Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда др Драгиша Б. Слијепчевић, председник Већа и судије Катарина Манојловић Андрић, др Марија Драшкић, др Агнеш Картаг Одри, др Горан Илић, Сабахудин Тахировић, др Драган Стојановић и мр Милан Марковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Зденка Хуђеца из Старе Пазове, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 16. јануара 2013. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неоснована уставна жалба Зденка Хуђеца изјављена против решења Врховног касационог суда Узп. 101/10 од 9. августа 2010. године.
2. Одбацује се уставна жалба Зденка Хуђеца изјављена против пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године .
2. Одбацује се уставна жалба Зденка Хуђеца изјављена против пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Зденко Хуђец из Старе Пазове је 6. септембра 2010. године Уставном суду поднео уставну жалбу против аката наведених у изреци, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. Устава Републике Србије, као и због повреде члана 68. ст. 1. и 2. Устава.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи да му је право на правично суђење повређено „ игнорисањем Закона о управним споровима... континуирано у свим инстанцама поступања по управној ствари и ванредним лековима...неузимањем у обзир Закона и извртањем правог значаја његових одредби, злоупотребом поступка на (моју) штету, мењањем садржаја Закона у ходу и његовог прилагођавања интересима супротне стране“.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да Окружни суд у Сремској Митровици није желео да сам одлучи у управној ствари, а да то није учинио ни Управни суд, „расправљајући о захтеву за ванредно преиспитивање сопствене пресуде, што је искористио Врховни касациони суд, налазећи да суд није расправљао у пуној јурисдикцији“. Такође, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, предмет је уступљен Управном суду да „у насталом правном вакууму, иако му то није уставна надлежност, врши преиспитивање сопствене пресуде“.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорено решење Врховног касационог суда, „чиме се преиначује правоснажна пресуда
Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године , тако што се тужба тужиоца Хуђец Зденка уважава и поништава решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте и осталу приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године одбијен је пред лог Зденка Хуђеца (овде подносиоца уставне жалбе) за понављање посту пка окончаног решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број I-184-34-1353/04 од 2. августа 2005. године . Наведеним оспореним решењем одбијена је жалба коју је подносилац уставне жалбе изјав ио против решења Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање број 1-184-34-1353-04 од 31. јануара 2005. године о одбиј ању његовог захтева за утврђивање престанка својства осигураника п ољопривредника.
Окружни суд у Сремској Митровици је о спореном пресудом У. 138/0 7 од 24. августа 2009. године одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе, којом је оспорио законитост решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године.
Подносилац уставне жалбе је 22. септембра 2009. године Врховном суду Србије поднео захтев за ванредно преиспитивање оспорене правноснажне пресуде Окружног суда у Сремској Митровици , о коме није одлучено до 31. децембра 2009. године. Оспореном пресудом Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године наведени захтев подносиоца уставне жалбе је одбијен као неоснован .
Подносилац уставне жалбе је 15. јула 2010. године Врховном касационом суду поднео захтев за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године.
Врховни касациони суд је, на седници одржаној 9. августа 2010. године, донео оспорено решење Узп. 10 1/10, којим је одбацио захтев. У образложењу оспореног решења Врховног касационог суда је наведено да је тај суд, у поступку претходног испитивања поднетог захтева нашао да је захтев недозвољен, јер у конкретном случају побијаном пресудом Управног суда донетом по ванредном правном средству није одлучивано у пуној јурисдикцији, посебним законом није предвиђено подношење захтева за пр еиспитивање правноснажне судске одлуке у овој управној ствари, а не ради се о ствари у којој je у управном поступку била искључена жалба. Врховни касациони суд је, полазећи од наведеног, нашао да нису испуњени услови прописани чланом 49. Закона о управним споровима за подношење захтева, па је , на основу члана 53. став 1. Закона о управним спор овима, одлучио као у диспозитиву решења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да с вако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбом члана 249 . Закона о општем управном поступку ( "Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је да се п ротив закључка, односно решења донесеног по предлогу за понављање поступка, или о одбијању предлога за понављање поступка, као и против решења донесеног у поновљеном поступку, може изјавити жалба само кад је тај закључак, односно решење донео првостепени орган, а ако је закључак или решење донео другостепени орган, може се непосредно покренути управни спор.
Одредбама Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», број 46/96), који је важио на дан доношења пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године , било је предвиђено да против правноснажне одлуке суда чија надлежност у управном спору није одређена за целу територију републике чланице странка може поднети врховном суду у републици чланици захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке ( члан 18. став 2.).
Одредбама Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је : да се против пресуде донете у управном спору не може изјавити жалба – правноснажна пресуда (члан 7. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке ( члан 49. став 1.); да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба ( члан 49. став 2. ); да ће се п оступци по тужбама, захтевима за ванредно преиспитивање судске одлуке и тужбама за понављање поступка поднетим до дана ступања на снагу овог закона, окончати пред Управним судом, по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 77. став 1.)
5. Из навода уставне жалбе, по оцени Уставног суда, произлази да подносилац тврдњу о повреди права на правично суђење заснива на уверењу да му је, након доношења новог Закона о управним споровима, ускраћена могућност да највиши суд у Републици Србији испита оспорену пресуду Управног суда, јер је „у насталом правном вакууму, предмет по његовом захтеву за ванредно преиспитивање судске одлуке уступљен Управном суду, који је о њему одлучио „иако му то није уставна надлежност“.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд је најпре утврдио да је подносилац уставне жалбе Врховном суду Србије поднео захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/0 7 од 24. августа 2009. године. Наведена оспорена пресуда донета је у управном спору по тужби подносиоца против коначног решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године . Уставни суд је констатовао да је наведено оспорено решење донео другостепени орган у поступку одлучивања о предлогу за понављање управног поступка и да се то решење, сагласно одредби члана 249. Закона о општем управном поступку, н ије могло побијати жалбом, већ се против њега могао непосредно покренути управни спор. Овај суд, међутим, оцењује да упркос томе што је у управном поступку који је претходио доношењу оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици била искључена жалба, оспорена пресуда Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године није могла бити предмет оцене од стране Врховног касационог суда по захтеву за преиспитивање правноснажне судске одлуке у смислу члана 49. Закона о управним споровима .
По схватању Уставног суда, подносилац уставне жалбе је имао на располагању и искористио ванредно правно средство за преиспитивање правноснажне судске одлуке, које је било предвиђено раније важећ им Законом о управним споровима, а поступак по том правном средству окончан је пред Управним судом, сагласно одредби члана 77. став 1. Закона о управним споровима. Наиме, правноснажна пресуда донета у управном спору, у смислу члана 7. став 2. Закона о управним споровима , је оспорена пресуда Окружног суда у Сремској Митровици, која је била предмет оцене Управног суда по наведеном ванредном правном средству. Из тога следи да пресуда Управног суда којом је одлучено о захтеву за ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда, поднетом до 30. децембра 2009. године, не представља правноснажну одлуку Управног суда из члана 49. став 1. ЗУС-а, чије преиспитивање странка може тражити пред Врховним касационим судом подношењем захтева за преиспитивање судске одлуке, као ванредног правног средства. Овај суд, такође, указује да је у предметном управном спору одлучивао о кружни суд, који је био основан за више општина, а да је о захтеву за ванредно преиспитивање пресуде у конкретном случају одлучио Управни суд, који је основан за територију Републике Србије (члан 13. Закона о уређењу судова („ Службени гласник РС “, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/1 1).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Уставни суд је утврдио да је о ванредном правном средству које је подносилац уставне жалбе изјавио, одлучивао Уставом и законом установљен орган, у поступку који је спровед ен у складу са одредбама важећег процесн ог закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, представљају правно утемељен основ за доношење оспореног решења Врховног суда Србије.
У погледу истакнутих повред а права на имовину и права на здравствену заштиту из чл. 58. и 68. Устава, Уставни суд оцењује да се садржина оспореног решења Врховног суда Србије не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права на чију повреду подносилац, такође, указује.
С обзиром на изложено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против решења Врховног касационог суда Узп. 101/10 од 9. августа 2010. године.
6. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, оспорену пресуду Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и оспорено решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године, Уставни суд је пошао од утврђеног правног става да ће се доношењем одлуке о тужби поднетој против коначног управног акта сматрати да су у управним стварима исцрпљена правна средства пре подношења уставне жалбе, односно доношењем одлуке о захтеву за преиспитивање судске одлуке поднетом против правноснажне одлуке Управног суда, уколико је изјављивање овог правног средства, према Закону о управним споровима или другом посебном закону, дозвољено и када је изјављено на начин прописан тим законом.
Имајући у виду да је, у конкретном случају, о ванредном правном средству којим се преиспитује правноснажна одлука донета у управном спору одлучено оспореном пресудом Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, а да је захтев за преиспитивање судске одлуке који је изјавио подносилац уставне жалбе одбачен као недозвољен, Уставни суд је оценио да се Законом о Уставном суду прописани рок за изјављивање уставне жалбе рачуна од дана достављања одлуке донете по захтеву за ванредно преиспитивање оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици подносиоцу уставне жалбе, а не од дана када је подносилац примио решење поводом изјављеног недозвољеног ванредног правног средства. Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе оспорену пресуду Управног суда примио пре 15. јула 2010. године када је поднео захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду, а уставну жалбу изјавио 6. септембра 2010. године, дакле по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона, одбацио као неблаговремену уставну жалбуизјављену против пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године .
7. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи да му је право на правично суђење повређено „ игнорисањем Закона о управним споровима... континуирано у свим инстанцама поступања по управној ствари и ванредним лековима...неузимањем у обзир Закона и извртањем правог значаја његових одредби, злоупотребом поступка на (моју) штету, мењањем садржаја Закона у ходу и његовог прилагођавања интересима супротне стране“.
Подносилац уставне жалбе даље наводи да Окружни суд у Сремској Митровици није желео да сам одлучи у управној ствари, а да то није учинио ни Управни суд, „расправљајући о захтеву за ванредно преиспитивање сопствене пресуде, што је искористио Врховни касациони суд, налазећи да суд није расправљао у пуној јурисдикцији“. Такође, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, предмет је уступљен Управном суду да „у насталом правном вакууму, иако му то није уставна надлежност, врши преиспитивање сопствене пресуде“.
Уставном жалбом се предлаже да Уставни суд поништи оспорено решење Врховног касационог суда, „чиме се преиначује правоснажна пресуда
Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године , тако што се тужба тужиоца Хуђец Зденка уважава и поништава решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије , уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена дру га правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања осно ваности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу увида у оспорене акте и осталу приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Оспореним решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године одбијен је пред лог Зденка Хуђеца (овде подносиоца уставне жалбе) за понављање посту пка окончаног решењем Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број I-184-34-1353/04 од 2. августа 2005. године . Наведеним оспореним решењем одбијена је жалба коју је подносилац уставне жалбе изјав ио против решења Покрајинског фонда за пензијско и инвалидско осигурање број 1-184-34-1353-04 од 31. јануара 2005. године о одбиј ању његовог захтева за утврђивање престанка својства осигураника п ољопривредника.
Окружни суд у Сремској Митровици је о спореном пресудом У. 138/0 7 од 24. августа 2009. године одбио као неосновану тужбу подносиоца уставне жалбе, којом је оспорио законитост решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године.
Подносилац уставне жалбе је 22. септембра 2009. године Врховном суду Србије поднео захтев за ванредно преиспитивање оспорене правноснажне пресуде Окружног суда у Сремској Митровици , о коме није одлучено до 31. децембра 2009. године. Оспореном пресудом Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године наведени захтев подносиоца уставне жалбе је одбијен као неоснован .
Подносилац уставне жалбе је 15. јула 2010. године Врховном касационом суду поднео захтев за преиспитивање оспорене пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године.
Врховни касациони суд је, на седници одржаној 9. августа 2010. године, донео оспорено решење Узп. 10 1/10, којим је одбацио захтев. У образложењу оспореног решења Врховног касационог суда је наведено да је тај суд, у поступку претходног испитивања поднетог захтева нашао да је захтев недозвољен, јер у конкретном случају побијаном пресудом Управног суда донетом по ванредном правном средству није одлучивано у пуној јурисдикцији, посебним законом није предвиђено подношење захтева за пр еиспитивање правноснажне судске одлуке у овој управној ствари, а не ради се о ствари у којој je у управном поступку била искључена жалба. Врховни касациони суд је, полазећи од наведеног, нашао да нису испуњени услови прописани чланом 49. Закона о управним споровима за подношење захтева, па је , на основу члана 53. став 1. Закона о управним спор овима, одлучио као у диспозитиву решења.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има пра во да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине и да је о дузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да с вако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља (члан 68. став 1.).
За одлучивање о овој уставној жалби од значаја су и одредбе следећих закона:
Одредбом члана 249 . Закона о општем управном поступку ( "Службени лист СРЈ", бр. 33/97 и 31/01 и "Службени гласник РС", број 30/10) прописано је да се п ротив закључка, односно решења донесеног по предлогу за понављање поступка, или о одбијању предлога за понављање поступка, као и против решења донесеног у поновљеном поступку, може изјавити жалба само кад је тај закључак, односно решење донео првостепени орган, а ако је закључак или решење донео другостепени орган, може се непосредно покренути управни спор.
Одредбама Закона о управним споровима («Службени лист СРЈ», број 46/96), који је важио на дан доношења пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године , било је предвиђено да против правноснажне одлуке суда чија надлежност у управном спору није одређена за целу територију републике чланице странка може поднети врховном суду у републици чланици захтев за ванредно преиспитивање судске одлуке ( члан 18. став 2.).
Одредбама Закона о управним споровима („ Службени гласник РС“, број 111/09) прописано је : да се против пресуде донете у управном спору не може изјавити жалба – правноснажна пресуда (члан 7. став 2.); да против правноснажне одлуке Управног суда странка и надлежни јавни тужилац могу да поднесу Врховном касационом суду захтев за преиспитивање судске одлуке ( члан 49. став 1.); да захтев може да се поднесе када је то законом предвиђено, у случајевима када је суд одлучивао у пуној јурисдикцији и у стварима у којима је у управном поступку била искључена жалба ( члан 49. став 2. ); да ће се п оступци по тужбама, захтевима за ванредно преиспитивање судске одлуке и тужбама за понављање поступка поднетим до дана ступања на снагу овог закона, окончати пред Управним судом, по правилима поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 77. став 1.)
5. Из навода уставне жалбе, по оцени Уставног суда, произлази да подносилац тврдњу о повреди права на правично суђење заснива на уверењу да му је, након доношења новог Закона о управним споровима, ускраћена могућност да највиши суд у Републици Србији испита оспорену пресуду Управног суда, јер је „у насталом правном вакууму, предмет по његовом захтеву за ванредно преиспитивање судске одлуке уступљен Управном суду, који је о њему одлучио „иако му то није уставна надлежност“.
Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на правично суђење, Уставни суд је најпре утврдио да је подносилац уставне жалбе Врховном суду Србије поднео захтев за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/0 7 од 24. августа 2009. године. Наведена оспорена пресуда донета је у управном спору по тужби подносиоца против коначног решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године . Уставни суд је констатовао да је наведено оспорено решење донео другостепени орган у поступку одлучивања о предлогу за понављање управног поступка и да се то решење, сагласно одредби члана 249. Закона о општем управном поступку, н ије могло побијати жалбом, већ се против њега могао непосредно покренути управни спор. Овај суд, међутим, оцењује да упркос томе што је у управном поступку који је претходио доношењу оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици била искључена жалба, оспорена пресуда Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године није могла бити предмет оцене од стране Врховног касационог суда по захтеву за преиспитивање правноснажне судске одлуке у смислу члана 49. Закона о управним споровима .
По схватању Уставног суда, подносилац уставне жалбе је имао на располагању и искористио ванредно правно средство за преиспитивање правноснажне судске одлуке, које је било предвиђено раније важећ им Законом о управним споровима, а поступак по том правном средству окончан је пред Управним судом, сагласно одредби члана 77. став 1. Закона о управним споровима. Наиме, правноснажна пресуда донета у управном спору, у смислу члана 7. став 2. Закона о управним споровима , је оспорена пресуда Окружног суда у Сремској Митровици, која је била предмет оцене Управног суда по наведеном ванредном правном средству. Из тога следи да пресуда Управног суда којом је одлучено о захтеву за ванредно преиспитивање пресуде Окружног суда, поднетом до 30. децембра 2009. године, не представља правноснажну одлуку Управног суда из члана 49. став 1. ЗУС-а, чије преиспитивање странка може тражити пред Врховним касационим судом подношењем захтева за преиспитивање судске одлуке, као ванредног правног средства. Овај суд, такође, указује да је у предметном управном спору одлучивао о кружни суд, који је био основан за више општина, а да је о захтеву за ванредно преиспитивање пресуде у конкретном случају одлучио Управни суд, који је основан за територију Републике Србије (члан 13. Закона о уређењу судова („ Службени гласник РС “, бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11 и 101/1 1).
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи уставноправно прихватљиве разлоге за тврдњу о повреди права на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава. Уставни суд је утврдио да је о ванредном правном средству које је подносилац уставне жалбе изјавио, одлучивао Уставом и законом установљен орган, у поступку који је спровед ен у складу са одредбама важећег процесн ог закона. По оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, те примена одговарајућег материјалног права, представљају правно утемељен основ за доношење оспореног решења Врховног суда Србије.
У погледу истакнутих повред а права на имовину и права на здравствену заштиту из чл. 58. и 68. Устава, Уставни суд оцењује да се садржина оспореног решења Врховног суда Србије не може довести у везу са Уставом утврђеном садржином зајемчених права на чију повреду подносилац, такође, указује.
С обзиром на изложено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07 и 99/11) одбио као неосновану уставну жалбу изјављену против решења Врховног касационог суда Узп. 101/10 од 9. августа 2010. године.
6. Оцењујући благовременост уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, оспорену пресуду Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и оспорено решење Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године, Уставни суд је пошао од утврђеног правног става да ће се доношењем одлуке о тужби поднетој против коначног управног акта сматрати да су у управним стварима исцрпљена правна средства пре подношења уставне жалбе, односно доношењем одлуке о захтеву за преиспитивање судске одлуке поднетом против правноснажне одлуке Управног суда, уколико је изјављивање овог правног средства, према Закону о управним споровима или другом посебном закону, дозвољено и када је изјављено на начин прописан тим законом.
Имајући у виду да је, у конкретном случају, о ванредном правном средству којим се преиспитује правноснажна одлука донета у управном спору одлучено оспореном пресудом Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, а да је захтев за преиспитивање судске одлуке који је изјавио подносилац уставне жалбе одбачен као недозвољен, Уставни суд је оценио да се Законом о Уставном суду прописани рок за изјављивање уставне жалбе рачуна од дана достављања одлуке донете по захтеву за ванредно преиспитивање оспорене пресуде Окружног суда у Сремској Митровици подносиоцу уставне жалбе, а не од дана када је подносилац примио решење поводом изјављеног недозвољеног ванредног правног средства. Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе оспорену пресуду Управног суда примио пре 15. јула 2010. године када је поднео захтев за преиспитивање судске одлуке Врховном касационом суду, а уставну жалбу изјавио 6. септембра 2010. године, дакле по истеку рока прописаног одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) наведеног Закона, одбацио као неблаговремену уставну жалбуизјављену против пресуде Управног суда Увп. II 335/10 од 11. јуна 2010. године, пресуде Окружног суда у Сремској Митровици У. 138/07 од 24. августа 2009. године и решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање пољопривредника Нови Београд број II-184-34-1353/04 од 18. јула 2007. године .
7. С обзиром на изложено , Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, бр. 24/08, 27/08 и 76/11), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
др Драгиша Б. Слијепчевић
др Драгиша Б. Слијепчевић