Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Горана Кљајевића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 23. априла 2009. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Горана Кљајевића изјављена против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године, решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године и радњи државних органа „незаконито задржавање у притвору без правног основа и без могућности да се након незаконитог поступања испита законитост лишења слободе подносиоца уставне жалбе“.
1. Горан Кљајевић из Београда поднео је Уставном суду 31. децембра 2007. године, преко пуномоћника Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године и решења Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж. II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године и радњи државних органа „незаконитог задржавања у притвору без правног основа и без могућности да се након незаконитог поступања испита законитост лишења слободе“, због повреде права на слободу и безбедност зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је 4. децембра 2008. године Уставном суду доставио поднесак, уз који је приложио решење Врховног суда Србије-Посебно одељење Кж. II О.К. 146/08 од 30. јула 2008. године којим је према њему укинут притвор.
2.У уставној жалби се наводи:
- да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 12. априла 2006. године, да му је притвор више пута продужаван и да су његови браниоци против решења о одређивању притвора и сваког решења о продужењу притвора изјављивали жалбе;
- да је оптужница подигнута 11. октобра 2006. године, да је ступила на правну снагу и да се кривични поступак води против подносиоца уставне жалбе и других лица пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење под бројем К.П. 11/06;
- да је Врховни суд Србије решењем Кж. II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године усвојио жалбе бранилаца и укинуо решење Окружног суда у Београду Кв. П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године којим је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, те да је од 14. марта 2007. године, када је решење о продужењу притвора укинуто, до 19. марта 2007. године, када је донето ново решење о продужењу притвора, подносилац био у притвору без правног основа;
- да су браниоци подносиоца уставне жалбе поднели Окружном суду у Београду захтев за испитивање законитости његовог лишења слободе који је решењем Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године одбачен као недозвољен;
- да је жалбу на наведено решење Врховни суд Србије одбио као неосновану решењем Кж. II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године;
- да су Окружни суд у Београду и Врховни суд Србије својим решењима о одбацивању захтева за испитивање законитости лишења слободе и одбијањем жалбе против првостепеног решења, заузели став да такав правни лек не постоји и да као такав није дозвољен, а да се контрола законитости врши кроз жалбе против решења о одређивању и продужењу притвора тј. кроз другостепене одлуке;
- да су одредбе члана 5. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку и члана 27. став 3. Устава Републике Србије јасне и да указују на могућност покретања посебног поступка ради испитивања законитости лишења слободе, а не подношења жалбе против првостепених решења о притвору;
- да је Врховни суд Србије решењем Кж. II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године одбио жалбу бранилаца и у образложењу решења навео разлоге о неоснованости поднетог захтева, иако захтев сматра недозвољеним;
- да је Врховни суд Србије изнео став, који је за подносиоца уставне жалбе потпуно неприхватљив, који се састоји у томе да иако је укинуто решење о продужењу притвора, а ново није донето у наредних 5 дана, то не значи да су престали разлози за притвор, те да таквим ставом указује да притвор може бити одређен или продужен на основу апстрактне претпоставке о постојању разлога за притвор, без да је о томе донео законито судско решење;
- да притвор може да постоји само на основу законито донетог решења у коме су наведени разлози због којих је притвор одређен и продужен, те да без судске одлуке нема законитог притвора и да разлози за притвор мимо решења не постоје, те да се на основу њих као апстрактног појма неприхватљивог за правни поредак модерне државе ни једно лице не може лишавати слободе;
- да је неуставним поступањем противно правима из члана 27. став 3. Устава подносилац уставне жалбе ускраћен за проверу законитости притвора, чиме је даље постојање притвора незаконито и неуставно.
Предложено је да Уставни суд одложи извршење појединачних аката - решења о продужењу притвора и радње спровођења трајања притвора, и да након спроведеног поступка утврди да су наведеним актима и радњама повређена и ускраћена подносиочева људска права, да поништи појединачне акте којима су повреде извршене и нареди пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе.
3. Сагласно одредби члана 170. Устава, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права или слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 22. став 1. Устава утврђено је да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале.
Чланом 27. Устава зајемчено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Против подносиоца уставне жалбе у току је кривични поступак пред Окружним судом у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала, у предмету К.П. 11/06, по оптужници Окружног јавног тужилаштва у Београду-Одељење за сузбијање организованог криминала-Специјално тужилаштвo Кт.С. 6/06 од 11. октобра 2006. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 1. Кривичног законика, продужено кривично дело примање мита из члана 367. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, кривично дело кршење закона од стране судије из члана 360. став 1. Кривичног законика, кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 1. КЗ РС, три кривична дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и продужено кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика.
Подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор решењем истражног судије Окружног суда у Београду Ки.П. 14/08 од 15. априла 2006. године, који му се рачуна од 12. априла 2006. године када је лишен слободе, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 2. и 5. Законика о кривичном поступку. Притвор му је продужаван током трајања истражног поступка.
Након подизања оптужнице 11. октобра 2006. године, а пре њеног ступања на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужен решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 249/06 од 11. октобра 2006. године и Кв.П. 273/06 од 10. новембра 2006. године за тридесет дана, на основу одредбе члана 142. став 2. тач. 1) 2) и 5) Законика о кривичном поступку. Врховни суд Србије је решењем Кж. II О.К. 124/06 од 29. новембра 2006. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кв.П.273/06 од 10. новембра 2006. године.
Након ступања оптужнице на правну снагу, притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године - за највише два месеца и Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године - за највише два месеца. Врховни суд Србије је решењем Кж. II ок. 133/06 од 26. децембра 2006. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 299/06 од 8. децембра 2006. године, а решењем Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године уважио жалбе и по службеној дужности укинуо решење Окружног суда у Београду Кв.П. 43/07 од 8. фебруара 2007. године и предмет вратио првостепеном суду на поновно одлучивање, из разлога што „се за сада не могу испитати чињенични и правни закључци првостепеног суда за задржавање окривљених у притвору по наведеним законским основама, јер су дати разлози нејасни, а што представља битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 368. став 1. тачка 11) Законика о кривичном поступку.“ Списи предмета КП. 11/06 примљени су у Окружном суду у Београду 16. марта 2007. године, који је 19. марта 2007. године донео ново решење Кв.П.85/07 којим је поново продужен притвор према подносиоцу уставне жалбе за највише два месеца. Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 64/07 од 12. априла 2007. године одбио као неосноване жалбе изјављене против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 85/07 од 19. марта 2007. године.
Браниоци подносиоца уставне жалбе поднели су 19. марта 2007. године ванпретресном већу Окружног суда у Београду захтев за испитивање законитости лишења слободе, на основу члана 5. став 1. тачка 8) Законика о кривичном поступку, са предлогом да се утврди незаконитост и нареди пуштање подносиоца на слободу. У наведеном захтеву навели су да је решењем Окружног суда у Београду Кв.П. 43/06 од 08. фебруара 2007. године прудужен пpитвор подносиоцу за највише два месеца, на које решење су браниоци уложили жалбу, те је Врховни суд Србије решењем Кж.II О.К. 35/07 од 14. марта 2007. године уважио жалбу и укинуо претходно решење, тако да је 14. марта 2007. године престао да постоји правни основ за његово даље задржавање у притвору. Од 14. марта 2007. до 19. марта 2007. године подносилац је био лишен слободе без правног основа.
Окружни суд у Београду је одлучујући о поднетом захтеву донео решење Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године, којим је одбацио као недозвољен захтев за испитивање законитости лишења слободе подносиоца. У решењу је цитиран став 1. тачка 8) и став 3. одредбе члана 5. Законика о кривичном поступку и наведено је да: „Кривично веће налази да је смисао напред наведених одредби да се гарантује судска контрола лишења слободе, а у ситуацији када је до лишења слободе неког лица дошло без одлуке суда, односно када је до лишења слободе дошло поступањем овлашћених службених лица Министарства унутрашњих послова. Како је из списа предмета утврђено да је оптуженом притвор одређен решењем истражног судије, а да је притвор касније и продужаван одлукама суда, то је у ситуацији када се предмет налази у фази главног претреса, те када је о продужењу притвора против оптуженог одлучивано више пута одлукама суда, предметни захтев за испитивање законитости лишења слободе у овој фази поступка је недозвољен“.
Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године одбио као неосновану жалбу бранилаца подносиоца изјављену против решења Окружног суда у Београду Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године. У решењу је, између осталог, наведено: „Првостепени суд је правилно поступио када је захтев бранилаца оптуженог за испитивање законитости лишења слободе одбацио као недозвољен јер је текстом поменуте одредбе предвиђено право лица лишеног слободе у фази истраге да покрене поступак у коме ће надлежни истражни судија испитати законитост лишења слободе“. Такође је наведено: „У ситуацији када се предмет налази у фази главног претреса, а оптужени се притом налази у притвору по решењу истражног судије, а притвор је према њему касније и продужаван одлукама суда, то је предметни захтев за испитивање законитости лишења слободе оптуженог у овој фази поступка недозвољен и да чињеница да је укинуто решење о продужењу притвора не значи да су престали да постоје основи по којима се оптужени до тада налазио у притвору, с обзиром да решењем Врховног суда није према оптуженом укинут притвор, већ само решење о продужењу притвора и предмет враћен на поновно одлучивање, а да је након укидања тог решења донето ново решење о продужењу притовора које је, решењем Врховног суда Србије К.ж.II.О.К. 64/07 од 12. априла 2007. године потврђено“.
Подносиоцу уставне жалбе је потом притвор продужаван решењима Окружног суда у Београду Кв.П. 144/07 од 18. маја 2007. године за највише два месеца, Кв.П. 205/07 од 18. јула 2007. године за највише два месеца, Кв.П. 248/07 од 27. августа 2007. године за највише два месеца, Кв.П. 309/07 од 26. октобра 2007. године за највише два месеца, Кв.П. 380/07 од 26. децембра 2007. године за највише два месеца, Кв.П. 53/08 од 26. фебруара 2008. године за највише два месеца, Кв.П. 127/08 од 24. априла 2008. године за највише два месеца, Кв.П. 191/08 од 24. јуна 2008. године за највише два месеца и Кв.П. 228/08 од 16. јула 2008. године за највише два месеца.
Врховни суд Србије је решењем Кж.II О.К. 146/08 од 30. јула 2008. године према подносиоцу уставне жалбе укинуо притвор.
5. Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист Савезне Републике Југославије“, бр. 70/2001 и 68/2002 и „Службени гласник Републике Србије“, бр. 58/2004, 85/2005, 115/2005 и 49/2007) прописано је: да лице лишено слободе мора бити одмах обавештено, на свом језику или језику који разуме, о разлозима лишења слободе и о свему што му се ставља на терет, као и о својим правима да покрене поступак пред судом ради испитивања законитости лишења слободе, а да лице које је лишено слободе без одлуке суда, мора бити одмах спроведено надлежном истражном судији и да лице лишено слободе има право да покрене поступак у коме ће надлежни истражни судија хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито (члан 5. став 1. тачка 8), ст. 2. и 3.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у току целог поступка притвор ће се укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 142. став 2. Законика прописано је да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, а не постоје услови за притвор из става 1. овог члана, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити: ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1)); ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2)); ако је за кривично дело прописана казна затвора преко десет године и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела (тачка 5)).
Осталим релевантним одредбама Законика о кривичном поступку прописано је: да се после предаје оптужнице суду, до завршетка главног претреса, притвор може, по прибављеном мишљењу јавног тужиоца, кад се поступак води по његовом захтеву, одредити или укинути само решењем већа, да је веће дужно да и без предлога странака испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких тридесет дана до ступања оптужнице на правну снагу, а по истеку свака два месеца након ступања оптужнице на правну снагу, да жалба на решење из ст. 1. и 2. овог члана не задржава извршење решења и да против решења већа којим се одбија предлог за одређивање или укидање притвора жалба није дозвољена (члан 146. ст. 1. до 4.); да о жалби против решења првостепеног суда одлучије другостепени суд у седници већа ако овим законом није другачије одређено, а да решавајући о жалби, суд може решењем одбацити жалбу као неблаговремену или као недозвољену, одбити жалбу као неосновану, или уважити жалбу и решење преиначити или укинути, и по потреби, предмет упутити на поновно одлучивање (члан 401. ст. 1. и 3.);
6. Уставни суд је, приликом доношења одлуке у овом уставносудском предмету, ценећи наведене одредбе Устава и Законика о кривичном поступку, пошао од чињенице да је право на слободу и безбедност једно од основних људских права зајемчених Уставом и да физичка слобода има велики значај за појединца. Уставом је утврђено да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега се намећу два мерила законитости лишења слободе. Прво, да лишење слободе мора бити само из разлога предвиђеним законом, и друго, у складу са законом прописаним поступком. О законитости лишења слободе одлучује надлежни суд или по жалби лица лишеног слободе на решење о одређивању притвора, односно решење о продужењу притвора, или по предлогу лица лишеног слободе за укидање притвора и дужан је да хитно одлучи о законитости тог решења и нареди хитно пуштање на слободу уколико је лишење слободе било незаконито. Основни циљ овакве уставне одредбе је да се спречи самовољно и незаконито лишење слободе неког лица.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 142. став 2. Законика, притвор се према неком лицу може одредити само уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Притвор се може одредити и укинути само решењем надлежног суда, из чега произлази да је одлука о одређивању притвора конститутивна, те да притвор као мера за несметано вођење кривичног поступка траје све до доношења одлуке суда о укидању притвора. Дакле, према законским решењима, притвор наступа доношењем решења о одређивању притвора и престаје доношењем решења о укидању притвора, док се решењем о продужењу притвора контролише да ли и даље постоје разлози за задржавање окривљеног у притвору.
Трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка главног претреса Уставом и Закоником није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 146. став 2. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности, и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, те уколико и даље разлози постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда. После ступања оптужнице на правну снагу, рок за испитивање разлога за притвор је по истеку свака два месеца од ступања оптужнице на правну снагу. Из наведеног произлази да уколико суд оцени да и даље постоје разлози за притвор и с тим у вези не донесе одлуку о његовом укидању, притвор као мера и даље траје све до доношења одлуке којом се притвор укида.
Против решења о продужењу притвора дозвољена је жалба која не задржава извршење решења, о којој одлучује виши суд. Приликом одлучивања о жалби, виши суд је овлашћен да, уколико утврди да решење о продужењу притвора не садржи разлоге о одлучним чињеницама, а дати разлози су нејасни, својим решењем укине решење о продужењу притвора и предмет врати првостепеном суду на поновно одлучивање. Доношењем оваквог решења од стране другостепеног суда, не значи да је притвор укинут, јер другостепени суд није ни био у могућности да испитује да ли постоје законом прописани разлози за даље предузимање мере притвора према окривљеном.
Уставом је утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.). Уставни суд је следом наведеног, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету имао у виду и праксу Европског суда за људска права у Стразбуру који је изнео мишљење да: „Када је налог за лишење слободе касније поништен од стране вишег суда то није аутоматски ретроактивно утицало на ваљаност притвора“ (видети, између осталих, Bozano v. France, од 18. новембра 1986. године, став 55. и Douiyeb v. Holland, од 8. августа 1999. године, ст. 44. до 45.). Из наведеног произлази да, у конкретном случају, чињеница да је првостепено решење у наведеном контексту било укинуто по жалби, не значи да је даље трајање притвора било незаконито, јер временско трајање притвора од ступања оптужнице на правну снагу до завршетка главног претреса Уставом и Закоником о кривичном поступка није ограничено, а надлежни суд је основаност притвора контролисао у Закоником прописаном року од два месеца који се рачуна од правноснажности последњег решења о продужењу притвора.
Редовни судови су однедавно увели праксу да у изреци решења о продужењу притвора наводе да се „притвор продужава за два месеца“ или „да по овом решењу притвор може трајати најдуже два месеца“. Међутим, оваква пракса судова је погрешна јер је рок од два месеца рок у коме је суд по службеној дужности у обавези да контролише притвор, и то од дана правноснажности последњег решења које је донето о притвору, а не и рок максималног трајања притвора. Суд који је овлашћен да продужи притвор, може га продужавати у границама одређеним Закоником, у конкретном случају до завршетка главног претреса. Притвор се решењем не продужава на унапред тачно одређено време, већ само означавањем максималног могућег трајања у складу са законским роковима, јер се потреба трајања притвора не зна никад унапред.
7. Полазећи од свега наведеног, а оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорена решења Окружног суда у Београду-Посебно одељење за борбу против организованог криминала Кв.П. 88/07 од 21. марта 2007. године и Врховног суда Србије-Посебно одељење за поступање у предметима са елементима организованог криминала Кж.II.О.К. 65/07 од 12. априла 2007. године, Уставни суд је најпре имао у виду да се цитирана одредба члана 5. Законика о кривичном поступку налази у првом делу Законика, у глави један, у којој су прописана основна начела кривичног поступка. Ова одредба прописује права лица које је први пут лишено слободе. Испитивање законитости лишења слободе, у контексту наведене одредбе Законика, односи се искључиво на права лица која су ухапшена односно лишена слободе од стране органа унутрашњих послова. Испитивање законитости лишења слободе у фази главног претреса одвија се кроз одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора и кроз одлучивање по предлогу за укидање притвора од стране окривљеног и његовог браниоца, као и по службеној дужности од стране надлежног суда, а не кроз подношење и одлучивање о захтеву за испитивање законитости лишења слободе у смислу наведеног члана Законика о кривичном поступку. Следом изнетог, Уставни суд је оценио да су оспорена решења Окружног и Врховног суда заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су судови поступили у складу са Закоником када су заузели став да је захтев подносиоца уставне жалбе за испитивање законитости лишења слободе у смислу одредбе члана 5. став 1. тачка 8) ЗКП недозвољен. Имајући у виду наведено, као и да је подносилац уставне жалбе изјављивао жалбе на решења о продужењу притвора о којима је надлежни суд одлучивао, Уставни суд је оценио да нису основани наводи из уставне жалбе да је подносиоцу повређено право на слободу и безбедност зајемчено одредбом члана 27. став 3. Устава.
8. Из навода уставне жалбе којима се оспоравају радње државних органа које се састоје у незаконитом задржавању у притвору без правног основа и без могућности да се након незаконитог поступања испита законитост лишења слободе подносиоца уставне жалбе, произлази да се наведене радње оспоравају као последица оспорених појединачних аката. С обзиром на то да је Уставни суд оценио да подносиоцу уставне жалбе оспореним актима није повређено Уставом зајемчено право, то ни оспореним радњама није дошло до повреде или ускраћивања права на слободу и безбедност зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава.
9. Стога је Уставни суд, на основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић