбени захтев неоснован, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у битном прих вата и другостепени суд.
Против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1918/08 од 19. марта 2009. године подносилац уставне жалбе је поднео ревизију, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2989/09 од 8. октобра 2009. године одбијена као неоснована. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка ревизијом се одређено не указује, те да су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права. У образложењеу ове пресуде је даље наведено: да су код утврђеног чињеничног стања нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату разлике зараде у спорном периоду, јер у радњама тужене нема незаконитог или неправилног рада органа да би држава била одговорна за штету на осно ву одредбе члана 172. Закона о облигационим односима; да са правног становишта Врховног суда члан 75. Закона о Војсци не представља непосредни извор права по коме би војна лица имала право на плату, јер се плата војних лица одређује у складу са подзаконским актима и поједина чним решењем, а оцену законитости тог управног акта и контролу правилне примене одредаба позитивних прописа на којима је заснован тужбени захтев у овом спору, врше над лежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд у управном спору (поводом правних средстава поднетих против тих појединачних аката), док су Уредбом о платама и другим новачним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, утврђени кртеријуми за одређивање плате; да је са изнетих разлога Врховни суд на основу одредбе члана 405. став 1. Закона о парничном поступку одбио ревизију тужиоца као неосновану и одлучио да детаљно не образлаже ову пресуду, с обзиром на то да је ревизија без образложења и да се образложењем пресуде не би постигло ново тумачење права (члан 405. став 2. Закона о парничном поступку).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на исплату разлике зараде одлучивали Уставом и законом установљени судови који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе, применом материјалних прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Из наведених разлога оспореним појединачним актима, по схватању Уставног суда, ни су повређен а Уставом гарантована прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата која је вршена у складу са правноснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату плате, односно на други начин неправилно, незаконито или селективно поступао у извршењу појединачних решења.
Уставни суд налази да су оспорене пресуде образложене, да је одговорено на битне наводе и захтеве подносиоца, те да оцена судова дата у оспореним пресудама није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио.
Уставни суд је исти став већ заузео у више својих одлука (видети нпр. одлуку Одлуку Уж- 860/2009 од 22. септембра 2011. године).
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
У уставној жалби се наводи да је оспореном првостепеном пресудом одбијен тужбени захтев подносиоца да му тужена Република Србија – Министарство одбране исплати разлику између припадајуће и исплаћене плате, чиме је повређено уставно право подносиоца на правично суђење и право на правичну накнаду за рад; да је ова пресуда потврђена оспореном пресудом Окружног суда у Београду, а Врховни суд Србије је одбио као неосновану ревизију подносиоца изјављену против другостепене пресуде. Подносилац у уставној жалби износи разлоге због којих сматра да су оспорене пресуде донете погрешном применом материјалног права и предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, из садржине уставне жалбе и достављене документације, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. септембра 2007. године, по тужби овде подносиоца уставне жалбе, против тужене Републике Србије - Министарства одбране, ради исплате разлике плате, одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужена да му на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате за период од 1. јануара 2000. године до 11. новембра 2006. године исплати опредељене новчане износе по месецима, са законском затезном каматом, односно укупно 750.220,22 динара (став први изреке) одбијен је приговор апсолутне ненадлежности суда за поступање у предметној правној ствари истакнут од стране туже ног (став други изреке) и одређено је да свака странка сноси своје трошкове поступка (став трећи изреке). У образложењу првостепене пресуде је, поред осталог, наведено да се, сагласно одредбама Закона о Војсци и Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, право на плату и висина плате утврђује управним актима, да оцену законитости тих управних аката, па и контролу правилне примене од редаба позитивних прписа на којима тужилац у овом спору заснива свој захтев, врше надлежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд у управном спору; да се у парничном поступку не може оцењивати да ли је одлука надлежног војног старешине о праву на плату и висину плате законита и да ли је плата одлуком правилно обрачуната; да тужилац није пружио доказ да му је тужена ускраћивала право на исплату утврђене висине зараде, нити да је тужена вршила селекцију приликом испуњења обавезе по решењима, односно наредбама о постављену и да је тужилац евентуално дискриминисан у том погледу у односу на остала професионална лица, па стога нема незаконитог ни неправилног рада органа тужене, као основа одговорно сти тужене за штету у смислу одредби члана 172. Закона о облигационим односима и обавезивање тужене на исплату накнаде штете у висини тражене разлике у плати.
Решавајући о жалби тужиоца подне тој против првостепене пресуде, Окружни суд у Београду је донео оспорену пресуду Гж1. 1918/08 од 19. марта 2009. године, којом је жалба одбијена као неоснована и потврђена пресуда Другог општинског суда у Београду П. 7857/06 од 11. се птембра 2007. године у ставу првом и трећем изреке. Окружни суд у Београду је нашао да је на утврђено чињенично стање првостепени суд правилно применио материјално право када је закључио да је тужбени захтев неоснован, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге, које у битном прих вата и другостепени суд.
Против пресуде Окружног суда у Београду Гж1. 1918/08 од 19. марта 2009. године подносилац уставне жалбе је поднео ревизију, која је оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. 2989/09 од 8. октобра 2009. године одбијена као неоснована. У образложењу оспорене ревизијске пресуде је наведено да у спроведеном поступку није учињена битна повреда одредаба парничног поступка на коју ревизијски суд пази по службеној дужности, а на друге битне повреде одредаба парничног поступка ревизијом се одређено не указује, те да су неосновани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права. У образложењеу ове пресуде је даље наведено: да су код утврђеног чињеничног стања нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили као неоснован тужбени захтев тужиоца за исплату разлике зараде у спорном периоду, јер у радњама тужене нема незаконитог или неправилног рада органа да би држава била одговорна за штету на осно ву одредбе члана 172. Закона о облигационим односима; да са правног становишта Врховног суда члан 75. Закона о Војсци не представља непосредни извор права по коме би војна лица имала право на плату, јер се плата војних лица одређује у складу са подзаконским актима и поједина чним решењем, а оцену законитости тог управног акта и контролу правилне примене одредаба позитивних прописа на којима је заснован тужбени захтев у овом спору, врше над лежни органи који одређују плате запослених и надлежни суд у управном спору (поводом правних средстава поднетих против тих појединачних аката), док су Уредбом о платама и другим новачним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије, утврђени кртеријуми за одређивање плате; да је са изнетих разлога Врховни суд на основу одредбе члана 405. став 1. Закона о парничном поступку одбио ревизију тужиоца као неосновану и одлучио да детаљно не образлаже ову пресуду, с обзиром на то да је ревизија без образложења и да се образложењем пресуде не би постигло ново тумачење права (члан 405. став 2. Закона о парничном поступку).
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа, као и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. став 4.) .
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за утврђивање права на исплату разлике зараде одлучивали Уставом и законом установљени судови који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе, применом материјалних прописа којима су тада та права била уређена. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорених пресуда. Из наведених разлога оспореним појединачним актима, по схватању Уставног суда, ни су повређен а Уставом гарантована прав а подносиоца уставне жалбе на правично суђење и на правичну накнаду за рад.
По оцени Уставног суда, законитост одлука о исплати плата, као и правилност обрачуна висине плата се не оцењује у парничном поступку. Наиме, подносиоцу уставне жалбе је плата редовно исплаћивана у висини утврђеној одлуком надлежног органа, па стога произлази да исплата која је вршена у складу са правноснажним појединачним актом не представља неправилан и незаконит рад државног органа. Таква одговорност би, насупрот томе, могла постојати само у ситуацији када би надлежни орган без законских разлога ускратио исплату плате, односно на други начин неправилно, незаконито или селективно поступао у извршењу појединачних решења.
Уставни суд налази да су оспорене пресуде образложене, да је одговорено на битне наводе и захтеве подносиоца, те да оцена судова дата у оспореним пресудама није последица произвољног тумачења или неприхватљиве примене меродавног материјалног права.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је утврдио да је уставна жалба неоснована, те је сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио.
Уставни суд је исти став већ заузео у више својих одлука (видети нпр. одлуку Одлуку Уж- 860/2009 од 22. септембра 2011. године).
6. С обзиром на наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 42б став 1. тачка 1) и 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић