Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Катарина Манојловић Андрић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Војислава Каличанина из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Војислава Каличанина изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Војислав Каличанин из Београда поднео је Уставном суду 9. децембра 2010. године, преко пуномоћника Славка Берћана, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 30. став 2, члана 31. став 2, члана 32. став 1 . и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се налазио у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 2010. године, који му се рачунао од 19. јануара 2010. године и да му је током трајања кривичног поступка притвор више пута продужаван; да му је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 899/10 од 02. јула 2010. године, којим је председавала судија Б.Д. притвор продужен за још два месеца ; да се решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1055/10 од 17. августа 2010. године тај суд огласио с тварно ненадлежним за вођење поступка и предмет упутио Основном суду у Новом Саду на даљи поступак; да је п ресудом Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године оглашен кривим због кривичног дела изнуда из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, да му је опозвана раније изречена условна осуда и да му је изречена јединствена казна затвора у трајању од две године и пет месеци; да му је након објављивања пресуде решењем Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године притвор укинут и да је пуштен на слободу; да је Апелациони суд у Новом Саду својим решењем Кж. II 2445/10 од 26. октобра 2010. године укинуо првостепено решење и предмет вратио на поновно одлучивање; да је поступајући по нало гу жалбеног суда, О сновни суд у Новом Саду 1. новембра 2010. године донео решење Кв. 2404/10 којим му притвор одређен , а да „при одлучивању о одређивању притвора веће није донело одлуку по саслушању окривљеног, овде подносиоца , сходно члану 142а Законика о кривичном поступку“, из чега закључује да му је повређено право из члана 30. став 2. Устава; да је веће Вишег суда у Новом Саду донело оспорено решење Кж . 48/10 од 16. новембра 2010. године којим је жалбу његовог браниоца одбило , „а подносилац је поново стављен у притвор“, те да је председник већа који је одлучивао о жалби била судија Б.Д, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер је „судско веће непрописно састављено“, односно „јер је судија Б.Д. учествовала у доношењу одлуке нижег суда - Вишег суда у Новом Саду“, као и јер је „ожалбено решење донето пристрасно, неправично и супротно одредбама Законика о кривичном поступку“; да му је повређено право на ограничено трајање притвора, јер је „првостепени кривични поступак окончан, а разлози за притвор више не стоје“ и јер „дати разлози образложења у оспореном решењу представљају некритично понављање садржине решења о одређивању и продужењу притвора подносиоцу а да суд не преиспитује релевантне чињенице које су резултат довршеног првостепеног поступка“; да је закључком „да се против подносиоца води поступак код другог суда због извршеног кривичног дела убиство у покушају, а што представља особиту околност која указује на основану бојазан да би подносилац на слободи могао поновити кривично дело, суд повредио уставно право подносиоца на претпостављену невиност, унапред га проглашавајући кривим за кривично дело за које постојање у списима предмета не постоји ниједан доказ “.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи и одложи извршење оспореног решења, те наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решењ е и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 1958/10 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 57/10 од 4. јуна 2010. године, због кривичног дела изнуда из члана 214. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након што је Више јавно тужилаштво у Новом Саду наведену оптужницу прецизирало мењајући правну квалификацију кривичног дела 12. августа 2010. године и окривљенима ставило на терет кривично дело изнуда из става 2. члана 214. у вези са ставом 1. Кривичног законика, Виши суд у Новом Саду се решењем Кв. 1055/10 од 17. августа 2010. године огласио ставрно ненадлежним за вођење кривичног поступка и одредио да се по правноснажности решења списи предмета доставе Основном суду у Новом Саду као стварно и месно надлежном суду.
Кривични поступак је настављен пред Основним судом у Новом Саду у предмету К. 24450/10, по оптужници коју је преузело Основно јавно тужилаштв о у Новом Саду Кт. 5364/10 од 3. септембра 2010. године.
Првостепени кривични поступак је окончан 7. октобра 2010. године, доношењем пресуде Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела изнуде из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, опозвана му је условна осуда изречена правноснажном пресудом Петог општинског суда у Београду К. 29/07 од 27. јануара 2007. године и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од две године и пет месеци.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 19. јануара 2010. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 20 10. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП и продужаван је током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут решењем Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године. Апелациони суд у Новом Саду је 26. октобра 2010. године својим решењем Кж. II 2445/10, поред осталог, уважио жалбу Основног јавног тужилаштва у Новом Саду и укинуо решење Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године.
Одлучујући поново о притвору након изрицања пресуде против подносиоца уставне жалбе, Основни суд у Новом Саду је 1. новембра 2010. године према подносиоцу одредио притвор. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је неправноснажном пресудом тог суда подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела изнуда, а да стоје разлози прописан и одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП , јер је Војислав Каличанин „ осуђен пресудом Петог општинског суда у Београду К. 29/07 од 27. јануара 2009. године због кривичног дела из члана 23. Закона о јавном реду и миру, за које му је изречена условна осуда, а имајући у виду да је у овом кривичном поступку неправноснажно осуђен на казну затвора у трајању од две године и пет месеци због кривичног дела изнуда, за које је исти неправноснажно осуђен да га је починио за време рока проверавања из пресуде Петог општинског суда у Београду, да се против окривљеног по сопственом казивању води кривични поступак пред Вишим судом у Београду због основане сумње да је починио кривично дело убиство у покушају, те чињенице да сва наведена кривична дела садрже елементе насиља, по налажењу већа ове околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би боравком на слободи окривљени Војислав Каличанин могао наставити са вршењем оваквих или сличних кривичних дела, односно поновити иста“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Основног суда у Новом Саду К в. 2404/10 од 1. новембра 2010. године изјавио жалбу.
Виши суд у Новом Саду је 16. новембра 2010. године донео оспорено решење Кж. 48/10, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је првостепени суд „дао ваљано образложење за своја утврђења због чега налази да у конкретном случају стоји основ за одређивање мере притвора прописан у цитираној законској одредби“, као и да су неосновани жалбени наводи браниоца да нема основа за одређивање притвора, као и „наводи о повреди начела претпоставке невиности, обзиром да је првостепени суд навео да је окривљени основано сумњив због кривичног дела убиство у покушају у поступку који се против њега води пред Вишим судом у Београду...“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се с вако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.) .
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) , прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Према одбредби члана 142а став 1. ЗКП прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног и да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Одредбама члана 358. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је, поред осталог : да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да з а одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењиваће се одредба става 1. овог члана и да о длуку доноси веће првостепеног суда из члана 24. став 6 (став 3.); да п ре доношења решења којим се одређује или укида притвор у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана, прибавиће се мишљење јавног тужиоца кад се поступак води по његовом захтеву (став 4.); да а ко се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора , да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да ж алба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да п ритвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да н а захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 2010. године, који му се рачуна од 19. јануара 2010. године, када је лишен слободе. Овај притвор је више пута продужаван. Након изрицања неправноснажне првостепене пресуде, подносиоцу је притвор укинут и он је пуштен на слободу. Међутим, како је на то решење изјављена жалба, поступак одлучивања о притвору још увек није био правноснажно окончан и одлука о притвору није била и коначна. Потврђивањем одлуке којом је Основни суд у Новом Саду подносиоцу уставне жалбе поново одредио притвор, поступак одлучивања о притвору је окончан и подносилац се (сходно правноснажном решењу) морао наћи у притвору. Овај притвор по свом карактеру није представљао иницијални притвор, јер је иницијални притвор у претходном делу поступка већ био одређен, није одређен за ново кривично дело, нити су разлози и околности за његово одређивање били нешто што суд раније није ценио. Напротив, оспорени притвор је, као и раније, одређен због несметаног вођења кривичног поступка који није правноснажно окончан, за дело за које је и раније био одређен и продужаван, као и из разлога који су егзистирали и код претходних продужења притвора. Стога се, по оцени Уставног суда, суштински ради о наставку притвора који је већ раније био одређен и продужаван, односно о његовом континуитету. Како је на елементе и околности због којих је притвор оспореним решењима настављен, иако формално поново одређен, окривљени већ био саслушан приликом иницијалног притварања, то Уставни суд оцењује да надлежни суд није био у обавези да ову процесну радњу понови.
Имајући у виду да је приликом изрицања првостепене неправноснажне пресуде притвор укинут и подносилац у складу са ЗКП пуштен на слободу, првостепени суд је формално морао донети решење о одређивању притвора, чиме се не мења његова суштина – материјални континуитет притвора по неизмењеном законском основу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају нема повреде права зајемченог одредбом члана 30. став 2. Устава.
6. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Основног суда у Новом Саду К в. 2404/10 од 1. новембра 2010. године којим је притвор према подносиоцу поново одређен, након објављивања првостепене пресуде (а након што је претходно решење о укидању притвора по жалби укинуто) . Виши суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основан из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако „особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како особите околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући, поред основане сумње, све конкретне особите околности које у предметном случају указују да ће окривљени, овде подносилац, поновити кривично дело, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни виши суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу, јер је до тренутка подношења уставне жалбе трајао нешто више од десет месеци, у ком периоду је спроведена истрага, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда, против два окривљена лица због кривичног дела изнуде у саизвршилаштву.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореном решењу наведени релевантн и и довољн и разло зи због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе поново одређен, односно продужен, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорен о решењ е донет о од стране законом установљен ог суд а, који је у поступку спроведен ом у складу са законом одлучио о продужењу притвора применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права зајемченог овом одредбом Устава.
Подносилац истиче да је оспорено решење о продужењу притвора донело веће Вишег суда чији председник већа је била судија Б.Д. која је, такође као судија Вишег суда била у већу које је након потврђивања оптужнице продужило притвор према њему док се поступак још водио пред тим судом, чиме је по његовом мишљењу повређено његово уставно право на правично суђење.
Уставни суд је утврдио да је судија Б.Д, као судија Вишег суда у Новом Саду, била председник већа које је према подносиоцу уставне жалбе продужавало притвор док се против њега водио поступак пред тим судом (решење Кв. 790/10 од 7. јуна 2010. године и решење Кв. 899/10 од 2. јула 2010. године). Дакле решења о продужењу притвора дон осио је Виши суд у Новом Саду, као првостепени, док је о жалбама био надлежан да одлучује Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени.
Међутим, након што се по измени правне квалификациј е кривичног дела које је окривљенима стављено на терет Виши суд у Новом Саду огласио ст варно ненадлежним за вођење кривичног поступка и након што је по правноснажности тог решења поступак настављен пред Основн им судом у Новом Саду , управо је наведени основни суд, као првостепени, био надлежан да, у конкретном случају, донесе решење о одређивању притвора, о коме је, као надлежни другостепени суд, одлучивао Виши суд у Новом Саду оспореним решењем.
Чињеница да је судија Б.Д. поступала као председник првостепеног већа Вишег суда које је према подносиоцу уставне жалбе продужавало притвор, а сада као председник другостепеног већа истог суда које је одлучивало о жалби против решења о притвору Основног суда у Новом Саду, по оцени Уставног суда, не представља доказ о повреди уставног права подносиоца, с обзиром на чињеницу да није у истом предмету учествовала у доношењу одлуке нижег суда (основног суда) , нити је учествовала у доношењу одлуке која се побија жалбом, што би био разлог за њено искључење, сходно одредби члана 40. став 1. тачка 5) ЗКП.
Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају предметно веће Вишег суда у Новом Саду поступало према Законом утврђеној надлежности, у првом случају као првостепени, а у другом случају као другостепени суд.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Наводи подносиоца уставне жалбе да је Виши суд у Новом Саду оспореним решењем повреди о његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, су по оцени Уставног суда неосновани .
Наиме, Уставни суд у оспореном решењу није нашао ниједну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју се подносилац уставне жалбе позива и оцењује да је Виши суд у Новом Саду у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су била разлог да му се продужи притвор. Стога је Уставни суд мишљења да наводи подносиоца у суштини представљају субјективни став о разлозима његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елемент права на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
9. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да се налазио у притвору по решењу истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 2010. године, који му се рачунао од 19. јануара 2010. године и да му је током трајања кривичног поступка притвор више пута продужаван; да му је решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 899/10 од 02. јула 2010. године, којим је председавала судија Б.Д. притвор продужен за још два месеца ; да се решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1055/10 од 17. августа 2010. године тај суд огласио с тварно ненадлежним за вођење поступка и предмет упутио Основном суду у Новом Саду на даљи поступак; да је п ресудом Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године оглашен кривим због кривичног дела изнуда из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, да му је опозвана раније изречена условна осуда и да му је изречена јединствена казна затвора у трајању од две године и пет месеци; да му је након објављивања пресуде решењем Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године притвор укинут и да је пуштен на слободу; да је Апелациони суд у Новом Саду својим решењем Кж. II 2445/10 од 26. октобра 2010. године укинуо првостепено решење и предмет вратио на поновно одлучивање; да је поступајући по нало гу жалбеног суда, О сновни суд у Новом Саду 1. новембра 2010. године донео решење Кв. 2404/10 којим му притвор одређен , а да „при одлучивању о одређивању притвора веће није донело одлуку по саслушању окривљеног, овде подносиоца , сходно члану 142а Законика о кривичном поступку“, из чега закључује да му је повређено право из члана 30. став 2. Устава; да је веће Вишег суда у Новом Саду донело оспорено решење Кж . 48/10 од 16. новембра 2010. године којим је жалбу његовог браниоца одбило , „а подносилац је поново стављен у притвор“, те да је председник већа који је одлучивао о жалби била судија Б.Д, из чега закључује да му је повређено право на правично суђење, јер је „судско веће непрописно састављено“, односно „јер је судија Б.Д. учествовала у доношењу одлуке нижег суда - Вишег суда у Новом Саду“, као и јер је „ожалбено решење донето пристрасно, неправично и супротно одредбама Законика о кривичном поступку“; да му је повређено право на ограничено трајање притвора, јер је „првостепени кривични поступак окончан, а разлози за притвор више не стоје“ и јер „дати разлози образложења у оспореном решењу представљају некритично понављање садржине решења о одређивању и продужењу притвора подносиоцу а да суд не преиспитује релевантне чињенице које су резултат довршеног првостепеног поступка“; да је закључком „да се против подносиоца води поступак код другог суда због извршеног кривичног дела убиство у покушају, а што представља особиту околност која указује на основану бојазан да би подносилац на слободи могао поновити кривично дело, суд повредио уставно право подносиоца на претпостављену невиност, унапред га проглашавајући кривим за кривично дело за које постојање у списима предмета не постоји ниједан доказ “.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, поништи и одложи извршење оспореног решења, те наложи његово пуштање на слободу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорено решењ е и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 1958/10 водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још једног лица по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 57/10 од 4. јуна 2010. године, због кривичног дела изнуда из члана 214. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Након што је Више јавно тужилаштво у Новом Саду наведену оптужницу прецизирало мењајући правну квалификацију кривичног дела 12. августа 2010. године и окривљенима ставило на терет кривично дело изнуда из става 2. члана 214. у вези са ставом 1. Кривичног законика, Виши суд у Новом Саду се решењем Кв. 1055/10 од 17. августа 2010. године огласио ставрно ненадлежним за вођење кривичног поступка и одредио да се по правноснажности решења списи предмета доставе Основном суду у Новом Саду као стварно и месно надлежном суду.
Кривични поступак је настављен пред Основним судом у Новом Саду у предмету К. 24450/10, по оптужници коју је преузело Основно јавно тужилаштв о у Новом Саду Кт. 5364/10 од 3. септембра 2010. године.
Првостепени кривични поступак је окончан 7. октобра 2010. године, доношењем пресуде Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 којом је, поред осталог, подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела изнуде из члана 214. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика, опозвана му је условна осуда изречена правноснажном пресудом Петог општинског суда у Београду К. 29/07 од 27. јануара 2007. године и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од две године и пет месеци.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору од 19. јануара 2010. године.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 20 10. године на основу одредаба члана 142. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП и продужаван је током истражног поступка и након подизања оптужнице.
Након доношења првостепене пресуде, притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут решењем Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године. Апелациони суд у Новом Саду је 26. октобра 2010. године својим решењем Кж. II 2445/10, поред осталог, уважио жалбу Основног јавног тужилаштва у Новом Саду и укинуо решење Основног суда у Новом Саду К. 24450/10 од 7. октобра 2010. године.
Одлучујући поново о притвору након изрицања пресуде против подносиоца уставне жалбе, Основни суд у Новом Саду је 1. новембра 2010. године према подносиоцу одредио притвор. У образложењу решења је, поред осталог, наведено да је неправноснажном пресудом тог суда подносилац уставне жалбе оглашен кривим због кривичног дела изнуда, а да стоје разлози прописан и одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП , јер је Војислав Каличанин „ осуђен пресудом Петог општинског суда у Београду К. 29/07 од 27. јануара 2009. године због кривичног дела из члана 23. Закона о јавном реду и миру, за које му је изречена условна осуда, а имајући у виду да је у овом кривичном поступку неправноснажно осуђен на казну затвора у трајању од две године и пет месеци због кривичног дела изнуда, за које је исти неправноснажно осуђен да га је починио за време рока проверавања из пресуде Петог општинског суда у Београду, да се против окривљеног по сопственом казивању води кривични поступак пред Вишим судом у Београду због основане сумње да је починио кривично дело убиство у покушају, те чињенице да сва наведена кривична дела садрже елементе насиља, по налажењу већа ове околности представљају особите околности које указују на основану бојазан да би боравком на слободи окривљени Војислав Каличанин могао наставити са вршењем оваквих или сличних кривичних дела, односно поновити иста“.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против решења Основног суда у Новом Саду К в. 2404/10 од 1. новембра 2010. године изјавио жалбу.
Виши суд у Новом Саду је 16. новембра 2010. године донео оспорено решење Кж. 48/10, којим је одбио као неосновану жалбу браниоца подносиоца уставне жалбе. У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је првостепени суд „дао ваљано образложење за своја утврђења због чега налази да у конкретном случају стоји основ за одређивање мере притвора прописан у цитираној законској одредби“, као и да су неосновани жалбени наводи браниоца да нема основа за одређивање притвора, као и „наводи о повреди начела претпоставке невиности, обзиром да је првостепени суд навео да је окривљени основано сумњив због кривичног дела убиство у покушају у поступку који се против њега води пред Вишим судом у Београду...“.
4. Одредбама Устава на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да с вако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се с вако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.) .
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП) , прописано је : да пре доношења правноснажне пресуде или решења о кажњавању, окривљени може бити ограничен у својој слободи и другим правима само под условима које одређује овај законик (члан 1. став 2.); да трајање притвора мора бити сведено на најкраће неопходно време (члан 16. став 2.); да се притвор може одредити само одлуком суда под условима прописаним у овом законику, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка и ако се иста сврха не може остварити другом мером, као и да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да у ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 141. ст. 1. до 3.).
Одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети.
Према одбредби члана 142а став 1. ЗКП прописано је да одлуку о одређивању притвора истражни судија или веће доноси по саслушању окривљеног и да се одлука о продужењу или укидању притвора доноси у седници већа, изузев у случају из члана 145. овог законика.
Одредбама члана 358. ЗКП које су, такође, од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари прописано је, поред осталог : да кад изрекне пресуду на казну затвора испод пет година, веће ће оптуженом који се брани са слободе одредити притвор ако постоје разлози из члана 142. став 1. тач. 1) и 3) овог законика, а оптуженом који се налази у притвору укинуће притвор ако за притвор више не постоје разлози због којих је био одређен (став 1.); да з а одређивање или укидање притвора после објављивања пресуде, до њене правноснажности примењиваће се одредба става 1. овог члана и да о длуку доноси веће првостепеног суда из члана 24. став 6 (став 3.); да п ре доношења решења којим се одређује или укида притвор у случајевима из ст. 1. и 3. овог члана, прибавиће се мишљење јавног тужиоца кад се поступак води по његовом захтеву (став 4.); да а ко се оптужени већ налази у притвору а веће нађе да још постоје разлози због којих је притвор био одређен или да постоје разлози из члана 142. став 1. тачка 6) и става 1. овог члана, донеће посебно решење о продужењу притвора , да посебно решење веће доноси и кад треба одредити или укинути притвор и да ж алба против решења не задржава извршење решења (став 5.); да п ритвор који је одређен или продужен по одредбама претходних ставова може трајати до упућивања оптуженог, односно осуђеног у установу за издржавање казне, али најдуже док не истекне време трајања казне изречене у првостепеној пресуди (став 6.); да н а захтев оптуженог, који се после изрицања казне затвора налази у притвору, председник већа може оптуженог решењем упутити у установу за издржавање казне и пре правноснажности пресуде (став 7.).
У складу са чланом 401. став 1. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, ако овим закоником није друкчије одређено.
5. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредбе члана 30. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио следеће:
Подносиоцу уставне жалбе је притвор одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Кри. 64/10 од 20. јануара 2010. године, који му се рачуна од 19. јануара 2010. године, када је лишен слободе. Овај притвор је више пута продужаван. Након изрицања неправноснажне првостепене пресуде, подносиоцу је притвор укинут и он је пуштен на слободу. Међутим, како је на то решење изјављена жалба, поступак одлучивања о притвору још увек није био правноснажно окончан и одлука о притвору није била и коначна. Потврђивањем одлуке којом је Основни суд у Новом Саду подносиоцу уставне жалбе поново одредио притвор, поступак одлучивања о притвору је окончан и подносилац се (сходно правноснажном решењу) морао наћи у притвору. Овај притвор по свом карактеру није представљао иницијални притвор, јер је иницијални притвор у претходном делу поступка већ био одређен, није одређен за ново кривично дело, нити су разлози и околности за његово одређивање били нешто што суд раније није ценио. Напротив, оспорени притвор је, као и раније, одређен због несметаног вођења кривичног поступка који није правноснажно окончан, за дело за које је и раније био одређен и продужаван, као и из разлога који су егзистирали и код претходних продужења притвора. Стога се, по оцени Уставног суда, суштински ради о наставку притвора који је већ раније био одређен и продужаван, односно о његовом континуитету. Како је на елементе и околности због којих је притвор оспореним решењима настављен, иако формално поново одређен, окривљени већ био саслушан приликом иницијалног притварања, то Уставни суд оцењује да надлежни суд није био у обавези да ову процесну радњу понови.
Имајући у виду да је приликом изрицања првостепене неправноснажне пресуде притвор укинут и подносилац у складу са ЗКП пуштен на слободу, првостепени суд је формално морао донети решење о одређивању притвора, чиме се не мења његова суштина – материјални континуитет притвора по неизмењеном законском основу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да у конкретном случају нема повреде права зајемченог одредбом члана 30. став 2. Устава.
6. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се опавдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против решења Основног суда у Новом Саду К в. 2404/10 од 1. новембра 2010. године којим је притвор према подносиоцу поново одређен, након објављивања првостепене пресуде (а након што је претходно решење о укидању притвора по жалби укинуто) . Виши суд у Новом Саду је нашао да је притвор према подносиоцу уставне жалбе основан из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП. Као што је речено, одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП прописује да се притвор може одредити (и продужити) лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако „особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети“, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како особите околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања.
Наводећи и јасно образлажући, поред основане сумње, све конкретне особите околности које у предметном случају указују да ће окривљени, овде подносилац, поновити кривично дело, и оцењујући да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу уставне жалбе, надлежни виши суд је, по оцени Уставног суда, оспорено решење Кж. 48/10 од 16. новембра 2010. године засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, релевантним и довољним разлозима, те стога Уставни суд не налази да је оспорени акт последица арбитрерног и произвољног поступања суда.
Такође, Уставни суд је оценио да је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођен са примереном хитношћу, јер је до тренутка подношења уставне жалбе трајао нешто више од десет месеци, у ком периоду је спроведена истрага, одржан главни претрес и донета првостепена пресуда, против два окривљена лица због кривичног дела изнуде у саизвршилаштву.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су у оспореном решењу наведени релевантн и и довољн и разло зи због којих је притвор према подносиоцу уставне жалбе поново одређен, односно продужен, као и да је кривични поступак вођен са примереном хитношћу.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 2. Устава.
7. Оцењујући разлоге и наводе уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да је оспорен о решењ е донет о од стране законом установљен ог суд а, који је у поступку спроведен ом у складу са законом одлучио о продужењу притвора применом меродавних одредаба кривичног процесног права. Уставни суд није нашао ништа што би указало да су материјалноправни прописи произвољно или неправично примењени на штету подносиоца уставне жалбе, нити има елемената који указују на процесну неправичност у смислу гаранција у оквиру права зајемченог овом одредбом Устава.
Подносилац истиче да је оспорено решење о продужењу притвора донело веће Вишег суда чији председник већа је била судија Б.Д. која је, такође као судија Вишег суда била у већу које је након потврђивања оптужнице продужило притвор према њему док се поступак још водио пред тим судом, чиме је по његовом мишљењу повређено његово уставно право на правично суђење.
Уставни суд је утврдио да је судија Б.Д, као судија Вишег суда у Новом Саду, била председник већа које је према подносиоцу уставне жалбе продужавало притвор док се против њега водио поступак пред тим судом (решење Кв. 790/10 од 7. јуна 2010. године и решење Кв. 899/10 од 2. јула 2010. године). Дакле решења о продужењу притвора дон осио је Виши суд у Новом Саду, као првостепени, док је о жалбама био надлежан да одлучује Апелациони суд у Новом Саду, као другостепени.
Међутим, након што се по измени правне квалификациј е кривичног дела које је окривљенима стављено на терет Виши суд у Новом Саду огласио ст варно ненадлежним за вођење кривичног поступка и након што је по правноснажности тог решења поступак настављен пред Основн им судом у Новом Саду , управо је наведени основни суд, као првостепени, био надлежан да, у конкретном случају, донесе решење о одређивању притвора, о коме је, као надлежни другостепени суд, одлучивао Виши суд у Новом Саду оспореним решењем.
Чињеница да је судија Б.Д. поступала као председник првостепеног већа Вишег суда које је према подносиоцу уставне жалбе продужавало притвор, а сада као председник другостепеног већа истог суда које је одлучивало о жалби против решења о притвору Основног суда у Новом Саду, по оцени Уставног суда, не представља доказ о повреди уставног права подносиоца, с обзиром на чињеницу да није у истом предмету учествовала у доношењу одлуке нижег суда (основног суда) , нити је учествовала у доношењу одлуке која се побија жалбом, што би био разлог за њено искључење, сходно одредби члана 40. став 1. тачка 5) ЗКП.
Стога је Уставни суд утврдио да је у конкретном случају предметно веће Вишег суда у Новом Саду поступало према Законом утврђеној надлежности, у првом случају као првостепени, а у другом случају као другостепени суд.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
8. Наводи подносиоца уставне жалбе да је Виши суд у Новом Саду оспореним решењем повреди о његово право да се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава, су по оцени Уставног суда неосновани .
Наиме, Уставни суд у оспореном решењу није нашао ниједну формулацију којом би била повређена претпоставка невиности на коју се подносилац уставне жалбе позива и оцењује да је Виши суд у Новом Саду у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиве и на закону засноване разлоге, без изјашњавања унапред о постојању кривице подносиоца за кривична дела која су била разлог да му се продужи притвор. Стога је Уставни суд мишљења да наводи подносиоца у суштини представљају субјективни став о разлозима његовог притварања и задржавања у притвору, а не тврдње засноване на објективним чињеницама.
Сходно наведеном, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на претпоставку невиности, као елемент права на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
9. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права на која се позвао, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11), уставну жалбу одбио у целини као неосновану.
10. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић